28. октобар 2016.

ROĐENDAN






Na današnji dan, 28-og oktobra oko 17 časova popodne (nikada ga status ranioca nije privlačio) rođen je moj sin, moj Vladimir. Moje jedino dete, meso moga mesa, krv moje krvi, udah moga izdaha. Pojavio se u ovom nesrećnom svetu nakon dugog i teškog porođaja, obmotane pupčane vrpce oko vrata,  vrišteći od protesta, što ga uznemiravaju, teraju ga da radi ono što neće, zašto bi išao bilo gde, ako mu je tamo već bilo sjajno.

Moj Beban, koji je spavao onda kad je on hteo, jeo kada se njemu jelo, nikada mu se nije mogao ustanoviti neki bar i okviran raspored, obožavao da se kupa, vrištao na zujanje je fena za kosu, ali se zato opuštao na mojim rukama dok bih mu pevala uspavanku, svake večeri. Moj beban, kojih prvih 5 godina svog života nije hteo da mrdne od mene, jer nije mogao spavati bez dodira moje ruke, mojih obraza, moje kose.

Moj raspoloženi dečak, blistave pameti i bistre inteligenncije,  koji je radio sve što se trebalo raditi, ali isključivo onda kada on to želi i to njemu odgovara-

Moj divni i naporni pubertlija, onaj koji je svaki put dolazio kući sa novim sjajnim idejama. Pa uvek, nakon što bih mu malkice pokazala i drugu stranu medalje, prvo bi treskao sve oko sebe, šetao kao tek uhvaćeni tigar u kavezu, a onda polagao oružje, dolazio kod mene da me pita – može li se rešiti.

Moj sjajan saradnik u svim marifetlucima, koje smo pravili zajedno.....sujevernoj komšinici, onoj što je večito vrištala na njega kako je glasan i remeti kućni mir - crveni zamotuljak ispred vrata, prepun grančica, perja, kamenja i kao vrhunac, jedno vrapčije jaje, što ga slučajno nađosmo u grmlju...... nije posle toga smela izlaziti iz kuće 2 meseca.

Ili ono igranje i pevanje uz napanjenu muziku (samo smo čekali da nam neko od komšija pozvoni na vrata).......Vožnja Pony biciklom, onim što se mogao presaviti na pola, po naselju, dok bi on sedeo na svojoj dečijoj stolici, u koju se još mogao smestiti, jer je bio mršav, mrljavio na hrani, hteo je samo slatko i ništa više. I to je za njega bio najlepši doživljaj na svetu – ide sa majkom u vozanje. Biciklom.
  


Nisam sigurna da ova deca, koja izlaze iz sjajnih sajamskih lepotana, zatamnjenih stakala, mogu dozvati na lice taj osmeh, koji je on imao, dok smo se vozali našim razdrnadnim biciklom, koji je preživeo već jednu saobraćajku.

Mama je bila ta, koja je lečila sve sitnije prehlade, koja je davala terapiju nakon odlaska kod lekara, mama je vodila na pregled kod hirurga, onda kada mu je trebala jedna sitna, ali neophodna intervencija. Samo je meni na ovom svetu verovao

*********************

Onda je moj Vladimir postao student i posle tri besprekorno položena ispita, gde je dobio najviše ocene, došao kući i rekao kako mu je fakultet – dosadan. Kako sam mu mogla zameriti, kada te predmete ni sama nisam volela. Jedino što sam, za razliku od njega, ja ipak bila disciplovanije pa sam otaljavala ono što sam baš jako, jako morala. Prema deci valja biti pošten, ako se tebi nešto ne dopada, onda se zamisli zašto se to ne dopada i tvom detetu. Od jedne propuštene godine niko nije propao, studiraće čistu informatiku.

I onda moj dečak bere plodove svoje višegodišnje opsednutosti računarima i programiranjem, nakon nekoliko obavljenih, što u toku leta, što ovako, kod mojih poznanika, postaje poznat mladi stručnjak za web – dizajn. Nije smatrao da mu je ispod časti da sa svojom zborkom radova pod rukom obilazi taksiste, nudi izradu originalnih vizit karata, sa sve autom i vlasnikom na njoj. Uvek bi se vraćao se desetak porudžbina. Nije mu bilo teško ići po kafićima, saznati ko je gazda, pa onda dotičnom pokazati kako bi njegova, inače sjajna karta kafa, jela i pića mogla biti još impresivnija originalnija.....Nikada to nije doživljavao kao poniženje, padanje krune sa glave....Uvek je govorio da mu niko neće dati posao, ako ne poznaje njegove radove.

