06. август 2017.

MOJ MILANE, KAD U VOJSKU POĐEM......







Uhvati pecaroš zlatnu ribicu.....Po već ustaljenom redu, taman ona dovrši kuknjavu da je pusti, ispuniće mu, reče, tri želje, kad tip, k'o iz topa – MOŽE.

I krene sa željama.....

-     Znaš, zlatna ribice, celog života sam sanjao o HAVAJIMA. Evo, ti meni obezbedi tamo jednu udobnu kuću na plaži sa svim pogodnostima;  hteo bih da boravim tamo,  kad god mi se ćefne.

Ona odahnu, prozborivši – „Ništa lakše, smatraj to završenim!“

Druga želja....
-      .............. teško podnosim plovidbu, imam uvek morsku bolest
vidiš da i pecam sa obale. A tek što se letenja bojim.....Ni prineti! I još ove silne bezbednosne mere, nemam ti ja strpljenja ni živaca za sve to.

Gleda ona njega zbunjeno, čeka da konačno izusti želju.
-        Nego, vidi....Da ti meni, lepo, napraviš auto-put do Havaja, pa ja krenem autom, onako laganica, zaustavljam se kad mi se ćefne, jednom ću i stići.

Ribica poludi, skoči joj pritisak na 3.500 (donji), zapenila, ne može se zaustaviti:
„Jesi li ti normalan, kretenu jedan, ko je još pravio auto – put preko okeana, a tek toliko dugačak? Znaš li ti da je to 20-ak hiljada kilometara? Biraj nešto drugo!“

Ovaj neće. Zapizdio, k'o poslanik vladajuće koalicije u Skupštini, kada kolega iz opozicije, sa kojim se, inače, ožderao bar 15 puta, predloži neki amandman. Hoće auto-put do Havaja i hoće. Ne popušta ni makac.

Uzdahnu ona......
„Dobro, hajde da to ostavimo za kasnije pregovore. Da čujem treću želju.....“

Pecarošu zablistaše oči, dobiše neki sanjalački izraz, pa nežno prozbori:
-        Draga moja zlatna ribice......Eto, stalno mi prebacuju kako sam muška šovinistička svinja, a to nije tako, ma, ni u ludilu. Ali, šta da radim, kada ih nikako ne mogu skontati.
Nego......kada bi mi ti podarila tu sposobnost da razumem žene, uštedela bi mi toliko nevolja....bio bih najsrećniji čovek na svetu!

Ćuti ribica, teško zamišljena.....Ćuti......Onda obrisa perajem oznojano čelo iznad onih njenih buljavih očiju, pa nekako prozbori:
„Je li, burazeru......Taj auto-put....Da, taj do Havaja....Sa koliko si hteo da bude traka?“

****************

Dakle, znam da je Kain ubio Avelja, zato što je pričao stare viceve, sve znam....Ali, morala sam pomenuti ovaj vic sa bradurinom, jače od mene, pa to ti je.

Jer, drage moje, zaista vas nikada neću razumeti, iako sam (niko nije savršen, šta ću) i ja pripadnica tzv. Slabijeg pola. Ha, slabijeg.....Malo sutra!

Jeste li htele ravnopravnost? Jeste! Dakle, ako su mužjaci....ups., pardon,  muškarci mogli da služe vojni rok, neće ni vama, uključivši i moju malenkost, kruna sa glave pasti. Naprotiv!

Jednostavno, zapizdile ste na prvu loptu, smanjio vam se fokus, pa ne vidite silne prednosti ove epohalne ideje, koja će ući, sigurna sam, ako ne u Ginisovu knjigu rekorda, ono bar kod Mr Riplija......

Ničim izazvana ni pozvana, drage moje,  prisvajam sebi pravo na pokušaj da vas osvestim i privedem pameti. Uostalom, zar sam ja jedina, koja radi ono, za šta nije kompetentna, ono, što od nje niko nije ni tražio, niti je pitao za mišljenje?

Hajde jednom prestanite peniti i arlaukati, već lepo skuvajte kaficu, sedite i dobro razmislite o onim DOBRIM ASPEKTIMA odazivanja pozivu OTADŽBINA TE ZOVE.


*******************

Za početak, moraće vam praviti ispraćaj u vojsku. Eto prilike da se angažuje prerađivačka prehrambena industrija i individualni proizvođači, red je da i oni zarade neku kintu..... nema veze što je suša uništila sav rod, pare za navodnjavanje su 100-te na listi prioriteta, ihahaj nakon Beograda na vodi, Beograda pod vodom....kako li ono beše, stao mi mozak, Koridora 128 i sličnih maestralnih umotvorenija.

Pozapošljavaćete sav komšiluk, bar na nekoliko dana, neka i njima malo svane.....Par dana tu, par dana tamo, nakupi se, zar ne?

Nema pravog ispraćaja bez dobre muzike. Dakle, sve one silne zvezdice u pokušaju i ambiciji, one što ne pitaju šta košta, samo da bi dobile status estradne umetnice, ako već nisu obezbedile zanimanje STARLETA, moći će pokazati svoje izuzetne glasovne mogućnosti, a i zaraditi koji evrić, umesto da samo plaćaju nabeđene stiliste, alave urednike i kobajagi fanove, koji su im podrška, dok nemilosrdno prže oni reflektori.
Još kada se uzme u obzir da će morati plaćati porez (doduše, nisam još čula KAKO će se to kontrolisati, ali, dobro, sada i ja samo zakeram i komplikujem), eto koristi za budžet i to neviđene.

A kada se ispraćaj završi, ide......šta....hajde, ti mala iz pretposlednje klupe levo?! Ide šuška, naravno! Kako ste mogle prvo to zaboraviti?

Čoveče, pa kad ste poslednji put videle gomilicu keša, onako svog zgužvanog i  znojavog, ali, poklonjenoj šuški se u zube ne gleda, nije li tako?! Taman da kupite jedan pristojan auto, da se lepo provozate, sa sve levim laktom izbačenim kroz prozor, crnim neprovidnim naočarima – a niste sponzoruše!!!!!

***************

Onda, sa voznom kartom, koju ste dobili, dakle neće vas pocepati za to, odlazite grupno na železničku stanicu. Imate pravo da cugate do mile volje, niko nema pravo da vas otrcava i viče zgađeno „Vidi onu profuknjaču, kako se oždrljekala!!!!!“ Napijanje do besvesti je neotuđiv deo rituala.

Dok svi na stanici plaču, naročito vaši muževi i momci, jer su već skontali da sada sva šljaka u kući i oko dece pada na njihova snažna muška leđa, vi se već upoznajete u kupeu, razmotavate pečene piliće i pite, a sedma tura žestine upravo se prazni.

Hajde, da se ne lažemo – kad su vas tako lepo i emotivno ispratili, kad negde idete? Nisu nikad! I taj doživljaj hoćete da propustite? Lele, nikad vas prizvati pameti!

********************

Stigle ste u kasarnu, zadužile se opremom (moraće praviti veće brojeve, valja ući u pantalone, a nikako da skinete onih 20 kila viška), pokazali vam VAŠ krevet, dakle, samo vaš jastuk, vaš prekrivač, koji nećete morati cele noći prevlačiti, ormarić, u kom će stvari stajati onako, kako ih vi postavite......I kreće vaša epopeja po pozivu Otadžbine.

Što jest – jest, moja iskustva u tom pogledu su više.....teoretska, pokupljena iz priča (kuknjave) mojih drugara, knjiga i filmova, naročito onog sa ušećerenim Ričardom Girom, ali su, ipak iskustva. Uostalom, ako se na prste jedne ruke, a i to je premalo, može nabrojati i jedan viši funkcioner, koji obavlja posao za koji ima diplomu, onda mogu i ja drobiti o onome, kroz šta nisam prošla.

Doduše, imala sam u srednjoj peticu iz ONO i DSZ, bila sam jednom na gađanju, imala odlične rezultate, jedino što me je vrat boleo dve nedelje, nakon što mi je profesor nežno gurnuo glavu prema zemlji, dok sam gađala, tako da sam bila ubeđena da ću ostati bez prvih 5 pršljenova. A znala sam i pušku da rasklopim i sklopim....jeste da je to bilo iz petog pokušaja, bilo je i viška delova, kol'ko hoćeš, ali......važan je rezultat.

