10. фебруар 2017.

EPILOG ZA NEPRILAGOĐENU....I ZA MENE




Autor SALIM LJUMA
"DA NEMA TAME, NE BI BILO NI SVJETLA"


Nadživeo ju je nešto više od 52 godine.

Bio je tu i neki traljavo odrađen krivični postupak, gde je on, naravno, oslobođen. Kao prvo, nije dolazilo u obzir da brat narodnog heroja bude osuđen za nešto tako beznačajno, kao što je navođenje majke svog deteta na samoubistvo. Svedoci su, osim njenih, prvo izbegavali svoju obavezu, a onda ih je najednom uhvatila kolektivna amnezija. Niko se nije mogao setiti da ju je bilo kada video pretučenu sa modricama, okrvavljenu, svi su izgleda imali smetnje sa sluhom, pa njene i detetove vriske iz uklete kuće niko nije čuo. Bar se niko od njih nije mogao setiti. Obducent je bio jako, jako neodređen – postoje, rekao je, podlivi i površinske povrede, ali je nemoguće utvrditi na koji su način nastale, da li usled delovanja „ljudskog faktora“ ili samrtne agonije 24-godišnje pokojnice, preminule par sati nakon prijema u bolnicu. Njegova su braća tvrdila kako nikada, ali baš nikada nisu videli da je on na svoju ženu i povisio glas, a kamoli podigao ruku. To se, rekoše, u njihovoj kući za primer celom selu, ne dešava. A na drugim mestima? Nikada nisu čuli, izričito su tvrdili. A i ona je bila, zdušno su uglas izjavljivali svakom, ko je hteo da ih sluša, poprilično.......nezgodna, nagle naravi, nespretna, umela se često i sama povrediti.

Milicija nije imala evidentiran ni jedan izlazak po prijavi bilo oštećene, bilo nekog drugog lica. Jeste, poznaju oni druga, ali kao uglednog građanina, iz partizanske porodice, sposobnog, vrednog rukovodioca, koji je umnogome unapredio industriju tog kraja.

Dakle, ako nije ugrožena država, ljudi baš i nisu prvi na listi prioriteta. Zašto upropastiti život čoveku sa takvom prošlošću, na osnovu rekla-kazala i nepotvrđenih govorkanja. A uostalom, ženino je da ćuti i sluša, ako je nekada i dobila vaspitnu meru, biće da je zaslužila, a on je sigurno  imao jakih razloga za to.

Kada se tako slože kockice, onda nije teško napisati i obrazložiti oslobađajuću presudu, koju su jedino kvarila svedočenja njenih, ali su ona pripisana njihovom velikom bolu zbog gubitka sestre i ćerke „pa im sud nije mogao pokloniti veru kao realnim i istinitim“.

Devojčicu niko ništa nije pitao. Ona je bila u bolnici, gledajući satima u jednu tačku, ćutala, odbijala jelo, samo bi ponekada popila malo vode.  Pa, eto, da se dete ne uznemirava....
**********************

Dakle, nastavio je sa životom. Ona je odavno bila sahranjena u selu, gde je odrasla. Malenu je uzela baka, jedva uspevši da je iščupa sa bolničkog odeljenja. Nije se protivio. Možda je mislio da je tako bolje.

Nakon nje, ženio se još dva puta i iz svakog braka imao po jednog sina. Dakle, tri braka – troje dece.

Prva ga je žena ostavila posle nepune 2 godine zajedničkog života. Ona nije smatrala da treba drhtati pred njim, svaki put, kada se dohvati čaše i flaše. Posle prvog napada ljubomorno-paranoično-alkoholnog besa, počela je uzvraćati. I otišla kod svojih.

Odlasci su bili sve češći, dok se samo jednom nije pojavio neki njen rođak, koji je došao po stvari. Desilo bi se to daleko pre, ali je on imao tešku saobraćajnu nesreću, sa ozbiljnom povredom glave, koju je jedva preživeo.

