16. април 2015.

POMOLI SE ALAHU, ALI IPAK NAPOJ KAMILU....



Kako kaže jedna stara arapska poslovica.... Pametan su i mudar narod ti Arapi, neka kaže ko god šta hoće.

Već 15 vekova se drže tradicije, žive prema njenim pravilima, čuvaju je. Ne mora se to nekom dopadati, ali da je za poštovanje, jeste. I niko me ne može ubediti u suprotno.

Dobar deo jednog mog podosta teškog ispita na čuvenom Pravnom odnosio se na izučavanje Kurana. I te kako smo ga morali poznavati, ako i nismo imali strpljenja da ga čitamo u originalu. Velika je mudrost tu sažeta, mnogo je logike i viševekovnog iskustva u njemu. Zato ne smatram da je arhaično pridržavati se njegovih pravila i živeti po njima i sa njima. Naravno, za sve narode koji su rođeni u toj religiji ili su je prihvatili.

Već čujem proteste..... A Džihad?!?!

Pa, šta onda.... Postoji li bilo koja religija ili, hajde da se opuštenije izrazim – verovanje, gde nema ekstremnih ili bolje rečeno, ortodoksnih tumačenja?
Ko hoće da polemiše, neka se samo seti krstaških ratova i šta je sve činjeno, a pravdano, oslobađanjem Hristovog groba..... Nema problema, prihvatam diskusiju odmah. I ne obećavam protivsagovkorniku laku borbu.

I šta mi, objektivno, znamo o tome? A da nismo zadojeni tuđim stavovima, propagandom Velikog brata, koji je najednom skontao kako je poprilično teško tigra prevesti u vegetarijance... Jer, ne možeš nečije ponašanje pothranjivati i podržavati dok ti to odgovara, dok ide na štetu nekom drugom, a kada se okrene protiv tebe, onda odjednom proglasiti neprihvatljivim i jeresi. Jok! Ne ide! Ako pustiš zmije u komšijino dvorište, nemaš garanciju da sutra neće doći u tvoje. Mislim na zmije, ne na komšije.

Dobro, neću više o poslovicama.

Elem, obzirom da smo sa četiri neradna dana obeležili i proslavili Vaskrs, htela ne htela, podosta sam žuljala vijuge o religiji. I o tome kako je većina Srba shvata.

Unapred molim prave i iskrene vernike, ali one u duši, ne po rečima, da mi oproste i ne shvate moja umovanja kao huljenje. Zaista ne govorim o njima.

Govorim o onoj velikoj preostaloj većini, koja je zaboravila kako smo godinama učeni da Bog ne postoji....da je religija opijum za narod....da crkve treba pretvarati u silose i društvene domove....da je sasvim u redu sveštenicima čupati bradu i brkove..... Pa su onda, nakon Gazimestana, kada smo svi saznali da su Srbi ustvari pobedili Turke onomad na Kosovu, 1389-e, pojurili da kupuju ikone i kandila, počeli da opsedaju Svetu goru i Hilandar, da poste i krste se u crkvi obavezno tri puta, usput brišući (a ponekad i ljubeći) pod...E, mislim baš na njih, a nije ih malo, gomila fariseja koji mene nazivaju jeretikom. Zato što postavljam pitanja. Zato što ne pvihvatam sve što se dešava, dobro ili loše, loše pogotovo kao  božansku volju i to je baš tako dobro. Zato što se ne mirim ni sa svojim glupostima, pa zašto bih onda sa tuđim?!

Dakle, prošao je Uskrs. A za to vreme?

Na veliki petak je bila navala sveopšteg posta. Svi su tražili ribu, koja je inače tog dana dostigla cenu mlade teletine, riblje konzerve, posni margarin, posne rezance, posne......Usput su se gurali po pijaci, svađali po radnjama, pretrčavali pešačke prelaze, psujući se uzajamno sa vozačima, koji su opet njima spominjali sve po spisku.....Svađali sa onima koji su pokušavali da eskiviraju red u mesari, gde su prasetina i jagnjetina prodavane kao da se nude za džabe pa još i za nagradu,  ogorčeno protestovali što ne radi više kasa, sa podosta ružnih komentara merili tuđu kupljenu robu i njene količine, svađali se sa izluđenim i premorenim prodavcima, onim što rade i subotom i nedeljom, na nogama po ceo dan, a sve to za bogatu platu od 19.000 dinara...

Na najtužniji dan za hrišćane, dan kada je Isus umirao u mukama na krstu, jedino je bilo važno da se ne prekrši post. Da se slučajno ne unese koja belančevina, jer se grešiti ne sme. Loše misli? Nervozna otresanja na druge? Psovke za one koji voze i još gore od onih koji voze? Ma, sve je to sitnica, toliko zanemarljiva da je gubljenje vremena o tome uopšte i raspravljati.

Za ovo već podost godina što se nakupilo, još nisam videla greh koji ulazi u usta. Ali, onih koji izlaze......Uh, bolje da se ne rasplinjavam.

