04. септембар 2017.

ROĐENDAN






Na današnji dan, 28-og oktobra oko 17 časova popodne (nikada ga status ranoranioca nije privlačio) rođen je moj sin, moj Vladimir. Moje jedino dete, meso moga mesa, krv moje krvi, izdah moga udaha..... Pojavio se u ovom nesrećnom svetu nakon dugog i teškog porođaja, obmotane pupčane vrpce oko vrata, maleni namrgođeni zamotuljak, koji vrišti od protesta, što ga uznemiravaju i teraju ga da radi ono što neće, jer, zašto bi išao bilo gde, ako mu je tamo već bilo sjajno.

Moj Beban, koji je spavao onda kad je on hteo, jeo kada se njemu jelo, nikada mu se nije mogao ustanoviti neki bar i okviran raspored, obožavao da se kupa, vrištao na zujanje je fena za kosu, ali se zato opuštao na mojim rukama dok bih mu pevala uspavanku, svake večeri. Moj beban, kojih prvih 5 godina svog života nije hteo da mrdne od mene, jer nije mogao spavati bez dodira moje ruke, mojih obraza, moje kose.

Moj raspoloženi dečak, blistave pameti i bistre inteligenncije,  koji je radio sve što se trebalo raditi, ali isključivo onda kada on to želi i to njemu odgovara-

Moj divni i naporni pubertlija, onaj koji je svaki put dolazio kući sa novim sjajnim idejama. Pa uvek, nakon što bih mu malkice pokazala i drugu stranu medalje, prvo bi treskao sve oko sebe, šetao kao tek uhvaćeni tigar u kavezu, a onda polagao oružje, dolazio kod mene da me pita – može li se rešiti.

Moj sjajan saradnik u svim marifetlucima, koje smo pravili zajedno.....sujevernoj komšinici, onoj što je večito vrištala na njega kako je glasan i remeti kućni mir - crveni zamotuljak ispred vrata, prepun grančica, perja, kamenja i kao vrhunac, jedno vrapčije jaje, što ga slučajno nađosmo u grmlju...... nije posle toga smela izlaziti iz kuće 2 meseca...

Ili ono igranje i pevanje uz napanjenu muziku (samo smo čekali da nam neko od komšija pozvoni na vrata).......Vožnja Pony biciklom, onim što se mogao presaviti na pola, po naselju, dok bi on sedeo na svojoj dečijoj stolici, u koju se još mogao smestiti, jer je bio mršav, mrljavio na hrani, hteo je samo slatko i ništa više. I to je za njega bio najlepši doživljaj na svetu – ide sa majkom u vozanje. Biciklom.
  
1990-a........

Nisam sigurna da ova deca, koja izlaze iz sjajnih sajamskih lepotana, zatamnjenih stakala, mogu dozvati na lice taj osmeh, koji je on imao, dok smo se vozali našim razdrnadnim biciklom, koji je preživeo već jednu saobraćajku.

Mama je bila ta, koja je lečila sve njegove česte prehlade, koja je davala terapiju nakon odlaska kod lekara, mama je vodila na pregled kod hirurga, onda kada mu je trebala jedna sitna, ali neophodna intervencija. Samo je meni na ovom svetu verovao.

Mama je bila jedina, kojoj je dozvoljavao da mu secka nokte.....da ga šiša.....da leči sve njegove česte prehlade, uzima gorke lekove, uz spremnu kašičiću džema i čokoladicu, kada se onako iznemogao od temperature uspeo nasmešiti, jer "ćemo sada pobiti sve one male gadove, zbog kojih sam bolestan, je li tako, majka....".....uspevala sanirati sve njegove povrede, koje valjda sva deca, koja mrdnu na ulicu imaju, od oguljotina, pa sve do ozbiljnih posekotina, kada smo zajedno boravili u ordinaciji kod dežurnog hirurga, a on se iz petinih žila trudio da ne pokaže grč bola, dok mu šiju prosečeno koleno, kako bih ja videla da je veliki i jak, da to za njega nije ništa. I još poljupcima brisao moje suze, ne mogavši dozvoliti da me gleda kako me boli njegov bol.

Mama je bila ta, koja je "peglala" sve neopravdane časove, onda, kad bi on, nakon noći provedene na za računarom, samo promrmljao ujutru da "nema prva dva časa" i nastavio da spava. Ili, kad bi se skupilo društvo kod "ZMAJA", baš krenula priča, a on treba natrag u školu.....