Kada se vratio iz bolnice, kako-tako zakrpljen, zatekao je u praznoj kući mališana od nepunih godinu dana, koji još ni hodao nije. Svoje stvari su joj trebale. Dete – dete pripada ocu, zar ne?

Sitnog plavušana, toliko sličnog kćeri, ali mršavog, krastavog, oslabljenog prehladama, koje su stizale jedna drugu, uzela je na staranje baba, njegova mati.  Otkad je prohodao, trčao je za starijom sestrom, gegao se za njom, gde god bi išla i nije odvajao od nje, kada bi se našao u blizini.

Ta neobjašnjiva bliskost između njih, kada su se razumeli samo pogledom, a da reči nisu bile ni potrebne ostala je i danas. Oboje toliko slični likom, čak su i hodali na isti način.

Ali, sestrica nije bila stalno sa njim. Baba se starala o mališanu neko vreme, a onda je saopštila sinu da mora na drugi, efikasniji način rešiti pitanje smeštaja i brige o dečaku.

I poslušao ju je. Nije prošlo ni par meseci, a već se oženio po treći put. Nova mlada je već bila trudna, pa je posle skromne svadbe, u kojoj je izgleda najviše uživela ona, već poprilično zamakla u godine za udaju, rođen još jedan sin.

Dakle, život je ipak lep, mislio je on. Eto, oženjen je ponovo, ima dva sina, toliko željenog naslednika je obezbedio. Doduše, ima on i ćerku, ali kao i da nema, ona nije sa njim, kod majčinih je, sam je smatrao da je tako najbolje. I nije se baš nešto ni borio da je dobije, iako je to mogao učiniti u jednostavnom postupku – on je preostali živi roditelj, jedini on ima neopozivo pravo da devojčica bude kod njega. Ali, ništa nije činio. Možda....možda ga je previše podsećala na ono što je želeo zaboraviti.

*********************

Nije ga baš sreća nešto služila tih godina. Poslove je menjao na svakih par meseci, uvek u drugom mestu i u drugoj firmi. Nekako, s početka je sve išlo dobro, a onda su počele priče da je nepouzdan, jer pije, potpuno gubi kontrolu šta i kome kaže, kad ga dobro uhvati alkohol, a to je maltene bio obrazac njegovog ponašanja.

Seljakao se iz mesta u mesto, tragajući za boljim, koje je stalno izmicalo. U kući nije mogao naći mir. I treća žena plaćala je cehove svakog njegovog neuspeha, tresući se od njegovog dolaska, jer su joj obavezno sledile batine. Teška mu je ruka bila, tu gde udari, odmah je prskala krv, skoro kosti pucale, nije birao ni gde, ni koliko udara.

Dakle, ni treća nije valjala.

Razlozi? Jelo je bilo hladno ili previše toplo, potrošila je više u radnji, nego što joj je on dozvolio, kuća je bila neuredna, ili je rasturala previše struje na usisivač, košulje su mogle biti belje, odela biti bolje ispeglana.....

Kada se ima volje, uvek postoji razlog zašto će na nekoga padati batine. Ćutala je i ova nesrećnica, braći se nije smela ni požaliti. Pa, jedva su dočekali da je udaju i da je se oslobode. Žensko je tu da ćuti i trpi, ako njen muž ne zna zašto je tuče, onda to ona mora znati, umovali su oni i trudili se da sa sestrom imaju što manje kontakata, što baš i nije bilo teško, jer u odbojnu kuću, gde se čula samo njegova vika i njeno zapomaganje, ni komšije nisu zalazile.

Zanimljivo, sinove nije dirao. Ili su možda bila previše brzi, dobro su osećali njegova (ne)raspoloženja, pa mu se sklanjali, kako se pojavio.

