03. јул 2015.

PRIČA MOGA SINA




Moj VLADIMIR

Preskačući po dva stepenika, trčeći se stuštio niz stepenice, oblačeći usput jaknu i razmišljajući da li je sedam minuta ipak dovoljno da stigne do škole, a da ga ne upišu i ne dobije neopravdan čas. Pre podne se tako sporo razvlačilo, činilo mu se da sve može stići, a onda se početak nastave počeo jureći približavati i sve je moralo stati u tih desetak minuta, kada se prenuo i pogledao na sat.

Dok je savijao svesku da je stavi u džep (mama se već dovoljno buni što se već ponaša kao student, pa od svog pribora nosi samo svesku, a i nju još savija i gužva), prišao je poštanskom sandučetu i najednom mu je oko zapelo za nešto šareno na uskom prorezu. Na trenutak se upitao, ne usuđujući se ni da pusti nadu da se razmaše, šta li to mođe biti, kada mami i Dušku stiže samo zvanična posla, svi su prijatelji kod kuće, jer je sezona odmora prošla...Odlučujući da ipak otkine nekoliko dragocenih sekundi i proveri šta je to stiglo, jer je možda stiglo obaveštenje o prispeću one dve.....pa, recimo, negodne kasete, koje mama nije smela ni u kom slučaju da vidi, zarad njenog ličnog mira i mira u kući, ipak je rešio da otvori poštansko sanduče. I tada, dok mu je srce počelo bubnjati, ispunjavajući mu grudi talasima uzbuđenja, radosti i odbojnosti, sve u isti mah, zasuzile su mu oči, jer je odmah shvatio ko se to setio i poslao razglednicu.

Nije mogao suzbiti snažan osećaj sreće, jače je to bilo od svega, dok je okretao ušećerenu sliku plavog mora i belog snežnog, ugašenog vulkana, gde mu se smešio poznati sitan (mama je uvek govorila sitničarski) rukopis, nekoliko rečenica i pozdrav – „Voli te tvoj tata“....

******************
Odjednom više nije bilo važno što će sigurno zakasniti i što će opet morati da se objašnjava sa razrednom kako to da samo njemu nikad nije bilo dovoljno vremena da stigne do škole, uz svu onu saobraćajnu gužvu, kada svi ostali, a koji dolaze iz okolnih mesta, uvek stižu na vreme....Dok su ga gurali prolaznici, žureći pored njega, išao je nesvestan lepog dana, raskošne jeseni svud oko njega, gledajući kroz ljude, sa kojima se mimoilazio, dok mu je pred očima lebdeo rukopis koji je i voleo i mrzeo, koji je i sam nesvesno kopirao.

Bio je srećan što mu se otac  javio, a opet ljut na sebe što se raduje tome, odjednom pun neke neobjašnjive agresije na sve oko sebe, a u prvom redu na nešto, što nije mogao definisati, znao je samo da ga to steže u grlu i tera mu nezaustavljive suze, koje nikako nisu htele da prestanu.

Zar je moguće da se setio? Tri meseca su prošla, svaki put je razočaran prošao pored tog nesrećnog poštanskog sandučeta, kada shvati da unutra nema ničega.

Kako je to njegov tatica mogao ostaviti svoja nova kola i novu kuću, koje će otplaćivati samo četrdeset godina, svoj računar na kom igra igrice, jer drugo i ne zna, svoju novu ženu, koja ostane u drugom stanju svaki put kada se posvađaju, a onda kaže kako se prevarila naravno, kada opasnost od rastave prođe? I kako ne shvata koliko ga ne zanimaju neverovatni uspesi njenog deteta, dakle deteta koje nije njegovo, a koje uredno izdržava, dok njemu do sada, od kada je otišao nije poslao niti jednu paru i još mu piše o njenim neverovatnim uspesima, dok mu drži didaktičke pridike u nastavcima (sve na razglednici, pismo košta) u po jednoj rečenici.

Od kada je otišao, niti jednom ga nije pitao kako je, da li mu je teško, može li sam da savlada gradivo i život bez njega, nije ga čak ni pitao kako je završio školsku godinu. A još, ne daj Bože, da se zaleti, pa pokaže zanimanje treba li mu nešto i bar u par rečenica kaže zašto mu do sada nije poslao ni novac za jednu užinu u školi....

