25. prosinca 2015.

2015-a









Kada se, doduše u retkim trenucima, suočim sama sa sobom, jedini i neizbežni zaključak je da nam ne treba većih neprijatelja od nas samih. Naše sopstvene predrasude, ubeđenja bez istinski realnog osnova, su upravo to što nas najviše koči. Ne drugi, samo mi sami.

2015.godina je za mene bila godina prosvetljenja.

Kada sam odlučila da otvorim blog, tako logično za mene, označen kao IN MEDIAS RES, jer sam se već jako umorila od šminkanja istine, odlučivši da sve što budem dalje pisala, bude suštastvena istina i samo istina, moja sestra Sneža je bila krivac što sam otvorila nalog na FB-u.

Kako sam se samo protivila.....Godinama sam bežala od toga, koliko god da su me moji klinci u kancelariji nagovarali, smatrajući to neozbiljnom delatnošću za osobu, koja je duboko zagazila u šestu deceniju. Da ja to sebi dozvolim? Nikada, smatrala sam, ubeđena da sam apsolutno u pravu i da moj stav, tako tvrdokoran, nikada neće istrpeti bilo kakve korekcije, a kamoli da ću priznati eventualnu grešku. Ne, za sebe sam samo ja bila u pravu i ta tvrdoglavost, koja mi je mnogo zla nanela, bila je odlučujuća da se uporno protivim i protivim.

Moja Sneža, što je prosto nezamislivo, ume biti još gora od mene.

Na sva moja ogorčena protivljenja, ona se uopšte nije obazirala, tvrdeći kako, ako već pišem javno, moram biti u kontaktu sa svojim čitaocima....Da ljudi moraju znati kakva se osoba krije iza mojih tekstova. I nije odustajala, koliko god se ja koprcala i, puna ogorčenja, govorila kako me na tu „glupost“ nikada neće nagovoriti ni naterati.

Ona je i bila neposredni izvršilac otvaranja mog naloga, sve je odradila, ne obazirući se na moje frktanje, slušajući me samo utoliko, u pogledu podataka, koje ću staviti na profil. Jer, godinama sam patološki čuvala svoju privatnost, ne želeći da svoj život izložim javnosti. To mi je nekako bio.....čist egzibicionizam.

I tako, 26.marta, dakle pre 9 meseci, startovao je moj blog, sa prvim tekstom AMICIA NOSTRA DISSOLUTA EST, iliti u prevodu – naše se prijateljstvo istopilo, rečenica koju je Neron rekao Seneki, pre nego što mu je dao nalog da lepo, kao čovek, iseče sopstvene vene i izvrši samoubistvo, kako ga ne bi razvlačili po ulicama Rima.

Istog dana je krenula i aktivnost na mom nalogu na FB-u, gde sam stavila svoje pravo ime i prezime, odlučivši se da uvek govorim u sopstveno ime. Doduše, kao penzioner, imala sam uslova za to – niko me nije mogao prozvati zbog stavova, koje iznosim, kako u postovima, tako i u komentarima.

Tog dana, za mene je bio otvoren jedan novi svet, svet o kome nisam ni sanjala da postoji.

Nevoljko priznajući sebi koliko sam grešila, morala sam konstatovati da je to medijum, gde pametni ljudi, ljudi koji itekako imaju šta da kažu, iznose svoja gledišta, ponekad veoma oštro, ali ne štedeći nikoga, pa ni sebe same.

Zakoračila sam u novi prostor, za mene potpuno nepoznat, upoznajući ljude, čitajući ono što pišu, za šta se zalažu, protiv čega se bore....To je svet, koji se ne može uporediti ni sa kojim drugim, novi Cyber-svemir, entitet za sebe.

Tada sam shvatila da nisam baš toliki vanzemaljac, kao što sam bila ubeđena, da mnogo ljudi misli i rezonuje kao ja. Ako su stavovi bili i drugačiji, naterali su me da preispitam osnovanost svojih, da korigujem i te kako ono, u šta sam bila čvrsto ubeđena da je tako i nikako drugačije.

Dakle, upoznala sam meni, do tada nepoznat, potpuno novi soj ljudi, pametnih, visprenih, izuzetno obrazovanih, sa kojima sam imala mnogo zajedničkih tema i koje sam počela, vremenom, doživljavati kao prave prijatelje. I to daleko, daleko bolje od većine onih, koje sam imala u svom dotadašnjem životu.

Ne želim sada spominjati imena; ima ih mnogo i sigurna sam da bih nekoga jako povredila, izostavivši ga...Ali, moji prijatelji, za koje sam vrlo brzo već mogla prepoznati kakvog su raspoloženja, da li im se dešava nešto krupno u životu, prijatelji čije sam zebnje i strahove dobro upoznala, postali su mi u toj meri dragoceni, da skoro ne bih mogla dočekati taj trenutak kada ću otvoriti računar i zaploviti novootkrivenim prostorom.