I bez prestanka pekla kolače i palačinke, učila ga kako se prave "ŠNE NOKLE", samo da bi što brže bile gotove......Tople sendviče, kiflice sa mesom, viršle u lisnatom testu, sve ono što je imalo sjajnu prođu dok bi gledao neki dobar film i satima surfovao po internetu.


*********************

Onda je moj Vladimir postao student i posle tri besprekorno položena ispita, gde je dobio najviše ocene, došao kući i rekao kako mu je fakultet – dosadan i glupav. Kako sam mu mogla zameriti, kada te predmete, koji su ga čekali, ni sama nisam volela?! Jedino što sam, za razliku od njega, ja ipak bila disciplovanija pa sam otaljavala ono što sam baš jako, jako morala. Prema deci valja biti pošten, ako se tebi nešto ne dopada, onda se zamisli zašto se to ne dopada i tvom detetu. Od jedne propuštene godine niko nije propao, studiraće čistu informatiku.

I onda moj dečak bere plodove svoje višegodišnje opsednutosti računarima i programiranjem, nakon nekoliko obavljenih poslova, što u toku leta, što ovako, kod mojih poznanika, postaje poznat mladi stručnjak za web–dizajn. Nije smatrao da mu je ispod časti,  da sa svojom zbirkom radova pod rukom obilazi taksiste, nudi izradu originalnih vizit karata, sa sve autom i vlasnikom na njoj. Uvek bi se vraćao se desetak porudžbina. Nije mu bilo teško ići po kafićima, saznati ko je gazda, pa onda dotičnom pokazati kako bi njegova, inače sjajna karta kafa, jela i pića mogla biti još impresivnija , originalnija.....Nikada to nije doživljavao kao poniženje, padanje krune sa glave....Uvek je govorio da mu niko neće dati posao, ako ne poznaje njegove radove.

U tom je vremenu zarađivao ponekad i više od mene, jedino se ne sećam kad je prvu jutarnju izmaglicu dočekao u svom krevetu. Uvek sam ga zaticala za njegovim radnim stolom, noseći mu ko zna koju po redu kafu te noći. I onda bi me odveo u neku radnju, gde sam se zalepila nosom za izlog, pa ušao sam mnom unutra i tražio baš onu tašnu, zbog koje umalo nisam uletela unutra kroz staklo, čepajući me da ćutim, hladnokrvno je uzimao u ruke, davao je meni da je pogledam, gledao kako mi odgovara.....Kada bi mu se dopalo to što vidi, samo bi kimnuo glavom prodavačici u znak da se može pakovati, kupljena je, dok je meni tiho govorio da bar jednom u životu začepim i sačekam da izađemo napolje.

I bilo je takvih situacija bezbroj. Nikada nešto nije naplatio, a da svojoj majci ne bi kupio bar buket žutih ruža. Ili jednu jedinu, dajući za nju poslednju paru.





Uz njega sam postala svesna da svaki talenat ima dva segmenta – segmenat spoznaje i segmenat reprodukcije. Od mene je, očito, pokupio tu snažnu žicu ka umetnosti, a računar je bio dovoljan da na osnovu njegove čudesne veštine poznavanja dometa svih funkcija, stvori nešto lepo, nešto čudesno. Sigurna sam da bi danas imao jedan od nauglednijih studija za web-dizajn, da bi otplovio dalje u oblast kompjuterskih animacija.

A u isto vreme, dok je kao studirao i punim snagama radio svoj pravi posao, nalazio je vremena da se druži. Naša je kuća uvek bila prepuna njegovog društva, te divne dece, koju retko, ali rado srećem. Bez da se uopšte trudio, bio je rođeni vođa. I u svakom društvu najveći šarmer, najbolji kozer. Moj Vladimir, kog su obožavali njegovi drugovi i drugarice, moj Vladimir za kojim su njegove devojke suza isplakala, možda nešto više nego ja za njima.


Početak 1997.godine i moj maturant

********************

Koliko god ja učila moje dete, još sam više možda i ja učila upravo od njega. Svirao je gitaru, sjajno, iz duše......Najbolja izvođenja je imao onda, kada sam ja pevala, on me pratio, što donjom tercom, što svirajući, što pevajući sa mnom, dok su nam sjajno uklopljeni glasovi davali nezaboravnu celinu. Bora, Đoka, Jura Stublić, Dr Nele i kompanija, Kerberi, The Scorpions, The Beatles, Pink Floyd - orilo si iz našeg stana, prepunog topline, smeha i ljubavi.


**********************

Danas bi moj prelepi i prepametni dečak imao punih 39 godina.