Kada je krenuo preko pešačkog prelaza i prenuo se od škripe kočnica, a onda zasut psovkama iznerviranog vozača, shvatio je da ipak neće biti dobro ako nastavi ovako zamišljen...Odlučio je da potpuno zabatali prvi čas i sedne u uličnu baštu, tačnije, za jedan od par stolića, koje je iznenađeni vlasnik ipak odlučio da iznese, preneražen lepim vremenom, koje dozvoljava da se sedi napolju. Poručio je espresso i zamišljeno puštajući dimove „Lucky-a“, zagledao se u crvene bobice na ukrasnom žbunju pored improvizovane „letnje“ bašte, shvatajući odjednom da je skoro sve lišće već opalo i da će prvo loše vreme verovatno doneti i prvi sneg.....Sneg, koji mrzi već tri godine, jer će ga uvek podsećati na ono ružno i mučno popodne.

***********************

Nikada nije mogao sebi da objasni zašto je od tog dana zamrzeo sneg, kao da mu je on bio najviše kriv....Sneg, već prljav i raskvašen; na njega je usmerio svoje bes, umesto na tatu, kada ga je, posle meseci imeseci nejavljanja, jer je, eto, jako zauzeti prezauzet, pozvao da se nađu u gradu, da bi mu mirno saopštio kako je napustio posao, jer, reče, otvara svoju firmu. Ako je tako, zašto onda nikada nije kod kuće kada ga zove, samo mu bezvoljni i neljubazni maćehin glas saopštava kako mu otac nije tu, da bi odmah spustila slušalicu. I gde mu je poslovni prostor, šta će to raditi i čime će se baviti, zbog čegaje sve tako tajanstveno......

Tek tada je poverovao mami, kada ga je još pre par meseci upozorila da mu se otac sprema da napusti zemlju, samo to skriva od svih, jer zna da ne sme izaći bilo gde u inostranstvo bez dozvole. Nije joj verovao, viknuo je na nju kako mrzi i njega i tatu, kako će sve učiniti da im pokvari odnose, trudeći se da ne gleda njene povređene oči, koje su mu sve govorile.

I kada mu je otac počeo naširoko i nadugačko objašnjavati neophodnost odlaska, shvatio je kako se teško ogrešio o mamu kada joj nije poverovao...Ni da on ide, da se iseljava.....Da prodaje svu imovinu, sve ono što je mama ostavila, da bi on imao dom u kom je odrastao, da sve nosi sa sobom, čak i njegove stvari – knjige, koje mu je majka godinama kupovala, igračke, klavijature, koje mu je donela iz Beča, italijanske naočare, koje mu je kupila u vreme najcrnje inflacije za 20 nečijih plata...Tada je znao da mu je govorila istinu, još je mnogo toga i prećutala.

A otac mu, ne primećujući njegovo ćutanje, nije prestajao da drži govor o svom odlasku u novi život i novi svet –on,maćeha i njena ćerka, ne spominjući ni jednom rečju njega i šta će biti sa njim.....Njemu će, kaže, biti dobro sa mamom, jer se ona brine o njemu (on sigurno ne mora, pa on mu je samo sin, valja izgurati ovu malu, kojoj je očuh, a on je očito samo mamin problem), skoro da je i jedva razumeo šta govori, sedeći ukočen i gledajući kroz loše opran izlog vunaste bele pahuljice, koje su delimično ostajale, topeći samo varavu nadu da i ovog puta neće ostati.

Ukočen, nesposoban da se pomeri, da ga pita zašto, kako može da ga ostavi, kako ima obraza da ode i ne pita se kako će mu biti bez njega, jer, ako i nisu bili zajedno, uvek je mogao da mu okrene broj i čuje glas, dok se ispred njega mlačila „Coca cola“, gledao je u jednu tačku, samo su mu niz kičmu išli neugodni žmarci, a oči se bez najave ovlažile.

Poželeo je da istrči napolje i viče i vrišti, umesto da njemu kaže kako je sebičan, baraba, kako ga ostavlja onda kada je svime teško i ne pita se ni jednog trenutka kako će on i mama preživeti, hoće li imati za knjige i užinu, može li mama potpuno sama izdržati taj teret.

Iz utrnulosti ga je prenuo očev glas, koji mu saopštava da je, eto, rešio da mu kupi nešto lepo, nešto što odavno želi, onu crnu jaknu „vijetnamku, dajući mu...plavu novčanicu od 100 nemačkih maraka....a na njegovo– „tata, pa ta jakna ne košta 100 maraka, već 150“, dobio ravnodušan odgovor kako on „više nema“)?!).. Pa, sve što se nije moglo spakovati je prodao, mnogo toga dao i u bescenje, dobro je to znao. A njegovom ocu je bilo puno i tih dodathih 50 maraka, jer je namenio samo stotku i – gotovo. A to što ga ostavlja bez svega, što nosi ili je rasturio sve njegove stvari ,koje mu je mama godinama kupovala, kao da uopšte nije bitno. Nema dalje priče!

