28. август 2015.

REĆI - ILI PREĆUTATI







Pre nekoliko meseci, obratio mi se porodični prijatelj, sa molbom da odvojim par sati vremena, jer mora da razgovara sa mnom o jednoj vrlo delikatnoj i osetljivoj temi. Izuzetno mu je važno žensko gledanje na problem, koji ima.

„Ti znaš, sam sam podigao to svoje dete, nisam nikada više hteo da se ženim, otkad mu je majka umrla, sve sam podredio njemu. I sve sam mu obezbedio, ne žalim niti sam ikada zažalio zbog toga...Dobar mi je, vredan, nikada nije pravio probleme...Evo, sada treba da mu pravim svadbu, sve je već skoro dogovoreno, slatka je i dobra ta njegova devojka, ali....Brine me nešto jako u vezi nje, a ako ja pokrenem tu temu, plašim se da će me pogrešno shvatiti, da će reći kako sam sebičnjak, ljubomoran na njegovu sreću, da mu sada vraćam što nikada nisam hteo da dovedem drugu ženu u kuću, jer nisam želeo da ima maćehu...Ta mi je devojčica draga, vidim da ga voli, voli i on nju, neću da izgubim dete, ako njoj stavim bilo kakav prigovor. A, opet, ne znam, ne znam šta da radim. Saslušaj me, pa sama proceni....“

Već dobro istraumirana od svakodnevnih i svakosatnih loših informacija, nisam imala opravdanja da ga odbijem, tim pre što ga do tada nikada nisam čula da se žali....Oko bilo čega. I zato sam bezpogovorno pristala. Prijatelji su prijatelji i onda kada je pun sto, a i onda kada krene loše.

Elem, iznese mi on svoju tešku dilemu, zbog koje već nedeljama ne može da spava. Radilo se o sledećem:

Ima sina jedinca, napunio je 30 godina i rešio da svoju vezu sa jednom simpatičnom i dobrom devojkom, sa kojom je u vezi već 3 godine, kruniše brakom,venčanjem i svadbom. Prodao je kuću iza roditelja, neku zemlju, svom jedincu obezbedio lep stan, dovoljan za pristojan početak zajednice. Pripreme su već dobro odmakle, sala za svadbu je zakupljena (dat je avans), a on se, budući da je već godinama udovac i nikad se nije ženio, trudio da pomogne koliko može, prepuštajući svu organizaciju budućoj snahi i njenima. Tada je i prvi put bio u prilici da malo više upozna porodicu sinovljeve devojke, jer je, dok je zabavljanje trajalo, viđao samo nju. I voleo je, gledajući u njoj ćerku, koju nije imao.

Uglavnom, prilikom višekratnih susreta sa porodicom buduće snahe, saznao je da ima dva dosta mlađa brata, obojicu obolelu od hemofilije. Malo mu je to disonantno zazvučalo, pa se diskretno raspitao o ostaloj porodici i uspeo da dođe do informacije kako i sestra njegove buduće prije, dakle, snahina rođena tetka, takođe ima sina, koji ima hemofiliju. Zabrinut, prvo je iščitavao literaturu, a onda se konsultovao i sa lekarom. Ono što je saznao porazilo ga je, pa me je molio da zajedno popričamo sa njegovim sinom, koga znam još kad je bio dečačić, smatrajući da će mene, kao ženu i nezainteresovanu osobu u toj stvari, saslušati i onda doneti pravu odluku.

Nisam lekar i ne smatram da sam popasla svo znanje ovog sveta. Međutim, zbog prirode posla kojim sam se bavila – advokaturom, često sam imala prilike da se sučeljavam sa lekarima-veštacima i, htela ne htela, morala jako dobro pripremati za ta suđenja. Ukoliko je stranka mogla da plati, angažovali bi lekara-konsultanta, u protivnom bih bila prepuštena sebi i svom znanju, ali bez obzira imala konsultanta ili ne, bila sam prinuđena da se detaljno upoznam sa materijom, koja mi je bila i teška i nepoznata.

Pristala sam i momak je došao, pa smo nekoliko sati proveli u razgovoru. Prvo sam mu ispričala ono što znam o hemofiliji, uputila ga i na literaturu, obavezno i na nekog lekara, tek toliko da bude siguran. Morala sam da budem ozbiljna i oprezna, jer problem nije bio mali. Naime, hemofilija je vrlo teška, nasledna bolest, gde krv nema dovoljno sastojaka koji omogućuju zgrušavanje, dakle i zaceljivanje – stvaranje tzv. kraste, tako da svako povređivanje može dovesti i do potpunog iskrvarenja, ukoliko se ne pruži pomoć na vreme. Od nje oboljevaju isključivo muškarci, nije zabeležen slučaj da ju je imala ijedna žena, ali – žene su prenosnici tog dominantnog gena. Ovoj bolesti nekog efikasnog leka, koji će voditi izlečenju – nema. Najpoznatiji širokoj javnosti slučaj hemofilije zabeležen je u ruskoj carskoj porodici Romanovih, gde je poslednji prestolonaslednik bio oboleo, a i u porodici njegove majke je bilo nekoliko bolesnika, od kojih neki nisu više bili u životu. Naravno, radilo se samo o muškarcima. Dominantni gen, nosilac hemofilije, uvek je vezan uz X hromozom. E, sad, zašto ne obolevaju i žene, mogla sam jedino laički objasniti da se verovatno priroda pobrinula za to, jer ako bi i one obolevale, svako mesečno krvarenje, moglo je značiti sigurnu smrt. Uostalom, pravo objašnjenje mogu dati samo stručnjaci, na koje sam ga uputila i to kao nezaobilazni čin.

Momak me je gledao, bledeći i crveneći, drhteći i cepteći, slušajući nešto o čemu niti je išta znao, niti je ikad razmišljao.

Moje prvo pitanje je bilo – da li mu je verenica rekla da u porodici ima obolelih od hemofilije, na šta je odmah usledio izričit odgovor da NIJE. NIKADA.

Ne znam mnogo detalja o onome šta se posle dešavalo, osim da je sa ocem otišao na ozbiljan razgovor u buduću tazbinu. Epilog – do svadbe nije došlo, razišli su se, on samuje, već mesecima ne izlazi iz kuće.....Nadam se da će uspeti da se oporavi od svega, kroz šta je prošao.

Ostala sam u teškoj borbi mene sa mnom, dakle, mnogo neprijatnim i gadnim sagovornikom, jesam li dobro uradila, da li je trebalo da „ušminkam“ stvari, umesto da sve kažem, bez prećutkivanja.

Zakon o braku je takve situacije regulisao drastično – ukoliko bračni drug, pre sklapanja braka prećuti teško oboljenje, ili neku drugu situaciju, koja bi mogla uticati na drugog bračnog druga da se odluči da do sklapanja braka uopšte ni ne dođe, može rezultirati i PONIŠTAJEM braka. Dakle, smatra se da braka uopšte nije ni bilo, ne upisuje se u matične knjige venčanih, jedino deca, rođena u brakovima, koji su poništeni, imaju status bračne dece.

Bolest, pogotovo ako je nasledna, nikada ne može biti krivica onoga ko je ima. Ali, TO SE MORA REĆI, onda kada se sklapa brak, gde se očekuje da će biti i dece.

Dakle, ne samo kad se radi o hemofiliji, već i o bilo kojoj drugoj teškoj bolesti, koja itekako može život pretvoriti u pakao – šizofreniji, epilepsiji, multipleks-sklerozi, Behterovom sindromu, Kronovoj bolesti, laik sam, bolje da više ne nabrajam, a pojavljuje se u porodici u više generacija, ove činjenice predstavljaju nešto što se, ni po cenu raskida, ne sme prećutati.

Kada su roditelji imali malo više uticaja na izbor bračnih drugova svoje dece, itekako se proveravalo sa kim će im dete sklopiti brak i izroditi decu. Već je moja generacija bila ta, koja je arogantno tvrdila kako niko nema pravo da prigovara ili se meša, jer se „venčavamo mi, jedno sa drugim, a ne sa njegovim roditeljima“!

Pa, izgleda da se ipak spajamo i rađamo decu u neposrednoj vezi i sa roditeljima osobe, koju volimo i njenim/njegovim prethodnim generacijama.

Licemerno je i krajnje nekorektno uskratiti ovu informaciju budućem bračnom drugu, lišiti ga saznanja kako postoji velika šansa da neko od njihove dece, pogotovo, ako se rodi muško dete, oboli od bolesti, koja često, u velikom broju slučajeva, sobom nosi sigurnu smrt. Nije lako ni jednostavno gledati dete ni kada dobije vakcinu, pa onako maleno i nemoćno, kao usahli cvet, može samo da ječi od temperature i slabosti..A kamoli imati dete, koje ne smeš izgubiti iz vida ni jedan jedini trenutak, vodeći računa da se ne povredi, a svestan si da ni onda nisi sve uradio, jer su i unutrašnja krvarenja moguća i česta. Krajnji ishod je isti – smrt.

Problem ima jednaku težinu, bez obzira na čijoj strani postojala nasledna obolenja.

Svako od nas ima pravo prihvatiti rizik, koji je vezan samo za njegov život. Ako neko neće da se leči, bolest nije zarazna, niti je svojim radnjama ugrozio ili oduzeo nečiji život, zakon ga na to ne može naterati. Ali, staviti u tu istu situaciju i nekog drugog, koji o svemu tome nije upoznat niti mu je data mogućnost izbora, nedopustivo je.

Zato neopozivo smatram, svesna da zvučim surovo, da se UVEK MORA REĆI. Da se MORA OSTAVITI MOGUĆNOST IZBORA – ako je toliko voli, da ne želi život i decu sa nekom drugom osobom, možda prihvati rizik onoga što njega i celu porodicu može snaći. Dete se može i usvojiti. Ili se čak opredeliti da uopšte nemaju dece, da su dovoljni jedno drugom, vole se i žele život provesti zajedno... Pa,  nisu svi dobri i uspešni brakovi samo oni u kojima ima dece. ALI, MORA ZNATI.

U protivnom, ako se takva činjenica prećuti, kojim god motivima objašnjavana, čini se najteži i najnemoralniji delikt prema osobi, sa kojim će sutra deliti dobro i zlo. TU PRAVDANJA NI OPROŠTAJA NEMA.












23. август 2015.

KATARZA U 11 SLIKA







Fotografija preneta sa GOOGLE pretraživača


Napisala sam za ovo, ne baš malo godina, dosta, ali nikada nisam volela da pišem o sebi. Izbegavala sam to kao kugu. Ipak, reč je reč, pa, teška srca ispunjavam svoju obavezu, a sve ovo me jako podseća na moju prvu saobraćajku, kada je moj auto u lančanom sudaru, tresnuo teški kamion – cisterna, gde sam zadobila više posekotina na glavi i težak potres mozga. Kada je trebalo da idem na prvo previjanje, znala sam da, ako tada ne budem sela za volan i otišla u Dom zdravlja, neću više nikad moći. Slično se osećam i sada – kao da, ako ne napišem ovo, nikada više neću sesti za tastaturu.

Pa, da vidimo....

Mislim da nema osobe, koja nikad nije rekla – da su mi one godine, a ova pamet. Ili da je onaj ko to tvrdi, narcis, opterećen osećajem svoje sopstvene apsolutne nepogrešivosti i kompleksom boga.

Postoji samo jedna stvar, koju bih uradila drugačija, da mi neko pruži mogućnost da vratim sat unazad – završila bih takođe fakultet, rodila troje dece i život provela kao majka i supruga. Deci treba majka, tokom celog života, makar imali i 70 godina....Odrastu sigurniji u sebe, imaju mnogo jači osećaj pripadnosti porodici i , čini mi se, mnogo su bolji roditelji. Ne postoji za ženu veći i važniji zadatak, nego da podigne i formira dobar naraštaj.

Nemam običaj da kukam, kada je moj lični život u pitanju, jer – ne vredi. Ono što imam, imam, ono što nemam, nikada neću ni imati. Samo mogu konstatovati da mi je ova zemlja uskratila mesto u pravosuđu, za koje smatram da posedujem i znanje i iskustvo i sklonosti. Napisala sam u svom romanu da je mesto u sudstvu (dakle i tužilaštvu) kao loš gen – može se naslediti, dobiti prema znanju – nikada. Izuzev, ako ti Bog nije ujak. Zato nam je pravosuđe takvo kakvo jeste – očajno, sirovo nekompetentno i korumpirano, jer su kriterijumi sasvim suprotni od sposobnosti i pokazanog umeća.