U tom je vremenu zarađivao ponekad i više od mene, jedino se ne sećam kad je prvu jutarnju izmaglicu dočekao u svom krevetu. Uvek sam ga zaticala za njegovim radnim stolom, noseći mu ko zna koju po redu kafu te noći. I onda bi me odveo u neku radnju, gde sam se zalepila nosom za izlog, pa ušao sam mnom unutra i tražio baš onu tašnu, zbog koje umalo nisam uletela unutra kroz staklo, čepajući me da ćutim, hladnokrvno uzimao tašnu, davao je meni da je pogledam, gledao kako mi odgovara.....Kada bi mu se dopalo to što vidi, samo bi kimnuo glavom prodavačici u znak da se može pakovati, kupljena je, dok je meni tiho govorio da bar jednom u životu začepim i sačekam da izađemo napolje.

I bilo je takvih situacija bezbroj. Nikada nešto nije naplatio, a da svojoj majci ne bi kupio bar buket žutih ruža,

Uz njega sam postala svesna da svaki talenat ima dva segmenta – segmenat spoznaje i segmenat reprodukcije. Od mene je, očito, pokupio tu snažnu žicu ka umetnosti, a računar je bio dovoljan da na osnovu njegove čudesne veštine poznavanja dometa svih funkcija, stvori nešto lepo, nešto čudesno. Sigurna sam da bi danas imao jedan od nauglednijih studija za web-dizajn, da bi otplovio dalje u oblast kompjuterskih animacija.

A u isto vreme, dok je kao studirao i punim snagama radio svoj pravi posao, nalazio je vremena da se druži. Naša je kuća uvek bila prepuna njegovog društva, te divne dece, koju retko, ali rado srećem. Bez da se uopšte trudio, bio je rođeni vođa. I u svakom društvu najveći šarmer, najbolji kozer. Moj Vladimir, kog su obožavali njegovi drugovi i drugarice, moj Vladimir za kojim su njegove devojke suza isplakala, možda nešto više nego ja za njima.


********************

Koliko god ja učila moje dete, još sam više možda i ja učila upravo od njega. Svirao je gitaru, sjajno, iz duše......Najbolja izvođenja je imao onda, kada sam ja pevala, on me pratio, što donjom tercom, što svirajući, što pevajući sa mnom, dok su nam sjajno uklopljeni glasovi davali nezaboravnu celinu.


**********************

Danas bi imao 38.godina.

Bio bi oženjen, imao verovatno dvoje dece, možda već u pubertetu, koji bi ga podsetili na ono, što sam mu godinama govorila – „Sve što radiš svojim roditeljima, sutra čeka upravo tebe i to od tvoje rođene dece“.

Bi......bio bi......da jeste......da nije......da je samo.....da nije samo.....da, da, da, da, da, da, - jeza me već hvata od toga. Jer, upravo ove reči kristalno jasno i najupečatljivije označavaju poraz.

Dakle, danas bi slavio rođendan, a ja bila najsrećnija majka, svekrva i baka na svetu.

*******************

Nikada neću prihvatiti da je zaista otišao, da ga nema. On će za mene uvek biti tu, pored mene, onda kada treba. Znao je on to jako dobro, koji su ti trenuci, kada ja bez njega ne mogu.

Jer, pamtim samo naše lepe trenutke. Onih, onih drugih bilo je malo, mahom zato što smo bili previše slični, razmišljali na isti način, ali uz pomoć različitih argumenata, pa nekada i nismo postali sporazum.

Ali onaj trenutak, kada stavim ruke na njegove izvajane slepoočnice, provučem prstima kroz tu gustu kosu, vidim mu oči kako mi se smeše, znala sam da smo opet došli do dogovora.

Čovek snuje, a Bog određuje!


Sigurna sam da je na boljem mestu, nego ovaj sveg, u kom ja odrobijavam dan po dan. I još sam sigurnija da će me čekati. Postoji još toliko svetova koje nismo videli,  ima još toliko teorija o vremenskim crvotočinama, kroz koje se putuje daleko brže od svetlosti, stižući tako do zvezda.

