10. јул 2015.

NAVAHO








Kako to navodi WIKIPEDIA, NAVAHO Indijanci su pripadnici velike etno-lingvističke zajednice ATHAPASKAN, kojoj pripadaju i Apači,  koji su im i najbliskiji, zatim Kajove, Komanči, Lakada, Čiroki i Coctaw. Smatra se da ime plemena – NAVAHO potiče od TEWA Indijanaca, koji su u ovim krajevima živeli daleko pre njih, a odnosilo se na veliko područje obradivog tla. Sami NAVAHO sebe nazivaju DINE, što znači LJUDI.

Pretpostavke su da ih sada ima oko 140.000. Žive u rezervatu koji se prostire na 25.000 kvadratnih milja, a zahvata područje severno od Meksika, sadašnji NEW MEHICO, odnosno, njegov severozapadni deo, deo Arizone i jugoistočni deo države Utah.

Pretpostavlja se da su u ovo područje, ali njegov daleko površinski veći deo došli pre negde oko 1.000 godina, bavili su se lovom, skupljanjem, iz vremena kada su bili nomadi, a kasnije počeli da se bave poljoprivredom – uzgojem uglavnom kukuruza i pasulja, kao  i stočarstvom – odgajanjem ovaca. Stočarstvo im je postala jedna od pretežnih delatnosti, kada su ih sve sterali u rezervat, površine desetak puta manje od one, koju su koristili pre toga, a odnosi se na mahom bezvodni  i pustinjski deo, gde koriste jedan deo kišnih dana u toku godine, pa, skupljajući vodu u irigigacione kanale i jezera, ostalih još od Anasazi indijanaca (prema prof. Seidu Omeroviću), mogu da prehrane ovce, od kojih najviše koriste vunu, tkajući prostirke, čuvene u celom svetu i čija im je prodaja jedna od glavnih izvora prihoda



Pored tkanja i prodaje prekrivača, proizvode i prodaju nakit od srebra i tirkiza, koji je za njih sveti kamen, tako da su po tome prepoznatljivi u celom svetu.

Njihove slike u pesku su jedinstvene u celom svetu.

Za razliku od svojih najbližih srodnika Apača, a pogotovu Kajova, Komanča i Čirokija, NAVAHO su izrazito miroljubiv narod. Okrenuti su sebi, imaju svoj autohtoni jezik i kulturu. Religija im je šamanistička, uglavnom su šamani žene; veruju u postojanje raznih bogova i duhova. Za njih ne postoji raj ni pakao, veruju u budući život, koji će provesti sa ljudima u donjem svetu.

Posebno je interesantno njihovo verovanje da je ovaj svet stvaran 5 puta, između perioda ledenog i toplog doba; ovaj period u kome sada živimo je, prema njima, PETI, dakle poslednji, po redu. Traje oko 11.500 gtodina i, po njima, toplo doba se bliži svom kraju, zime će biti sve duže i oštrije, a leta sve kraća i vrelija.

Kada čujete za Grand kanjon, Čako kanjon, znajte da ste u njhovom obitavalištu.



Područje NAVAHO rezervata je vlada SAD iskoristila za davanje dozvola za skladištenje uranijumskog (i ko zna još kakvog) otpada; utvrđeno je da su zagađene podzemne vode i zemljište, tako da se postavlja ozbiljno pitanje njihovog daljeg opstanka, međutim, nisu uspeli da izbore za status ugroženog područja, odbijeni su sa zahtevom pod obrazloženjem kako se „radi o velikim i nenastanjenim područjima“. Borci za prava američkih Indijanaca kako su NAVAHO sistematski uništavani, kako kao narod, tako i stavljanjem u skoro nemoguće životne uslove, da se prema njima postupalo sa punom merom eklatantnog rasizma. Imaju izuzetno mnogo nezaposlenih, veliku smrtnost odojčadi, malo školovanih ljudi i jedna su od najsiromašnijih zajednica u USA. Biračko pravo su dobili tek 1948.godine i to samo u malom delu, jer je od svih potencijalnih birača traženo da budu pismeni, imaju nekretninu i znaju Ustav SAD. Za siromašni NAVAHO narod to je bilo – nedostižno.

