14. јануар 2017.

RASKRŠĆA






Kada je pre nekih pedesetak godina gazda Stevan Jovanović ženio sina jedinca Miluna, bio je to doživljaj za celo selo, negde na jugu Srbije. Istina, teška su bila vremena, i tada je seljak morao jako mnogo da radi, ali je ipak nešto i ostajalo.....Spominjani su neki krediti, neki Zeleni plan, pa su ljudi već lakše disali. A i u Stevanovoj porodici se već godinama u generaciji rađalo samo jedno muško dete, pa je Milun, došao kao blagoslov ocu i majci, koji su već izgubili svaku nadu da će sepojaviti naslednik u kući Jovanovića. U poslednjih stotinak godina,muška deca nešto i nisu htela u njihov dom. Sudbina, šta li....

Momak je odslužio vojsku, dokazao da je muško i sada ga je valjalo ženiti. Muškarac semora mlad vezati porodicom, ne sme ostati matori momak, kad već ima četiri sestre da mu i ženu i porod paze kao malo vode na dlanu.

Kuća puna svega, radilo se vredno, od prvog svitanja pado kasnog mraka.....A još od Milunovog rođenja, zakopao je Stevan deset hrastovih  burića najbolje šljivovice svom jedincu za svadbu. Istina, vlast i nije baš blagononaklono gledala na velika veselja, smatralo se to rasipanjem i nečim što se ne bi smelo podsticati, ostatkom trulog buržoaskog vremena.....Neprihvatljive su gozbe od 3 dana, kad se stolovi rasturaju od jestiva, a radnik – samoupravljač mora tako teško da radi i jedva preživljava.

Nikom Stevan ništa nije govorio, ali nije ni pitao za dozvolu. „Trošim moje“, mislio je, „niko mene gleda kada se uveče vraćam kući da odmorim telo, koje više i ne osećam od umora, a volovi jedva potrefe kuću.....Niko me ne gleda ni kada pre prvih petlova ustajem, ni jedna me zora u krevetu nije dočekala. Pa, mogu valjda jedinog sina ženiti kako ja hoću i kako dolikuje?!“

******************

Mlada, Svetlana, lepa je i skromna, vredna, prava za domaćinsku kuću. Nije joj ime baš srpsko, ali šta da se radi kada su posle rata skoro sve bile Svetlane, valjda po Staljinovoj kćeri.

Doduše, nije baš Stevan bio potpuno miran. Čuo je neke seoske priče, ali je sve pripisao dokonim babama, što samo sede po sokacima i žuljaju jezike.....koje nijednu devojku na miru ne ostavljaju, svakoj greha znaju, koliko god on sitan ili nevažan bio, ništa im nije moglo promaći. Čuo je on kako se spominje neki Rade, navodno su se on i Svetlana nešto i gledali, kleli s neki kako su ih par puta videli kako zamiču u guštik u noćno nedoba.....Ali, rešio je da ne obraća pažnju na to, svet je dokon i svašta priča, samo tuđu brigu vodi i u tuđem oku i treščicu vidi, dok mu svoj balvan ne smeta, pa je devojka lepo i po svim običajima isprošena.

Doduše, bila je u početku malo uplakana, no, možda je to bilo i od sreće. Ko bi tu ženskadiju uostalo i razumeo, umovao je Stevan, dok je ugovarao pečenje jaganjaca i prasića.



Jelo se i pilo dva dana i dve noći. Muzika je treštala, morao je Stevan da stalno nadgleda svoje goste, očigledno već dobro podnapite.....da sene poruči neka pesma, koja miliciji ne bi bilapo volji, pa eto onda belaja bez potrebe.

Bilo jedmnogo lepih pogledavanja, noveće svadbe očigledno nastaviti do kasno u zimu, kad im je i najbolje vreme, kad prestanu poljski radovi. Cela jedna ispražnjena soba bila jeprepunjena poklonima, a dve mladoženjine sestre su dobile u zadatak da naprave tačnu evidenciju šta je ko doneo,kako bi se kasnije sličan takav poklon mogao i vratiti. Šarenilo se, naspram sveže belo okrečenih zidova od italijanskih gondola, sve kao pozlaćenih, pa se još čuje i muzika kad se navije....od ćebadi, sve „VUTEKS“ Vukovar, odnekud izvučenih servisa za ručavanje, već pomalo umoljčanih ćilima, čuvanih par desetina godina....Imaće mladenci dovoljno da prve dve godine ništa ne moraju kućiti, a za devojačku spremu se pobrinula prija sa sestrama i rođakama, jer joj se kćer u bogatoj kući Jovanovića nije smela osramotiti.