Ovo je moja zemlja, volim je, kao problematično dete, koje pravi probleme, ti to znaš, a opet se obraduješ kad ti se osmehne. Ali, ne bih dočekala kraj ovde....Nikako....Zadržala bih manji stan, da mogu doći i obići prijatelje, a trajno se nastanila u toplijoj i ujednačenijoj klimi, negde blizu mora ili čak na samoj obali. Imala sam prilike da odem ranije, ali nikada nisam požalila. Tada mi je itekako značilo da se ne moram boriti 5 godina, da se moj komšija, koji me gleda kao biće niže vrednosti, udostoji da se osmehne, kada mi se javi na ulici.

Da mogu da biram, mislim da sebe nikad ne bih odabrala za najboljeg prijatelja. Možda sam previše – isključiva, ne znam...Ali, nikada nisam pristajala na trule kompromise, zbog boljeg statusa, više novca, boljeg radnog mesta, privilegija, nikada ne kimajući glavom i odobravajući ono što nisam mogla prihvatiti. Nemam stomak za to, a i kičma mi je u vratnom delu nešto problematična – kimam glavom samo kada smatram da treba.

Teško mogu izdvojiti JEDNU odluku, zbog koje se najviše kajem. Iskustvo me nateralo da shvatim da, kako god da postupim, jedno mi kajanje ne gine. Nema crnog i belog – sve su različite varijante sive. Uostalom i crna ima 287 nijansi....

Zato sam ubeđena da je naš život unapred predodređen, da je naša sudbina utipkana u neki nadrealni sudbinski DNK kod, kao što ni svoj sopstveni, onaj merljivi DNK ne možemo menjati. Možemo korigovati neke stvari u svom životu, ali, drastično ih menjati – teško, za mene nemoguće. Dakle, priznajem da sam iskustveni fatalista. Neko, ko je utipkavao naš sudbinski DNK kod, odredio je sve.

Zato verujem.....verujem da nešto postoji, teorija kreacionizma je, po mojim uverenjima, ono što jedino može objasniti stvaranje čoveka. Davno sam napustila verovanje u evoluciju. E, sad, kako se to nešto zove, ne znam, ne mogu definisati...I da, to zaista jeste sastavni deo moje ličnosti.

Pored svega što me je šibalo tokom života, zaista volim ljude. Spremna sam da pomognem uvek, trudim se da svoja (ne)raspoloženja prikrijem, čak i ako je neko direktno uzrokovao takvo stanje.  Zato se javljam svim komšijama u mojoj zgradi, znam ih po viđenju, trudim se da kažem nešto lepo, da ih oraspoložim i uvek se osmehnem pri pozdravljanju. Sa nekima od njih sam dobar prijatelj i čvrsto verujem da je važnije imati dobrog komšiju, nego dobrog rođaka. Komšija je uvek tu, rođak – uglavnom, kada njemu odgovara.

Umreću kao optimista, verujući da dobro u ljudima može prevladati uz malo, jako malo truda i napora.

Pre nedelju dana, dok su još bile one stravične vrućine, kod moje zgrade se nešto, po ko zna koji put, raskopavalo. Kada sam izašla na + 40, samo što nisam pala od šoka.  I gledam te ljude, koji moraju da rade u nedelju, u radnim odelima, debelim, onim masivnim cipelama, praznog pogleda, bezizraznih lica....Kupila sam hleb i otišla u prodavnicu, iz frižidera uzela i platila par flaša mineralne vode i odnela im, govoreći kako verujem da neće škoditi. I sada me prže ti pogledi neme zahvalnosti, šoka i neverice, što ih se neko setio. Zar smo tako postali sebični, da nas sitan gest dobrote iznenadi i začudi?

Umreću, svesna da sam težak ceh platila, koji ja sigurno nisam napravila. Možda nisam pomogla svima, kojima sam mogla, ali nikome svesno nisam želela zlo i ni o koga se tako teško nisam ogrešila, da bih plaćala tako krvavo, kako to činim. Mogu da živim sa tim samo verujući da iskajavam tuđi greh, iz ko zna koje generacije pre mene, jer, gledajući život oko sebe, nisam primetila pravo i iskreno kajanje kod onih koji su posegnuli za tuđim životom, doveli nekoga do egzistencijalnog kraha, ostavljajući ga bez ičega, bez onoga što je godinama pošteno sticao. Samo, za ovoliko godina koliko sam nanizala, i kod takvih ljudi su uvek ceh plaćali njihovi, oni koji nisu skrivili. Pravi krivci su se uvek ili prečesto izvukli.

To to bilo to. Uh.....



17. август 2015.

ISKRE






Tu smo, uz čaše vina crvenog,
jedva načete, tek otpijene...
Oči, strepnjom osenčene.
I gledamo se,
pogleda plamenog,
koji beži negde u stranu,
i opet se sreće, pa naglo skrene.

Smrvljen oklop od srca kamenog,
a tiho, uporno,
ne damo se...

Skrivamo misli, ko da ne lebde,
u noći, vreloj, zanesenoj...
Dok zbunjeni, neumorno
pričamo neke druge priče,
kao da vreme nije sumorno,
ko da smo tu, a ne negde,
gde su misli one što sliče,
A ne skrivene...

Kao sada,
Dok ruka kod ruke gori, sažiže.
Bez dodira, bez jednog pokreta....

Znam da si tu,
Tu, kraj mene,
Dok ćutiš tugu,
I deo samo našeg sveta.

Treptaj ove noći strastvene,
gde samo jedna misao cveta...
I ruke naše, jedna uz drugu,
od čežnje tople, sažežene.






Fotografije dodate sa GOOGL-e pretraživača




07. август 2015.

VARLJIVA LEPOTA ILUZIJA




Kada se to počinju formirati prva sećanja? Može li dete, od onog trenutka kada prvi put uspostavi komunikaciju sa majkom, prestajući da plače dok oseti toplinu životvornih grudi i jedinstvenog njenog dodira, negde pohraniti tepanja, ljubav ili možda bes....Ostaje li to negde sačuvano, iako se ne može iskazati ničim drugim do plačem ili gledanjem onih upornih očiju, koje se netremice usredsrede i ne sklanjaju pogled?

Nikada to nije mogla sebi objasniti, iako je pozne godine dočekala, a da svoje dete nije primila na ruke, prislonila na grudi, zažmurila od naleta bola, kada krene mleko, pa još jednom, kada gladne, bezube usne dohvate izranavljenu i preosetljivu bradavicu...I kada nijednom u sićušnom licu, koje se bezubo smeši, nije tražila svoje crte....

Može li se zapamtiti netrpeljivost, odbojnost, iskazana što rečima, što nemarnim ili grubim dodirom, čak i onda kada beba još nije počela ispuštati prve glasove?

*******************

Kada ju je rađala, majka je svečano otišla u porodilište, u varošicu blizu malog, ravničarskog ušorenog sela, zemljanih kuća i širokih jendeka. Insistirao je otac, čekajući konačno sina. Posle dve ćerke, lepe i napredne, već stasale za školu, ali ipak samo ćerke, željno je čekan naslednik, muška glava, koja će preuzeti kuću i ono malo zemlje, što je porodica uspela sačuvati od zemljoradničke zadruge, tu negde,  krajem prve decenije preostale polovine veka, onog okruglog broja, kada će, svi su govorili, nastupiti smak sveta, a samo verujući dočekati spasenje.

Porođaj se odjednom iskomplikovao iako su svi očekivali da će biti lak, jer je treći po redu. Posle dva dana razdiranja, nepojmljivih bolova, od kojih se porodilji mutila svest, toliko da više nije mogla ni jaukati ni stenjati, bilo je konačno jasno da je beba postavljena karlično, da se od majke neće moći odvojiti bez carskog reza, koji je u to vreme bio izuzetno redak; pribegavalo mu se već kad je porodilji smrt čučala na ramenu i kezila se uspaničenom mladom lekaru, naviklom na brza rađanja bez nekih značajnijih poteškoća.

Još dok je konzilijum odlučivao šta da se radi, osetila je nesrećna porodilja nalet do sada nedoživljenih bolova, počela se napinjati, uprkos dernjavi babice pored nje da to ne sme činiti,pa se posle užasnog krika, koji je dopirao do kraja dvorišta bolnice, pojavilo u porođajnom otvoru maleno stopalo....Lekara nije bilo, on je sa šefom još razglabao šta da se preduzme, pa je babica, prepuštena sama sebi, već dobro uspaničena kricima porodilje i naletom krvi, koji ništa dobro nije obećavao, nagonski i bez razmišljanja, uhvatila sićušnu nogicu, povukla, onda dohvatila i onu drugu i beba je, cepajući majku, u mlazu svetlo crvene liptajuće krvi, modra i sablasno tiha, rođena. Držeći je za noge, tapšala je babica po leđima, dok konačno nije ispustila prvi štucaj, pa onda počela plakati...Tek u tom trenutku pojavio se lekar.

Opet je bila devojčica....Mala, sva ulepljena, tiho je plakala, dok ju je medicinska sestra kupala, primećujući kako je jedna malena noga, ona kojom je krenuo porođaj, pod dosta čudnim uglom. Ćuteći, sredila je dete, dok je lekar ušivao „na živo“ majku, koja je srećom bila bez svesti, pokušavajući da zaustavi podmuklo uporno krvarenje.

Smrt je izgubila strpljenje, odustala, odlebdela iz porođajne sale....Majka i dete su, čudom, ostale žive. U takvim je okolnostima rođena.

********************

Možda i zbog tako teškog porođaja, kada mužu nije donela tako željenog naslednika, a ona sama tek posle tri nedelje imala jedva snage da se u krevetu nalakti na jednu ruku, plašeći se svakog pokreta, a tek odlaska u toalet, kada je i voda pržila živu ranu, koja nikako da se malo smiri i počne zarastati, možda zbog upale mlečnih žlezda, kada je potpuno izgubila mleko i dete hranjeno razblaženim kravljim mlekom, neprekidno urlalo gladno, ne dajući joj ni trena sna, njena je majka nikada nije potpuno prihvatila kao svoju. I ime su joj dali drugi, neka od tetaka, kada je matičarka došla u kuću, insistirajući da se dete upiše u knjigu rođenih. Majka je za to vreme ležala, gledajući u ispucali plafon, dok se pitala koliko će je još dugo muž trpeti, ako mu nikada ne rodi sina.

Moralo je to biti tako, jer nikada, kao dete, nije imala osećaj ušuškanosti i zaštićenosti, uvek je sebe pamtila kao samu, bez jedne uspavanke, pesme ili poljupca. I od majke. A, oca, pogotovo.....

Brak je spašen godinu dana kasnije, kada je ipak rođen dečak, prvi u porodici, jer su i ostala braća imala samo ćerke, kada se nekoliko dana pijano slavilo, a ona ležala sama, od svih zaboravljena, u krevetiću, igrajući se svojim prstima. Drugih igračaka nije bilo, bar ne njenih i kod njenog uzglavlja.

A kada je, nakon što nikako nije mogla da prohoda, prvi put pregledana u bolnici, a ne u seoskoj ambulanti, gde je lekar dolazio dva puta nedeljno, ustanovljeno da, zbog teškog porođaja ima iščašenje kukova i nepovratno jednu nogu kraću, iz majčinih suza izbijalo je samo ogorčenje zašto je uopšte to dete i donela na svet, kada je falično. Šepava ćerka, kako ju je nebrojeno puta tako kasnije zvala, bilo je poslednje, što joj je trebalo.

Prohodala je, ipak, mučno i teško, ali hodala. Međutim, sa posebnim cipelicama, najmanjim ortopedskim koje su se pravile po narudžbi, jednom običnom, drugom sa petom od nekoliko santimetara...Šepava....Tako su je u kući zvali i kad je odavno izašla iz devojačkog doba.

I takav dolazak na svet dao je pečat kompletnom njenom životu....Drugačija.....Neugledna.....Svima suvišna i nikom potrebna....Nevoljena.

*********************

Brzo su išle godine, čak i njoj, neprekidno samoj. Sa sestrama i bratom nije mogla da se igra; dok ih pokuša stići, hodajući teško u večito crnim cipelama, dok su sestre nosile crvene i svetlo ljubičaste, oni bi već odjurili. Bar da je imala neki drugi dar – lepo lice sa krupnim očima, umesto onog uvek namrgođenog, nepoverljivog tamnog pogleda.....Ili sklonost da priča ili peva, ni nalik njenom upornom ćutanju......Da nije ponekad odgovarala na pitanja, smatrali bi je priglupom. Onda, kada bi i obratili pažnju na nju.