Mesecima i godinama nakon toga, kad god je snežilo, osećao je samo mučninu, potištenost i želju da bude sam, da puši i sluša Boru, da lupa pesnicom u zid, dok ne raskrvari jagodice....

******************

Koliko je mogao spoznati svu težinu krize i preživljavanja u najstrašnijoj inflaciji, koju je u Evropi valjda samo Nemačka svojevremeno doživela, kako je jednom čuo na vestima, ipak je bio itekako svestan i potpuno siguran da njegov otac nije bio u kategoriji onih ugroženih i da nije morao otići.

Imao je dobar posao, para više ne kao ranije, ali ipak više nego mnogi drugi. Ali, mogao je napredovati, znao je da su mu obećavali bolje radno mesto, mogao se pritrpeti da bude bolje. Pa, mama je shvatala da on ima sve manju platu i nikada od njega nije tražila ni jedne pare za alimentaciju, a čuo je često kako opominje dužnike i insistira na plaćanju, baš kad je trebalo da mu kupi nešto od garderobe ili za školu. Nije insistirala na nekoj njegovoj obavezi ni onda, kada je uporedo vozio dva auta, a nova žena mu sedela kod kuće, jer joj se „nije isplatilo da radi za tu mizeriju“ od plate, smatrajući, valjda, da je tati lakše da radi za nešto veću „mizeriju“. Od svega ga je najviše čepalo maćehino nezadovoljstvo, jer nije uspevala ni u čemu što bi započela, pa je valjda zato i drobila tati svaki dan kako moraju otići, „ovde nema života“...Pa je on onda dozvolio da ga nagovori da sve proda, prodala je stan, koji je tata dobio, dok je bio sa mamom u braku i koji je ona ostavila zbog njega, da on ima svoje mesto, na koje je navikao...Prodala je sve ono što nije bilo njeno, spakovala mamine stolnjake, koje je lično vezla, čaše, lepeze i  slike, odvlačeći ga u nedođiju, hiljade i hiljade kilometara daleko, samo da više ne vidi pastorka, kog očima nije mogla da vidi i uvek joj nešto smetalo kod njega, sve je učinila da tata bude večito nezadovoljan sa njim.

Valjda ga je najviše bolelo što to nikada nije radila otvoreno, već uvek onako pomalo – dobro je, ali je moglo još bolje, ocene mu nisu loše, ali kada bi malo više učio....I sve tako, kada bi, kada bi....Pa što onda od sebe nije stvorila nešto više, kada su joj standardi bili tako visoki?

Otišli su u novi raj, mesto gde ga niko nije tretirao ni pola posto, gde će uvek biti građanin trećeg reda, kada je pored svog fakulteta dozvolio sebi da radi na benzinskoj pumpi, a ona je već stigla do farbara, kao krajnjeg dometa svojih velikih mogućnosti, koje su ovde bile potcenjene i nikada nisu bile ozbiljno shvaćene....

Otpozdravio je nekom, ne shvatajući uopšte o kome se radi, prelazeći prstom preko ruba čaše, po ko zna koji put. Ljutio se na sebe što nema snage da sve to zabaci iza sebe, da više ne razmišlja, da ga izbaci iz svoje glave i zaboravi, dok ga je istovremeno pržilo saznanje da ne može....Ne može da se odbrani od njegovog lika, koji mu se neprekidno pojavljivao pred očima.

Ustvari, video je on njega svakog dana, kada se brijao, jer je, gledajući sebe u oči, video uvek njegov lik. Mama mu je uvek govorila da jako liči na oca, da joj se čini da svaki put kad ga pogleda, vidi u njemu njegovog oca, kao momka, onda kad su se počeli zabavljati. I smešila se pri tome, znao je da joj to sećanje nije nemilo, bio je srećan što ga ona  ne mrzi, verujući joj ipak, kada mu je govorila da ne može mrzeti čoveka, sa kojim je rodila njega....Možda je to ono pravo, mošda ga i on tako treba posmatrati, jer, svaki put kad pomisli da ga više ne želi videti, ne može odbraniti nenadanom plamenom talasu bola, koji mu sprži grudi, kada shvati da se iz one nedođije, u koju je otišao, nikada više neće vratiti, čuo je da su mu oduzeli državljanstvo, ko zna šta je sve morao uraditi da bi tamo dobio boravak....I bio je svestan da ga, uprkos svemu voli, toliko jako da mu se ponekad učini kako će mu se srce rasprsnuti od bola, kada spozna koliko su slični likom, da mrzi samog sebe što tako žarko želi da ga on može videti i reći mu – „Sine, kako si porastao, sada si pravi momak.....“.