Tog dana smo farbali jaja, koja su, da uzgred spomenem, za sve one koji ih nisu nabavili ranije, baš na veliki petak otišla od  60 pa do 100% nagore...Poskupela! Pa smo stavljali po nekoliko kesica na ono jaja što nisu popucala, da bi tobili kakvu-takvu boju, dakle, uvaljivali su nam pod imenom boje za jaja najgori mogtući škart. Ni to, izgleda, nije ništa nečasno.

Na TV kanalima koji nastoje da budemo u toku sa najnovijim dostignućima tzv.folka defilovale su uglavnom anonimne klinke, sa tri prsta šminke, suknjom užom od kaiša, izrezima do kolena.....Ali, svaka je nosila krst. Što veći, to bolje. Za svaki slučaj, da se zna, stilisti su  pokazali do daske koliko vode računa o tradiciji. Svaka čast, bila sam dirnuta do suza. A zvuk crkvenih zvona dopire kroz otvorene prozore. Baš se sve lepo uklapalo.

Onda je osvanula subota, kada nam elektrodistribucija obavezno sroza strujni napon, sve pod parolom da se izbegnu preopterećenja strujne mreže. Pa smo na jedva 180 volti pekli meso, kuvali kolenice, iz kojih je curila voda, jer izgleda ni jedan mesar nije odoleo da ih obogati tečnoću. Onako lepo, ubrizga špricem, pa od kolenice dobiješ kosti, kožu, nešto malo mesa ukusa koji se može uporediti sa presovanim kartonom. I pekli kolače, tek da se upotpuni bogata uskršnja trpeza, Crkvena zvona su opet zvonila celog dana. Mi nismo vadili nos iz kujne.

Nedelja......Najveći i najradosniji dan za hrišćane. Konačno!

Dok palimo kandilo, počinju pristizati poruke. Uglavnom su sve iste, neko nešto sklepa, sam se sebi divi koliko je silno produhovljen, pa ožeži.....Telefon ne zvoni (to košta), već samo poruke i poruke.  Pokušavam da se setim kako smo živeli bez njih. Ne mogu, ne radi mi glava od zvrckanja signala koji me obaveštava da mi opet neko šalje tuđe umotvorenije, kao svoju najveću želju.

Prebrojavam ono malo ljudi, koji su se javili da onako lepo, ljudski čestitaju. Bar znam koliko imam prijatelja.

Presrećna, prisećam se da je Uskrs porodični praznik, pa se ne hoda po gostima. Inače, bilo bi jako zanimljivo gledati defile onih koji dolaze da probaju moja jaja (jaja ko jaja, ima li tu neke mudrosti skuvati ih), pa šunku ili bolje rečeno onu kartonsku kolenicu, preskupe rotkvice, jer su im dosadila njihova kod kuće. I, naravno, nezaobilazne kolače, prosto da provere jesam li se potrudila da sama nešto napravim ili sam kupila gotove. One, gde se smulja jedna masa od meni potpuno nepoznatuih sastojaka, kao da nazirem loše razmućen užegli margarin i šećer, koji se nije rastopio....Pa se to onda podeli na nekoliko gomila, jedna se razvalja, od druge se naprave kuglice, treća ide u kalupe....Preliješ bojom, mlevenim prezlama sa šećerom i bogata uskršnja slatka trpeza je spremna za konzumiranje.

Moj TV servis (vlasništvo građana Srbije), voljeni RTS prenosi službu iz neke od crkava. Gužva je, ne daj bože požara, izgaziće se međusobno. Ali, svi se guraju u prvi red, u domet kamera. Valja biti viđen, novotarija se još nije izlizala. Redovi za pričešće su...pa, skoro kilometarski. Svi ispovedaju grešne i loše misli, ide to neverovatnom brzinom.
Nakon popodnevnog preživanja, gledamo loše filmove, trudimo se da eskiviramo posete, prožeti osećanjem blaženstva......što će biti još jedan zgubidanski ponedeljak, a ne radi se. Valja dovršiti pripremljeno, da se ne baci. Zvona zvone i dalje.

Dakle, to je bio još jedan Uskrs, kada su nam misli bile obuzete stomacima, kada ssmo samo sporadično u sećanje prizvali one koji su nas napustili, kada se nismo zapitali koliko je u našim ponašanjima onoga što je produhovljeno, prožeto ljubavlju prema bližnjem, kada nismo želeli da se setimo kada smo se poslednji put potrudili da nekom drugom učinimo nešto lepo, ali onako, ničim izazvano, od srca, jer smo to baš tada i tako poželeli.

Dakle, sebično ganjamo svoja zadovoljstva, udovoljavajući isključivo sebi, savest smo zaboravili, lepo ponašanje gurnuli u podrum, ispod gomile kartonskih kutija, ventilatora i prašnjavih tegli, ne propuštamo ni jednu priliku da nezadovoljstvo istresemo na nekom drugom, po pravilu onom ko ga nije izazvao i što je još gore, ko nije u prilici da nas pozove na red i pristojnost....

Ali, od Boga očekujemo sve!

Dobro zdravlje, dugačak i uspešan život, blagostanje...