I na faksu sam dobila devetku iz ONO (i DSZ), a i to zbog čiste pakosti profesora, jednog iskompleksiranog pukovnika u ambiciji, koji je uvek govorio kako „iz principa ne daje desetke devojkama“. Dakle, edukovana sam, tvrdim to odgovorno.

Auh, opet se ja rasplinuh.....Dakle, da nastavim.

Kreće se, pretpostavljam, sa radnim obavezama. Spremate krevet, ali ovog puta samo VAŠ. Setite se kako vam izgleda stan, kad se ispovraćate sa posla, kao da je bomba pala, od zgužvanih prekrivača, jastuka na podu, pižama, čarapa, uvek samo po jedna, a druga.....niko živ ne može da je nađe. Nikada mi nije bio jasan fenomen JEDNE ČARAPE, ali...to sada nije tema.

Rano ustajanje? Pa to radite i kod kuće, jer valja dovršiti ručak i peglanje, sve naterati da otvore oči umorne, usput razmišljati kako ćete skrpiti onaj harač za klinca, koji su smislili u školi. Ovde toga nemate! Potpuno vam svejedno i za osiguranje i za štete....i za grom, koji će MOŽDA udariti u školski gromobran, onaj koji nije valjao ni dok je građena, kao i niz drugih idiotluka, što se tiče, neiscrpni su sa idejama. O užini, novom telefonu i igricama da i ne govorim....Ni brige ni pameti.

Umivate se, nema brijanja, niko vam neće gledati u dlake na nogama i rukama, dakle, ništa vosak, depilacija, epilacija.....I nema šminkanja, a baš ste potrošile sve zalihe, koje ste kupile još pre dve godine, kad se dragi zeznuo, pa umesto uvelog cveća, perući savest zbog nekog greha, za koji ne želite znati, dao vam šušku i tako vam omogućio da kupite ono najnužnije, što vam fali od kozmetike, jer ovako nema šanse.....kad uđete u parfimeriju, umesto tečnog pudera i maskare, laka za kosu, šampona, koji će od retke kose očas posla napraviti bujnu grivu, JER VI TO ZASLUŽUJETE, odmah se setite da vam je ponestalo praška za veš, omekšivača, i sl....pa za vas ne ostaje ni cvonjka.

Samo se lepo očešljate, nema veze ako je tamni izrastak na kosi bar 5 cm, niko vas ne gleda, a to i nije prekršaj, bar dok se neko ne seti.

Nakon gimnastike, koja će vam, da vas upozorim na vreme, nemoj da posle bude kako vam nisam kazala, najteže pasti, ali čim pomislite da imate besplatnu teretanu, sve vam lepo u životu. Tek onda skontate da tih 20 i kusur kila viška niste dobili baš samo od vode, da se to može skinuti samo vežbama, zaboravite čudotvorne čajeve, tablete i slične idiotarije, tipa „Za 5 dana 3 kilograma manje, a jedete šta hoćete!“, sve dok ne pogledate uputstvo, gde piše kako IPAK morate redukovati ishranu i izbaciti ugljene hidrate, uz obavezne fizičke aktivnosti, dok vam uši bride od cene, kojom su vas klepili za čudesni preparat.

Onda idete na doručak, koji NISTE VI MORALI SPREMITI. Izuzev, ako vas ne zapadne rad u kuhinji, ali, hajde da idemo na povoljniju varijantu.

Čaj je bljutav, hleb od prekjuče, crni, najzdraviji, marmelada.....i onda se prisetite kako inače ni ne doručkujete, pauzu koristite da trknete do pijace, radi kupovine ono malo jada za ručak i uz ručak.

I sve ostale poslove, u okviru tzv. Radne obaveze, obavljate mirno, bez napora, razmišljajući usput kako, kada završite, onda bar znate da ste gotovi. Dok ste civil, zna se – nikad kraja. Taman spremiš sve, a onda ispočetka. I ništa se ne vidi.

*****************

Vežbe na poligonu.....

Hukćete, dok se pentrate na prepreke, dok trčite u neudobnim čizmama, dok se konopcem prebacujete na drugu stranu....ali, znate da je svaka utrošena kalorija blagodat za vašu liniju, koju ste izgubili još iz onog vremena, kada ste usisavali sve sa stola za klincima, „da se ne baci“.

Valjate se kroz ono blato, nije baš ni prijatno, ni ugodno, ali znate da nećete VI prati tu isprljanu uniformu. Kao ni sve ono, što vaši ukućani mirno tresnu u mašinu, dok se treći put u toku dana kompletno presvlače, jer ne podnose znoj.....I nećete skidati fleke od paprikaša i riblje čorbe, koje vaš najdraži obavezno zapati nakon neke žurke, čudeći se otkud to, kad se to NJEMU baš nikada ne dešava.

Pucanje.....Ide u početku tešku, ali kada zamislite da je meta vaš neposredni nadređeni, onaj koji (ili koja) vam meri svaku minutu, traži gramatičke greške u dopisima, crvenom olovkom precrtava ono što nije podobno, nikada vas ne predloži za stimulaciju......Idi begaj, ima da vas odmah predlože za pukovsko takmičenje u gađanju, gde li se samo krio takav biser od neotkrivenog talenta?! Dakle, samo prava motivacija i obavile ste više od pola posla.






I kladim se u šta god ko hoće, da nećete nijednom napraviti haos, kada nekome na dno rova ispadne bomba, iz koje je izvučen osigurač.....Da su žene tako smotane, odavno bi ljudski rod izumro.

***************

Nisam namerno drvila o polaganju zakletve, na koju vaši MORAJU doći, sa sve paketima i obaveznim džeparcem, pa, baš kad vam počnu arlaukati kako im je teško, kako.....vreme posete gotovo, svi neovlašćeni moraju napustiti krug kasarne.

Imate izlazak jednom nedeljno......Lepo, na miru obiđete radnje, nađete štošta iz one gomilentine, koja stoji već godinama, a baš vam to treba.....Hajde da čujem, kad ste poslednji put provele 2 sata bazajući bez veze? Ne možete se setiti, je li tako.

Dakle, odmah će živnuti trgovina u varošici, dočekivaće vas sa osmehom, a mužjaci će vam se sklanjati u kafani, isprepadani onim silnim borilačkim veštinama, za koje su ubeđeni da ih uvežbavate svaki dan.

Konačno, jednom u životu, imate vremena za sebe. Kada otaljate radnu obavezu, imate svoje 2, 3 ili 4 slobodna sata, koja pripadaju ISKLJUČIVO vama. Dakle, niko vas ne cima za domaće zadatke, ne peglate košulju, koja se mora baš sutra obući, mada u ormanu ima još 5 istih......Čitate trač-časopise, gledate ono što vi hoćete, zaboravite da postoje fudbal, košarka i boks. Sat vas ne interesuje, vaše vreme određuje neko drugi, ali ga barem poštuje.

E sad, možda vas zapadne tzv. Društveno – politička nastava.....Setite se svih onih silnih emisija vesti, okruglih, ovalnih i ostalih stolova, gde su svi jako pametni, nadvikuju se i niko ne sluša drugog gosta ili gošću..I ispiraju i ispiraju vam mozak, do ludila, do onesvešćivanja......Pa, to vam je otprilike to. Dakle, ništa, što već niste iskusili. I preživeli.

Primate pakete jednom mesečno i obavezno neki dinar, nije to zbog vas, nego bruka je, da se vojnikinji (jao, što mi leži taj podobni novogovor) baš ništa ne šalje. Ne razmišljate kako ćete razvući do kraja meseca ono malo jada i bede što vam legne na račun, izrešetano kreditima, sindikalnim otplatama, pomoći za ovo, za ono.....Struja poskupela? To više nije vaš problem, mirno gledate TV, ne smeta vam obavezno gašenje svetla, jer se već odavno ne sećate KADA ste to legli uveče u 10 ili 11......