Posle prve bračne noći, koju je mladoženja dočekao poprilično pijan od dobrerakije, iznet je i svečano prikazan na dvorištu čaršav,nešto malo krvav....Ali, ništa strašno, ove mlade devojke zdravlje uništavaju u tim tankim čarapama, vunene više niko ni ne gleda....Ni neveste nisu kao nekad što su bile.

*********************

I da sve bude kako najbolje može biti, kratko vremena posle svadbe, jedva da je i jedan mesec prošao, mlada je dala do znanja da je trudna.  „Svaka  čast junače, muškarčino očeva“, rekao je Stevan,“neka i ovu kuću već jednom momčići ispune!“

Nije nova mlada imala baš puno da radi. Štedele je i svekrva izaove, neka, mogu one, neka se ona samo odmara, neka spava i pije puno mleka. Baba Petra, neprikosnovena vračara u selu, ugasila je ugljevlje, pa je onda za svaki slučaj bacala i pasulj i sve je bilo narečeno da će Svetlana roditi sina.

Kada su babu poslali kući, dobro je počastivi celim butićem i bubrežnjakom od tek pečenogpraseta i još punom tepsijom gibanice, slavilo se još par dana, a najpijaniji i najveseliji je bio upravo budući otac...Svaka mu čast na pogotku, tapšao ga je po ramenima deda Stevan, pa neka svake godine bude po jedan muškić....Jovanovićima treba sinova, Srbiji treba sinova, mnogo se izginulo....Moraju se devojke udavati, moraju se nova deca rađati! Da se seme ne zatre, daleko bilo!

********************

Tek je mlada zamakla u osmi mesec, kada je počela jako da se zamara....Babica je rekla da se stomak jako spustio, ali eto, dešava se i to, pa ne prođe nekoliko dana i prostranim dvorištem se razlegoše jauci i krici porodilje. Istina, ima i državna bolnica, ali su i do tada Jovanovići uvek u svojoj kući decu dočekivali, pa ni ovaj slučaj nije smeo biti izuzetak.

Doktora su doveli, babica je već poduže bila tu, a nekako se našla i Baba Petra, vrteći glavom. Kod nevine devojke, ako nije nešto teško radila, a znalo se da ništa teže od kašike Svetlana nije podigla, teško ide porođaj pre 9 meseci. Ali dobro, deca se i prerano rađaju.

10 dugih sati nevesta se porađala, žene se ustrčale po kući, a muškarci ushodali po avliji, pijući kafu za kafom i rakiju za rakijom. Uglavnom, posle jednog dugog i bolnog krika, koji je i Stevanu i Milunu suze na oči naterao, začuo se iz kuće slabašan plač, skoro cviljenje.....Izađe babica napolje i ponosno, kao da je ona rodila, objavila – „SIN domaćine, unuk i naslednik!“

Dete nešto baš i nije bilo krupno, ali ni sitno za nedonošće, imalo je dosta one bele masnoće po sebi....Žene su ujkale i huktale, čista posla nisu, nedošeno nije ili baš i ne liči puno....Ali, stvar je nekako legla i mali Zoran Jovanović je uskoro dokazao da više i nije tako slab, drekom je budio i pradedu, uvek dremljivog pored zidane peći, iako nikada nije plakao duže od minut ili dva.....Odmah bi ga neke ruke prihvatile.

Kad je malo ojačao i došlo vreme, krišom je kršten u seoskoj crkvi, čudom izmakloj pretvaranju u dom kulture.

Ukoliko u nekoj porodici dugo nema male dece, svi se naprosto utrkuju da utvrde ko je sve od roditelja, baba,deda i ostalih srodnika ostavio traga na licu deteta. Siroto bepče još nije ni počelo držati glavu uspravno, a već je familija (tatina) ustanovila da je nos dedin, brada babina, uši  i oči na oca. Majčini su se, naravno, samo mudro smeškali, ubeđeni da prijatelji pojma nemaju, jer, šta tu ima da se diskutuje, kad je beban isti majčin otac, tj. deda.

Ni maleni Zoran nije izbegao takvim ocenama i procenama, s tim da je, kad je već prohodao i počeo dobijati dečačke crte, porodični samit doneo uglavnom usaglašen stav da dete ima tatina usta, dedin nos, babine oči, a majčinu kosu...