Svedeni su na skoro simboličan broj stanovnika, u odosu na onoliko koliko ih je bilo pre dolaska Kristifora Kolumba, a zatim i brodova, nakrcanim ostalim nezadovoljnim Evropljanima, jer su ih došljaci stavili u nemogućne životne uslove, njihovu odbranu prava na svoja lovišta, svoja naselja i običaje, shvatili su kao znak za najrigoroznije pokoravanje, ne brojeći njihove žrtve i proglašavajući ih agresivnim divljacima; doneli su im bolesti od kojih su masovno i masovno umirali, onda ih silom strpali u rezervate, sa tek nešto malo hrane i vode, zatrovali im otpor alkoholom, da bi ih lakše proglasili tupim neradnicima, ostavili ih bez dece, koja su, nastojeći da prežive, masovno napuštala domove svojih predaka i, predavši se novom poretku, gde je novac merilo svega, zaboravili svoj jezik i običaje. Kao nagradu što su naselili njihova lovišta, njihove njive, njihovu zemlju, slomili su im duh. Potpuno i skoro bez ostatka.

Država ih se setila u drugom svetskom ratu, kada je vođen rat sa Japanom na Pacifiku.  Angažovano je 29 Navaho Indijanaca, koji su još znali jezik, napravljene su šifre, koje su korišćene na celom ovom području i koje Japanci nikada nisu „probili“, iako su uložili hiljade i hiljade sati rada u to. Ta šifra, koja se temelji na jeziku Navaho Indijanaca, je jedina šifra koja nikada nije provaljena od strane neprijatelja u 2. svetskom ratu, čak je i Hitler poslao 20 antropologa u SAD, međutim bezuspešno, jer su jedini ljudi, koji su još znali stari drevni jezik – bili vojno angažovani u američkoj vojsci. Ova šifra smatrana je vojnom tajnom, zvanično do 1968.godine, faktički do 1982.godine, kada su konačno stigla prva priznanja od predsednika Regana, jer su Amerikanci uporno verovali da će zatrebati još koji put, pa im na pamet nije padalo da sa ove šifre skinu oznaku vojne tajne. Jedino se postavlja pitanje ko će je upotrebljavati, jer u danaašnjem trenutku postoji možda još pet ljudi, koji govore autohtoni NAVAHO jezik. A možda više ni toliko.
            
Na njihovu nesreću, baš na području njihovog rezervata pronađene su velike rezerve uranijuma, minerala neophodnih u elektronskoj industriji, kao i rezerve zemnog gasa. Tek tada ih se setila vlada SAD, odvojivši 554 miliona dolara, međutim, ne izjašnjavajući se mnogo u koju svrhu su ta sredstva, inače kap u moru, kad su u pitanju odvajanja za vojni budžet, namenjena. Možda će ih oterati u još negostoljubivije područje, koje će ih satrati do kraja – od nekadašnjih oko 2 miliona danas su spali na jedva 140.000 stanovnika, a i taj broj je svakim danom sve manji.



Dakle, sve što su mogli da urade da ih desetkuju – nisu propustili. Kada im je zatrebalo nešto njihovo, originalno – iskoristili su ga, maksimalno, pitanje je kakav bi bio ishod bitaka na Pacifiku, da nije bilo primene NAVAHO šifre....Zagadili su im zemlju, vodu i vazduh, ali.....pronašli su uranijum, retke minerale i dragoceni zemni gas. NAVAHO su opet smetnja, valja videti šta sa onima, koji su žilavi i još neće da umru. Ili se pretope u najpatriotskije Amerikance, sa sve drvenim kućama, plavo-crveno-belom zastavom sa zvezdicama i belom ogradom oko kuće, kao i radom od jutra do prekosutra.