Ako vas zapadne kuhinja, odradite. Koliko ste puta prali gomilentine sudova, ribali tiganje i šerpe posle kuhinjskih promašaja (dušo, ja se tako opustim kada kuvam, nije čudo što su najbolji kuvari muškarci). I to traje neko vreme, pa prođe.

Vešernica? Imate velike mašine za pranje, neće vam skočiti pritisak, ako ciknu, a u pitanju je, po dijagnozi vašeg majstora, UVEK programator, ni manje ni više......Kroz velike valjkove provlačite posteljinu, peglate kada morate, ali znate da sve to ima neki svoj vremenski rok, da nije doživotna robija, kao.....

Dakle, radite sve ono što i kod kuće, samo što ovog puta imate i svoje slobodno vreme, izlazak u grad, uslova da se odmorite.....I ne razbijate neprekidno glavu brigom kako i sa čim preživeti stalna poskupljenja, mada je prema mesečnom izveštaju RZ za statistiku, inflacija uvek 0,21 %. Valjda tu uračunavaju i cene lokomotiva i spejs šatlova, koje ne proizvodimo, ali HOĆEMO, jednog lepog dana a možda i pre. Glava vam prazna, mirna.....Kada vas uhvati napad nostalgije, samo se setite onih silnih noći, kada se onesvešćujete od umora u krevetu, a onda kreće horor, zvani RUKA.....Jer, njemu se baš pri'oćilo.....Samo se toga setite i napad će momentalno proći! Krevet, u kome ste samo vi, ima svojih ogromnih, nesagledivo važnih prednosti.

I konačno....konačno.....konačno možete biti bolesni, dobiti pravu poštedu, gde nećete morati sa temperaturom od 38,6 spremati ručak za sutra, peglati one zaostale tri mašine veša, tegliti po četiri kese sa posla, dok se najdraži za to vreme svali u fotelju, sav nesrećan, popije 3 'ladna piva, a onda pita KAKO POČINJE RAK GRLA....dok vas mladunci obaveštavaju da im morate pomoći oko domaćih zadataka, za koje tata nema snage, premoren je (vi ste inače sjajno, nikad bolje!). Pritom, znate da nećete dobiti otkaz, ako ste na poštedi, da ne kažem bolovanju.

*******************

E, sada da se uhvatim u koštac i sa poslednjim argumentom, zvanim – RATOVANJE, što apsolutno nikada ne propuste da potegnu kao poslednji džoker.

Dakle, postoje dve varijante – da li ćete ići u bitku sa ženama ili muškarcima.

Ako i ostali angažuju žene kao ratnice – moderne Amazonke, budite apsolutno bez brige. Kada se vidite na  bojnom polju, prvo ošacujete da li imaju više kilograma od vas. Onda, baš pre nego što ste otkočili oružje, primetite u gomili preko neku svoju drugaricu iz detinjstva, pa krene pozdravljanje i upoznavanje. Usput, počnete razmenjivati recepte, jadati se o svojim životima, koji su se pretvorili u sve ono, što NISTE hteli....O mladuncima, koji vas ne slušaju, već uporno furaju svoj fazon.....O roditeljima, koji vas udaviše sa svojom kuknjavom i nebuloznim zahtevima.....Na kraju, zaključito da je krajnje glupo da se svađate i ubijate zbog desetak kilometara ziratne zemlje, na kojoj se baš lepo mogu napasati koze.....Kozje mleko i sir su IN, ako je Albanija mogla pretvoriti kozji sir u brend, zašto ne možemo i mi smisliti nešto slično....Lepo podelite tih spornih desetak kilometara na dva dela, pa napasate stoku, koja ćuti, ne gunđa, zahvalna je za hranu i vodu koju joj dajete, zadovoljna je sa čistim i suvim torom, koji ne prokišnjava. A i što bi se rušilo i rasturalo, kada dobro znate da raščišćavanje posledica takvih objašnjavanja i prepucavanja, padaju jedino i isključivo na vas. Da se žene pitaju, ratovi bi zaista postali relikt primitivnog kromanjonskog čoveka, onog što otkriva kako se može upotrebiti štap, dok urla PINK FLOJD.....Pogledajte ponovo ODISEJU 2001., pa će vam biti jasno šta htedoh reći.




Može se, naravno, desiti da ratujete i sa muškarcima..

Kada vas vide kako stojite u nepravilnim redovima, koliko god urlali na vas, jer ne možete odoleti da ošacujete kakvi su tipovi ispred vas......protivnici će umreti od smeha, jer su sve očekivali, samo ne takve protivnice...

Oni, koji slučajno prežive, odmah će potpisati bezuslovnu kapitulaciju, samo da pojedu nešto čestito, npr. paprikaš sa noklicama ili pečeni krompir sa sosom. Zato što im je dojadilo da gule konzerve i dvopek. Stomak očiju nema, glad je užas bez premca, može onaj tunjavi Frojd da kaže šta god hoće. Uostalom, da je ikada ratovao, malo bi preuredio prioritete životnih nagona.

Dakle, pobedile ste, bez ijednog ispaljenog metka.

Cilj postignut do nivoa savršenog!


******************

Kada vam istekne ta godina, kada ste se kalile i postale junakinje, vrnete se kući, sigurni da će vam u radnu knjižicu biti upisana u radni staž. Ta jedna godina vam više vredi, nego 10 civilnih, za koje vreme ste prvo godinama radili kao honorarci, onda preko tzv. Zadruga, za koje danas morate davati i mesečni  harač.....Ili se zagubila dokumentacija o plaćenim doprinosima ili ih poslodavac uopšte nije ni uplaćivao. O famoznom probnom radu, kada šljakate do poslednjeg ostatka snage mesec dana, naravno besplatno, a onda vam saopšte da niste zadovoljili, pa krenu sa novom ovcom za šišanje – ne treba ni da govorim.

Bolje sigurna godina radnog staža u radnoj knjižici, nego 10 godina rada, koji vam niko ne priznaje, jer nemate dokaza da ste radili ni uplaćene doprinose. Vrabac u ruci ili golub na grani – odlučite sami.

Pritom, za vreme vašeg odsustvovanja iz kuće, vaši će ukućani shvatiti kako se sudovi ipak ne peru sami, niti se pegla kreće daljinskim upravljačem, mašina za veš se mora uključiti i onda naći mesto gde će taj isti veš biti prostrt na sušenje.....Hrana ne uskače samoinicijativno u tanjire, mora se uložiti malo i truda da se pripremi ono što košta, ono što zahteva dobru šljaku, a onda ode kroz kazalizaciju......Razbacan prljav veš se mora pokupiti, neće sam od sebe, koliko god mu se umiljavao, kreveti se moraju spremiti lično, što ga neurednijeg ostave, to će im se više gaditi kada ponovo trebaju leći.

I vaš najdraži će ukapirati da će se utakmice šeste lige engleskog fudbala ipak održati, ako ih on i ne bude gledao, jer nema vremena od raščišćavanja po kući, spremanja, nabavke, kuvanja, pranja sudova i ostalih ljupkih zadovoljstava, a izradu školskih zadataka i prisustvo roditeljskim sastancima, sa razvoženjem na sportske aktivnosti da i ne pominjem.

Mladunci možda skontaju da IPAK moraju mrdnuti pozadinu, ako hoće da jedu, obuku se, urade lično domaće zadatke......Možda se prosvetle, pa skapiraju da ovaj svet postoji još ihahahaj od pre njihovog rođenja, dakle, nije tu samo da bi njima bilo lepše i zanimljivije.

Vratile ste se vitke, preplanule, a bez solarijuma, osvešćene da niste samo mašine za rađanje i tegleća marva. Dakle, onda sa punim pravom možete tražiti ravnopravnost, iako.....iako ja i dalje tvrdoglavo pokušavam zameniti biračko pravo za nacionalnu penziju... Ali, dobro, oduvek sam i samoj sebi redovno terala inat, previše je kasno da se menjam. Kakav se riđa oždrebi.....zna se.