Mama je neprekidno radila po kući i bašti, trudeći se da ishrani i obuče porodicu – muža, večito džandrljivu svekrvu bogomoljku i četvoro dece. Otac je po ceo dan bio na njivi, uveče, onako premoren, nešto pojeo, pa se sručio u krevet, do nove zore, koja je značila novi beskonačni rad. Tek bi ponekad otišao u kafanu, „da se vidi sa ljudima“, kako je govorio. Sestre su već šaputale o momcima, brat od svih mažen i pažen, radio šta je hteo, njemu jedinom je sve bilo dozvoljeno i za njega je uvek moralo biti. I baba, očeva majka, koja ni jednu liturgiju nije propuštala, ali je Boga, izgleda, imala u pameti samo u crkvi, jer hrišćanske ljubavi, milosrđa  i lepe reči nije imala ni za koga, osim za sina i unuka. A neuglednu, gegucavu devojčicu, nije ni primećivala, komentarišući ponekad sa komšinicama kako to dete „teško da je njihovo, u njihovoj su se porodici rađala samo zdrava, lepa i pametna deca“, obraćajući joj se samo vikom i grdnjom, ako bi joj u retkim prilikama zasmetala.

Celo detinjstvo provela je sama, niti ju je ko primećivao, niti joj pokazivao da mu treba. Taj osećaj suvišnosti, još od prvih svojih koraka, nikada je nije napustio.

Dok su njene školske drugarice već počinjale da pričaju o dečacima za vreme školskih odmora, ona je sama sedela u klupi, mrzeći iz dna duše privilegiju da, zbog problematičnog hoda ne mora da izlazi i radi fizičko, osećajući svoju različitost uvek i jedino kao – hendikep.

Zato je i bilo logično da se upiše u ekonomsku školu. Teško su se njeni roditelji odlučili za to, jer nije bilo ni najmanje lako školovati i treće dete, dok se za sina znalo da će „ići na velike škole i biti prvi čovek u selu“, svesni da verovatno nikada neće imati momka i nikada se neće udati. A od nečega mora živeti, da ne bude na teretu ostalima, kada već ne može ništa ni u kući ni na njivi raditi.

Pa, u neku ruku su i bili u pravu. Ako je njeni najrođeniji nisu baš voleli, ako su je i oni smatrali nužnim zlom (rodilo se, valja ga ljuljati), šta je tek mogla očekivati od drugih?!

Bez drugarica, sa kojima je mogla deliti tajne, koje nije imala, uvek je sebi bila jedino društvo.

Neugledna, niska, zdepasta, sa uvek zalizanom mišje sivom kosom, pa još lica nagrđenog pubertetskim upornim bubuljicama, uvek u nasleđenim, čistim, ali iskrpljenim haljinama, večito u crnim ortopedskim cipelama i leti i zimi, nije ni želela da se pogleda u ogledalo. Sama je sebi bila ružna, pa je nije čudilo što je tako vide i drugi. Sestre su se već poudavale, već i decu rodile, jedino ona iz kuće, osim u školu, nigde ne bi kročila. Udaja je, za nju, bila samo misaona imenica, san koji nikad neće doživeti.

Tako je i završila srednju školu, osposobljena da negde radi kao činovnik, „dobila hleb u ruke“, bez da je ikada otišla na igranku ili makar dobila ljubavno pisamce. O ljubavi je znala tek koliko bi pročitala u nekom zaboravljenom časopisu, u autobusu, kada bi išla iz škole. Ako bi i doživela drhtaj, pri pomisli na nečije lice, sa uzdahom bi ga prigušila, okrećući glavu ka zidu, dok je ležala u hladnoj sobi.

********************
I onda se, kao najednom rastvoreno oblačno nebo, sa kog je zasijalo sunce, pojavio spas – jedna od majčinih sestara, jedina tetka, koja je bila udata u Novom Sadu, našla joj je posao i to ni manje ni više nego u banci. San svih snova tek stasalih budućih činovnika.

Samo je prvih 6 meseci, dok joj je trajao pripravnički staž, živela kod tetke. Kako je unapređena na bolje radno mesto, našla je podstanarsku sobu, kod jedne starije žene udovice, gde se brojao svaki utrošeni kilovat struje za svetlo u mračnoj i oskudno nameštenoj sobi, sa upotrebom kuhinje, što je značilo da povremeno (recimo najviše jednom u nedelji) može skuvati čaj ili kafu i upotrebom kupatila, gde je mogla da se baškari do mile volje, ali se bojler uključivao jednom nedeljno. Jedva je umilostivila svoju gazdaricu da taj jedini dan, kada je mogla oprati kosu bude četvrtak, obzirom da je morala svake subote, nakon što joj se završi radno vreme, skoro tri sata klancati autobusom do roditeljske kuće.

Plaćala je podstanarsku sobu, još neke troškove koje je izmislila pohlepna joj stanodavka, ali je morala dodavati i u kuću. Njoj ne treba, govorila bi joj majka, za stan ima, za autobus takođe, a hranu može poneti od kuće. Treba školovati brata, koji je stalno tražio i kom nikad ne bi bilo dosta para. I zabave i društva. Jedino se sa položenim ispitima nije baš falio, ali, imali su i otac i majka razumevanja; mlad je, neka se dečko „iživi“. Pa, tako je i radio. „Živeo“ je baš do daske, nisu ga mimoišle ni iskušenja alkohola, ni duvana, a voleo je i lepo da se obuče. Dakle, šta će sestra drugo, nego da pomogne jedinom bratu. Ona ionako ne ide nigde, osim na posao. I preko vikenda kući, da plati svoj nedeljni doprinos zato što su je uopšte i školovali.

Volela je svoj posao i rad sa strankama. Iza šaltera se nije primećivao njen hendikep u hodu, par upornih koleginica ju je ubedio da malo promeni frizuru i počne upotrebljati ruž za usne. Odmah je sama sebi delovala drugačija. Naravno, promenu su primetili i njeni kod kuće, brat podsmešljivo, a roditelji sa strogom opomenom „da čuva svoju devojačku čast, jer je to jedino što ima“. Crna mi čast, mislila je, neka budu svi bez brige, niko me i inače ne gleda.

Već je tri godine radila, kada se prvi put u životu – zaljubila. U prvog komšiju do njihove kuće u selu, veselog i razdraganog studenta prava, razmaženog ženskaroša, koji ni jednu kafanu ne bi zaobišao. Valjda joj je pijan i prišao na ulici, govoreći joj kako je lepa, kako je izrasla, da bi se ona, čuvši prve ljubavne reči njoj upućene, bezglavo zagledala u momka, koji je već bio i veren, čekalo se samo da da još nekoliko ispita, pa će svadba. Sve je to znala, ali nije mogla prestati da misli na njega, da ga noću i budna sanja, verujući da i on u njoj vidi onaj lik, na koji bi retko, retko kad pomislila – sebe, kao vazdušastu i tananu, skoro da lebdi, umesto da hoda, nezemaljski lepu devojku.

Zato se iskrala iz kuće jedne letnje noći, kada su svi spavali, osim brata, čiji bi dolazak bio tu negde pred zoru, osluškujući korake svog voljenog, dok je teturao iz kafane, dobrano pijan, teturav, raspevan. Koliko god je tiše mogla, iskrala se napolje i javila mu se.

Pogledao ju je onim mutnim očima, dobro zamagljenim od alkohola, nasmejao se i privukao sebi. Dok je balavim usnama iz kojih je vonjao alkohol od dva dana neprekidnog pijenja, balavio po njenom licu, dajući joj prvi poljubac  u životu, znojavim rukama je strgnuo sa nje kućnu haljinu, ispod koje je imala samo tanku spavaćicu, gurnuo na meku travu jendeka, petljajući oko svojih pantalona i tu je, onako uzdrhtalu od stida, skoro pribio uz vlažnu zemlju, koja je još isparavala, ispuštajući roktave zvuke, ni ne primećujući njene suze i njen bol. Onda je ustao, opsovao je što mu nije rekla da krvari, zakopčao se nekako i ......bez pozdrava ušao u svoju kuću. Nije ni bio svestan da joj je, silujući je onako grubo i bez ijedne emocije, oduzeo nevinost.

Nikom nije smela da kaže.....Kada devojka sama izađe na ulicu u gluvo doba noći, zna se šta joj sleduje ako neko naiđe.

Iscepanu i krvavu spavaćicu i kućnu haljinu čvrsto je zamotala u stare novine i bacila u smeće, kad se vratila u Novi Sad.

**********************
Nakon toga je prvi put propustila odlazak kući, pravdajući se bolešću. Čim je poslala novac, njen izostanak je bio skoro dobrodošao. Nije bilo obaveze pakovanja hrane niti gledanja ćerke, koja će uvek biti na ruglo i sramotu.

Izostanak prve menstruacije skoro da nije ni primetila, toliko su joj bile neredovne. Ali, kada nije prokrvarila ni drugi put, shvatila je da je „zaglavila“. Odlazak kod lekara joj skoro i nije bio potreban, po redovnoj mučnini u svako doba dana (zašto to uopšte zovu jutarnja mučnina), bolnim i uvećanim grudima, bila je sigurna da je trudna.

Nakon prvog naleta panike, odjednom ju je preplavio osećaj nedoživljene sreće. Imaće nekog svog, nekoga ko će je voleti i kog će ona voleti, nekoga kome će pripadati. I to još začetog sa momkom, u koga je i dalje tvrdoglavo bila zaljubljena, verujući da je sigurno voli, kada je poželeo da je ima, makar i potpuno pijan.

Otišla je prvi put kod svojih, posle skoro tri meseca, pravdajući svoje prethodne nedolaske prekovremenim radom... Celo subotnje veče je provela kod prozora, smrzavajući se na preranom prvom novembarskom mrazu, očekujući da ga vidi, izađe i popriča sa njim, kada se bude vraćao kući, tresući se, što od ledenog vazduha kroz otvoreni prozor, a još više od mučnine i nekog lošeg predosećaja.

Neko je dobar ipak gledao na nju, pa nije morala čekati do uobičajenog vremena, nekih 1 – 2 časa po ponoći. Da li mu je ponestalo para ili se sa nekim posvađao, uglavnom, već je sat popeo otkucavati 12, kad je na početku ulice, osvetljenog škiljavim svetiljkama, ugledala njega, kako se vraća kući. I to ne onako krivudavo pijano, kao što je uvek radio; gazio je sporo, ali sigurno. Jedva da je imala toliko vremena da se iskrade napolje i izađe pred njega.

Skoro da ju je mimoišao, očito zamišljen i zabrinut, kad ga je uhvatila za ruku i zaustavila. Iznenađen, zastao je, pitajući je šta radi na ulici u to gluvo doba.....

Danima se spremala šta i kako da mu kaže, dodavala, oduzimala, napamet je mogla izrecitovati ono što ima da mu kaže. A, opet je zanemela....Jedva ispustila par reči, pa – ostala bez glasa.....

Onako polupijano, podrugljivo se nasmejao, komentarišući kako nije znao da je, pored toga što je bogalj još i mutava...To joj je dalo snage da stane ispred njega i saopšti mu da je trudna.

Prvo ju je zabezeknuto, trepćući, gledao....Onda je zabacio glavu i počeo da se smeje. I smeje. Onako grohotom, kao da nikada neće prestati. Sva joj se krv zaledila od straha i gađenja.

„TI trudna? Sa kim, matere ti, ko bi to pa TEBE hteo?“ A onda, kada je počela spominjati onu avgustovsku noć, svoju iscepanu spavaćicu i njih dvoje zajedno, zaškiljio je u nju, pa nastavio istim tonom...“TI to meni misliš da podmetneš nečiju brljotinu? Misliš li da sam lud, blesav, ako nekad malo popijem? Ja nemam ništa sa tim, niti je šta bilo, niti mi je ko šta rekao! A ti, kurvetino bogaljasta, radi šta god znaš sa kopiletom, koje MENI nećeš prikačiti ni uvaliti!“

Odgurnuvši tako silovito ruku, kojom ga je držala, da se zateturala unazad i pala na već pomalo zaleđenu kaldrmu, cerekajući se kao da je čuo najbolji vic na svetu, ušao je kroz kapiju i – zaključao vrata. Ona je ostala da leži na onoj ledenoj ulici.
*********************

Svako doživi neko vreme, kada, suočen sa nepremostivim, paralisan čeka, ne zna ni sam šta, verujući da će se stvari same od sebe razrešiti.