**************************

Prilikom poslednjeg popisa stanovništva, 2011.godine, odgovarajući na niz pitanja, koji su bili instrument evidentiranja svega i svačega, samo nalogodavci znaju prave razloge, na jedno jedino pitanje, gde sam mogla birati hoću li se uopšte izjasniti i kako, dala sam odgovor, od kog je mlada studentkinja, angažovana kao popisivač, uzmakla, gledajući gde su vrata i hoće li imati vremena da pobegne – kao nacionalnost, navela sam da sam Indijanka, iz plemena NAVAHO, pravoslavne veroispovesti.

Saslušala je ona moje obrazloženje, upisala odgovor i jedva dočekala da zamakne iz stana. Verovatno je i dana današnjeg ubeđena da sam – luda.

**************************

Pri zdravoj sam pameti, uprkos svim naporima da me zaglupe i nateraju da zanemim.

Moja nacionalnost je upravo ta – Indijanka, iz plemena NAVAHO. Moje ime je ONA KOJA VIDI. Bila je to prva misao moje majke, one davne 1958.godine, kada me je rodila i kada sam je pogledala širom otvorenih očiju, stara tek nekoliko sati – gledala sam je, kao da se već odavno poznajemo, kao da mojim očima ništa ne može promaći.

Moj narod došao je u krajeve, u kojima (još uvek) obitava pre otprilike 14 vekova. Čuvajući svoje običaje i svoja verovanja, prihvatio je i običaje domaćina, a kasnije i njegovu religiju. Moj narod, u potrazi za lakšim i gostoljubivijim podnebljem, stočarski i zemljoradnički, uvek poslušan i odan svojim vrednostima, nikada nije bio krvožedan niti ratoboran. Želeo je samo da može živeti i preživeti od svoga rada.

Moj je narod nekoliko stotina godina bio roblje. Rušili mu hramove, uzimali decu kao danak u krvi, silovali mlade neveste, jer su gospodari koristili pravo prve bračne noći....

Pa je, uprkos svim nedaćama, koje su ga snašle, zadržao svoj jezik i sačuvao svoje pismo i to još od IX-og veka, počeli su da upotrebljavaju prva slova.
                                                                                                             
Izdržali su vekove trpljenja....Na najnepristupačnijim hridinama pravili svoje hramove, gde su se sakupljali, sklanjajući se iz gradova....Prošlost prenosili pripovedanjem, običaje poštovali i kada ih je to glave moglo koštati.....Saču
vali svoju autohtonu umetnost – svoje freske, svoje narodne nošnje, svoje pesme.......Hranili stoku, obrađivali zemlju, dajući uvek bogu božije, a caru carevo.


I uvek su bili nečija moneta za potkusurivanje. Bili i nažalost ostali.
                                                                                                            
Moj narod, onda kada  više nije bio porobljen, postao je talac sticanja po svaku cenu, jednako siromašan kao što je i bio. Diplomatijom i sopstvenom krvlju izborio pravo na svoju osobenost. Čuvao veru i jezik, sklanjajući se od velikih, koji nisu odustajali da ga pokore, makar zavade i zakrve, ako ga ne mogu slomiti.

U dva velika svetska rata, izgubili smo više od 2 miliona stanovnika, po milion i nešto u svakom od njih. Možda to za naciju, koja broji 100 miliona ljudi nije neka cifra – za narod, koji ima 7, 5 miliona JESTE.  I u svakom tom ratu, ginuo je i krv prolivao na strani pobednika, uvek napadnut prvi.

Pa još preživeo i vreme, kada su mu zabranili da veruje u svog boga, kada su ga prebijali po zatvorima zbog slavske sveće na Krsnu slavu, zbog krštavanja dece i sklapanja braka pred oltarom, kada su mu hramove pretvarali u zadružne i društvene domove ili silose......Vreme, kada je religija bila „opijum za mase“, jer su tako rekli bogovi blizanci – komunizam i dijalektički materijalizam.