Imaćete konačno brak, o kome ste sanjali – jer će vaš rad konačno početi biti cenjen kao realan i neophodan, a potreba za slobodnim vremenom, koje ćete koristiti po svom nahođenju, neće biti shvaćena kao grub atak na sigurnost bračnog gnezda.

Izuzev, ako ne dopustite da se sve vrati na staro, pa se snalažljivi ponovo pretvore u nesposobenjakoviće, koji bi skapali, da im vi ne donesete i prinesete. Ali, to je već vaš problem.

******************

Dakle, nadam se da ste sada skapirale sve prednosti ove epohalne ideje, koja će ostaviti duboke tragove u našoj budućnosti, naravno, pod uslovom da je dočekamo.

Prestanite već jednom da kuknjate, već sagledajte stvari u širokom dijapazonu, gde će se sveobuhvatne posledice pokazati u doglednom vremenu, ništa se ne može uraditi preko noći, samo dete napraviti, a i to ne ide ako hoćeš!

E sad.....gde će se naći pare za sve to, pošto su nam kasarne odavno razbucane, prokišnjavaju, ako je ostao još koji zid, izuzev ako nisu pretvorene u fabrike – poklone stranim investitorima, gde se za svako radno mesto daje (??????) 10.000 evrića.......ne možemo sve probleme rešavati odjednom, nego redom, kako koji stiže.

I kada je, koliko se sećam, svojevremeno, dok je služenje vojnog roka bila zakonska obaveza, iz budžeta za vojsku odvajano oko 50% nacionalnog dohotka....Ondašnjeg, kada su radile fabrike, kada smo imali privredu, kad je nezaposlen bio samo onaj, ko NIJE hteo da radi......Koliko vidim, pare nisu problem - para nema. Ali, ne treba se opterećivati sa takvim sitnicama.

Uostalom, ako nam MMF pokaže šipak, kao bezbroj puta do sada, uvek se može vršiti zameni npr.......novih pokaznih karata, gde vam treba jedno 22 dokumenta, za koje se obavezno plaća taksa.....Mogućnosti su bezbrojne, samo treba biti inventivan.

Eto......Izrekoh sve ono što mi je trunulo na duši.....I ostadoh živa!

*************************************


Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE
















21. јул 2017.

BELE RUŽE, NEŽNE RUŽE





Autor  slike - Visual artist SALIM LJUMA


Ja se nadam, gospođo, da ćete imati volje i strpljenja, pa me saslušati. A ove ruže.....pa, eto, nemojte mi zameriti, uz žensko ide lepo cveće, a moja pokojna ih je najviše volela. Celo nam dvorište mirisalo od njenog cveća, a ponajviše tih belih ruža.

Pa, dobro, ako imate vremena.....

Bilo je 40 godina našeg braka, a još ono što smo se zabavljali.... I proletelo u trenu. Drukčija su to bila vremena, znalo se dobro – ako momak devojci dolazi u kuću, pa ga još ona čeka iz vojske, tu je mogao biti samo brak i ništa više. Nit' bi' ja to sebi dozvolio, a ni njeni.

Čim sam odslužio vojni rok, tek sam uzeo 21-u, baba je već spremao svatove, a moja devojka štafir. Lepo je to bilo, još uvek se sećam te  venčanice, sve u vezu i čipki, rukom njenom rađene i venca od ruža, belih naravno, oko glave.....I u crkvi smo se venčali, nije se baš lepo gledalo na to, ali ja sam imao moj zanat, nikad me nije drugo zanimalo, k'o mi je šta mog'o.....Bilo celo selo, nisu moji žalili ni troška ni truda, znalo se kako se ženi sin jedinac.

Bili smo prvo u kući kod mojih, dok se nije uštedelo za našu kuću. Ne mogu dušu grešiti, bila je moja mlada bolja prema mami i babi, neg' ja. Al', čovek 'oće svoje, svako to voli da zapoveda i radi kako njemu godi.

I 40 godina sastavismo mi, bez jedna grde reči, a kamol' svađe. Ja sam radio mlogo, znate, završio sam za mesara, pa posla uvek kol'ko 'oćeš. Jednu smenu radim u firmi, a onda privatno, tražili me ljudi, znali su da ne ošljarim i radim k'o i sebi.

Moja žena nije bila zaposlena. Nisam ja ‘teo da se muči, pa trči kući s posla, a onda ne zna šta će i kud će pre. Imali smo baštu, u njoj nema čega nije bilo, kokoške, ćurke i patke, nikad za 40 godina nismo morali kupovati na pijaci, ni povrća nit jaja, a nit’ mesa, svega je bilo. Znalo se, kad bude plata, ja donesem kući i ostavim u onu limenu kutiju od keksa, ona mi da tek tol'ko da imam koju paru kod sebe, a sve ostalo bilo za nas. Pa još od onog što ja zaradim od privatluka……bilo je tu i za nas, za naše roditelje, njene i moje sestre, a počešće i za nekog gladnog, što smo znali za njega da nema i da se drugačije neće omrsiti, već samo suva ‘leba jesti.

Najlepše mi bilo kad dođem kući s posla, a nemam tog dana nešto ugovoreno od posla, pa sednemo nas dvoje za sto u našoj bašti, punoj cveća, koje je ona tako volela i negovala, sve mu pevala…Pa, kako ga je ona volela, tako i ono volelo nju, da se opiješ od onog slatkog mirisa tek zalivenog cveća, naročito beli’ ruža. One su joj, valda, bile najdraže, nji’ je najviše volela i negovala.

Nije nam onaj od gore dao dece. ‘Tela ona da se vidi do koga je, al’, ja nisam dao. Tak’a je Božija volja, pa nije ni važno ko ne može. Zato su nam uvek u kući bila deca njeni’ sestara, a i komšijska, valjda je zbog nji’ mesila dvared nedeljno, a nekad i češće, kolače….Nekako, uvek sam mislio da ne moš’ sve u životu imati, nešto mora da zafali. Pa, eto, kad već nismo imali naše, makar smo uživali u tuđoj deci i gledali ih ko našu najrođeniju.
I eto, sve te godine pro’ujaše u miru I slozi, uvek sam se radov’o kad idem kući. Jesam nekad otiš’o u kafanu, tek da ne kažu da sam njonja, al’ sam jedva čekao da dođem našem domu i njenom nasmešenom licu.

Valda tak’e i Bog ‘oće, ne znam….Tek, otkad je počela poboljevati i slabiti, nije ni par meseci prošlo, kad sam joj mor’o spremati sa’ranu. I Njemu trebaju k’o kanda samo oni  dobri.

*******************

Ostado’ ja udovac sa 61-om godinom. Lepi’ smo godina imali, pomirio sam sam se ja da ću umreti sam, samcijat. K’o to meni može biti i blizu moje žene, sa kojom sam celi svoj život proveo?

Živeo sam ja tako sam pune čet’ri godine….Sve sam po kući sprem’o, prao, štirkao, pegl’o, ko moja pokojna žena što je radila. Nije to meni bilo teško, već ona samoća….Ustanem, skuvam kafu i za mene i za nju, nekako mi bilo lakše, kad  mislim da je ona tu. A možda je i bila, ne znam, možda sam ja to i umislio, a možda je i zbilja bila ona bila navek tu, pored mene.

Al’, najgore mi kad dođem s posla….Nisam ja bio ni gladan ni žedan, al’, falilo mi ono njeno ćeretanje, ko je sve bio, ko nas pozdravio, šta rade njene sestre i deca im, šta rade moji….K’o gluva kučka idem ja iz sobe u sobu, sve puno njenog belog veza, svi’ oni’ drangulija, koje sam počeo odistinski ceniti tek onda, kad je više nije bilo. Nit’ s kim reči progovoriti, nit’ se požaliti, ma, sve pusto i prazno.
A selo k’o selo…..Ost’o ja kao mlad udovac, treba mi čeljade u kući, nije red da budem sam. Malo malo, pa mi komšije predlažu novu ženu, fale svaku bez mere, prosto ne znam kud li je tak’a tol’ko dobra, a sama, brez muža….