Ćerku je viđao uglavnom jednom godišnje, kad bi odlazio da je vidi, odlazeći kod nje u školu. Ponosio se njenim uvek odličnim uspehom, prošetao sa njom po gradu, odveo negde na ručak i  kupio joj uvek ono što je ona htela – knjige, klizaljke, kaputić, koji joj se dopao......Plaćao je izdržavanje za nju, redovno mu je sa plate skidan mesečni iznos po presudi, na koju se ni jedan jedini put nije žalio.

**********************

Nekako, na poslu mu je ipak krenulo. Uključio se i u politiku, postao sindikalni funkcioner, opet je on bio taj, koji se pitao i čije je mišljenje često bilo presudno.

Krenula su i službena putovanja, sa kojih je uvek donosio nešto kući, svakome od dece poklon, a i trenutna od ljubavnica nikada ne bi ostala uskraćena za lepu uspomenu. Jer, žene su mu bile i ostale slaba tačka.

Nekad samo jednu noć, nekad par dana, a bilo je i srećnica  koje su bile aktuelne par nedelja – ali, nikada nije bio samac u braku. Nije baš nalikovao fimskom glumcu, ali je zato imao položaj, mogućnost da obezbedi lečenje, da zaposli.... Usluzi se u zube ne gleda, zar ne? Zanimljivo je da se svaka od njegovih veza, započetih mahom za službenim ručkovima i večerama, završavala nakon što bi dotična završila izmodrena, srećna ako joj nos nije bio slomljen.

Od jedne do druge, nekako je najviše preferirao brinete, mada ni na ostale, raspoložene da se nađu na usluzi uglednom drugu, a svaka je bila mlađa od prethodne, dok nije stigao do godina svoje kćeri, nije manjkalo.....Od maliganskog ushićenja na početku, do raspleta, ponekada završavanog i u stanici milicije. Prijava nikada nije podnošena, neviđenom brzinom bi se istreznio i ispričao svoju logičnu i ubedljivu priče, gde se znalo da je dotična isključivo kriva zašto je njemu „pukao film“. Naravno, nikada pisanog traga nije ostajalo, a o eventualnom, bar i prekršajnom postupku, ni govora.

Čudo jedno, kako je ceo svet pun kurvi. I baš svaka da naleti – na njega.

Da mu je neko tad rekao da je uzalud tražio samo jednu ženu, nasmejao bi se, odmahnuo rukom i nastavio sa žestinom. Ali, nijedna nije bila – ona. Ni nalik njoj.

Trpela je to njegova treća žena nekih 15 godina, možda i koju više....a onda pokupila stvari i otišla u kuću svojih preminulih roditelja, gde je sada i ona imala deo. Više nije mogla izdržati ni čekati hoće li se njegovo novo divljanje završiti tragično.

Podizala je svoje dete, brinula se nevoljno i o njegovom starijem sinu, tihom, nedokučivom dečaku, koji ništa ne bi govorio, ali uvek radio po svom.......u retkim prilikama kad je dolazila dočekivala i devojčicu, uživajući u njenim zlatnim loknama i vedrom raspoloženju.....Ali, to više nije bilo dovoljno. Onda, kada joj se ukazala prva prilika, kad je nasledila deo roditeljske kuće, pobegla je od njega, glavom bez obzira.

Mirno je prošao postupak razvoda, čak se ni pitanje stana nije postavljalo. Znala je šta je čeka, ako se usudi i zatraži deo stana. A i znala je da on previše voli svoju decu, neće ih ostaviti na ulici, bez ičega.

Doduše, nije se povukla bez posledica. Sa njegovom aktuelnom ljubavnicom, koja je nastojala pobeći od njegovih maltretiranja bilo kako i po bilo koju cenu, sklopila je lako dogovor, saopštila joj neke podatke iz njegove prošlosti, pa su mu zajedno smestile takav postupak iz kog se uspeo izvuči samo penzionisanjem. Kratko rečeno, vratila mu je sve što je prošla sa njim, sa ljutim zelenaškim kamatama.