Sačuvao je moj narod svoju osobenost, koliko god da su mu pljuvali po dostojanstvu i lomili mu dušu.

*****************************

Danas, posle 14 vekova mom narodu preti izumiranje.

Uvek miroljubiv, boreći se za puki opstanak i preživljavanje, doživeo je moj narod da bude satanizovan, da nas ceo svog proglasi za krvoloke i zločince, silovatelje i pljačkaše.

Prodali su naše rezerve pijaće vode. Reke nose gomile pošasti, voda iz njih više nije ni za zalivanje bašta.

Hranimo se genetski modifikovanom hranom, koju više niko ne može da zaustavi. Ili nema interes za to. Čini mi se, da pasemo livadu, ni to nas više ne bi sačuvalo.

Već desetinama godina lagano umiremo, od bolesti, koje smo nekada lečili travama, a sada moramo od usta odvajati za skupe i preskupe lekove. I za neke nove bolesti, produkt genetskog inženjeringa, bolesti za koje, bar tako tvrde, niko još leka nema. Ili ga bar nema za nas.

Doneli su nam pošast droge; generacije i generacije mladeži ne mogu da se odupru zlu, uvezenom ko zna odakle. Porodice, već načete ideologijom kako je za zdrav razvoj deteta važnije društvo, nego majka, sada su dokrajčene bitkom sa bolestima zavisnosti....Od kojih nas leče ili problematičnim medikamentima, koji stvaraju novu zavisnost ili ispiranjem mozga i teranjem u ralje bezočno agresivnih verskih sekti....Mladi su zavisni od heroina, mi ostali od bensedina......I ostalih smiralgina.....Vreme diazepama.

Milosrdni anđeo nas je svojim nevidljivim dahom uveo u svet masovnog kancera, začaranog kruga hemoterapija, zračenja i umiranja u 30-im godinama, gde smo svi svesni koliko ćemo još godina plaćati ceh, koji nismo napravili i da ga verovatno nikada nećemo isplatiti.

Naša deca masovno odlaze, nakon što smo ih odškolovali, da svojim znanjem, snagom i sposobnošću služe neke tuđe gospodare. Jer, ovde ne mogu živeti od svoga rada, jer ovde nikome više ne trebaju pametni. Samo poslušni.

Odlazi naša mladost i svi znamo da se neće vratiti. Rodiće i podići decu u tuđem svetu, koja će govoriti drugim jezicima, koja više neće poznavati ni svoje pretke, ni svoje običaje, jer ih neće imati ko učiti. Naši praunuci nas neće moći razumeti, ako ih i dočekamo da se rode.

Možda će naš jezik poslužiti kao šifra u nekom novom ratu, ako se ne prestane zveckati oružjem, pa jednokratne šifre, stvarane uz pomoć računara, neće moći funkcionisati....Ili će naše pismo dobro doći nekom ambicioznom dizajneru, da uz sliku tašne, čija cena staje koliko godišnja ishrana tročlane porodice, stavi novine sa egzotičnim natpisom  ПОЛИТИКА....Taman toliko neobičnom, da osvoji neku od nagrada izvikanih modnih časopisa.

Leta su sve kraća i sve vrelija....Zime sve duže i sve hladnije,....Pri kraju smo petog bitisanja, petog kruga.....Ne verujemo u pakao – pakao je ovde. Kao da za nas više ne postoji ni raj – možda je najbolje ne biti svestan, ne čuti i ne znati. Jednostavno, ne postojati.

Ja sam NAVAHO i zovem se ONA KOJA VIDI. Sve nevolje, kroz koje smo prolazili, naslutila sam svakom svojom porom....I odsanjala ih u svojim noćnim morama..... Boravila sam u davnim vremenima, iščezlim svetovima, znam kako izgleda početak kraja, jer sam ih nekoliko već prošla..... Moje oči streme ka zvezdama i nekim novim svetovima u kojima ću biti samo misao.

*********************


 
Sve slike na postu skinute su sa Interneta