Rastao je tako Zoka, mažen i pažen. Za njega je uvek moralo biti pilećih bataka, sveže pomuženog mleka i mladog kajmaka, a deda Stevan mu je, svaki put kad bi se vratio iz sela, u skoro otvorenoj prodavnici, uvek kupovao i donosio čokolade PLAVI 9, one naše prve, plavo-zlatne, što su se valjda samo za rođendane i najveće praznike poklanjale.


Kako za koga, ali za njega je moralo biti.

********************

Malo dete ne može nikada potpuno izbeći nevolje – bilo je mnogo njih, koji su pazili na njega, ali Zoran je bio izuzetno živo dete, rano prohodalo, koje je već posle prvog rođendana, bogato proslavljenog, geguckalo po celom dvorištu i ništa mu nije moglo promaći. Bio je to najmanji stvor na dve noge,koji se mogao videti.

Padao je i povređivao se.....no, to bi se uvek nekako zalečilo i možda bi sve teklo bez ikakvih problema i njegov život imao sasvim drugi tok da se, jureći za mačkom, nije sapleo o otpalu granu sa šljive, koja se počela sušiti i oronjavati, pa pao na kosu, ostavljenu pored šupe,nogicom baš preko sečiva.

Mališanova vriska uzbunila je sve u kući; deda je zgrabio unuka i pojurio ka ambulanti, gde je lekar čudom bio tog dana (behu to vremena kad je lekar dolazio u selo jednom nedeljno). Odmah je previjen snažnom poveskom ali je saopštio sluđenim roditeljima da dete mora odmah u bolnicu, jer, reče, krvarenje je jako, teško će ga biti zaustaviti i sigurno će malom trebati dodatno dati krv.

Kada su došli u bolnicu, a ni oni se nisu mogli setiti koga su sve moljakali, niko osim direktora Zadruge nije imao auto, dete je bilo zbrinuto, ali je ubledelom i već potpuno malaksalom Zoranu je bez trena odlaganja trebala transfuzija. Tu su mama i tata, šta je jednostavnije nego da se odmah roditeljima izvadi krv, jer je roditelj sigurno najbolji davalac, pa još samo da se utvrdi ko više odgovara – otac ili majka. Dete je, inače, kako je odmah utvrđeno imalo krvnu grupu B.

******************


Nakon što su i od Svetlane i od Miluna uzeti krv radi utvrđivanja krvne grupe, ostavili su ih pred vratima ordinacije. Mati je grčevito plakala, a  i Milunu je nekontrolisano podrhtavala brada, dok su se trudili čuti kroz zatvorena vrata sve  tiše jauke svog deteta.

Onda je izašla medicinska sestra i pozvala ih da uđu. Sa strahom su stupili iz pretrpanog hodnika u čistu i svetlu ambulantu, stali oboje pred lekara, zagonetno namrgođenog i zamišljenog, pogleda uperenog u nešto, što je njihovom neukom oku izgledalo kao niz brojeva na belom papiru, koji im je bez reči pokazao da sednu ispred njega.
-         „Je li ovo vaše dete?“
Očekujući neko sasvim drugačije pitanje, Milun se, već prenapet od straha i crnog iščekivanja, prenu i izbrecne:
-         „Moje,pa čije li će biti, ja sam mu otac!“

Ćutao je lekar i opet gledao onaj nalaz pred sobom.
-         „A ti, da ti snajka, jesi li mu ti mati?“

Jedva protisnuvši reč, kroz uzdrhtale usne, Svetlana rukavom obrisa oči, pa izusti:
-         „ Pa ja, nego ko će drugi, gosn. Doktore, ja sam ga rodila.......“
-         „ Onda mi objasnite, sunce li vam jebem, kako to da oboje imate krvnu grupu A, a vaš sin grupu B?“

Najednom je zagrmela tišina, spustila se nad prostoriju iz koje je odjednom sav vazduh bio iščezao.....Svetlana i Milun se pogledaše...a onda Svetlana poniknu očima i poče još jače plakati...

Milun, zbunjen, pregledeo, prvo odmeri ženu, pa lekara i upita:
-         „I, šta to znači, crni doktore?!“
-         „To znači Milune, momčino, to znači da kad oba roditelja imaju krvnu grupu A, dete može imati samo tu istu ili nultu, ali nikako i ni u kakvoj kombinaciji ne sme imati krvnu grupu B!

Dobro se vas dvoje preispitajte šta li to može biti, ali, izađite oboje u hodnik, mi moramo tražiti krv detetove krvne grupe, mali je već preslab! A vi ovo raspravite, samo ne ovde. Pravac kući, dete ćemo nekako uspeti spasiti, nadam se, pa vi tamo raspravite kako je ovo moguće!“

**********************

Mališa je ostao u bolnici,a njih dvoje se vratiše kući, u svoj dom, koji više neće dugo biti njihov zajednički.