Pogledam u mračno nebo i znam da je tu. I da organizuje društveni život, tamo gde jeste, dok mene ne puste da mu se pridružim.

Ne plašim se. Neka se i oboje pretvorimo u misao, mi ćemo biti zajedno. Ja to znam. Tiho i smireno čekam njegov poziv.





14. октобар 2016.

RUŽA OD SVETLOSTI








“Nova slika, u ružinim bojama, regiona u kojem se formiraju zvezde - Messier 17, slikana je pomoću širokougaonog imidžera (engl. Wide Field Imager) na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO La Sija opservatoriji u Čileu. Ovo je jedna od najoštrijih slika koja prikazuje celu planetarnu maglinu, otkrivajući ne samo njenu punu veličinu već i fine detalje kroz kosmički pejzaž gasnih oblaka, prašine i novorođenih zvezda”. – ASTRONOMSKI MAGAZIN

Za sve nas, koji smo te toliko voleli, ti nikada zapravo nisi otišla, blistava ružo, satkana od svetlosti.
Nezaboravna Farah….Ružo od svetlosti, ta čudesna konstrukcija farsija i turskog, primerena samo tebi i tvojoj duši.
Koga god si dotakla svojom milujućom dušom, ostao je zauvek tvoj, draga i posebna prijateljice. Svakome od nas podarila si deo sebe, oplemenila nas, a opet bila nemerljivo emotivna, draga….Što si god si od sebe davala svima, koji su došli u kontakt sa tobom, tebe je bilo – više.
Uvek posebna, uvek samo svoja, ni sa kim uporediva, a u isto vreme toliko bliska, kao da smo se rodile zajedno, toliko nesebično si zasipala sve nas toplinom i lepotom, milovala naše duše nečim, što smo i zaboravili da više postoji – sada tek, možemo shvatiti da je to bila večnost.
Toliko te često potražim, gledaju me tvoje tople oči, blistave, pune života, zrače snagom, a onda se zaustavim, jer tek tada shvatim da…..da si otišla. I znam da takva osećanja prožimaju svaku tvoju prijateljicu, koju si dotakla svojom dušom. I jednako znam da isti bol, koji prostreli i mene, sve do zenica, prostreli svaku od njih.
Nije bilo trenutka, kada nisi bila spremna da ti izlijem jad iz duše, nikada me nisi prekidala, niti rekla kako nemaš vremena. Uvek si našla strpljenja i snage da oteraš svaku od naših aveti, dok su tvoje čučale u uglu, čekajući da ti na delić trenutka oslabi snaga, a onda te se dohvate.
**************
Može li se žaliti za nečim, što je toliko bilo živo u mašti?
Tvoj balkon, okrenut prema moru……bež stolnjak, sličan boji tvoje biserne kože, dve čaše hladnog vina, udobne stolice u kojima sedimo, pijuckamo i ćutimo…..povetarac, što ti mrsi dugu crnu kosu, boje ponoći, gorko-slan miris mora, ukusa naših priča…..
Dani bez kraja, kada za nas ne postoji sat. Sve se pretvorilo u čardak ni na nebu ni na zemlji, taj tvoj balkon, more, kamene skaline, što vode do tvoje kuće, tamo gde si ga čekala…..
Izgleda da može. Dala bih ti svojih 20 godina za tih par dana zajedno, na tvom balkonu, dok oko nas samo šušte talasi i dopire miris mora….Da tebi poklonim još bitisanja na ovom svetu, a meni vratim nikad doživljeni san.
**************
Ti, u stvari, nisi ni bila sa ovoga sveta, ovog gmižućeg azila za nesrećne, koji samo čekaju da provegetiraju ono što zovu život. Došla si sa zvezda, sve nas obasjala ljubavlju, ubedivši nas da je ona zaista pokretač svega postojećeg, a onda se vratila u svoju galaksiju, odakle si i dolebdela ovamo.
Za vedrih noći, kada pogledam u nebo, vidim odblesak tvog osmeha, lice mi obasjava svetlost iz tvojih očiju, čudesna Farah……
Sačekaj negde tamo…….Ne idi nikuda, previše si nam potrebna.

Sve fotografije preuzete su sa pretraživača GOOGLE