Njoj je trebalo par nedelja da postane svesna kako je sama, trudna već dobrano 3 meseca, verovatno i više, tE da to neće samo od sebe nestati. Navikla na rad sa brojevima i tabelama, pravila je svoj sopstveni bilans.

Bila je neudata, podstanar, otac očigledno nikada bez pritiska i sudske presude neće priznati da je dete njegovo. Nikome nije rekla da je silovana, ko će joj sada verovati da je sve bilo onako kako se i desilo. A njeni roditelji, kojima je uvek, od kad zna za sebe govorila VI, od svoje bogaljaste nevoljene kćeri nikada neće prihvatiti vanbračno dete. Pre će je ubiti, nego se pomiriti sa tim, već je znala sve šta bi joj nabili na nos....I kako im je celog života bila samo teret i kako su se oni žrtvovali za nju da je iškoluju, daju joj hleb u ruke, a ona da ih sada ovako izbruka, da više nikom u selu u oči ne smeju pogledati. Neka radi šta god zna, ali deteta ne sme i ne može biti.

Eh, mladosti, mladosti, ti tvrdoglava i isključiva spodobo; ti koja znaš samo za crno – belo; ti, koja uvek zaboravljaš da, kako god bilo, uvek nekako bude!

Imala je 22 godine, radila, pristojno zarađivala. Već je odavno promašila vreme za bezbedan abortus, ako ga uopšte i ima takvog, pa šta i ako rodi?! To je dete, čiji je otac jedini muškarac koji joj je za dušu zapeo, kog je sanjala, želela...Ako ga on neće, nema veze, podizaće dete sama, neće biti ni prva ni jedina. Kao samohranoj majci banka će možda dati i stan, dete će odrasti, ima vrtića, nekako će ga podići. To je prvo biće koje je zaista njeno, neko koga će sutra moći da voli, neko ko će nju voleti. Svi mogu da idu svojim putem, njen život je samo njen i niko je hlebom ne hrani, niti koga moli za dinar.

Možda bi i tako razmišljala – da nije imala samo 22 godine, bila sama, prestrašena, uspaničena. Bez ijednog prijatelja, kome bi mogla poveriti svoju muku i obratiti se za pomoć.

Posle noći i noći, koje je provela plačući, jedva radeći na svom šalteru, onako crvenih očiju i ubledela, pravdajući svoj izgled teškom prehladom, uspela je da se sabere i donese odluku. Dakle, moraće da izvrši abortus.

Pobačaj, u četvrtom mesecu, kada se već skoro osete pokreti bebe (prvi put je bila srećna zbog svoje zdepaste građe, pa je stomak mogla sakriti garderobom), mogla je izvršiti samo „na crno“, u nekoj privatnoj ginekološkoj ordinaciji. Raspitala se i ko bi to radio i koliko košta. Zaledila se, kada je čula cenu....

5.000 nemačkih maraka za intervenciju, koja je može koštati i života pride....Odakle joj te pare i gde da ih stvori? Roditelji nemaju, neprekidno traže od nje, u dinar znaju koliko njoj novca treba za golo preživljavanje, a koliko može dati za brata, čije studije još nisu mrdnule od prvog ispita, ko zna koliko puta polaganog, mrzi ga profesor, sunce majkino....Otac bebe....Pa, zar joj nije rekao šta misli o svemu tome, zar joj nije pretio da će je ubiti, ako ga bude više uznemiravala i progonila?!

Onda joj je pogled pao na pult ispred sebe i gomilu novca na njemu....

Do tog trenutka, to je za nju bio samo papir, koga ona mora imati na broju. Njeno je ono što dobije sa odsečkom od plate. Ali, sada, kada je morala rešiti nešto sudbinsko, možda i može uraditi drugačije.

Samo jednom i nikad više. Sve će vratiti, do poslednjeg novčića.

********************

Njena banka nije bila velika, ali je uživala ugled ozbiljne institucije i imala je dosta dobrih klijenata, njih negde oko 5.000. Od tog broja je otprilike bilo oko 1.000 deviznih štediša, naših radnika u inostranstvu, koji su na štednji imali stotine hiljada maraka. 

Od onih preostalih, bilo je otprilike još oko 1.000, koji su imali devizne štedne uloge, a živeli su ovde, sa velikim iznosima, između 50.000 i 100.000 DEM. Idući po probnom uzorku - svaki deseti, ustanovila je da bar nekoliko desetina njih 5 i više godina nije imalo nijednu transakciju - uplatu ili isplatu. Prema godištima, radilo se o ljudima, mahom starijih od 80 godina. Znači, pitanje je da li su uopšte živi i zna li iko za njihovu štednu knjižicu. Nije joj trebalo mnogo da proceni kako će možda upravo sa tih uloga moći doći do toliko potrebnog novca, a da niko ništa ne primeti. Ako godinama niko nije dolazio, verovatno neće još neko vreme. Taman ono, koje joj već ističe.

Začas je osmislila celu transakciju koju će, klela se sebi, Bogu i svim svecima, uraditi samo da pokrije troškove ovog zla što joj predstoji i nikada više. A vratiće, ma sasvim sigurno će da vrati sve i to do poslednjeg novčića.

Dakle, jednim potezom rešila je trošak od 5.500 DEM. Taman dovoljno za intervenciju i da još nešto kupi medicinskim sestrama. Ali, onda se setila da će verovatno biti i na bolovanju neko vreme, moraće svojima nešto dati para, jer to od nje očekuju i do sada je uvek bilo tako, pa je isti takav postupak obavila sa još jednim štednim ulogom i za naredna tri dana, na maminu knjižicu leglo je još preko 5.000 DEM.

Iskušenje je uvek najteže prvi put. Onda se valjda jedino može tako i nazvati. Posle toga, sve postaje rutina. Naročito, ako niko ništa ne primeti i sve prođe bez posledica,  a upravo je tako i bilo.

Strahotna intervencija, kroz koju je morala proći, nakon onog prvog straha, koji je preživela, da bi uopšte sebi mogla priuštititi ušminkanu ordinaciju, bljutavo ljubaznog doktora, koji se topio od silnog razumevanja, čim je u ruke primio novac i servilne sestre i anesteziologa, prošao je skoro neprimetno i bezbolno, imajući u vidu koliko se plašila. Braunila u veni, neosetno obeznanjivanje i – probudila se sa teškom mučninom, ali mekog stomaka i sa čudnim olakšanjem. Na jedan kratki trenutak pomislila je na bebu, koje više nema, popuštajući porivu da se pita je li to bio dečak ili devojčica, a onda je brzo sve to odagnala od sebe, poput naleta neprijatnog vetra, koji  se izbegne odlaskom u prvi zaklon. Nije joj bilo teško da nađe opravdanje pred sobom samom, zašto je ubila skoro živu bebu – potpuno bi to dete rasturilo život i njoj i njenoj porodici. Gotovo! Griža savesti, kao rukom odneta.

Više zbog upozorenja lekara, nego stvarne potrebe, otišla je kod svojih na nedelju dana, da se oporavi, ovog puta natovarena poklonima. Onda je prvi put mogla da se uveri kolika je silna moć imanja – dobrodošlica, kojom su je obasuli, skoro je bila zagušujuće naporna, a opet, silno prijala njenoj sujeti. Sada je mogla dati bratu dovoljno para da ode sa devojkom na novogodišnje praznike, roditeljima napuniti zamrzivač, kupujući veliku krmaču za klanje, sestre obasuti do tada im neviđenom kozmetikom, a njihovu decu slatkišima.

Kako silno prija biti deda Mraz....I kako greje iznenadna ljubav svih, koje je darovala....Do tada neprimetna, postala je najednom jako važna, čak je i mati pitala šta bi volela da joj spremi za ručak, povlastica, koju do tada nikad nije dobila. I otac se smeškao, a brat i sestre nisu znali kud će od silne bliskosti. I razdraganosti.

Skoro da nije mogla dočekati da se vrati u grad, na posao. Sva silna zaklinjanja – nikad više, odložila je za kasnije. Samo da reši neke hitne potrebe, a onda će prestati.....Uvek ista priča i svaki put po 5 – 6.000 maraka na maminoj knjižici, koje bi odmah podizala. Sve je išlo kao podmazano, istim tokom, istog ishoda. 

Heroinska zavisnost stiče se, kažu psihijatri, posle 2 nedelje konzumiranja. Za zavisnost od krađe, pogotovo kada ona prolazi samo kroz papire i malo ubeđivanja, njoj je trebalo svega nekoliko dana. Već ulaskom u novu godinu nije pomišljala na ono „nikad više“, jedino što joj je odzvanjalo u glavi bilo je „a kada opet“?

Sada je bila najrevnosniji radnik u ekspozituri, ostajući redovno posle radnog vremena, „da radi prekovremeno“.  Listala je kartice klijenata, tražeći prvo one devizne sa oročenim ulozima, a onda nalazeći i ostale, koji su imali velike uloge, a nisu imali promena već godinama, osim pripisivanja kamata. Tada je prvi put shvatila da ima dosta ljudi, koji i zaborave na novac, koji su dali na štednju, a prateći godišta starijih klijenata, zaključila je da su verovatno umrli, a da su štednu knjižicu uspešno sakrili. Izgleda da je jako mnogo tadašnjih Jugoslovena zaista trebalo pokojnog Tita crtati u pesku, čim su mogli da uštede tolike pare, a onda maltene zaborave na njih.

Nekoliko godina je trajalo njeno haranje.

Ni ona sama već nije imala predstavu koliko je novca uzela sa tuđih štednih uloga, sve ulažući na štedne knjižice svojih sestara, na kojima je, naravno, imala punomoć za podizanje novca, ali nije moglo biti manje od nekoliko stotina hiljada maraka, možda se suma kretala i do miliona.

Prvo je kupila stan, veliki, salonski, u centru grada, koristeći jednu komplikovanu ostavinu, gde su naslednici, posle više od decenije tužakanja odlučili da se nagode i prodaju stan pošto-poto, samo da konačno vide neku paru. Svojim iznenađenim koleginicama pričala je kako je otac prodao neku zemlju, koju mu je mati, još živa, nenadano nasledila, pa, eto, rešio da sredi kćeri stambeno pitanje. Progutale su ovu verziju bez problema. Možda ne bi ni mogle poverovati kako joj otac nikada nije kupio ni čokoladu, a kamoli nešto krupnije.

Onda je roditeljima sredila kuću, napravila lepo, novo kupatilo i uvela centralno grejanje....Dokupila još zemlje i snadbela oca traktorom, priključnim mašinama, čak i kombajnom, za koji je slučajno saznala da se prodaje na nekoj licitaciji. Od siromaška, kuće pune sitne dece i gladnih usta, otac joj je najednom postao gazda – čovek, koji bi još sa vrata ulaza u kafanu, bacao ključeve od auta, polovnog, ali velikog i upadljivog OPELA na sto.

Bratu finansirala poslovne ideje, svaku gluplju od prethodne i kraćeg roka trajanja od one pre.

Sestrama pomogla da urede svoje kuće i dokupe još zemlje.

Za kratko vreme, od nužnog zla i one koja se mora trpeti, kad je već tu, postala je glavna u porodici, neko ko se pitao za sve. Njenima je bilo normalno da se ponašaju kao da su sestru celog života gledali kao malo vode na dlanu i to nije bilo za čuditi. Mnogo je teže bilo shvatiti kako je ona sve zaboravila, sva poniženja, sve jadove, uskočivši u ulogu šefa i glavne u familiji, kao da su je za taj status od rođenja pripremali i podizali. Ali, sujeta je mnogo kvarljiva stvar, tako lako prekrije poniženja i pretrpljene patnje, samo kada se upotrebljava u dobro i izdašno odmerenim dozama.

Stan je začas opremila najmodernijim nameštajem, koji je stizao u prodavnice, uglavnom italijanski. Kapitalizam je počeo da osvaja raj radničkog samoupravljanja, sve si mogao kupiti, samo ako si imao čim.