To ti je tak’o moja gospođo. Navek je bilo lako tuđu brigu brinuti I čistiti pred tuđi’ vrati’…..Ja se ne žalim, al’ zato mojom brigom svi trljali glavu, sem mene.

Branio sam se ja pune čet’ri godine. I onda mi počeše pričati bajke o jednoj, dobrodržećoj, 10 godina mlađa od mene, al’, lepo izgleda i dobra je domaćica. Pričaju, pričaju, pa i ja poč’o misliti da to i ne mora biti baš tol’ko loša ideja. A možda mi već bilo dosta i samoće, iskren da budem, već ni sam ne znam šta me u’vatilo.

I upoznamo se nas dvoje; vidim ja, nisu preterali oni, što je tol’ko fališe. Doduše, sama mi ona kaz’la da je bila triput udavana, jedan bio pijanica, iz bircuza izlazio nije, sem četvoronoške, drugi ljubomoran, treći kockar….I ne pada mi na pamet da tu nešto I neće biti kako treba, ako od nji’ trojice ni jedan nije valj’o. Valda svakom godi da je on najbolji, drukče ne znam objasniti.

Dece, reče, nije imala. Nisu oni mogli, o’ma mi to saopštila.

Pa, kad se mi počesmo viđati, najedared se javiše neki drugi, sa novim pričama…..Te ‘vaka je, te ‘naka, vole novce, troši na najskuplje,  nije sklona ni da odbije čašicu….I par nji’ je doranila, pa dobila kuću i imanje, a šta je s tim uradila, niki živ ne zna, jer živi u nekoj čatrlji, jedva da ima struje tol’ko da sijalicu zapali, brez kupatila…

Ne slušam ja nikog. Dosta mi da mi drugi sudbu određuju, valda imam tolko pameti da o svom životu mogu sam odlučivati.

I – uzesmo se mi. Doduše, registrovali se samo kod matičara, nisam mog’o zamisliti da oko oltara vodim drugu ženu, sem moje pokojne, kojoj sam svake nedelje na grob odlazio.

******************

Ne mogu kasti, bilo mi par meseci lepo. Opet sam se mog’o radovati što idem kući, ne idem međ’ one prazne zidove.

Doduše, moja nova mlada baš nešto i nije volela da čeprka po zemlji, zašto, kaže, da savija kičmu, kad se sve to može naći na pijaci, jeftinije. Jedno za drugim, pocrka nam sva živina, brez vode i rane, al’ je zato ona uvek našla razloga – te bolest, te vrućina, te mraz…Tek, od punog drugog dvorišta, više se ni glaska ne čuje. Ni cveće joj nešto nije išlo od ruke, uvenu sve ono što je godinama negovala s tol’ko ljubavi moja pokojna žena, sem ti njeni’ ruža.  Neće ti ni cveće onog, ko ga ne vole…I ono traži brigu i pažnju, baš ko i ljudi.

Baš nisam bio srećan i oduševljen, al’, šta ću, sto ljudi – sto ćudi, nit’ možemo svi biti isti, nit’ mogu vratiti moju ženu, s kojom sam vek proživeo.

Ne znam da l’ smo sastavili 6 meseca zajedno, kad ti ona navali na mene da napravimo onaj ugovor….ma, kako li se ono zove…..da, ugovor o doživotnom izdržavanju. Ja joj kažem da tu nema izdržavanja, kako ona mene može ‘raniti, kad živimo od moje penzije i onog što zaradim privatno, s ovi’ moji’ 10 prstiju, a ona će ti meni kako ja imam sestre, neće ona sutra da se vuče po sudovima sa njima. Supu li ti naninu, mislim se ja, pa ta se dobro obavestila, zna bolje neg’ advokat, al’, ajde, neka joj bude, niko ništa sa sobom nije pon’o, sem ona dva metra iznad njega. I – napravismo mi i to, bilo mi lakše da je poslušam, nego da je slušam kako, da prostite, drobi svaki dan, već mi se na vr’ glave popela.

Moram da budem iskren – kako sam se vlad’o u mom prvom braku, u novom nije bilo razlike. Ja dobijem penziju, žena plati sve račune, nije me pitala kad nešto treba da kupi, al’, skromna bila, navek je kupovala ono što je trebalo i bez čega se nije moglo.

Moja nova mlada je smatrala kako ništa nije previše skupo, ako joj se dopada. Pa, kad kupuje cipele, o’ma kupi dva para, onda uz to ide i posebna tašna, ne mož’ jedna da ide uz sve, kaže ona meni. Ćutim ja i čekam na šta će sve to da ispadne.

Nije trebalo dugo, kad sam video kako se može tako troškariti…..

Vraćam se ja s jednog posla, zima bila, voda se smrzavala, jedva da se moglo raditi, kad ono….u kući mrak. Isključili nam struju! Kako, pitam ja, kad smo redovno uvek dotad plaćali, pa mi ona kroz suze teške priznade kako joj trebale nove čizmice, naravno, uz to je treb’o i novi kaput, pa eto….Ode plaćanje struje par meseci. I isekoše nas, prvi put u mom veku.

Vidim ja svoje dobro jutro, al’, nazad nema, di ću u ovim godinama praviti karambol od života. Taman na radost svim onim, koji su mi govorili da dobro razmislim šta radim i sa kim lebac i so delim.

********************

Ne znam ko je to tako namislio – da l’ Bog il’ onaj, čije se ime ne priziva, dođe on i sam. Gradiš ceo život, misliš trajaće navek....A onda sunce zatavni, krenu neki olujni vetrovi, pa očas raznesoše sve, što je izgledalo k'o da će biti, dok je sveta i veka....Pa ne znaš jesu l' te suzne oči od onog sitnog peska, što nekad beše tvoj život il' od tereta, koji ti srce pritiska, da ga rasturi, da ti iz grudi iskoči.  Tek, kad jedna stvar krene loše, sve za njom ode kud ne treba, , znaš da valjati neće, ali se uščloviš ko čirak, gledaš svoju rođenu propast, a ni prstom mrdnuti ne možeš.

******************

Malo po malo, a izmeđ’ nas sve manje lepi’ reči, svako se ućut’o i svoje misli po glavi vrti. Ni kafe, ni ručka, ni opranog, ni ispeglanog….Ona ide svaki dan negdi, ne progovara šta radi i sa kim je. Naravno, da nije prošlo dugo, dok mi na sokaku nisu kaz’li da moja zakonita ima švalera, mlogo velika ljubav, al’, on ima ženu, a da se rastaje, na pamet mu ne pada. Pa, nisam treb’o biti akademik da saberem dva i dva, tek mi onda bilo jasno ono silno kupovanje i doterivanje, izbivanje iz kuće, bez pola slova objašnjenja di je bila.

Ne kažem da sam je svake večeri spopadav’o, mlogo se izvinjavam što vam o ovom pričam…. al’… nit sam kilav, nit’ sam nemoćan. Nekako, mislim se da to za naše godine baš i nije. Al’, opet, da mi žena pred celim selom nabija rogove, to neće moći, makar više bela dana ne vid’o.

I podnesem ja zahtev za razvod, sastavili mi oni u opštini, oni…..da, biro za pružanje pravne pomoći. Neću više sa njom i gotovo. Šlus!

Kad se nađosmo na sudu, a ona suze teške roni, sve jedna drugu stiže. Nabedili je dušmani, kaže ona, nikad me ne bi prevarila, nit’ joj to na pamet pada. Ja znam da bi jedva dočekala da se rastane od mene, samo da je nesuđeni đuvegija hteo da se rastaje, al’ opet, mislim se da možda to i nije tako, svet je taki i taki, svašta priča, jedva dočeka nečiju muku, stvarnu ili izmišljenu, da sa njom može ispirati usta.

I sažalim se, pristanem da povučem tužbu. Više sam ja ‘teo da joj verujem, neg’ što me ona ubedila, samo da me ne zovu rogonjom. A možda mi je i bilo teško, možda sam štogod i oseć’o za nju, ne znam ni ja sam.