Bio bi oženjen, imao verovatno dvoje dece, možda već u pubertetu, koji bi ga podsetili na ono, što sam mu godinama govorila – „Sve što radiš svojim roditeljima, sutra čeka upravo tebe i to od tvojih rođenih mladunaca".

Sada bi ON njima opravdavao časove, smišljajući najgluplje moguće izgovore, kao svojevremeno ja, ratovao sa njima zbog lekcija koje NISU  napisali i koje NISU NAUČILI.

I dobijao nervne slomove, kada bi mu ti isti klinci, moji unuci, na koje mu nikada ne bih dala da podigne glas, za sve što trebaju uraditi, npr. baciti smeće ili otići do prodavnice po neku sitnicu, govorili ono čuveno - "SAD ĆU!!!!"

Rekao bi svom Nikoli, mom unuku ljubimcu, da sa tako ronđavom majicom neće izaći nigde iz kuće, čak ni do komšiluka......i padao u nesvest, kada bi video moju ljubimicu unuku Aleksandru, a njegovu ćeru, koju niko ne bi smeo popreko pogledati, pretio joj da će pre ostati zavezana za radijator, nego "IZAĆI NAPOLJE U TIM POCEPANIM FARMERICAMA , GOLOG PUPKA I U TIM OLINJALIM PATIKAMA, JOŠ UKRAŠENIM ZLATNIM ŠLJOKICAMA!!!!!!!!!!", optužujući usput mene da sam ja kriva za sve, jer joj ništa ne branim i puštam je da radi šta hoće.

Možda bi odustao od dalje diskusije  tek kada bih mu pokazala fotografiju šesnaestogodišnjaka iz SKINS faze - leto, gori nebo i zemlja, a on u "martinama" do kolena (zbog kojih smo specijalno prešljapali pola Budimpešte i na jedvite jade ih našli u nekoj zabačenoj radnji), šarenim platnenim bermudama i namerno isečenoj atlet majici, koji je opasno ličio i na njega, a i na potomka mu. Verujem da bi tek onda zaćutao.

Odnela bih mu slane palačinke u bešamelu, tepsiju lenje pite i najveću kutiju ŠNE NOKLI, jela koje je najviše voleo i mogao ih jesti do iznemoglosti. Za klasično rođendansko posluženje bi se pobrinula majka mojih anđela, moja od duše usvojena ćera, kojoj bih uvek donosila sve ono što joj, po njegovoj oceni "nije bilo potrebno", jedino je meni smela reći koliko to priželjkuje i zbog koje bih ga uvek kritikovala da je previše van kuće i da joj ne posvećuje dovoljno pažnje ni vremena, dok bi on namrgođeno, gunđao _"HOĆEŠ LI JEDNOM U OVOJ KUĆI MENI DRŽATI STRANU, PA JEDINO SI MENE RODILA?!?!?!"

I jesam. Ali, i oni bi bili jednako moji, kao što je bio i on.

A onda bi, jednako brzinom kojom bi ga uhvatio impulsivan protest, "povukao ručnu", opustio se, pa bi svi seli, kao ono nekad, gde ko stigne i gde mu je najzgodnije, otvorila bi se prva tura piva, kuća bi začas bila puna njegovih drugova sa svojim ženama i svojom decom, svako od njih osvetnik svojim dedama i babama....... pa bi sedeli, pijuckali, pričali viceve i smejali se, začas bi se tu našlo par gitara, njegov kum bi se prihvatio harmonike i žurka bi trajalala.....do zore.

Dakle, danas bi slavio rođendan, a ja bila najsrećnija majka, svekrva i baka na svetu.

*******************

Nikada neću prihvatiti da je zaista otišao, da ga nema. On će za mene uvek biti tu, pored mene, onda kada treba. Znao je on to jako dobro, koji su ti trenuci, kada ja bez njega ne mogu.

Jer, pamtim samo naše lepe trenutke. Onih, onih drugih bilo je malo, mahom zato što smo bili previše slični, razmišljali na isti način, ali uz pomoć različitih argumenata, pa nekada i nismo postali sporazum.

Ali onaj trenutak, kada stavim ruke na njegove izvajane slepoočnice, provučem prstima kroz tu gustu kosu, vidim mu oči kako mi se smeše, znala sam da smo opet došli do dogovora.

                                                    *******************************

DA je bilo sreće i da je tako bilo pisano u nekim programima kosmičkim, danas bi moj prelepi i divan dečak slavio svoj 40-i rođendan.

Čovek snuje, a Bog određuje!







Нема коментара:

Постави коментар