19. фебруар 2017.

VERA VIŠE NE ŽIVI OVDE







DOĐE U MOJ OFFICE JEDNA STRANKA, VEĆ DESETINAMA GODINA ŽIVI U AUSTRIJI.....OBAVISMO MI BRZO ONO ZBOG ČEGA JE DOŠLA, PA KRENUSMO U DIVAN O AUSTRIJI, U KOJOJ NISAM BILA VEĆ GODINAMA, NEMAM POJMA ZAŠTO, VALJDA IZ INATA, A SVOJEVREMENO, U RUŽNA STARA VREMENA NE BIH SASTAVILA 2 MESECA, A DA NE ODEM TAMO. ATMOSFERA, MIR, UREDNOST, ŠTA LI.....

POČNE ONA MENI DA KUKNJA KAKO SE SADA TEŠKO ŽIVI TAMO, REČE DA NI AUSTRIJA NIJE ONO ŠTO JE BILA. DOBRO, SLOŽILA SAM SE, NISMO NI MI VIŠE ONO ŠTO SMO BILI, PA ETO, ODROBIJAVAMO SVOJE.

KAD JE VEĆ ONAKO DOBRO ZAPENILA, U TRENUTKU DOK JE UZIMALA DAH, REŠIH DA JE PREKINEM I UPITAH JE ZNA LI KAKO SE ZOVE PREDSEDNIK REPUBLIKE.....

ZANEMELA JE. POČELA DA MISLI.....I MISLI....NAPROSTO VIDIM KAKO JOJ SE VIJUGE ŽULJAJU JEDNA O DRUGU......I ONDA, KAPITULIRAJUĆI, SAOPŠTI MI DA – NE ZNA!

E, TU SE ONDA JA PUSTIH SA LANCA.....PA JOJ REKOH DA, SVE DOK NEMA POJMA KAKO SE ZOVE PREDSEDNIK DRŽAVE U KOJOJ ŽIVI, MOŽE SEBE SMATRATI JAKO, JAKO SREĆNOM ŽENOM.

DAKLE, ZAŠTO ISPRIČAH OVU PRIČU?

PREDSEDNIK JE, PREMA NAŠEM USTAVU, KOJI SE, UZGRED BUDI REČENO, RAZVLAČI I UKALUPLJUJE PREMA DNEVNIM POTREBAMA, SAMO FIGURA, DODUŠE JAKO DOBRO PLAĆENA I SA MNOGO PRIVILEGIJA, ALI FIGURA! NEMA OBAVEZA ZA KOJE ODGOVARA, NE POLAŽE RAČUN NIKOME, POD USLOVOM DA NEPREKIDNO BUDE MUDAR I IDE NIZ DLAKU SVIMA, DA SE TRUDI POVREMENO POJAVLJIVATI, SA SVE PRVOM DAMOM U FIRMIRANIM KOSTIMIMA, TAŠNAMA I OSTALOM AKSESOARU, TO VALJDA ZBOG IMIDŽA ZEMLJE, VEROVATNO FINANSIRANIH IZ NEKIH POSEBNIH FONDOVA, ČIJI BIH PRAVILNIK JAAAAAAAAAKO VOLELA VIDETI.....POVREMENO SE USLIKA, PRIČA, TRUDI SE IZ PETINIH ŽILA DA NIKOGA KONKRETNO NE NAGAZI. MOŽE I PEĆI RAKIJU, TO MU DOĐE, BIĆE, KAO HOBI, I ON JE OBIČAN ČOVEK, PA JE VALJDA DELI ONIM NAIVCIMA I DOKONIMA, KOJI DOĐU U ZVANIČNU POSETU, JER VIŠE NE MOGU IZBEGAVATI POZIVE. PONESTALO IM IZGOVORA. NE MORA ZNATI NI JEDAN STRANI JEZIK – GOVORI SRPSKI, DA TE CEO SVET LEPO RAZUME.