Dakle, ipak su mu žene doakale, na ovaj ili na onaj način.

********************

I ostao je sam. Deca su se razišla, stariji se sin oženio, ovaj mlađi nikada nije bio kod kuće. Ćerka....na studijama, udata, imao je i unuka, kog je slabo viđao.

Pravi raj za svakoga, ko je tvrdio kako su mu žene život upropastile. Piješ koliko hoćeš, niko ti ne broji flaše ni gajbe, jedino ih treba dovući, lebdeo je svakog dana u alkoholnoj izmaglici.  Samo, prijatelja nije imao, na vrata dolazili samo inkasanti, anketari, prosjaci i poštar, jednom mesečno, kada je donosio penziju.

Zao ga je glas bio. Čovek, tri puta ženjen, sa bezbroj veza, „a sve su bile svakojake“ nije bio baš privlačna partija ni onoj, koja je gledala stan i njegovu penziju. Prevelik rizik, šta li?!

Ono malo prijatelja, što je imao dok je radio, istopilo se kao sneg u maju. Uglavnom je vreme provodio sam u stanu, gledajući vesti, sistematično prazneći gajbu za gajbom piva, uz malo meze. Niko mu nije trebao, niti je njega neko tražio. Da mu se stariji sin nije rano oženio i dobio decu, stanujući naravno posebno, valjda mu se ne bi imao ko ni nasmejati. Ćutao je, nikada reči ne bi progovarao o svojim praznim danima, beskonačno dugim noćima, verovatno utopljenim u alkoholna isparenja, letima bez kraja, kada skoro ne bi izlazio iz kuće, zimama prošaranim beogradskom košavom.

Kako li je provodio te usamljeničke dane i noći, bar onda kada je bio pri kako-tako zdravom razumu? Da li je pretresao svoj život, da li je „vraćao filmove“, da li je imao snage suočiti se sa svojim ogromnim doprinosom praznom i hibernirajućem životu u kom se našao?

Da li je video njen lik, bar u kćerinim crtama, čiju je fotografiju držao na zidu, a bila je tu negde, doduše malo skrajnuta, njihova slika sa venčanja, jedina koju je imao izloženu iz svoja tri braka, da li ga je pekla toplina njenog osmeha, sjaj njenih prekrasnih očiju? Da li je u naletima vetra kroz isušenu stolariju dopirao od nekud zvuk njenog melodičnog, anđeoskog glasa?

Izgleda da to nikada nije uspeo potisnuti, koliko god da je bio maestralan u izbegavanju razmišljanja o prošlosti.

Jer, kada je u retkim prilikama dolazio kod kćeri, dok bi je gledao, oči su mu se smešile, uživao je u njenom smehu, govoreći mu kako ga njen glas i njen smeh toliko podsećaju na njenu majku, „prvu i jedinu ženu, koju je za života iskreno i bez ostatka voleo.“ Tu svoju kćer, kojom se zaista ponosio, čije je slike svima pokazivao, naučio je da igra šah, još dok je imala 8 godina....u onim retkim prilikama, kada je dolazio kod nje, uvek bi odigrali bar jednu partiju, smeškao se, kada bi govorio kako nimalo nije lak protivnik.

Bio je doživotna enigma za svoje najbliže. Da mu alkohol nije istopio pola neurona, zbog čega je prvo zapatio Parkinsonovu bolest, uz partijski pedigre i taj nemilosrdno analitički zdrav razum, kome baš ništa ne bi moglo promaći, dogurao bi do ministarskog mesta ili bar direktora nekog ozbiljnog fabričkog giganta. Nikada se ne zalećući i „ne padajući na prvu loptu“, nije se dao impresionirati parolama, oslanjao se na svoje procene, koje bi se uvek pokazale tačnima.

Nije dozvoljavao da mu neko drži predavanja. Ali, nije se ni petljao u tuđe živote. Ako bi ga neko pitao, rekao bi šta misli i.....ostajao na tome. Jeste bio osobenjak, ali u svesnom njemu, trunke zla nije bilo.