Do tada usamljena i bez ijedne prave prijateljice, postala je cenjen i dobar gost, uvek rado očekivan i dobro dočekivan. Njeni pokloni za useljenje uvek su se merili visokim sumama, novootkrivenim prijateljima za rođendan bi poklanjala skupocene „ROLEKSE“, kupljene preko „GENEKS-a“ ili  skupoceni nakit iz ZLATARNE CELJE.

Ponekad joj se činilo da je otkrila čarobni ćup, pun zlatnika iz kog, koliko god da je uzimala, jednako bi pristiglo toliko nazad. Jedino, što poučena iskustvom šta se sve u banci može uraditi, nije verovala nikakvom papiru ni štednoj knjižici, već je jedna od prvih investicija u stanu bila – SEF, teški, sa šifrom, ugrađen u međuspratnu drvenu konstrukciju, ispod parketa, u koji bi skoro svakodnevno stavljala „zarađeno“.

Ustvari, osim stana, za koji se porodica već nadmetala kome će ostati, najverovatnije bratu, jer „ko će nju takvu ženiti“, najmanje je kupovala – sebi. Ali je zato volela sjaj gramzive zahvalnosti u očima drugih. A i zavisti, koju nisu mogli prikriti.

Skoro je neverovatno da niko nije posumnjao odakle joj sve to što ima – njeni, onako skromnog obrazovanja i znanja, bili su ubeđeni da je njena plata šefa ekspoziture takva, da sve to može kupiti i da joj još i ostane. A koleginice i nove prijateljice na sav glas su pričale kako je ona očit primer da nije imao pameti dobar deo onih, koji su hrlili u gradove, kada se na selu tako lepo i bogato živi, svi imaju spratne kuće, podno grejanje, zemlja rađa bogatstvo, pa nema samo onaj ko neće da radi, verujući da je njen raskošni i rastrošni život rezultat bezrezervne pomoći njenih bogatih roditelja seljaka.

Tri se stvari ne mogu prikriti – ljubav, kašalj i siromaštvo. Ali se, izgleda lako mogu nadomestiti novcem. Onda te svi vole, brinu o tom zdravlju i zavide ti, onako skoro neprikriveno, na bogatstvu, kojim se rasipaš.

Đavolji dukat je počeo uzimati svoj danak, brišući sve skrupule i strahove, koje je nekada imala. Svi su krali, kontrole su bile slabe, lud je bio samo onaj ko to ne bi iskoristio, ako bi mu se pružila prilika. A ona je svoju iskoristila „do daske“, izgubivši sve kriterijume i puštajući strastima na volju do granica mogućeg.



************************

Već su se osamdesete približavale kraju, nazirao se gadan rasplet državnog braka iz računa, svi su se nacionalno pronašli; desio se narod, Gazimestan i religija, novootkrivena, a  tako neodoljiva, kada je upoznala čoveka, koji je bio uporan u svojim udvaranjima, praveći se da ne primećuje njena prvo diskretna, a onda otvorena, skoro gruba, odbijanja.

Upoznala ga je kod novih prijatelja, u čijoj je kući uvek bila rado viđen i čašćen gost, jer nikada nije dolazila bez velike korpe orhideja za domaćicu i flaše pića za domaćina, ništa manje od viskija ili konjaka, onog V.S.O.P, starog najmanje dvanaest godina.

On je došao u Novi Sad iz neke zabiti, Bogu iza kičme, pa još 45 kilometara levo, „da se snađe“. Nešto stariji od nje, stasit, visok, sa prvim naznakama gojaznosti, pravi tip seoskog đilkoša, uvek uredne kose, dobro natopljene gelom (posle ga je jedva od njega odvikla), diskretnih brkova, ispod koje su pohlepne, podebele usne, uvek razvučene u osmeh, sipale poprilično olinjale komplimente. Nije prestajao da se divi svakoj njenoj reči, njenoj, kako reče „leganciji“ i njenoj, uvek je to naglašavao, „širokoj duši“. Bio je, tako je tvrdio neoženjen, čekao je onu pravu, govorio bi, ne prestajući da gleda u nju.

Prvo ga je izbegavala i skoro odmah odlazila, kada bi se on pojavio. Nikako nije mogla zaboraviti onu ledenu novembarsku noć, svoju prvu ljubav, koja je odguruje od sebe, zoveći je „bogaljastom kurvetinom“. Sećala se svakog detalja, kao da ga je neposredno pre toga doživela.

Ali, ne kaže se tek tako da ne postižu rezultate lepi, već uporni. A on je bio, onako skoro bljutavo, privlačan, i jako, jako uporan....Toga mu nije manjkalo. Svako njeno uzmicanje podsticalo ga je da navaljuje još više.

Zato mu i nije bilo teško da je ubedi kako je, ako ne neka lepotica, a ono privlačna i „legantna“ žena.....Nije mogla osporiti, boreći se sa svojim silnim kompleksima, da sada daleko bolje izgleda.....Da su nova garderoba, mahom haljine Mirjane Marić, prekrojene prema njenoj visini (?), dekorativna Diorova kozmetika i Gučijevi parfemi ipak simbol neke druge žene, nego one neugledne klinke, koja se snebivala pri svakoj reči. Kosa, nekada mišje siva, sada je bila redovno frizirana kod najizvikanijeg i najskupljeg novosadskog frizera, prošarana pramenovima u svim bojama rane jeseni. Još je i cipele pravila u Beogradu, po narudžbi kod poznatog obućara, pa je više nisu tako naruživale one ortopedske crne bakandže, iako joj hod ništa nije bio bolji niti privlačniji za oko. Ali je udvarač znao znanje, uvek je naglasak stavljao na njen šarm i njenu veliku dušu. Uporno sipano seme, počelo je da hvata korena, uspeo je da zauzda njene komplekse i ubedi je kako je drugačija – ne baš lepotica, ali posebna.

U stvari, to mu je bio i najlakši pristup. Ko od nas nije poseban, svemir za sebe, ko od nas ne voli da misli o sebi kako je drugačiji, kada i – jeste.

Počelo je od stidljivih zajedničkih izlazaka, koje je uvek finansirala ona, jer „njemu još nije stigla uplata od kuće“, ali je zato redovno poručivao on, kao muškarac i to najskuplje sa jelovnika i karte pića. Tako lagano, da skoro nije ni primetila, već se našla sa njim u vezi. Doselio je ono malo svojih stvari kod nje i počeo se ponašati kao kućedomaćin. Ubrzo se i njoj samoj činilo da su već ceo život zajedno.

Prvo ga je morala obući, jer njegova poliesterska odela, okraćalih rukava i uglancana na laktovima i kolenima, košulje od kojih su prskale varnice od silne sintetike, široke kravate, dovoljne da se od svake napravi manji stolnjak, malo veša, sivkastog i prilično iskrzanog i čarapa, sa opuštenim gumicama, koje bi se uvek srozavale na iznošene cipele, nisu bili ni za brisanje poda. Beograd, „JUGOEKSPORT“, pa su jedva iznosili silne kese sa njegovom kompletnom novom garderobom. Onda auto, koji ona nije imala, jer nije ni mogla da vozi....AUDI, metalik, najnoviji model, „jer tebe, šanjo moja, ne pripada ništa manje, jest skup, al vrijedi svake pare“, naravno njene. I, naravno, platinski „ROLEKS“ optočen dijamantima, kupljen u ekskluzivnoj radnji u Knez Mihajlovoj, razmetljivo izložen u zaključanoj vitrini, pod neprobojnim staklom, cene jedne garsonjere u centru grada.

U takvom izdanju, punog prtljažnika poklona, otišli su prvo kod njenih, da se predstavi u punom sjaju budući mladoženja, za kog su već izgubili nadu da će se ikada pojaviti. Naravno da su svi bili zadivljeni kakvog je muškarčinu našla, a nije mogla suzbiti zluradost, kada ih je pogledom ispratio njena prva ljubav i ljubavnik na silu, za kog joj je majka rekla (uvek je sumnjala da je između njih nešto bilo), kako se ne trezni, tuče i ženu i decu, u firmi gde svi piju, on nosi barjak kao najgora pijandura, zapušten, raskvasao, proređene kose, delujući stariji najmanje 10 godina, nego što je zaista imao, onako zarozan i zapušten. Zato se izabranik srca njenog ponašao besprekorno – onako pravo muški, zaštitnički, držeći stalno glavnu reč i ne prestajući da se divi svemu – od ručka, koji je započeo žutom supom, a završio debelom štrudlom sa makom, do spratne kuće, sa kupatilom na svakoj etaži, čak i jednim malim, pored letnje kuhinje, prepune masivnog nameštaja, najboljeg što je „SIMPO“ mogao ponuditi i obaveznih zidova u lamperiji. Kao svetskog čoveka, kako se iz petinih žila predstavljao, nije ga bilo teško impresionirati.

Pa, nakon toga, prvo putovanje u njegovu nedođiju....

Za tu priliku, prtljažnik velikog auta je bio nedovoljan za sve ono što su poneli. Osim gomila pakovanja kafe (po 1 kg), pića, naravno viskija, ništa drugo nije dolazilo u obzir, čokolada na kutije („ima ti tamo, šanjo, silne đece“), stala je i mikrotalasna rerna, video-rekorder, gomila kaseta, a na zadnjim sedištima smestili su hranu....Šunke i to cele, najkvalitetnije trajne kobasice – bečke i zimske, na koturove sira, čak i pakovanje od 100 i kusur jaja. Nije joj palo na pamet da se zapita koja potreba da nose tu silnu hranu, kad, prema njegovim pričama, familija ima prepune pušnice suvog mesa i sira, onog „dimljenog na pravom grabovom drvetu i čistom vazduhu, a ne ovo đubre, što se vođe prodaje“....Ništa ga nije pitala. On je samo rekao da treba, ona davala novac...Onako, ne brojeći one plave banknote od 100 DEM. Kad se ima, to valja i pokazati, koja mu je inače druga svrha?

Sve u svemu, to putovanje, što sa onim što su poneli, što sa onim što su čašćavali – gomilu novorođene dece, koja su na svet došla u njegovom odsustvu, kafane, ovo i ono, uvek bi nešto falilo, potrošila je godišnji budžet četvoročlane porodice. Niti joj je bilo žao, niti je uopšte i razmišljala o tome. Mora se snajka predstaviti kako treba, umovala je, trudeći se da ignoriše zapanjene poglede na njen hod i izgled, tako joj dobro poznate iz nekih ranijih dana.

I posle toga je finansirala svaku tužnu životnu priču njegovih silnih bratića, sestrića i stričevića, samo što je nadalje u zavičaj išao sam. Ona je morala „raditi prekovremeno“, trebalo je vratiti sav silni novac, bačen na pokazivanje, prikazivanje i pomoć familiji.

Uz njega je otkrila putovanja....Najekskluzivnije (dakle najskuplje) ture, koje je tada vodeća turistička agencija „PUTNIK“ nudila novoj postkomunističkoj eliti, bile su njihove. Na svakih par meseci bi obilazili svet – krstarenje Karibima, festival u Riju, Venecija u aprilu (onda najmanje vonjaju kanali), Kina, Hong Kong, Tajland....Koliko je koštalo putovanje, još tri-četiri puta bi bilo potrošeno. Moglo se.....

******************

Dočekali su zajedno u Beču, u hotelu „IMPERIJAL“, 1990.godinu.

Tih prvih šest meseci novopridošle 1990. godine su bili valjda jedino pristojno vreme, koje je ova nesrećna zemlja imala. 1 nemačka marka se menjala za 1 dinar, na kursnim listama u svetu se prvi put našla, do tada neviđena i nepostojeća valuta SFRJ – dinar.....Plate su bile između 1.000 i 2.000 DEM, radnje prepune čega ti srce zaželi, iz svih krajeva sveta, a poseban zamah je dobila privatna inicijativa. Na sve strane počele su nicati firme, čija su se imena, strana naravno, uvek završavala na  „X“ i „TRADE“. Puteve, i dalje izlokane i prepune rupa, zakrčili su novi automobili, kupljeni na lizing.Konačno smo egzistirali, skoro ravnopravno, sa ostalim normalnim  zapadno-evropskim zemljama.