Dopustivši onom uzdahu, koji ga je već satima davio, da konačno izađe iz njega, po ko zna koji put se sam sebi zakleo da će svoju decu voleti iznad svega i svakog, da ih nikad neće dati od sebe i da ih nikad, ali nikada neće napustiti. I da će svoju ženu voleti isto tako silno i mnogo, da nikad ne dozvoli da je svojim postupcima udalji od sebe toliko, da pođeli da ode, da joj postane tuđ.
******************************

Ustvari, do onog užasnog dana, kada su mu saopštili da se razvode, nikad nije shvatao da nešto nije u redu među njima. Bar oni nisu dopustili da nešto primeti, a ipak je mogao, samo da je poslušao onaj šaputavi glasić iz sebi koji mu je uporno ispotiha govorio kako nešto mnogo, mnogo nije u redu.

Mogao je da zna da se mama ne zatvara tek tako u kupatilo, pa onda izađe iz njega za pola sata crvenih očiju, govoreći mu kako je to od nakupljene pare....Kada tata celo popodne provede sa njim napolju, ne želeći da bude bar malo sa mamom.....Kada odvojeno idu na godišnji odmor, govoreći mu da on, zbog svojih pluća mora biti dva puta na moru, a nema para da svi idu zajedno oba puta....Kada prekidaju kratku i siktavu svađu, napeti i bledi....Kada se danima obraćaju samo njemu, ne obraćajući se uopšte jedno drugom...Kada ga oboje zagrle, a pritom se ne dodirnu, kada ćute i ćute danima, kada se ne gledaju, dok ga u retkim prilikama vode za ruku ulicom....

Bio je tako mali, ali je mogao primetiti, mogao je znati....

Da tata viče na njega zbog isprljanih kolena na pantalonama, a onda ga pusti da razmazuje tortu po tepihu, da bi par minuta nakon toga počeo da viče, krenuvši da ga udari, kada bi se mama isprečila između njih, govoreći mu da neće pustiti da joj se iskaljuje na detetu; njen napeti pogled, kada se on vraća sa posla, dok ona sluša da li će zalupiti vratima; njegovo negodovanje što ona samo čita i njen odgovor da on ionako ne priča sa njom, jer danima samo ćuti; njene umorne korake, kada se uveče vraća iz kancelarije, izmrcvarena od nebuloznih ideja svojih klijenata, dok joj on odmah prigovara gde je tako dugo...

Mogao je znati.

I to da neće biti dobro što mama sve više i više ćuti, što uopšte ne razgovaraju jedno sa drugim, kao da su sve rekli i više ne postoji i jedna stvar, koju bi jedno drugom mogli da kažu....

Mogao je znati.,,

Da će tatina ženidba, ubrzo nakon što je mama otišla, biti znak da ni on više nema šta da traži u stanu, koji je mama sa toliko ljubavi sređivala nekad....Da će gospođa maćeha po svaku cenu u njegovu sobu hteti da smesti svoju ćerku, da će joj smetati njegova lopta u predsoblju, da će tati uvek prigovarati kad mu nešto kupi, jer „Bože moj, pa to tvoje dete ima i majku, a majka mu ima DALEKO više od nas“...

Ali, nikad ne bi mogao poverovati da će dragi tata ispasti takav slabić, pa je pustiti da ga „truje“, da ga huška protiv njega, a on nema kuraži da joj se usprotivi, pa se još desi da popusti u školi, dok ga je mama bukvalno zubima vadila i izvlačila, dok je tatina gospođa samo drobila i drobila kako se to moglo i očekivati, jer je „razmažen i nevaspitan“.

I da će ga na kraju definitivno odvući na drugi kraj sveta! Zauvek!

**********************

Postajući odjednom svestan daleko gušćeg saobraćaja, pogledao je na sat i video kako i drugi njegov čast lagano odlazi, sa suncem koje ipak i nije više bilo toliko toplo. Uz sve hladniji povetarac, krenuo je lagano prema školi, ne želeći da ga mama, vraćajući se sa posla, zatekne kako sedi u kafiću, a nastava je u toku i trebao bi biti u školi, znajući da nema snage objašnjavati joj zbog čega se zadržao i kuda je to odlutao.

Iako, morao je pošteno sam sebi da prizna, lepo su se slagali ovih nekoliko godina. Naravno, nakon onog crnog perioda, koji je želeo da zaboravi, kad joj se protivio u svemu, što bi rekla, okrivljujući nju što tate više nema ovde, što je tata sve mostove porušio za sobom, zapljuskujući je svojim jadom, zaodenutim jalovom i bespotrebnom agresivnošću. I kada nije išao u školu tri nedelje, pa ga je vadila i lagala razrednoj starešini, koja je znala da ona ne govori istinu, a ipak ga je pustila i opravdala mu časove, valjda pogođena maminom nemoći i izgubljenošću da učini za njega bilo šta više, nego što je učinila.