Trebalo je jako malo vremena da po objavama prepoznajem autore – svi smo mi različiti, svako na svoj način originalan i upečatljiv....Da prepoznam srodne duše, ljude koji misle slično kao ja....Izuzetno pametne, obrazovane ljude, od kojih i te kako ima šta da se nauči.....Da sa njima delim i njihove i svoje jadove.....

Sreća se udvostručuje, kada se deli sa prijateljima. Nevolja uvek čini lakšom, podnošljivijom.

Možda sam u početku imala najviše okapanja, obzirom na dužinu svojih tekstova. Nisu baš lako bili prihvaćeni, dok se valjda ljudi nisu navikli. Jer, nikada blog nisam prihvatala kao vrstu internet – dnevnika, već kao mogućnost da se prisetim životnih situacija, kroz koje sam prolazila ili bila njihov nevoljni svedok, a za koje sam smatrala da ne smeju ostati zaboravljene, da ih ne sme prekriti pesak vremena.

Dakle, za ovih 9 meseci, kada sam startovala od 10-ak pregleda po tekstu, stigla sam dotle da je moj blog posetilo 11.562-je čitalaca, sa objavljenih 38 postova. Dakle, u proseku, oko 1.400 i kusur mesečno. Ponosna sam na te podatke. Ipak je ono, o čemu pišem, doprlo do mnogih ljudi.

Uvek sam pisala o drugima, mada je mnogo više mene pobeglo u mojim tekstovima, nego što sam nameravala da pustim. Nemoguće je pisati o nečemu, a ne poistovetiti se sa tom situacijom, nemoguće je pisati o ljudima, a biti prema njima hladan i bezosećajan, iznoseći samo činjenice. Možda to neko i može...znam da ja sasvim sigurno ne mogu.

Dakle, uvek sam pisala o drugima. Ovo je najličniji tekst, koji  sam do sada napisala.

Istovremeno, čitajući postove mojih prijatelja, vrlo brzo sam naučila da nepogrešivo prepoznam autora. Moje divne prijateljice, moji sjajni prijatelji i te kako imaju šta da kažu – poput mene, prepuni su utisaka, uspomena, doživljaja, svojih ili ljudi sa kojima su makar i na kratko bili u kontaktu.

Čudesan je utisak biti svestan da nisi sam....Da postoji mnogo ljudi, sa kojima se mogu deliti misli, stavovi, makar se ponekad ne slagala sa njima, poštujem ih, jer su njihovi. Ako sama očekujem da neko poštuje moje mišljenje, onda se tako moram postaviti i prema svim ostalima.

Kada sam bila najviše neraspoložena, depresivna, dovoljno je bilo da prošetam kroz objave i privučem osmeh na lice...Da mi oči zasijaju, da se uglas smejem, da ponekad i zaplačem. Da, jednostavno, budem čovek od krvi i mesa.

Hvala mojim divnim prijateljima što postoje! Hvala im na podršci, hvala im na komentarima, hvala im na svemu. Uz njih sam shvatila kako je svako od nas samo delić celine, kako smo samo zajedno nešto posebno, nešto što vredi.

Bilo je, pogotovo u početku, nekih ružnih situacija, ali ih ne pamtim. Zaboravila sam ih. Ako bi neko baš preterao, a toga zaista nije bilo puno, pribegla bih opciji „BLOKIRAJ“ i više ne bih nikome davala priliku da istresa svoj otrov na moje mišljenje.

Navikla sam da, ako se i ne slažem sa nečim, to jednostavno apstrahujem. Pa, ne piše nigde da baš o svemu moram imati mišljenje i da stoji moja obaveza da se izjašnjavam na svaku objavu.

I priznajem da mnogo lajkujem....Ako se neko odlučio da nešto stavi na raspolaganje svima, onda to treba ceniti i podržati.

Dakle, primetila sam kako se menjam....kako postajem tolerantnija i strpljivija....kako se trudim da izbegnem direktna sučeljavanja. Reagujem jedino ako me neko direktno „nagazi“, ali nastojim da i takva polemika ne traje dugo.

Ta transformacija nije bila laka, pogotovo ne u početku...Kasnije, vremenom, sve je išlo daleko spontanije.

Čudesan je osećaj da, bez obzira gde se našla, mogu nekome od svojih divnih prijatelja, da se javim, da se sa uživanjem družimo. Neverovatan je osećaj, kada sa njima boravim i direktno....To su divni razgovori, gde se za nekoliko sati ne spomene ni politika, ni ekonomija, ni opšte stanje. Pričamo o onome, što baš i nije čest predme
t razgovora.

Dakle, 2015-godina je godina moje potpune stransformacije, godina spoznaje kako nisam sama, kako uvek mogu sa nekim popričati, podeliti i svoje neraspoloženje, a da ne zatrujem sagovornika, već da se sama bolje osećam.

Postala sam potpuno drugačija osoba....I kao takva, nekako, imam mnogo manje objašnjavanja i prepirki mene sa mnom.


To se ne može ni u potpunosti iskazati, niti se može obezbediti novcem ili vezama...To je nešto, što sam sama stvorila. I presrećna sam zbog toga.