Svetlana je plakala, odbijala, vriskala kako ona ništa nije kriva i šta, uostalom, doktori znaju, sve dok na kraju, kad je pobeleli Milun posegao za teškom šakom seljačkom, nije priznalakako je na tri nedelje pred venčanje i svadbu, srela svog starog momka, onog što je nije hteo ženiti jer je sirota, a i laka je, kako se dala njemu, daće se i drugom....Tvrdila je kako nije htela, ali je ovaj bio jači od nje, svladao je...mislila je da ništa neće biti, zato i jeste bila onako tužna na prosidbi. Prvajoj je ljubav bio, ali šta je sve vredelo, kad mu kao žena nije trebala i nije bila dostojna njegovog prezimena.

A krv na nevestinskom čaršavu objasnica je kesicom pileće krvi, koju je dobila od majke,da se izbegne sramota i svadba ne propadne....

I voli Miluna, on je najbolji čovek na svetu. Biće mu dobra i verna đena, bolje od nje neće biti, samo da ostanu zajedno, da se bruka sakrije, a“dete nije samo onoga ko ga napravi, već i onoga ko ga podigne“!

********************

E, tu širinu ni Milun, a ni otac mu, već nisu imali.

Voleli su Zorana kao zenicu oka svoga, drhtali nad njim, ali kako da puste da im u kući živi dete, koje nije njihove krvi, da Stevanov naslednik bude onaj, kome se otac i ne zna (Svetlani baš i nisu nešto puno verovali), to ne može biti!

Ona mora sa detetom otići, što dalje to bolje i neka joj na pamet ne padne da traži alimentaciju. Od bruke i jada, ne mogu i neće brisati dečakovo prezime i podatke o ocu u krštenici, ali, ako se ona ikad pojavi na sudu, pući će sramota u 20 sela...I brak odmah mora biti razveden, neka pokupi samo ono što je donela sa sobom, niti jedan poklon od muževljevih nesme poneti, niti je šta od Jovanovićevih njeno....Neka ide, samo neka ide što pre.

********************

Tako se Svetlana vratila kući majcii ocu, sa  dvogodišnjim detetom i nešto malo stvari, koje je kod udaje od svojih dobila.

Njeni nešto ni nisu bili iznenađeni. Naslućivali su, znali.....

Ostali u selu nisu, ali su nagađali šta se to tako krupno moralo desiti. Jer, ne bi Stevan pustio unuka da mu iz kuće ode, pa da mu je mati i najgora na ovom svetu....

Još je svet i mogao razumeti da ode Svetlana.....Često se dešavalo  da snaha, ako nije u volji svekru i svekrvi, nema šta tražiti u kući, ali dete?

Priče su kružile svakojake. Uglavnom, dok su jedni pretpostavljali da mali mora imati neku tešku telesnu manu, svi se drugi prisetiše nekog Svetlaninog dede, koji je bio vrljiv, pa jedne od prababa, koja je za puna meseca šetala po dvorištu i huktala kao sova.....Onda se, je li, baba Petra naprasno prisetila kako je u ugljevlju, koje je s početka trudnoće gasila, bila neka čudna figura sa malim roščićima na potiljku.....To je bio predznak, ustvrdi ona, da sa majčine strane vučeneka teška kletva....I da je bolje što su se Jovanovići oslobodili đavoljeg nakota, koje im za kuću nikad nije ni bilo.

*******************

Nije prošlo dugo, možda par meseci, kad je Svetlana spakovala nešto malo stvari u kartonski,  izgrebani i olinjali kofer i otišla iz sela. Sina je ostavila namrgođenom ocu, koji je od stida jedva iz kuće izlazio, samo do do njive i Zadruge, kad je predavao žito i kukuruz i majci, pocrneloj od muke, sve češće i češće poboleloj, leti i zimi zamotanu u crnu vunenu maramu.

Dugo se nije znalo gde je, nije se javljala.

Po selu se pričalo kako se udala za nekog udovca sa četvoro dece....da radi u Beogradu, kao sluškinja u finoj porodici jednog važnog druga.....Nilo je ionih, koji su je videliujednoj kafani gde dolaze uglavnom kamiondžije, radi kao konobarica i sedi sa gostima, a zna se da i sa gazdom živi.