I sve to, dok ne bi krenuo sa prvim pivom. Za popodne bi otišla gajba, a onda bi prelazio na žestinu, uglavnom rakiju ili vinjak, koji je jedino priznavao kao kvalitetno piće, bez hemijskih budalaština.

Onda se neverovatnom brzinom od Dr Džekila pretvarao u Mr Hajda. Alkohol je u njemu uvek budio tešku agresivnost, neobuzdani poriv da se sa nekim svađa, da vređa, da izlije sav nakupljeni otrov. Sve što je za života uspeo upropastiti, a toga je bilo previše, nezamislivo mnogo, učinio je isključivo – pijan.

Još su stari Rimljani osmislili pravni institut ACTIONES LIBERA IN CAUSA. U prevodu, to je situacija kada neko svesno dovede sebe u stanje, gde neće moći upravljati svojim postupcima. I kada se neće moći pozivati na smanjenu uračunljivost, jer je takvo svoje duševno stanje sam izazvao, svestan da pod uticajem alkohola potpuno gubi kontrolu nad svojim postupcima.

Upravo to je on radio. Ta destruktivnost, koju je nosio u sebi, poput okovane nemani, bila bi oslobađana uvek onda kada bi alkohol počeo odlučivati umesto njega.

********************

Imajući u vidu pod kojim su mu okolnostima deca rasla, imao je mnogo više sreće nego pameti. Svi su, ko više, ko manje, nešto napravili od sebe, niko nije dopao kandži zavisnosti niti pod udar zakona.

Kada je bio normalan, svestan, trezan, umeo je biti dobar otac. Voleo je svu svoju decu, svakog od njih na svoj način. Pokušao im biti podrška, koliko je znao i umeo.

Svoju kuću u Banji Koviljači je prodao i podelio svojoj deci na ravne delove. Možda se na taj način pokušao izboriti sa sobom, svestan da u školovanju kćeri nije učestvovao, a mogla je, uz njegovu podršku, postati doktor nauka, radeći negde u UNICEF-u i govoriti nekoliko jezika.

Ćerku je......izgubio i bio je bolno svestan toga. Ali je opet uvek pominjao, presrećan što mu jedina unuka, liči na nju. Nije propuštao ni jednu priliku da je pomene, govoreći kako je od njega nasledila pamet i zdrav razum.

Obožavao je svoje sinove.

Stariji, od kojeg su mu jedino ostali unuci, dva anđela, divna i dobra deteta, najviše je ličio na oca, vredan, pomalo svojeglav, ali uvek odan kući i porodici. Morao je za to najviše zahvaliti svojoj divnoj ženi, čiji su mu otac i majka, do krvi odani svojoj deci, pružili jedinu pravu normalnu porodicu, koju je imao, podigli im decu i uvek bili uz njih, kad su im trebali.

Čak se i on, osvedočeni ženomrzac, jedino sa poštovanjem odnosio prema snaji, koja mu je rodila unuke i njenoj majci.

I bio presrećan što su se njegovo dvoje starije dece savršeno dobro slagali i voleli, bliski kao jaje sa dva žumanceta, oboje toliko nalik njemu.

Mlađi.....uvek rastrzan između roditelja i njihovog lošeg braka, bio mu je slabost, bolna tačka,  svestan da bez njegove pomoći teško može i preživeti, odvajao je od usta, samo da bi mu nekako olakšao život.

Izgleda da bi svaki čovek morao imati dva života – prvi, da nauči da živi, a drugi – da ga proživi, dajući od sebe najbolje što može i što mu je podareno. Koliko li je njemu života bilo potrebno da počne ceniti sebe, da ne gleda u sebi samo preživelog brata narodnog heroja, onog što je imao više sreće, jer je bio premlad......da poziciju, koju je zauzimao može zahvaliti i svojoj pameti i visprenosti, umesto isključivo boračkom pedigreu....da svoju potrebu za dominacijom prihvati kao deo uloge oca i muža, lepog i pristalog čoveka, umesto opsesije za neobuzdanom tiranijom, koju doliva flaša za flašom.

