28. октобар 2016.

ROĐENDAN






Na današnji dan, 28-og oktobra oko 17 časova popodne (nikada ga status ranioca nije privlačio) rođen je moj sin, moj Vladimir. Moje jedino dete, meso moga mesa, krv moje krvi, udah moga izdaha. Pojavio se u ovom nesrećnom svetu nakon dugog i teškog porođaja, obmotane pupčane vrpce oko vrata,  vrišteći od protesta, što ga uznemiravaju, teraju ga da radi ono što neće, zašto bi išao bilo gde, ako mu je tamo već bilo sjajno.

Moj Beban, koji je spavao onda kad je on hteo, jeo kada se njemu jelo, nikada mu se nije mogao ustanoviti neki bar i okviran raspored, obožavao da se kupa, vrištao na zujanje je fena za kosu, ali se zato opuštao na mojim rukama dok bih mu pevala uspavanku, svake večeri. Moj beban, kojih prvih 5 godina svog života nije hteo da mrdne od mene, jer nije mogao spavati bez dodira moje ruke, mojih obraza, moje kose.

Moj raspoloženi dečak, blistave pameti i bistre inteligenncije,  koji je radio sve što se trebalo raditi, ali isključivo onda kada on to želi i to njemu odgovara-

Moj divni i naporni pubertlija, onaj koji je svaki put dolazio kući sa novim sjajnim idejama. Pa uvek, nakon što bih mu malkice pokazala i drugu stranu medalje, prvo bi treskao sve oko sebe, šetao kao tek uhvaćeni tigar u kavezu, a onda polagao oružje, dolazio kod mene da me pita – može li se rešiti.

Moj sjajan saradnik u svim marifetlucima, koje smo pravili zajedno.....sujevernoj komšinici, onoj što je večito vrištala na njega kako je glasan i remeti kućni mir - crveni zamotuljak ispred vrata, prepun grančica, perja, kamenja i kao vrhunac, jedno vrapčije jaje, što ga slučajno nađosmo u grmlju...... nije posle toga smela izlaziti iz kuće 2 meseca.

Ili ono igranje i pevanje uz napanjenu muziku (samo smo čekali da nam neko od komšija pozvoni na vrata).......Vožnja Pony biciklom, onim što se mogao presaviti na pola, po naselju, dok bi on sedeo na svojoj dečijoj stolici, u koju se još mogao smestiti, jer je bio mršav, mrljavio na hrani, hteo je samo slatko i ništa više. I to je za njega bio najlepši doživljaj na svetu – ide sa majkom u vozanje. Biciklom.
  


Nisam sigurna da ova deca, koja izlaze iz sjajnih sajamskih lepotana, zatamnjenih stakala, mogu dozvati na lice taj osmeh, koji je on imao, dok smo se vozali našim razdrnadnim biciklom, koji je preživeo već jednu saobraćajku.

Mama je bila ta, koja je lečila sve sitnije prehlade, koja je davala terapiju nakon odlaska kod lekara, mama je vodila na pregled kod hirurga, onda kada mu je trebala jedna sitna, ali neophodna intervencija. Samo je meni na ovom svetu verovao

*********************

Onda je moj Vladimir postao student i posle tri besprekorno položena ispita, gde je dobio najviše ocene, došao kući i rekao kako mu je fakultet – dosadan. Kako sam mu mogla zameriti, kada te predmete ni sama nisam volela. Jedino što sam, za razliku od njega, ja ipak bila disciplovanije pa sam otaljavala ono što sam baš jako, jako morala. Prema deci valja biti pošten, ako se tebi nešto ne dopada, onda se zamisli zašto se to ne dopada i tvom detetu. Od jedne propuštene godine niko nije propao, studiraće čistu informatiku.

I onda moj dečak bere plodove svoje višegodišnje opsednutosti računarima i programiranjem, nakon nekoliko obavljenih, što u toku leta, što ovako, kod mojih poznanika, postaje poznat mladi stručnjak za web – dizajn. Nije smatrao da mu je ispod časti da sa svojom zborkom radova pod rukom obilazi taksiste, nudi izradu originalnih vizit karata, sa sve autom i vlasnikom na njoj. Uvek bi se vraćao se desetak porudžbina. Nije mu bilo teško ići po kafićima, saznati ko je gazda, pa onda dotičnom pokazati kako bi njegova, inače sjajna karta kafa, jela i pića mogla biti još impresivnija originalnija.....Nikada to nije doživljavao kao poniženje, padanje krune sa glave....Uvek je govorio da mu niko neće dati posao, ako ne poznaje njegove radove.

