09. јануар 2017.

SLAVA









Ne, nije greška ili omaška.

Ova ikona Bogorodice Trojeručice, mojom rukom slikana, vođenom silom iz nekog dalekog univerzuma, na uskršnju nedelju 1997.godine, kada su u isti dan padali pravoslavni i katolički Uskrs, rađena 4 dana i 3 noći.....Najdraža ikona mog Vladimira, ona koju je od svih stvari u kući molio da bude njegova, kao venčani poklon.

I koja je i sada u mojoj kući, a ne njegovoj. Nije moglo. Nije se dalo. Neko je odlučio drugačije.


******************


Danas bi moj sin slavio svoju Krsnu slavu – Svetog Stevana. 

Kuća bi bila puna gostiju, njegovih drugova i drugarica, kojih je naša kuća uvek bila puna, jer im je nekako kod nas bilo......najprijatnije. Moj dečak, rođeni lider, a bez svog posebnog htenja i truda, uvek je bio omiljeni domaćin svojim prijateljima, toj divnoj deci, koja su mi uvek bila na radost i prilježnost.

Na slavskom stolu bi gorela ona velika žuta sveća, koju bih ja ukrasila jer „ti to, majka, najbolje znaš a i najlepše je“, bio bi slavski kolač, koji bi pravile prija ili ja, po dogovoru, nikada onaj kupljeni, koliko god lepo izgledao. I koljivo, sa karanfilićem, muskatnim oraščićem, medom i orasima. Dakle, ono što čini obeležje svake slave, ono bez čega je nema i to onda nije to.

Prija i ja bi bile tu da pomognemo u prvom redu njegovoj premorenoj ženi, mojoj nesuđenoj snajki i majci mojih unuka, već skomoleloj od nabavke i priprema. Trudeći se da svoj doprinos predstavimo kao nastojanje da joj olakšamo, svaka od nas bi nešto pripremila, jer je i ta mlada žena slavar, valja joj se naći, onda kada joj je to toliko potrebno, ne zato što ne zna, jer se trudi i hoće, već jednostavno zato – da bar deo tereta preuzmemo na sebe.

Bila bi tu kisela čorba, sarma sa suvim mesom i kobasicom, hladna prasetina, očišćena od kostiju i isečena na kockice, da se ne vrljaju po tanjiru polupojedeni ostaci.....obavezna ruska i mimoza-salata.....još neka, ako baš snajka ima volje, snage i želje.....nekoliko ovala sa sitnim kolačima, ali onim domaćim, za koje i prija i znamo šta smo stavile, umesto jedne smese, koja se valja u 10 varijanti – malo uvaljano u čokoladu, malo u kokosovo brašno, kobajagi bajadere i slične domišljate verzije......i torta „Japanski vetar“, ona koju je uvek najviše voleo.

I ohlađenog vina, belog i crvenog, sve u staklenim holbama, koje sam svojevremeno našla u nekoj antikvarnici, opremajući njegovu kuću unapred, godinama......još svega ostalog, što deca smatraju potrebnim.

Moji unuci, Aleksandra i Nikola, koji bi svom tati, a mom jedincu, vratili sve njegove dugove, onda kada bi na svaku njegovu naredbu odgovarali sa „Može li za 10 minuta“, a vremena nema i mora se uraditi odmah....baš kao što je on meni radio i čime me je dovodio do belog usijanja.

Bilo bi svečano.....bilo bi veselo.....bilo bi lepo i prijatno....onako, kako se i treba obeležiti Krsna slava.

Toliko toga – BILO BI. Previše! Ali, čovek snuje, a Bog određuje.


*********************


Svim svečarima iskreno čestitam Krsnu slavu Svetog Stevana!



Proslavite je u ljubavi, miru i zadovoljstvu, kakva god da bila trpeza, dovoljna je Slavska sveća, kolač i koljivo. Ostalog – ako bude. A, valjda će se nešto i naći.

Zahvalite Svecu zaštitniku na onome što imate – zdravlju, deci, unucima, prijateljima....zahvalite mu na onom, čime vas je darivao.

I uputite mu molitvu da sačuva vaš mali, a toliko vama važan svet, neka bude ljubavi i razumevanja, neka bude zdravlja. Neka deca rastu, neka se iz kuće nikada ne čuje povišeni ton, neka se na stolu nađe bar parče hleba. Posoljeno. Može se živeti sa mnogo, može se živeti i sa malo. Bitno je – živeti. I biti zahvalan na onome što se ima. To je uvek mnogo, mnogo više, nego – prazna kuća.

Jer, ovaj naš svet je toliko krhak, kao mehur od sapunice. Budimo toga svesni, moleći se da ga očuvamo, jer se sve može rasprsnuti u trenutku.


*******************

Na stolu mi gori žuta sveća, plamen je snažan, senke igraju oko njega.

U grudima komad užarenog krvavog leda, tamo gde je nekada bilo srce, ispod kog sam ga nosila.