I nakon što je shvatio da, kada Dušku tera inat, to može samo zaboleti majku, jer, ako se oni i razvedu, tate opet nema, nije ni otišao zbog nje, već isključivo zbog svoje nemoći da se odupre i navike da, od kada ga zna, uvek ide linijom manjeg otpora.

Pa je, nakon par razglednica, koje su spočetka uporno pristizale, odjednom shvatio da mu je muka od tatinih priča o novom blagostanju, koje je tamo zatekao, o novom „FORDU“ koji vozi, o pravom raju na zemlji i blaženstvu nebeskom u svetu, koji ga je prihvatio kao svog rođenog (tvrdio je on), a još nema posao i prima socijalnu pomoć, pa svi žive od onog što je poneo odavde, rasprodavši sve u bescenje....Tako je mogao i ovde, živeti na teret države i prodajući jednu po jednu stvar....Više se nije mogao odupirati osećaju gađenja, koji ga je obuzeo kad je shvatio da tata piše razglednice, jer su pisma skupa, a i svi mogu da vide kako mu je lepo (da, kako da ne). I onda se zamislio nad činjenicom da ga tata nikad ne pita kako je, kako mu je u školi, kakve su mu ocene, može li mama da ga izdržava, a nije joj ostavio ni dinara, pretpostavljajući da je tu Duško, pa će, kad god zafali, on uleteti u varijantu. Kao što je i bilo.

I kada je sa Duškom popio prvo pivo, pričajući viceve i dogovarajući se za zajednički odlazak na „Najlon“, bilo mu je po prvi put istinski jasno da je mama u njemu prvo videla dobrog i poštenog čoveka, prisećajući se svih trenutaka kada ga je čuo kako ga brani od mamine nervozne i nagle prirode, govoreći joj da ne sme biti prestroga prema sinu, spoznajući u jednom naglom, potpuno nenadanom trenutku da taj neko ne mora biti otac, ali može biti kao tata, poseban i muška glava u kući.

Nakon toga ju je prvi put zagrlio, kad se umorna vratila kući, počeo da je brani od dosadnih klijenata koji su zivkali u svako moguće vreme, a obično nevreme, da joj donese kafu u krevet i zagrli je kada ga grdi, umesto da se sa mkp, svađa i prepire.

„Nema veze, -  pomislio je -, „ja znam šta ne treba i ne treba i šta nikad neću uraditi, bar mi je jasno gde su oni pogrešili“. I čvrsto je obećao sebi da neće dopustiti da ga dotakne onih nekoliko EPP rečenica, gde ga ništa ne pita, nego se samo hvali, shvatio da nije važno što ne zna da će se ipak upisati na fakultet, uprkos svim očevim predviđanjima kako će propasti, jer mu majka sve pušta, nema veze i što ne zna da je položio vožnju, da vozi, da je primljen u „specijalce“ prilikom regrutacije, kada je dobio najvišu ocenu borbene gotovosti, nije ga bilo briga ni što neće znati kad se bude oženio i dobio decu, pa ih nikada neće cupkati na kolenu i voditi ih na sladoled.

Dok je vadio ključeve od kuće iz džepa crne „vijetnamke“, odjednom se setio da je tu jaknu kupio onda, kada je došao kući plačući, dok je pričao mami da mu je tata dao samo 100 maraka, a treba mu još 50, pa ga je mama zagrlila, milujući ga po kosi, govoreći mu – „Sine, nisi trebao uzeti ni tih 100, neka mu ih, valjda će mu jako trebati, ima majka uvek, kada si ti u itanju“. Da, od tada je neprekidno nosi.

„Ma, baš me briga„ – pomislio je, okrivljujući vetar za suzu, koja mu je nenadano skliznula niz obraz, spuštajući u prvu korpu za otpatke hrpu iscepkanog šarenog tankog kartona, dok je na ostatatak suve trave palo parče plavog neba sa „Many greetings from....“

19.novembra 1996.godine

************************
Umesto epiloga

NE TRAŽI NA CRNOM KAMENU
GDE IME SAMO MI PIŠE....
ZALUD U PRAZNO GLEDAŠ.

JA TI ISKRIM U OKU, OSMEHU, TREPTAJU KIŠE....
I UVEK SAM TU, KRAJ TEBE,
ONDA KADA ME TREBAŠ!