Kad se vratismo zajedno kući, nedelju – dve je bilo lepo i kako Bog zapoveda. A onda…..Isto ko pre. Znate, dobro kažu naši paori – ŠTO JE BILO, BILO JE! ODSAD – K’O DOSAD.

Opet ni skuvanog, ni opranog, gde god se okrenem, prašina i strv, jer moja mlada nema kade, a nema nivolje. Još počela i piti, sad se već ni ne krije od mene, a kad popije…..da te Bog sačuva od onoga, što iz nje izlazi. Ni da sam joj najgori neprijatelj, koji je triput sekirom ganj’o, a kamoli čovek kom je obećala život u dobru i zlu, čiju imovinu treba da dobije….. Oženjen, a gore neg’ da sam udovac ili raspuštenik, mrska mi postala i kuća, a ona – da ne govorim.

Mučim ja moju muku, šta ću, 69 mi je godina, kud ću sada, pod stare dane da se vučem po sudovima, bruka i sramota me od ljudi, od sela. Nikada se za mene ništa skaredno nije pričalo, svi me znaju kao vrednog čoveka i domaćina. Možda mi tak’a sudbina, kada nisam im’o pameti i u ovim godinama se ženio, ‘mesto da živim sam, k’o što sam to mog’o 4 godine, pa u rođenoj mi kući zvonila samo tišina, a ne njene psovke i kletve. Valjda nema koga nije oplela, otrcala, niko joj ne valja, samo ona nešto vredi.

Ja sam mesar i valjda mi najgore u mom poslu bilo kad moram uzeti život tom svinjčetu ili govečetu. Peče me ona krv, koja natapa zemlju, probija mi dušu onaj umirući pogled stvorenja, koje je svesno da mu je doš’o kraj.

Verovali Vi meni gospođo ili ne, ali za svog života nikad nisam udario čoveka, nit’ se svađ’o, nit’ proklinj’o. Moj baba pokojni mi uvek govorio da je najlakše podići ruku na nekoga, naročito slabijeg, nije to za čoveka, koji drži do sebe. Pa, ako i jesam u iskušenju, nek’ samo zamislim kako bi mi bilo da neko bije moju mater ili sestre. Ni u mojoj roditeljskoj kući nikada nije bilo ni preke reči, a kamoli svađe ili ne daj Bože, šamaranja i udaranja. Taki sam vaspitan, naučen, ne mogu biti ono što nisam.

Valjda zato nikad nisam ni pomislio da je posegnem šakom na nju, makar i samo zarad jednog šamara. Sam sam sebe ubedio da mi taka sudbina, podnositi je moram, nema mi druge.
Pa, nisam reagov’o ni onda, kad mi reče poštar da moja mlada dobija nešto mnogo pisama, a u bircuzu me dobronamerni obavestiše kako se moja gospoja naveliko javlja na male oglase, a i daje i’. Mislim se, možda ode, pa me oslobodi bede. Nije to moja bruka, već njena, kad pored živog muža traži novog, nek lajedu što god ‘oće.

I – svake nedelje idem na grob mojoj pokojnoj ženi, tamo se isplačem k’o malo dete i iskukam. Nikoga drugog ni nemam da mu progovorim o mojim jadovima.

Uh, al’ sam se ja rasprič’o…..Ne brin’te, neću ja vama ostati dužan.

Evo, sad skoro, nema tome ni mesec dana, leto tek počelo, naberem ja buket belih ruža, onih što ih zasadila i s tol’ko ljubavi negovala moja pokojnica, pa odo da joj grob obiđem, da progovorim reč s nekim, da istisnem iz duše taj otrov, što me davi i guši.

Vratim se, posle nekih 2 sata, a moja zakonita gospoja, već dobro nalivena, čeka me na gotovs, vidim, spremna da se svađa. Prvo me oblaja kako sam iš’o kod ko zna kakve opajdare, zna se, veli, kome se cveće nosi. I onda, pred ovim mojim očima, uze sekiru i udri po rascvetalim bokorima, k’o da je sam repati spopao, sva se umacurala, dok ih sve nije satrla.

Gledam ja nju kako divlja, k’o sumanuta, a dvorište se beli od rasutih belih latica, k’o da je sneg popao u leto….Eto, mator sam čovek, a moram vam priznati da mi, prvi put nakon što sam sahranio moju pokojnu ženu, suze grunuše pred nekim drugim, a ne samo kad sam sam…. jedna drugu stiže, ne mogu ih zaustaviti. Pa, k’o ono na filmu, videh nju kako ih sadi, utrpava zimi da se ne smrznu, orezuje, raduje se svakom novom pupoljku, peva im, tepa, ustaje zorom da ih zalije, čeka da dobro zamakne noć i zalije ih…..I to, tu najveću radost moje divne žene, neka je mir i pokoj predobroj duši njenoj, treba da blati ona, koja joj ni do kolena nije?

Valjda sam svaki udarac osetio na svojoj koži, k’o nji’, tako je i dušu moju sekla i krvavila.

****************

Valjda mi u tom trenutku, prvi put u životu, pao mrak na oči, više sobom ne vladam.

Krenuh ja rukom na nju, evo ovom mojom levom, zamotanom, pa se u zadnjem trenu prenuh i udarih ono prozorče na vratima od kujne. Puče staklo, moja ruka sva u krvi, lipti, k’o, da prostite, kod tek zaklanog svinjčeta.

Jesam, priznajem, svašta joj rekao, sve ono što mi se nakupilo za ove četiri godine.

I da je kurva i aljkavuša, neradnik i poseluša, da nikad poštenim radom za leba nije zaradila….Da je celog života živela na tuđoj grbači i tuđoj nevolji…..Da je samo gledala šta će od koga izvući, oteti, da sa njom nije im’o posla samo onaj, što je žurio na voz….I da je u životu napravila samo jednu dobru stvar – nije imala dece, pa nije napravila nove nesreće i upropastila i ono što je rodila.

E, tu sam joj valjda nagazio na kurje oko.

Počela da vrišti, ni da je kolju, čulo se na kraj sela….Još nisam uspeo ni udahnuti, kad,  na kapiji neko lupa, udara da je razvali. Nisam ni stigo da otvorim, kad eto meni u kući dva milicajca. E, kad je njih videla, tek je onda počela da kuknja, iscedi najedared silne suze, one što ih zovu krokodilskim, prebio sam je, jeca ona, a i rek’o sam joj da ću je zaklati, više belog dana videti neće. Ma, ne mogu ni sada da s’vatim odakle joj sve to, di je to čula, kako joj sve to palo na pamet. Ispadoh ja najgori probisvet, zlotvor i siledžija, a  naročito što se setila da se umaže mojom krvlju, od ove moje ruke,  ja sam je, tobož’, unakazio.

*******************

Valjda sam tad prvi put pomislio kako je dobro što su mi I baba i majka pokojni, da ne čuju ovu bruku i ne vide rođenog sina, kako ga policija vodi, držeći me k’o najvećeg nekrsta, da ne pobegnem….Da mi ruka nije krvarila, trag ost’o do doma zdravlja, valjda bi mi i lisice stavili, a ovako nisu mogli. Tamo me ušivali dobar sat, valjda imam 40 kopči, evo, još uvek sam u zavojima. I onda me odvedoše u stanicu, pa staviše u ćeliju.

Moj svetitelju, zar sam toliko grešan, da doživim noć u onoj umacuranoj ćeliji, svoj, da prostite, zapišanoj i ispovraćanoj?!

Vi mi možete verovati na reč, a to se lako može proveriti – ja, gospođo, nikad nisam im’o posla ni sa milicijom ni sa sudom. Valjda sam platio samo jednu kaznu za brzu vožnju, iš’o sam nekih 5 kilometara brže, a nisam ja vičan tim marifetlucima da uvek imam neku šušku u saobraćajnoj dozvoli, pa onda nema kazne. Radni vek sam prošao radeći sa novcima, dok još nije bilo tih fiskalnih računa I nikada nije falilo ni jednog dinara, nit’ sam pon’o kući parče mesa ili salame. Valjda mi stalno u glavi zvonilo ono što mi uvek govorio moj baba da svaki čovek vredi onoliko kol’ko mu je obraz čist, nema tog iskušenja, koje bi me navelo na nešto nečasno.