Tek, priče su malo utihnule, kad je stiglo pismo iz Austrije, iz linca, gde je Svetlana otišla da radi i tamo, kako je tvrdila, našla posao i stan.

Prvo se stišale, a onda opet razbuktale...Jer, najezda odlazaka trbuhom za kruhom u tuđe zemlje tek je stidljivo bila počela, retki su imali hrabrosti da odu, dok je većina još verovala kako se i ovde nešto može napraviti.... I oni što su otišli, mahom se zaputiše u Nemačku, poneko u Francusku, dok je Austriju retko ko i spominjao. Pa, zar se i tamo može raditi?

Očito mođe, ako je verovati Svetlaninom pismu, koja će, reče, čim se snađe, doći i sobom povesti i Zorana, „neka raste s kulturni ljudi i jede leba bela svaki dan, a ne samo za velike praznike“.

Baba je deverala sa detetom kako je znala i umela. Pored stoke, živine i zemlje, teško je bilo svuda sobom vući mališana, koji je od živahnog dvogodišnjaka, kao zift crne kose i svetlih pametnih očiju, uvek nasmejanih rumenih usnica, postao ćutljiv i povučen, divljačan i nepoverljiv prema svakom, osim prema svojoj babi, iza čije se crne cicane suknje nije micao.



A pisma su prvo dolazila svaka dva meseca....pa tri...pa je prošla cela godina da se Svetlana nije javila. Nakon toga, uzalud je maleni Zoran iščekivao na kapiji, poštar je donosio jedino razreze za porez, a druga pisma više nisu stizala u tihu i neveselu kuću.

Kad je baba, a da je on jedva 10 godina napunio, držeći unuka za ruku, dok su joj suze klizile niz izborano, vetrom, kišom i jadom potamnelo izmučeno lice, pa se sa uzdahom okrenula prema svom siročetu i ispustila poslednji izdah, mršavi dečak, u okrpljenoj, sirotinjskoj ali čistoj odeći, nije više mogao trpeti ruganje kompijske dece, dedin vojnički kaiš, bedu u opusteloj i ohladneloj kući, gde vatra više nije gorela. Pobegao je jedne sive zore, sedajući u jedini voz, koji se tek na kratko zaustavljao na njihovoj maloj, ruševnoj železničkoj stanici, a da se nikad u svoje selo vratio nije.

*******************

Našavši se u Beogradu, bežeći od svakog uniformisanog lica, bio to i poštar, živeo je sa onog, što bi pokupio na pijačnim tezgama, noću, dok su se skupljao polusvet.....Živeo je u ciganskoj mahali, od jedne do druge kartonske čatrlje, pa kasnije po zgradama, koje su se trebale rušiti.

Kada nevolja i muka snađu odraslog čoveka, onog što sam o sebi može brinuti, onda se još i može zapitati iskajava li to neki svoj greh. Ali dete? Dete, koje miriši na nevinost, pospana jutra, preplašeno od svakog šuma, to dete mora odrasti voljeno i zaštićeno, jer ničim nije zaslužilo glad, hladnoću i nepoverljive poglede. Nezasluženo okajavanje peče gore od najvrelije žeravice. I nikad ne prođe bez neizbrisivih tragova, koje nikakav protok godina ne može prekriti melemom zaborava.

Počeo je Zoran da se bori za golo preživljavanje.

Gladan, odrpan, iscepan, musavih zglaslih i večito uplašenih očiju, mogao je dočekati sutrašnji dan samo zahvaljujući snu, koji je snio svake noći u kartonima, u kojima se umotan zatekao – velika, čista, topla kuća sa televizorom u svakoj sobi i velikim frižiderom, do vrha napunjenog parizerom i viršlama, staklenim flašama mleka, iz kojih je mogao piti koliko god hoće, tamnim drvenim blistavim stolom, prekrivenim belim čipkanim stolnjakom i vazom sa žutim cvećem, kako je to video u nekom bačenom časopisu, polumokrom od tek poprskale letne kiše....I kada će moći otići u kafanu, pozvati šefa restorana i poručiti ceo jelovnik od početka do kraja, sve od sira i papričica za predjelo, pa do palačinki sa orasima i džemom za kraj.

I prekrasnu devojku, krupnooku, kao i on, koja će mu roditi petoro dece i svakom od njih nikada neće dozvoliti da odu, već će ih za ceo život voleti paziti, ne dozvoliti im nikada da budu gladni i da im bude hladno, da budu nevoljeni i suvišni, čak i sebi samima.


Sve slike dodate sa pretraživača GOOGLE