I decu koja su se ostvarila i koja nas slušaju, decu koja ne znaju da uopšte postoji nešto što se zove razvod, koja nam dolaze nedeljom na ručak, kada se kuva žuta supa, sos od mirođije sa mladim krompirićima, a sve to sa barenim mesom, pa onda pohovana piletina i kolači sa višnjama....

I putovanja, bar dva puta godišnje, recimo jedno na Kubu, a drugo na Tajland....

I još podosta toga, ako počnem da nabrajam spisku nikad kraja.

A bio bi još duži, ako počnem pričati o onome što nam je uzeto,

No, to je to, to je realnost, koju, hteli ne hteli, moramo prihvatiti....Ko ne može – pa, uvek ima alternativu.

Ali, postoji nešto zbog čega ne možemo optužiti nikoga, pa ni onog od gore, da nam je uskratio – dobronamernost, dobrostivost, korektnost, pristojnost i lepo ponašanje. Prema ljudima oko nas....I osmeh.

Namrgođeni smo, nadrukovani nervozom, kao previše našopana guska, izbija iz nas gorčina i loše raspoloženje, zloba, radovanje tuđoj nesreći, surevnjivost, zavist; saharinska skrama pristojnosti odavno se izlazala sa naših izgubljenih duša. Nisam u pravu? Preterujem? Lupetam gluposti?

Jesmo li propustili priliku da slučajni sudar ramenom sa nekim na ulici ne propratimo psovkom. I slanjem tamo gde bi nam, izgleda, svima bilo najbolje da se ponovo vratimo, ali ne ide, pomrle nam majke, a i one koje nisu smo iscedili neprekidnim zahtevima i izludeli svojim nezadovoljstvima?

Kada smo na kasi propustili nekog ko ima samo hleb i nešto malo one najjeftinije salame? Kada smo pustili ispred nas ženu koja pokušava da izađe na kraj sa svoje, a bogami i troje dece, koji samo trpaju u korpu one mamipare, koje se nalaze kod kase?

Možemo li se setiti pre koliko vremena smo ustupili nekom mesto u gradskom autobusu? Ako je stariji, ako je natovaren kesama, koje nosi sa pijace ili iz nekog izvikanog diskonta, da bi se uštedelo za još dva dana vegetiranja.....I kada smo pritrčali da pomognemo nekom ko je pao na ulici, umesto da promrsimo kroz zube, onako, za sebe – uh, ala se razbio(la) od alkohola? Izgleda smo zaboravili da ne padaju samo pijanci, da možda neko i umire.

I kada smo se poslednji put, onako od srca, nasmejali? Ne znamo mi to više.

Onako je kako je, Tibetnci ne mogu razumeti reč problem. Jer, ako nešto nije rešivo, dakle, ako ne možemo uticati na stvari, to je stanje. A, ako je rešivo, to onda i nije problem.

Ima lepih malih stvari u životu, na koje smo potpuno zaboravili, kao i što smo zaboravili da jednostavno budemo.

Itekako se može uživati u onih pola sata, dok pijemo kafu i gledamo kroz prozor.....U tišini.

Kada izađemo napolje, a drveće je prolistalo, grmovi procvetali u kraljevski žutoj boji, dok precvetale voćke pokazuju prve zametke. Život ide svojim tokom, koliko god mi bili namrgođeni, mladi se usuđuju da sanjaju o deci i da ih rađaju, prolaze stvari pored nas, dok ih uporno ignorišemo.

Ima toliko knjiga,  za koje nismo ni čuli, a kamoli ih pročitali. Svaka knjiga – svet za sebe, pusto ostrvo usred uzburkanog okeana, na koje se začas pobegne. Jesu knjige skupe, ali biblioteke nisu.

Natovarili smo godine, ali sada (makar bi tako trebalo biti) ipak više znamo. Koliko god da smo prošli lošeg, bilo je lepih trenutaka, po kojima se tako lepo može prebirati, poput raznizane niske bisera, koju čuvamo u sećanju. Otišli su oni koje smo voleli, ali smo ih barem imali, makar  i na neko kratko vreme. Pa, ako to nismo znali da cenimo onda,  učinimo to barem sada.

Nikome od nas Bog ne može pokloniti mir, svakog sa sobom samim, ma koliko god mu se molili. Ne ide. Ne može.

Džabe nam paljenje sveća i kandila, čišćenje - ljubljenje poda pred oltarom, okretanje i zalivanje vinom prazničnog kolača.

Kada smognemo snage da se suočimo sami sa sobom, sa svojim manama i promašajima, kada uspemo da nateramo sami sebe sa shvatimo koliko smo se o nekog ogrešili i smognemo snage da protisnemo kroz stisnute zube reč izvini,  da prepoznamo male radosti, tek ćemo onda biti otvorene duše za one velike.

Ne postoji mir i samosaglasje, ako ga sami ne postignemo.

Dakle, itekako je, uz molitvu, potrebno i da napojimo žednog. Makar to bila i naša sopstvena duša, koja itekako vapi za isparelom dobrotom.