Najstariji od preživele dece, uvek odgovoran za celu porodicu, sa previše teških obaveza u vreme, dok je još morao sazrevati, uvek u fazi preispitivanja da li je mogao uraditi drugačije ili bolje, opteretio se teškom nesigurnošću, koju je mogao odagnati jedino kada popije. Onda su svi strahovi i dileme ostajali iza njega. Onda mu je – more bilo do kolena.

********************

Nikada ga niko od njegove dece nije čuo da se žali. Niti da nema para. Podnosio je svoju sudbinu ćutke, bez roptanja. Kao da je sam iskajavao kaznu, koju je sam sebi izrekao.

Dugo je vremena prošlo kada je priznao da je teško bolestan i malo više rekao o prirodi svoje bolesti. U to vreme sa ćerkom više nije komunicirao – desetine godina nataloženih loših sećanja kulminirale su tihim, ali žestokim sukobom i potpunim prekidom odnosa. Ona nije mogla prihvatiti njegovo olako prihvatanje stvari, koje su, kako je govorio bile onakve, kakve su morale biti. Smatrala je da je sve moglo biti drugačije, da, ako već nema koristi od vraćanja unazad, ono bar ne može neprestano gurati stvari pod tepih, kao da se ništa nije desilo.

Previše je toga bilo, a da se moglo samo tako potisnuti. Tim pre, što on svoju odgovornost za njen osakaćeni i upropašteni život, bar javno, nikada nije prihvatao niti želeo priznati svoj presudan doprinos.

12 godina nisu komunicirali. Znala je da je živ, da se dobro drži, ali da je već dobrano oboleo. Tek je posle saznala da nikada nije hteo da se invazivnije leči – svoje zdravstveno stanje prihvatio je potpuno fatalistički, odbijajući hemoterapiju i citostatike. Znao je šta ga čeka i.....kao da je to prihvatio kao oslobađanje.

Ona je izgubila najveću bitku sa sobom, kada je odlučila da proguta ponos, jednako tvrdoglava i uporna kao i on, pa ipak odlučila da ga vidi, ne želeći da svoju savest optereti i činjenicom da će on otići, a nikada se više neće videti.   

Dok je grlila njegovo mršavo telo, kosti presvučene kožom, a suze im se mešale u njenom nemom priznanju da mu oprašta, da je sve iza njih, njegovi skoro bezglasni bolni jecaji sami su joj šaputali da bi sav svoj život dao za samo jedan dan novog početka. Previše kasno! Brišući suze sa njegovih obraza, koje je svega par puta videla, otkada ga zna, bila je svesna da on neće još dugo.

*********************

Umro je lako. Par sati nakon primljene injekcije, ugasio se, bezglasno, sa jedva primetnim uzdahom. Bez bolova, bez jauka, bez roptaja.....Otišao je iz svoje kuće, svog kreveta, sa svojom decom pored njega.

Možda je u tom poslednjem samrtničkom snu, video i njen lik, čuo nju, kako ga poziva, govoreći da mu oprašta, jer se ništa od propuštenog ne može vratiti. Satkana od dobrote, ona jeste bila  sposobna da to uradi.

Možda je i zbog toga njegovo lice odisalo nepojmljivim mirom.

Bog će suditi. Pa kako presudi -  gospodaru i robu, svecu i grešniku, silniku i žrtvi..... Svakom čoveku, u kriku rođenom, u roptaju ispraćenom.


*********************

Ovaj je život toliko dugačak, a u isto vreme tako porazno kratak.

Predugačak, jer u njemu napravimo milion grešaka, što namerno, što nehotice.

A previše kratak da bi ispravili i stoti deo onoga što smo pogrešno uradili.