Kako sam proveo tu noć…..to valjda samo ja znam. I ne bi požel’o tako nešto ni najgorem neprijatelju.

Uj’tro, kad je počelo radno vreme, odvedu mene kod komandira i ja mu sve ispričam, eto, ‘vako ko sad vama. Kažem ja njemu da pregleda lekar moju zakonitu zlotvorku, pa nek’ se vidi ima l’ gdegod koju modricu, kad sam ja već taki siledžija. Gleda on mene, ne trepće, dok mi posmatra crvene i uplakane, zglasle od jada, oči i reče mi da je to sve već urađeno, da mu je žao što sam tak’e sreće da se oženim nemoralnom lažljivicom, ali…..dok se sve to ne dokaže, ja ne mogu prići svojoj kući, jer mi može napakovati još štogod, a onda sam obr’o bostan. I meni treba da bude jasno kako tu ‘ leba više nema, sud je za ljude, štogod ja mislio, sada valja živu glavu spašavati, a ne misliti na to šta će svet reći. Pa, ionako svako priča štogod ‘oće, svet se okren’o na tumbe, a ljudi zaboravili na čast i poštenje.
Nego, ne preostaje mi ništa drugo, nego da nađem dobrog advokata, jer mi predstoji da se odbranim od njenih nabeđivanja kako sam je tuko…..kako li on to reče….da, zlostavljao, pa joj još i pretio da ću je ubiti…..I da se moram razvesti, daće joj sud izdržavanje od to malo jada od moje penzije, a moram i pokvariti taj ugovor, koji sam sklopio sa njom, po kom ona dobija ovo malo sirotinje što sam stekao.

I tako, stigoh ja do vas, a živ me stid pojede, zbog svega što vam pričam.

********************

Kada sam se vratio u svoju kuću, nje više nije bilo, pokupila sve što joj trebalo i otišla. Što se mene tiče, učinila mi uslugu, kad je moje oči više neće gledati i nek joj je na čast što je sve polupala, isparala nekom nožekanjom, onom, što ja nosim kad idem da radim. Dabogda joj sve to jako zatrebalo, ja stek’o, valjda ću steći još štogod.

Al’, najteže mi palo što je iscepala svu krevetninu, sve stolnjake, zavese što ih radila moja pokojna žena, svojom rukom izvlačila ažur, vezla i ‘eklala. Valjda bi’ joj sve oprostio, samo da je više ne vidim, ali preko toga joj nikad neću preći. Ni oprostiti.

Nego, htedoh da vas nešto zamolim……Ako hoćete, ako mi verujete….

Ja znam da će sve to koštati, a sad, jedino što mi ostalo od imovine jeste taj moj “JUGIĆ”, da mogu otići do lekara i suda, jer su mi noge od stajanja pofalile. A za njega neću dobiti bogzna šta.

Pa sad…..Kad se skine kukuruz, za koji mesec, treba da dobijem arendu za ona tri jutra zemlje, što mi ih baba ostavio, k’o i sestrama, govoreći nam da je zemlja jedino što nikada ne može propasti ni izdati…..

Onda bih vam platio sve vaše troškove, jer nikad nikom nisam ost’o dužan, pa sigurno neću ni vama.

Eto, ako biste hteli da mi to učinite, veliki teret sa srca bi mi skinuli.

Nemojte mi zameriti, gospođo, što sam vam don’o ove ruže. To je iz jedinog bokora, koji se čudom spasio njenog gadluka, neka ih dobije neko, kome priliče, to bi I moja pokojnica uradila na mom mestu. Pa sad, eto, nisam vas, nadam se uvredio ni preter’o.

Ako ‘oćete, zagnjurite lice u taj puket…..to, što tako opojno miriše je njena dobra duša.

                                ***********************


Autor slike - Visual artist  SALIM LJUMA

07. јул 2017.

NE BOJI SE ŠUŠA BOGA, VEĆ BATINA






Ima tome već podosta vremena kako ne čitam štampu. Baš nikakvu...Dakle, niti dnevnu, nedeljnu, dvonedeljnu, kakvu god.....I, kada kupujem cigarete, pa vidim naslov NATO SPREMA UDAR NA SRBIJU, teškom mukom se opirem neodoljivom nagonu da napišem gomilu čekova i kupim kartu u jednom pravcu, pa zbrišem glavom bez obzira na Zelenortska ostrva. Za zauvek! U zemlji, u kojoj je STARLETA legitimno zanimanje, u zemlji, u kojoj se na tzv. Političkim TV emisijama pojavljuju pojedinci, koji sebe predstavljaju kao FILOZOFE, SLOBODNE MISLIOCE i sl., ne treba ništa drugo ni očekivati. Kada su u pitanju FILOZOFI I SLOBODNI MISLIOCI, moj definitivni favorit je Negoslavina baba Grozda, prepametna i mudra žena sa zdravom i jednostavnom logikom, izudarana životnim nedaćama....Iza svega što kaže, stoji preskupa cena saznanja, plaćena surovim sopstvenim iskustvima. Dakle, njoj dajem za pravo da mi priča, jer zaista ima šta da kaže.

Ostale zanosače s leva na desno i obratno, učesnike raznoraznih okruglih i ostalih stolova, što mi već iskaču iz frižidera,  koji tako vole da slušaju sebe, sve se pogledujući kako su pametni, mudri i nenadmašno sveznajući,  jednostavno – ne priznajem. Oduvek je bilo mnogo lakše kvocati, neg' jaja nositi.

Ali, obzirom da još nisam uspela saznati ko to vrši lobotomiju, na osnovu sopstvenog, tj. mog zahteva, ipak dopre štošta do mene. Priznajem, grešna mi duša, najviše preko FB-a.

Dakle, o čemu je reč?

Pre nekoliko dana u prostorijama jednog od prestoničkih centara za socijalni rad, muž je ubio sopstvenu ženu, ne znam da li sadašnju ili bivšu, ali ženu sa kojom ima troje dece, ni manje ni više, nego kamenom.

Ne pada mi na pamet da voajerišem, pa opsesivno čitam o okolnostima, pod kojima se to desilo. Dakle, nisam pročitala ni jedne reči o toj strahoti, koja se najblaže može tako zvati.

Polazeći od svog advokatskog iskustva, pretpostavljam da se radilo o bici oko starateljstva nad decom. Jer, svemoćni Centri isključivo faktički odlučuju kome će od bračnih (ili vanbračnih) drugova, uskoro ili već bivših, zajednička deca biti poverena na staranje. Ne sećam se da je, osim možda u par slučajeva, gde su, opet, delovali neki drugi faktori, sud doneo drugačiju odluku, od one, koju je predložio Centar.

Od parnica za podelu sutekovine, gore su samo one, gde se odlučuje koji od roditelja dobija starateljstvo. Tu se ona tanka saharinska skrama civilizovanog ponašanja i kakve-takve kulture, topi rekordnom brzinom, ne biraju se sredstva ni uvrede, oni, koji će tu istu decu danas – sutra ženiti i udavati, imati zajedničke unuke, pretvaraju se u opsesivne psihotičare, koji ne prezaju bukvalno ni od čega. Čast izuzecima, ali previše često je upravo tako.

Međutim, nije razlog ovog pisanija način dogovora i rasprave oko starateljstva, već sam čin, koji se desio.

Molim boga da je nesrećnica onesvešćena od prvog udarca, pa nije osetila sve ono što je sledilo dalje, dok nije ispustila dušu. Zbog nje, zbog dece, koja trebaju živeti sa tim kako im je umrla majka i od čije ruke.....Ali, mogu zamisliti koliko je tu bilo krvi, mozga rasutog po podu i nameštaju, na šta je ličio razljučeni pravednik, koji je odlučio da sam odluči o svojoj sudbini......Trudim se da ne čujem njene jauke, vriske, uzdahe, da apstrahujem one tupe udare, pucanje kosti......Vidim njega, svog u krvi majke svoje dece, kako briše znoj sa lica, premoren od teškog li napora.....Apsolutno ništa ne menja činjenica da je sam sebi presudio. Za zlo, koje je učinio, ne postoji adekvatan izraz.