Ali, ne lezi vraže, ne može u ovoj zemlji nikada dobro bez velikog zla, niti je ikada moglo. Sa porastom životnog standarda, geometrijskom progresijom uvećavao se nacionalizam. Svi su odjednom skontali svoj nacionalni identitet, kolektivni najviši organ u državi – Predsedništvo, pravilo je turističke ture jednom mesečno, svaki put u drugoj Titovoj rezidenciji – počev od Karađorđeva, Bugojna, Brda kod Kranja, Briona, pa tako redom. Ante Marković, autor i tvorac nove ekonomije, odjednom je počeo dobijati sve više kritika. I to od svih podjednako. Više nije bilo Tita, svi su hteli da budu „Titići“. Osećalo se u vazduhu dolazak katastrofe, kao kada se vazduh spusti pred nevreme, koje nosi monsunske kiše, grmljavinu i grad, veličine golubijeg jajeta.

Baš negde u to vreme počeli su i njeni problemi. Najpre tiho, ali sa naznakom da će stvari krenuti žestokom brzinom u sunovrat.

Nakon što više nije mogao da prođe fazon sa kamatama na deviznu štednju, glavni izvor „prihoda“ su joj bili računi, na kojima nije bilo nikakvih aktivnosti godinama i za čije vlasnike je pretpostavljala da su umrli. Pa onda njihov novac, kad već pokojnici nisu smatrali da treba naslednicima, uzimala, sada već bez ikakvog razmišljanja, a kamoli dileme, sebi. Ono što se trošilo (a rasturalo se kao da novac izlazi iz mode) trebalo je naknaditi.

Tu negde, sredinom 1991.godine pojavili su se naslednici iza nekog preminulog gastarbajtera, sa čije je knjižice skinula, ni manje ni više, nego nekih 150.000 nemačkih maraka. Prvo je sklanjala zahteve suda....Onda slala odgovore kako se podaci ne mogu naći u evidencijama, „zbog verovatnog propusta kod kompjuterizacije“....Naslednici nisu odustajali, pa se, kada više nije mogla da izbegava uporne upite, zainteresovala i policija. 1992.godina je uveliko gazila, pojavile su se prve naznake nadolazeće inflacije.

Naporedo sa tim, pojavile su se i prve prave nevolje u njihovom kućnom raju, koji je i dalje bio vanbračne prirode, jer „nikako da on sredi papire, a i bolje je da se primiri, mobilisaće ga, ako se prijavi“. Pripremajući mu jedno odelo za hemijsko čišćenje, našla je u džepu pismo, potpisano od žene, koja ga je sasvim normalno izveštvala šta rade „đeca“ i šta im još treba, ono što je doneo su potrošili.....Na njene suze, njenu histeriju, odgovarao je kletvama upućenim dušmanima „koji hoće da ih zavade“, kunući se i u Boga i Sveca zaštitnika i u sve svoje žive i mrtve, kako je sve to samo prljava i presna laž da je on – oženjen, sa troje dece, jedno drugom do uveta. Već sluđena od problema na poslu, koji su joj potpuno oduzeli san, nije znala šta da misli i kome da veruje....Da li svojim očima, njegovim čestim putovanjima, od koje je svako koštalo pozamašnu svotu ili – njemu?

Onda se, po prvi put, usudila da se priseti koliko puta je na njegovim košuljama našla trag šminke, njoj nepoznate.... Koliko je večeri proveo van kuće, govoreći da je sa „zemljacima“, iako je i vremena bilo u izobilju, budući da nije radio, jer nije bilo posla, dostojnog njegovih nesagledivih sposobnosti.... Koliko joj je puta prekinuta veza, kad bi se javila na telefonski  poziv....

U banci su se pojavile prve kontrole, koje su se samo učestavale. Svi su, najednom, bili jako pametni i svi su tvrdili kako su znali i osećali da nešto krupno ne štima. E, sad, zašto to niko nije prijavio, bilo je pitanje bez odgovora.

Uglavnom, kad je stvar procesuirana i krenuo krivični postupak protiv nje, već je bio kraj godine i predstojala je godina najveće inflacije u novijoj svetskoj istoriji, valjda veće i od one argentinske i one nemačke, za vreme Vajmarske republike.

Nova bulevarska treš-štampa sa neizmernom ljubavlju je prigrabila svežu senzaciju. Nije valjda bilo lista, što dnevnog, što nedeljnika, gde nije bila na naslovnoj strani, uz bombasti naslov „PLJAČKAŠ VEKA“ i sve u tom smislu. Jedna za drugom su se nizale priče o njenim grandomanskim trošenjima, poklonima prijateljima, putovanjima, nakitu...Ti isti prijatelji, kojima je poklanjala satove i nakit, belu tehniku i televizore, pametovali su, presrećni što su dočekali svojih nekoliko dana slave i izlazak iz anonimnosti, svi, naravno najpametniji generali posle izgubljene bitke i svi promućurni POST FESTUM. Nacija, kojoj je izgleda bilo važnije da preklapa o novom skandalu, nego što svakog dana živi sve teže, što ginu mobilisani u ratu, u kom Srbija nije učestvovala, seirila je nad nabrajanjima njenih grehova. A, sve to na osnovu krivične prijave.... Kao i obično, bila je već unapred osuđena bez presude, u zemlji kojoj su skandali postali osnovna duševna hrana. Radnje sve praznije, na rafovima sirće i pokoja flaša mineralne vode, kursna lista već liči na horor – ništa to nije bilo u poređenju sa svakodnevnom zabavom u štampi.

 Prvi je sidro digao on, ljubav i čovek njenog života.

Kada se vratila sa višečasovnog policijskog ispitivanja, zatekla je poluprazan stan, bez ijedne njegove stvari i naravno, auta. Nestale su i neke slike, veliki TV, sa muzičkim stubom, dobar deo sitnije bele tehnike, i skoro sve kutije, u koje je stavljala suvenire sa putovanja, jer u stanu više nije bilo mesta gde da ih izloži ili upotrebi. Sva sreća što nije znao gde drži gotovinu, mada ju je molio i pretio naizmence, da mu to kaže. Nikada sebi nije mogla objasniti zašto je to bila jedina stvar, koju mu nije stavila na raspolaganje, osim možda da su joj previše u dušu urasli ožiljci onih silnih godina, koje je provela gladna, u školi i na poslu, naravno pre perioda „prekovremenog rada“, kada nije imala para ni za običnu kiflu.

Onako otupeloj od bola i jada, skoro da je bez nekih većih reakcija prošla suspenzija, koju su joj uručili, čim se sledećeg dana pojavila na poslu.

Kada se vratila u stan, koji je odzvanjao prazninom, tišinu je prekinuo telefon....Javila se, odjednom ispunjena nadom da je ON, da se pokajao, uplašio, uspaničio, vraća se...Umesto njega, čula je glas svog oca kako joj urla da ih je sve izbrukala, oblatila, nikome više u oči neće moći pogledati, dok su živi i VIŠE NIJE NJIHOVA KĆER NI SESTRA, NEKA SE SNALAZI KAKO ZNA I UME. Potpuno renoviranu kuću, zemlju, traktor, kombajn, priključne mašine i sav silni novac, kojim ih je godinama pomagala, stan, koji je kupila bratu, nije spominjao.

Nakon toga, prvi znak života, jer je telefon onemio, bilo je zvono na vratima; kompletna ekipa policajaca, koja ju je odvela na prvo zvanično saslušanje, kao osumnjičenu, pa onda u pritvor.

******************

Krivični postupak, tokom kog je mesecima boravila u zatvoru na Klisi, entuzijastičnog naziva „Novi putevi“ nije bio ni složen, niti je dugo trajao.

Međutim, pojavila se jedna pravna začkoljica, koja je jako zakomplikovala stvar. Naime, Krivični zakon nije poznavao institut denominacije, tačnije, iznos u krivičnoj prijavi, kojim su je teretili, bio je izražen u dinarima, po zvaničnom kursu, svetlosnim godinama udaljenog od onog uličnog, tih iščezlih 150.000 DEM. U vreme, kada je prijava pisana i na osnovu nje krenuo ceo postupak to je bio značajan iznos. Međutim, kako je inflacija sve više divljala, dinarski iznos, koji joj je u početku „sekao glavu“, pretvorio se u smešnu sumu, a tako se srozavala i kvalifikacija dela.

Sudija, koji je vodio krivični postupak, videći zla očima, posle par glavnih pretresa, rešio je da preseče stvar, osudi je i izrekne joj – uslovnu osudu. Dinarska protivvrednost 150.000 DEM više nije bila dovoljna ni za jedne pristojne cipele tog nezaboravnog decembra 1993.godine, kada, ako u petak ne podigneš platu, u ponedeljak više nisi ni imao potrebu da ideš u banku, jer ono što si dobio, bilo je dovoljno taman za veknu hleba. Možda i kutiju sardina, ako se ima sreće.

Odmah nakon izricanja presude, puštena je iz pritvora. Žalbu nije ulagala. Jedina realno loša posledica, koju je pretrpela, osim gubitka svih koje je znala i volela,  bila je – otkaz, koji joj je uručen, dok je još bila u pritvoru.

********************

Vratila se u svoj poluprazan stan, otupela, bez ijedne emocije....Dane i dane je provela, zureći kroz prozor, gledajući jednu jedinu tačku.

Onda se prenula i rekla samoj sebi da je, obzirom na sve što je znala da je radila, prošla dobro, da bolje ne može biti. Otkaz? Pa, ne mora više ni da se pojavi u onoj smrdljivoj banci i još smrdljivijem trezoru, jer ništa na svetu ne vonja toliko strašno kao novac u gomilama. Bitno je da je sef ostao neotkriven. I skoro do vrha pun.

Začas je izdala skoro ceo stan, ostavljajući sebi samo onaj deo, gde je bila soba za služavku, kuhinja i ostava. Prvi zakupac joj je bio poslovnjak, koji je kapital napravio tako što je kupovao robu iz fabrika direktno, prodavao u trgovini na malo za gotovinu, naravno deviznu, a svojim prodavcima plaćao u potpuno obezvređenim dinarima posle nekoliko meseci, kada je ono što je kupio, mogao platiti 1.000-im delom realne cene.

Nije inflacija svima bila maćeha. I njoj, a i jednom solidnom broju nove elite, bila je to najbolja majka na svetu.

Posao nije više ni tražila, jer je sasvim udobno mogla živeti od zakupnine. Objektivno, ništa joj nije ni trebalo, osim za hranu, ali joj je to postalo skoro zanemarljiva potreba. Jedino što joj se omililo, njoj koja do tada ništa osim mineralne vode i sokova nije pila, bio je alkohol. Krenulo je od čašice rakije, ujutru, „zbog cirkulacije“....Onda joj je prijala čaša – dve uveče, da lakše zaspi...Na kraju je počela da pije i preko dana. Nije se opijala nikada, samo bi dolivala, ali bez žestine više nije mogla. Čak ni povišen pritisak, koji je imala godinama, nije smatrala preprekom. Kad joj prija, zašto da ne?!

I tako je godinama menjala zakupce, sve do početka 1.999-e, kada su se pojavili neki momci, skoro golobradi, moleći je da snizi zakupninu, jer njihova opoziciona i proganjana politička stranka ne može da plati više. Pristala je. Osetila je da joj onaj od gore, u kog je odavno prestala verovati, pruža novu šansu. I trudila se da ne primeti kako su, otprilike jednom mesečno, noću donosili džakove nečega, što je njeno iskusno oko prepoznalo kao novac, uvek kada bi se vratili iz inostranstva, sa seminara nepoznatih tema, u vreme kada se viza nije mogla dobiti ni na recept. I to onaj za morfijum.

Sprijateljila se sa njima, kuvala im kafe, često i donosila da jedu, odlučivši da prihvati ponudu i učlani se u njihovu političku stranku. Volela ih je iskreno kao svoje najrođenije, osetivši posle dugo godina, ponovo probuđeni materinski nagon. Naravno, poverila im je kako je i ona žrtva mrskog režima, jer joj je celu stvar namestio republički moćnik, kome je odbila da da reket.

Povremene policijske racije i pretresi, samo ne zbog nje, već zbog stanara, sasvim su se uklapali u priču, kojoj je i sama poverovala, obzirom na to koliko ju je puta ispričala. Nije, dakle, bila lopov, već surovo proganjana žrtva crveno-crne koalicije, cvetne orijentacije.

Čak i one najgore mesece, počev od maja, pa do kraja septembra 2.000-e, preživela je bez većih trauma. Navikla se i na policiju i na lisice, za nju to više nije bilo ništa novo.