U tom je vremenu zarađivao ponekad i više od mene, jedino se ne sećam kad je prvu jutarnju izmaglicu dočekao u svom krevetu. Uvek sam ga zaticala za njegovim radnim stolom, noseći mu ko zna koju po redu kafu te noći. I onda bi me odveo u neku radnju, gde sam se zalepila nosom za izlog, pa ušao sam mnom unutra i tražio baš onu tašnu, zbog koje umalo nisam uletela unutra kroz staklo, čepajući me da ćutim, hladnokrvno uzimao tašnu, davao je meni da je pogledam, gledao kako mi odgovara.....Kada bi mu se dopalo to što vidi, samo bi kimnuo glavom prodavačici u znak da se može pakovati, kupljena je, dok je meni tiho govorio da bar jednom u životu začepim i sačekam da izađemo napolje.

I bilo je takvih situacija bezbroj. Nikada nešto nije naplatio, a da svojoj majci ne bi kupio bar buket žutih ruža,

Uz njega sam postala svesna da svaki talenat ima dva segmenta – segmenat spoznaje i segmenat reprodukcije. Od mene je, očito, pokupio tu snažnu žicu ka umetnosti, a računar je bio dovoljan da na osnovu njegove čudesne veštine poznavanja dometa svih funkcija, stvori nešto lepo, nešto čudesno. Sigurna sam da bi danas imao jedan od nauglednijih studija za web-dizajn, da bi otplovio dalje u oblast kompjuterskih animacija.

A u isto vreme, dok je kao studirao i punim snagama radio svoj pravi posao, nalazio je vremena da se druži. Naša je kuća uvek bila prepuna njegovog društva, te divne dece, koju retko, ali rado srećem. Bez da se uopšte trudio, bio je rođeni vođa. I u svakom društvu najveći šarmer, najbolji kozer. Moj Vladimir, kog su obožavali njegovi drugovi i drugarice, moj Vladimir za kojim su njegove devojke suza isplakala, možda nešto više nego ja za njima.


********************

Koliko god ja učila moje dete, još sam više možda i ja učila upravo od njega. Svirao je gitaru, sjajno, iz duše......Najbolja izvođenja je imao onda, kada sam ja pevala, on me pratio, što donjom tercom, što svirajući, što pevajući sa mnom, dok su nam sjajno uklopljeni glasovi davali nezaboravnu celinu.


**********************

Danas bi imao 38.godina.

Bio bi oženjen, imao verovatno dvoje dece, možda već u pubertetu, koji bi ga podsetili na ono, što sam mu godinama govorila – „Sve što radiš svojim roditeljima, sutra čeka upravo tebe i to od tvoje rođene dece“.

Bi......bio bi......da jeste......da nije......da je samo.....da nije samo.....da, da, da, da, da, da, - jeza me već hvata od toga. Jer, upravo ove reči kristalno jasno i najupečatljivije označavaju poraz.

Dakle, danas bi slavio rođendan, a ja bila najsrećnija majka, svekrva i baka na svetu.

*******************

Nikada neću prihvatiti da je zaista otišao, da ga nema. On će za mene uvek biti tu, pored mene, onda kada treba. Znao je on to jako dobro, koji su ti trenuci, kada ja bez njega ne mogu.

Jer, pamtim samo naše lepe trenutke. Onih, onih drugih bilo je malo, mahom zato što smo bili previše slični, razmišljali na isti način, ali uz pomoć različitih argumenata, pa nekada i nismo postali sporazum.

Ali onaj trenutak, kada stavim ruke na njegove izvajane slepoočnice, provučem prstima kroz tu gustu kosu, vidim mu oči kako mi se smeše, znala sam da smo opet došli do dogovora.

Čovek snuje, a Bog određuje!


Sigurna sam da je na boljem mestu, nego ovaj sveg, u kom ja odrobijavam dan po dan. I još sam sigurnija da će me čekati. Postoji još toliko svetova koje nismo videli,  ima još toliko teorija o vremenskim crvotočinama, kroz koje se putuje daleko brže od svetlosti, stižući tako do zvezda.

Pogledam u mračno nebo i znam da je tu. I da organizuje društveni život, tamo gde jeste, dok mene ne puste da mu se pridružim.

Ne plašim se. Neka se i oboje pretvorimo u misao, mi ćemo biti zajedno. Ja to znam. Tiho i smireno čekam njegov poziv.