Pokušavam ne razmišljati o svima, koji su morali čuti, ako ne videti, a ništa nisu uradili. Šta li vide, kada sebe pogledaju u ogledalo?

*****************

I to je još jedno u nizu stravičnih ubistava, za koja smo, kadgod, dok je cvetao socrealizam, bili ubeđeni da je produkt trulog kapitalističkog Zapada.

Statistike su neumoljive – do 80-ih godina prošlog veka takva teška krivična dela su bila izuzetno retka. I uvek su počinioci, ako bi se utvrdilo da su u trenutku činjenja bili uračunljivi, dobijali smrtnu kaznu.

Psihopate su, po prećutnom dogovoru, bile negde napolju, odrađivale ponešto za državu, a resto divljali za svoj račun. Onda su došli ratovi (u kojima, je li, Srbija nije učestvovala), pa su sociopate svih provinijencija konačno dobile priliku da nekažnjeno divljaju, iživljavaju se, plivaju u tuđoj krvi. U najgorem slučaju, obzirom da nisu zaboravljale štogod da opljačkaju, šteta je ne uzeti, kad je već tu, na dohvat ruke, dobijali su epitet KONTROVERZNIH BIZNISMENA, valjda jedan od najodvratnijih eufemizama za teške kriminalce, koje je iznedrilo vreme nakon 90-ih.

PTSP  (posttraumatski stresni poremećaj), postao je izgovor za sve one, koji su, bez trunke razmišljanja i zadrške, posegnuli za tuđim životom ili životima. Pa, kada su toliko istraumirani, kud li ne posegnuše rukom na sebe, već skoro isključivo na druge?!

Silovao i ubio bebu od 11 meseci.....

Silovao, iživljavao se satima, ubio, pa onda na u jaruzi ostavio četvorogodišnju devojčicu....

Nakon nepojmljivo surovog divljanja ubio četrnaestogodišnju devojčicu, bacio je na đubrište i otišao u kafanu.......

Iskasapio nožem celu porodicu, dakle, oca i majku, suprugu i dete, čiji su bubreg našli u uglu sobe....

I još, još, ne mogu više, zlo mi je, gušim se od gađenja, pitam se koliko je surov taj Starozavetni Avramov bog, koji mi nekako deluje mnogo verovatnije onog dobrog i pravednog, koji oprašta svima, pa i grešnicima, samo ako se pokaju.

Svi takvi slučajevi, ako se u toku postupka ne ustanovi da je reč o ozbiljnom duševnom poremećaju, završavaju sa najvećom propisanom kaznom u našem epohalnom Krivičnom Zakoniku – 40 godina zatvora. I to je sve.

Jedva smo dočekali da ukinemo smrtnu kaznu, kao relikt divljaštva, hrleći glavom bez obzira ka civilizovanoj EUROPI, koja nas ne konstatuje ni pola %, postavljajući nam stalno nove i nove uslove. Treba li neko povikati da je Car go, da bi se već jednom jasno i glasno raščistilo kako postoji samo jedan jedini uslov za ulazak u tu famoznu EU, iz koje su Britanci zbrisali glavom bez obzira, za šta niko nema petlje da jasno i glasno kaže ili potpiše – zvanično priznanje Kosova, kao da to faktički nije već urađeno još jako, jako davno?

Dakle, žrtva u žutu ilovaču, a počinilac u zatvor, gde će ostati najviše 25 godina, jer će za to vreme biti bar dve amnestije, pa onda koristiti pravo na uslovni otpust. Pravedno, nema šta.

Argumentovano tvrdim da u zemlji, koja već ima odomaćenu pretnju, za koju niko nije seo na optuženičku klupu, od milošte formulisanu kao ODROBIJAĆU JA TEBE, za krivična dela ubistva, izvršena pod surovim i teškim okolnostima, ne postoji adekvatnija kazna, već isključivo SMRTNA.

*****************

Uljudno molim dame i gospođe (uključujući i ponekog muškog pripadnika) iz NVO da me poštede umovanja kako je to anahronizam, relikt necivilizovanog, zaostalog društva, kako društvo nema pravo oduzeti nekome život, bez obzira šta učinio, i sl.

Šta je sa pravima žrtve?!

Šta je sa pravima njihove dece, roditelja, braće i sestara, njihovih najbližih, koji će do poslednjeg daha imati pred očima smrt svojih voljenih?

Svadbe, koje se nikada neće održati.....

Unuci, koje nikada neće imati......

Zagrljaj voljene osobe, koja je stradala bez trunke svoje krivice, onda kada su najpotrebniji svojim dragima, smeh, započeta pesma, uteha, podrška.....

Šta je sa svim tim?

Ne polažem pravo na apsolutnu i jedinu istinu, ne smatram da je samo moj stav ispravan i neporeciv. Ali, smatram da imam pravo reći ono, za šta imam teško oborive argumente i niko me ne može ubediti u suprotno.

Ali, svi vi, koji se tako ogorčeno protivite smrtnoj kazni, pokušajte zamisliti kako biste razmišljali da se tako nešto desi baš vama.....Jer, nesreće se ne dešavaju samo drugima, nikada to ne smete zaboraviti.

Dobro, već čujem kako neko kaže, može se KZ promeniti utoliko što će biti uvedena kazna doživotnog zatvora ili nekoliko stotina godina iza rešetaka.

Ne sporim, neće egzekucija nad izvršiocem vratiti žrtve nazad. Ali će one, koji su tako olako i surovo posegnuli za tuđim životom, sprečiti da ne osakate ili ubiju još nekoga.

Znate li da su, u zemljama gde takve kazne postoje, upravo ti zatvorenici počinioci najviše ubistava, jer znaju da nemaju šta izgubiti? Kada neko robija do kraja života, bez prava na uslovni otpust, jedno ubistvo više ili manje, ne menja na stvari. Naprotiv, to su spodobe, od kojih svi, uključujući i stražare, najviše zaziru. Oni, bukvalno, rade šta hoće i šta im padne na pamet.

Dakle, moji cenjeni borci za ljudska prava, molim da mi izričito odgovorite - da li biste onda bili tako širokogrudi, da li biste i onda velikim slovima apostrofirali PRAVO NA ŽIVOT, kada je oduzet nekome, ko vam je bio najdraži, a vaš sveden na puko vegetiranje i čekanje milosrdne smrt, dok počinjete verovati kako ćete jednom, makar i u nekom desetom svemiru, opet biti sa onima, koji su otrgnuti od vas, a koje ste voleli najviše na svetu?! Da li biste i onda okrenuli drugi obraz?

Sve se mislim koliko bi se onda pozivali na nepovredivost života, koji društvo nema pravo oduzeti, kao kaznu za učinjeno (ne)delo.......

Još će mnogo stotina godina proći, dok ne dođemo na takav civilacijski nivo, da se svrha kažnjavanja može postići „samo“ zatvorom. Kada neko zna da će, šta god uradio, dobiti nešto zatvora, bilo to i par desetina godina, ali ipak se još naživeti, tuđi život za njega neće vredeti ni pišljiva boba, niti će kontrolisati svoju neobuzdanu agresiju.

Famozni Krivični Zakonik kaže da izrečena kazna u prvom redu ima prevenciju, kao jednu od mera, kako bi se sprečili drugi da posebnu za sličnim ponašanjima. Kada se zna da će jednom biti slobodni, nagledati se belog dana i nagrejati sunca, tu prave prevencije jednostavno NEMA! NE POSTOJI! NIENTE! NEVER!

Ponovno uvođenje smrtne kazne je jedina mera, koja može drastično smanjivati ovakva zverstva, koliko god se to nekome dopadalo ili ne. To nije volja, već neophodnost za zaštitu naše dece, naših voljenih, na kraju krajeva i nas samih.

JER, NE BOJI SE ŠUŠA BOGA, VEĆ BATINA!