Onda se opet dogodio narod, petooktobarska revolucija je zbacila omraženog Vođu sa vlasti, Skupština je delimično spaljena, a uglavnom opljačkana i demokratija je stupila na scenu. U svemu tome je zdušno učestvovala, boraveći neprekidno u stanu, u kom je bio smešten revolucionarni štab, primajući poruke, dajući uputstva šta i kako, postala jedan od čelnika. Sada je, konačno, bila sa svojima, sa ljudima koji je vole zbog nje, mislila je, a ne onog što im može kupiti. Pa, nije baš ni pogrešila.

Jer, svega nekoliko meseci nakon promene vlasti, ponuđen joj je visoko pozicioniran posao, sa odličnom platom i to u – jednoj od najvećih državnih banaka. Njena stara je odavno propala. Naravno da je, bez razmišljanja prihvatila.

U suštini, bio je to dobar potez, ma, najbolji što može biti. Jer, ko će bolje prepoznati muljatora i lopova, od samog muljatora i lopova?! Samo bitangu nikad ne možeš prevariti niti napraviti budalom, jer bitanga uvek polazi od sebe, pa nikom ne veruje. Poštenog čoveka uvek i bezbroj puta.

Došlo je opet njeno vreme i život je ponovo bio lep.

*********************

Neverovatnom brzinom se uklopila u novi način života, pretvarajući se u direktora strah i trepet i noćnu moru za sve podređene. Sekretarica se tresla od njenog dolaska u kabinet, stalno grđena zbog stvarnih ili izmišljenih propusta. Prema svima se ponašala bahato, arogantno i agresivno, osim naravno, prema kolegama revolucionarima, nekadašnjim šloserima, konobarima i propalim studentima, koji su se svi jako brzo uhlebili na dobra radna mesta. Svako, ko je mogao, službeni auto koristio je 24 časa dnevno, a računi za mobilne telefone, koji su im se neverovatno omilili, plaćani su u stotinama hiljada dinara. Od svojih saradnika tražila je mnogo i odmah, nemilosrdna prema bilo kakvoj, pa i najsitnijoj grešci, surovo reagovala. Ako i dotični nesrećnik ne bi dobio otkaz, odmah je bio poslat u Centralu u Beograd. Posle godinu – dve svakodnevnog putovanja, po snegu, ledenom vetru, kiši ili upeklom suncu, svako bi sam odlazio.

Zato je svoje nalogodavce, svoje bivše stanare i njihove drugove, koje je bezbroj puta dočekala, bespogovorno slušala, izvršavajući njihove naredbe, kakve god bile....Brzo je shvatila kako i tu ima jako mnogo muvanja, samo ovog puta se novac prebacivao na njoj nepoznate račune. Nije marila. Kakav je nalog dobila, odmah bi se angažovala da se sve sprovede, kako je traženo. Nije trebalo dugo da dobije status poverljivog i vrlo korisnog saradnika.

Nekadašnje svoje nazoviprijatelje, više nije htela ni da vidi, iako su je stalno proganjali, uzaludno pokušavajući da uspostave kontakt sa njom. Trebalo je zapošljavati sebe i decu na dobra radna mesta, a ko je zato imao više mogućnosti od nje? Nije htela da prihvati ni jedan telefonski poziv, ukoliko dobro nije poznavala sagovornika, kućni broj je promenila, dala nalog da se nikako ne stavi u telefonski imenik, a vrata nije otvarala. Oni važni, oni kojima je morala odgovoriti uvek, imali su broj njenog mobilnog telefona, broj koji je čuvan bolje od tajne svetog Grala.

Nakon nekoliko popodneva i večeri, kada joj je interfon zvonio skoro do pregorevanja, osetila je da to može biti samo ON. Znala je da je krajnje loš i nekvalitetan čovek, lažov, prevarant, kurvar, grebadžija i ulizica. Ali da toliko bude drzak i uporan, ipak nije očekivala.

Već sledećeg dana, sekretarica joj je najavila da gospodin taj i taj želi da uđe kod nje, u skupoceno namešteni kabinet. Dakle, debelokožac od čijeg bi se obraza mogli praviti đonovi za vojničke čizme, nije odustajao... Prvo je zaustila energično odbijanje, čak i izgrdila uzdrhtalu devojku što se uopšte i usuđuje da joj najavi nekoga, koga ne očekuje, a onda progutala ostatak. I odlučila da ga ipak primi. Dobila je priliku da mu se osveti, pa zašto da je propusti...

Kada je ušao, nije se mrdala iza svog raskošnog, širokog stola, okružena raznim dodacima za računare, za TV, za kraće sastanke sa najužim krugom saradnika. Prvo je seo, a onda, videći njen ledeni pogled, kakav dotad nikad nije upoznao, ustao. Zamuckujući, pitao je SME li sesti, na šta je samo kimnula glavom. I baš u trenutku kada je sedao, zavalivši se kao da je svom, (navika je navika), bojažljivo je ušla sekretarica sa pitanjem čime da posluži gosta. Taman je zaustio, kada ga je odsečnim pokretom ruke prekinula, rekla svojoj saradnici da će „Gospodin“ ostati vrlo kratko i da posluženje nije potrebno. Nije ga ni to izbacilo iz koloseka. Baš kad je namestio onaj stari, umilni izraz lica i krenuo tihim glasom da joj priča kako divno izgleda, oštro ga je prekinula. Dohvatila je svoju tašnu, iz nje izvadila fasciklu sa listom papira i bacila ga ispred njega na sto. Zbunjeno je pitao šta je to, a onda počeo čitati – spisak....Svih stvari koje je odneo, iznose koje joj duguje na ime auta, izdržavanja, poklona....Ne verujući u šta gleda, zabezeknut,  poluotvorenih, mlitavih usana (kako to do sada nije primetila), prvi put od kada ga zna, ostao bez reči, dok mu je saopštavala monotonim glasom, sipajući namerno samo sebi piće, da ima ukupno 7 dana vremena da taj iznos, koji je samo delić onoga, što joj je izvukao, VRATI I PREDA NJENOJ SEKRETARICI. U protivnom, obratiće se policiji sa zahtevom da ga uhapse (što joj na pamet nije padalo, jer nova lavina priča o njenoj prošlosti bila je poslednja stvar koju je želela, samo što to kukavica nije znala). Nakon toga mu je saopštila da u njenu firmu može stupiti još samo jednom, da joj vrati novac, a inače neka se više nikada ne usudi ni telefon da joj okrene, jer će sa policijom imati posla. Gledao je njene surove, nesmiljene oči, lagano ustao i zaputio se prema vratima, koje je jedva potrefio.

Dugo je posle njegovog odlaska vetrila kancelariju, prskajući osveživačem prostora, da bi se kako-tako otarasila mirisa njegovog odstajalog znoja, od tela, neopranog  danima. I u malom kupatilu ribala ruke do krvi, samo da više ne oseti onu ljigavost, koja je izbijala iz svaka njegove pore. Novac nije doneo, ali se više nije ni javio.

Ali, uprkos otvrdloj duši i odbojnom ponašanju, ipak je bila samo čovek. Često je sanjala svoje roditelje, sestre, njihovu decu i svoga brata. Svoje se meso ne jede, može da kaže ko šta hoće!

Kažu da ajkule osete krv u vodi, čak i ako su udaljene desetinama kilometara....Njena porodica je, nekim čudnovato neobjašnjivim putevima osetila da su joj potrebni, pa je prvo u izvidnicu došla majka, Za divno čudo, primila ju je, zaplakala, kada je videla koliko je ostarila i zanemoćala i pristala da ponovo dođe kući, u selo. Otac je umro, a majci izgleda nije više bila važna bruka, mogla je najednom sve gledati u oči.

Oni su bili jedini iz njenog prošlog života, koje je pristala da primi nazad.

*************************

Nije ni morala ići u selo. Već tog popodneva su svi – sestre, zetovi, njihova deca, brat sa svojom porodicom i naravno majka, banuli na njena vrata. Dočekala ih je kao nekad....Oni su bili njena slabost, koju nije mogla tek tako ostaviti iza sebe.

Došli su natovareni kolačima, pohovanom piletinom, koja joj je uvek bila najomiljenije jelo, teglama slatkog od belih trešanja i džema od kajsija. Trudila se da ostane uzdržana, ali je u njoj srce drhtalo kao preplašeni zec. Za svojih četrdeset i kusur godina, to od njih nikada nije doživela. Možda im je zaista nedostajala.....Možda nisu imali hrabrosti da se usprotive babi (tako je uvek zvala oca, ne smo ona, već i sva njegova deca).....Možda su se zaista brinuli od čega živi, šta radi, je li bolesna, usamljena...Možda.

I zbog toga je rešila da pređe preko svega i makar kontaktira i voli svoju porodicu. Čovek nije vuk. Čoveku treba neko koga će voleti i neko ko će njega voleti.

Posete su se nastavile....Ali, polako su se počeli pojavljivati zahtevi, umotani u formu molbe, no, znala je pravu prirodu onoga šta se od nje traži....Deca od obe sestre su pozavršavala škole, neki i fakultete, a bez posla. Valjalo ih je negde smestiti. Namrštila se krišom, kada je čula da su već napravili izbor – većina je tražila dobro mesto u Beogradu (možeš ti to, sejo, šta je za tebe da okreneš par telefona)...Onih par skromnijih bilo je zadovoljno i nekom ladovinom u Novom Sadu, ne biraju oni, negde gde se ne radi puno, a plate dobre i redovne. Skromno, nema šta.

Brat, oko kog je cela porodica igrala i treperila, još otkako zna za sebe, bio je poseban problem. Trebalo je naći posao čoveku, koji ništa nije završio, osim gimnazije, koji voli da popije, računar je za njega neprijatelj, posebno mu je muka da ustaje rano ujutro. A i žena mu nije zadovoljna poslom, malo je to što ona donese kući, treba sutra da skucka neku penziju. Dakle, zaposliti još dvoje izanđalih lenština, koji bi izgleda da primaju platu, a da se uopšte ne pojavljuju na poslu. Dok su joj se žalili na svoj težak i nepodnošljiv život, nije mogla da se ne seti kako joj ni hvala čestito nije rekao, kada mu je kupila stan, a sada pljuje po njemu, tvrdeći kako je nekvalitetan, mora se renovirati, za sve to treba para, a oni, eto, nemaju ni dinara. Prisećajući se kako su se hvalili da svakog leta idu na letovanje u Grčku, nije mogla da ne pomisli kako su baš i mogli promašiti dva letovanja, pa malo renovirati to ruglo od stambene dobijače....

Majka nije tražila ništa. Ali je smatrala da je njena dužnost i nepremostiva obaveza da ih sve pozapošljava na dobra mesta, jer su rod, a kome ćeš pomoći, ako ne svom. A ona ionako nema dece, pa su zato još i više njena briga.

Stisnula je zube i počela okretati telefone.....Sve ih je smestila. Mogla je, bilo je toliko njih koji su joj dugovali velike usluge. Ali, da je tu barem bio kraj.....Svake nedelje je neka ujna ili kumina strina, koju nikada nije ni videla, morala kod lekara obaviti nešto sitno, naprimer, magnetnu rezonancu, snimanje krvnih sudova ili operaciju....Sve pregled do pregleda i intervencija do intervencije, koji se zakazuju mesecima i godinama unapred, a od nje se očekivalo da sve to „odradi“,  kao da joj je direktor Kliničkog centra na polici, pa može da ga cimne kad god hoće.

Trudila se da ipak ispoštuje i to, ignorišući uporne bolove u donjem delu leđa i neprekidna variranja pritiska. Za sebe, izgleda nije imala vremena, niti se iko zabrinuo zbog toga. Samo bi uzela tabletu protiv bolova, terapiju za nivelisanje krvnog pritiska i gurala dalje.

Radila je već nekoliko godina, sa tegobama koje su se usložnjavale, iščašeni kuk pri rođenju joj je pravio takve probleme pri hodanju, da je bilo perioda kada se jedva mogla pomeriti. Trpela je, ćutala, a onda se jednog dana na poslu – onesvestila. Došao je reanimobil Hitne pomoći, odvezao je u bolnicu, prvo na pregled,pa na ispitivanje, dok se ona uporno bunila, tražeći da je puste, evo, bolje joj je, samo im džabe zauzima krevet, ali načelnika odeljenja nije mogla uplašiti.

Uglavnom, kada su stigli svi rezultati snimanja i laboratorijskih analiza, načelnik ju je pozvao u svoj kabinet i saopštio joj vesti. Nisu bile dobre. Bila je zaista ozbiljno bolesna.

Zbog dugogodišnjeg visokog pritiska, nastupila je teška bubrežna insuficijencija, nivo kreatinina i belančevina se popeo iznad svih maksimuma, faktički, jedan bubreg je potpuno prestao da radi i morao se vaditi, a drugi je radio slabo i pod opterećenjem. Prognoza – jedan bubreg se bez odlaganja treba izvaditi, tkivo već pokazuje znake odumiranja, dakle sepse, ako bude izbegla dijalizu, biće sjajno.

Operacija je urađena odmah, stravičan ožiljak preko cele polovine tela, nepodnošljivi bolovi, konstantno visok pritisak, oporavak će trajati dugo i sa neizvesnim tokom.

Pre nego što će joj dati otpusnici, načelnik je opet zvao u kabinet, na razgovor. O čemu to, pitala je, pa zar nisu sve raspravili?

Ne može joj još reći sigurno, a smatra da je dovoljno jaka da podnese još nešto.....Kada je radio operaciju vađenja jednog bubrega, malo je proširio rez, pa pogledao i drugi bubreg, Pregled je izvršen golim okom, uzet je uzorak tkiva, ali  na onom preostalom bubregu je našao beličaste naslage, slične paučini....Čutao je pa onda dodao da tako obično izgleda bubreg, koji je napao kancer. Tek detaljnim skenerskim pregledom, naravo uz analizu uzorka tkiva, koja se čeka iz Beograda, može sa sigurnošću reći o čemu se radi, ali sve su pretpostavke da joj je preostali bubreg napadnut kancerom. Ako bolest nije metastazirala na drugi organ, postoji mogućnost presađivanja....Čuo je da ima dve sestre i brata, oni su najbolji donori, dakle sve može biti dobro, pod uslovom da dobije drugi, zdrav bubreg.

Tu noć presedela je u krevetu, podignutog uzglavlja, kao i onda kada joj se život raspao pre nekih 15 godina, onda kada su je svi ostavili na cedilu, uključujući i onog, sa kim je planirala decu i porodicu.

Penzionisana je kao invalidski penzioner u kratkom roku. I, posle povratka iz bolnice, pokušavala se oporaviti u svom stanu, koji je poslednjih godina kompletno renovirala, zamenila nameštaj, napravila nova kupatila, sa sve španskom keramikom, kupila prvi PLAZMA televizor u gradu, prozore su krasile vazdušaste zavese, sa specijalno šivenim draperijama, svi tepisi na blistavom hrastovom parketu bili su vijetnamski, od svile, ručno tkani, zidovi ispunjeni slikama, koje je kupovala za male pare, još za prvih meseci inflacije, kada  su i oni najtvrdokorniji priznali da više nemaju od čega živeti, pa prodavali budzašto slike starih majstora, original do originala, sve to uz majsenski i kineski porcelan, kupovan po antikvarnicama, kada je već bila bez posla.
Sve u svemu, ko god bi došao da je obiđe, ostao je bez daha pred raskošnim salonskim stanom, u kom je svaki detalj imao neprocenjivu vrednost.
*********************

Svesna prognoza kako će se dalje odvijati njeno zdravstveno stanje, bez jednog bubrega, sa drugim, koji tek što nije posustao, dakle, dijaliza joj ne gine, čak i ako stignu negativni rezultati na kancer, sazvala je porodicu, da im sve to saopšti, očekujući pomoć od njih, sada kada joj je zaista potrebna.

Došli su svi. Veliki salon, sa antikvarnim ČIPENDEJL stolom i odgovarajućim stolicama, dve sofe u istom stilu, bile su ispunjene njenom najužom porodicom. Posmatrala ih je...Oči su im letele od jednog do drugog lepog predmeta, zavist i pohlepa su u toj meri sijali iz njih, da su se skoro fizički mogli osetiti.

U tom trenutku je rešila da im saopšti samo deo istine i da ih stavi na probu. Možda je neko i prođe kako treba, sve je moguće.

Saopštila im je da je ostala bez jednog bubrega, koji se nije mogao spasiti, da je drugi u lošem stanju, ali postoji rešenje, koje je može spasiti dijalize. Koje? Pa, presađivanje, njen doktor je ubeđen da je neko od sestara ili brat dobar donor, svi su u dobrim godinama, dakle, skoro da bi živela kao pre.

Prvo su svi utihnuli, pogledujući ispod oka reakciju onog pored sebe. A, onda zagrajali u glas, toliko da ih je morala utišavati, neka se srede i govore jedno po jedno.

Kratko i jasno – obe sestre i brat su izjavili da oni IMAJU DECU, kojima će još dugo trebati, to presađivanje bubrega je nešto mutno, neistraženo, način da lekari uzmu pare, a čuli su i da je jako opasno. Drugim rečima, na njeno ponovljeno pitanje da li je iko od njih spreman da se podvrgne ispitivanjima odgovara li kao davalac, gotovo u isti glas su rekli da NISU VOLJNI ZA TO, dakle ni za ispitivanje, a kamoli za doniranje bubrega.

Nakon toga, saopštila im je da se ne oseća dobro, mora da se odmori par dana. Osećajući da su nešto pogrešno rekli, silno su se zabrinuli zbog njene slabosti, eto, neko mora ostati kraj nje, međutim, svima im je rekla da idu, da ima bolove i mora malo odspavati. Ne, nije gladna i ništa joj ne treba.
*********************

Odlučivši da preskoči lek za umirenje bolova, jer mora imati čistu glavu, mirno i hladnokrvno, kao da se radi o nekom drugom, sagledala je svoju situaciju. I ceo svoj dotadašnji život.

Sama je bila, od kad se rodila, kao što je i sada sama. I svako od njenih, počev od majke i oca, pa nadalje, bio bi srećniji da porođaj nije preživela, jer im ovako komplikuje život, a ljudi vole čiste, jasne i lepe situacije. Udobno lepe. Svu svoju ljubav usmerili su na drugu decu, oduzimajući i ono, što joj je moralo pripadati. Jer, nije ona tražila da se rodi, bila je to njihova želja i odluka. E, sad, što su se osećali kao da su skupo platili faličnu robu, izgleda joj nikada nisu mogli oprostiti.

Braća i sestre su je posmatrali kao potencijalni teret, o kom će jednog dana morati brinuti, a neće im moći uzvratiti čuvanjem dece i radom u kući.

Prvi put je morala priznati sebi da su joj počeli svi oni pokazivati silnu ljubav, tek onda kada su od nje mogli imati koristi, kada je delila šakom i kapom. I valjala im je, dok je bila večiti Deda Mraz ili dobri duh ih Aladinove lampe. Kada je dopala nevolja i zatvora, odrekli su je se. I kad su je se setili? Onda, kada je ponovo stala na svoje noge, kada je bila neko i nešto, kada je mogla zaposliti, obezbediti kredit i sve što bi im još zatrebalo.

I preko svega bi toga prešla, da je bar neko od njih pristao da joj bude davalac tako potrebnog bubrega, ma, makar da se podvrgne ispitivanjima. NE. Oni imaju decu, oni su nekom potrebni. Ona ih nema, dakle potrebna je samo dotle, dok od nje imaju koristi.

Bila je potpuno bez prijatelja. Da, tačno je to, ali, koliko je uopšte dozvoljavala bilo kome da joj se približi od njenih školskih drugova i drugarica? Ako se neprekidno ponašaš kao jež, onda se nemoj čuditi zašto svi u tebi vide samo bodlje.

Prva krađa, koju je izvršila? Da je na vreme otišla na abortus, da nije tako bezglavo verovala i nadala se kako će je on ipak oženiti, ne bi ni stavila sebe u situaciju da prvo posebne za tuđim, a onda skoro bez griže savesti ubije sopstveno dete, čije je pokrete već počela osećati.

Odbijajući da prihvati sebe, onakvu kakva jeste, da nije neprekidno živela u iluzijama, ne bi ni sebi dozvolila da postane kriminalac, da otima tuđe....Niti bi kupovala ljubav novih prijatelja, možda bi je zvali i da se pojavila sa mnogo skromnijim poklonom, da se ikada potrudila približiti nekoj koleginici, saslušati je, napraviti od nje prijateljicu na koje se može osloniti.....

Niti bi uopšte prihvatila udvaranja onog propalice, verujući da joj je „Đavolji dukat“ dao oreol drugačije osobe, od one koja je zaista bila. Pustila je sujeti na volju, stvarajući lažnu sliku sebe, kao one, koja može sve, umesto da se potrudi pronaći u sebi nešto što zaista vredi, što zna najbolje da radi i što bi i neko drugi cenio.

I na kraju, kako se to našla u prvim „revolucionarnim redovima“? Predstavljajući sebe kao žrtvu režima, iako je ona najbolje znala šta je sve radila i za čim je sve posezala.

Od svog života napravila je jedan virtuelni svet, a da nikada objektivno i dosledno nije sagledala svoje postupke.

Da li je takav život uopšte vredan življenja? Nije imala hrabrosti podići ruku na sebe, osećajući da u svom telu nosi pošast, koja će je ionako odneti.

*********************

Posle desetak dana, ponovo se našla kod svog lekara, da bi, bez grimase na licu saslušala presudu – da, bubreg je zahvatio kancer, isečak je pozitivan, a skener je potvrdio kako bolestan bubreg, tako i metastaze na kosti kuka. Možda su se pojavile i na nekom drugom organu, samo nema potrebe da se maltretira pregledima, dovoljno je i ono što su do tada utvrdili. Mirno je saslušala ovo sve, pa upitala koliko joj preostaje vremena.

Još šest meseci, najviše godinu dana.

Prva emocija, koja ju je prožela, bilo je olakšanje, Znači, njene muke neće trajati još dugo.

Posete su se smenjivale – svaki dan bi bila po jedna sestra sa decom, a brat uvek poslednji. I svako od njih je našao načina da joj diskretno saopšti kako bi sve „bilo mnogo jednostavnije, ako bi sa njom ili njim sklopila ugovor o doživotnom izdržavanju“. A na pitanje zašto onda sve bilo jednostavnije, uvek bi dobijala odgovor „kako bi neko osećao obavezu“.

Zar je potreban ugovor o doživotnom izdržavanju sestre, koja je već dala i previše,  za čije zdravstveno stanje i ne znaju koliko je teško i ozbiljno, postoji li nešto što se zove pomoć svome, kada zapadne u nevolju? U njenoj porodici taj pojam je, izgleda, bio potpuno nepoznat.

Gledala ih je sve, nekim drugim očima, sa kojih je skinuta koprena, kako se trude oko nje, kako iz petinih žila nastoje da joj dokažu kako su joj BAŠ ONI najpotrebniji, što bi značilo da taj famozni ugovor treba napraviti samo sa njima i ni sa kim više.

I skoro da se nasmejala, kada je shvatila da  je svako od njenih mladih rođaka, ili sestara ili brat zaključio kako je došlo vreme da se voli tetka.

E, pa, neće tako ići, nikada još nije bila čvršća u svojoj odluci, Obezbedila je doktoricu – stručnjaka za terapiju bola i medicinske sestre, kada joj bude potrebna celodnevna i celonoćna nega. I samo se molila onome, u kog je ponovo počela verovati, jer ovakav obrt situacije nije mogao biti ništa drugo do neka nebeska pravda, da ne traje dugo i da može ublažiti neminovne bolove.

Njeni ništa neće znati. Nadaće se do samog kraja kako će baš nekome od njih ostaviti sve što ima. Gledaće se podozrivo, ispod oka, i neće moći da se oslobode sumnje kako onaj drugi upravo radi na štetu svih, ako budu dolazili kod nje, a znala je da hoće. Neće im na pamet padati da odustanu, boriće se za nasleđe do njenog poslednjeg daha. A, nakon što sklopi oči, tek će se onda upetljati u tužakanje i međusobno prebacivanje.

A kada sve bude gotovo, kada odleprša, konačno laka i bezvazdušna, u neki srećniji svet, slobodno mogu da se sude. Parnica se neće završiti ni za 10 godina, obzirom na činjenicu koliko su svi pohlepni i koliko im je parče hleba u tuđoj ruci uvek veće nego u svojoj.

A ona će lebdeti, negde među zvezdama i igrati najlepše balete, koje je ljudski um osmislio, oslobođena zdepastog tela i svojih nezgrapnih i faličnih nogu.
**********************

Sve fotografije na postu dodate su sa pretraživača GOOGLE