DAKLE, KADA BIH SE PONOVO RODILA, ŠTO NE ŽELIM SEBI NI U NAJBORIM KOŠMARIMA, ODMAH BIH SAOPŠTILA DA ŽELIM, KADA PORASTEM, BITI ISKLJUČIVO – PREDSEDNIK. LADOVINKA, BRATE, BEZ MERE I GRANICE. JEDINO ME BRINE MALO ONAJ AVION, MNOGO JE MATOR, DA MU ŠTOGOD NE RIKNE ILI POFALI, ŽIVA NE ZNAM KAKO BIH PODNELA TAJ ŠOK.
TAKO BI BILO LEPO BAVITI SE DOBROTVORNIM RADOM....TO BIH PREPUSTILA PRVOM GOSPODINU, TJ. MOM ZAKONITOM, PA NEKA SE ON PATI SA POSLOVNIM PROSTORIMA, ČIJI ZAKUP ZA PAR STOTINA KVADRATA KOŠTA NEKOLIKO HILJADA EVRA MESEČNO (?????????), A FIKSNI TROŠKOVI – ZARADE ZAPOSLENIH, ZAKUP I JOŠ OSTALIH PAR HILJADA STAVKI, KOJE SU TOP SECRET, ODNOSE POLOVINU PRIKUPLJENIH SREDSTAVA, ZA KOJA NIKO ŽIV NE ZNA KOLIKO IH JE I KO SU SVE DONATORI. NARAVNO, ZBOG UGLEDA ZEMLJE, NE BIH MU DOZVOLILA DA NOSI NIŠTA DRUGO OSIM ARMANIJA, ARMANĐILDA ZENJE.....EVENTUALNO SAWIL ROW, ALI UMERENO, TEK PO KOJI DETALJ. VALJDA PRVI GOSPODIN MORA IZGLEDATI REPREZENTATIVNO.

STROGO BIH VODILA RAČUNA O ŠTEDNJI I IMOVINI, KOJU POSEDUJEM. GDE TO PIŠE DA KUĆA MORA BITI NA MOM IMENU, KADA IMA TOLIKO ROĐAKA I POUZDANIH (?!?) PRIJATELJA, KOJE VALJA OBEZBEDITI, A VALJDA BI MI BILI I ZAHVALNI.

ZAPOŠLJAVALA BIH, MOG MI LAPTOPA, KOJI NEŠTO RIKNJAVA U POSLEDNJE VREME, SAMO NAJROĐENIJE. SPOSOBNI LJUDI, NISU ONI KRIVI ŠTO SU SA MNOM U SRODSTVU. DODUŠE, KAŽU DOBRO INFORMISANI, DA SE BROJ ROĐAKA POVEĆAVA GEOMETRIJSKOM PROGRESIJOM, KADA DOĐEŠ NA FUNKCIJU, ALI SAM SIGURNA DA ZLOBNICI  - LAŽU!

NE BIH PEKLA RAKIJU, ALI BIH ZATO PRAVILA LIKERE.......ČOKOLADNE PONAROČITO, ČOKOLADA JE DOKAZANO ZDRAVA, DIŽE NIVO SEROTONINA – HORMONA RASPOLOŽENJA. NAŠAO BI SE TU I KOJI DONATOR ZA SIROVINE, MOJE VREME BI BILO BESPLATNO, SVE ZA MOJ NAROD, DAKLE, DELJENI BI MASOVNO NARODU, A NE SAMO UGLEDNIM GOSTIMA, KOJI NAS KRPE, KRITIKUJU, PONIŽAVAJU, SVE SMIŠLJAJUĆI KAKVU ĆE NAM JOŠ PODLOST SMESTITI, DOK SE RUKUJU....I RUKUJU.....JER FOTOREPORTERI NAVALILI, A VALJA NAPRAVITI PRAVI KEZ I ILUZIJU KAKO SE SVI VOLIMO I OBOŽAVAMO, NE MOŽEMO JEDNI BEZ DRUGIH.

ALI, NIJE OVO NEKA MOJA NEPODOPŠTINA, DA UĐEM I JA U PREDSEDNIČKU TRKU, KAO ŠTO STE, HAJDE DA SE NE LAŽEMO, POMISLILI.

OVO JE SAMO UVOD U NEŠTO, ŠTO JE TREBALO BITI OBIČNA OBJAVA, PA SE PRETVORILO U NEŠTO MALKICE DUŽE. KADA POČNEM PISATI, VALJA MI DATI 10 MINUTA I ONDA ODMAH MAKNUTI SKALAMERIJU OD MENE. RASPIŠEM SE, REČENICE SE NIŽU, A JA SVE VIŠE MOTIVISANA NOVIM IDEJAMA, KOJE MI NEZADRŽIVO NAVIRU.


***********************

PREMA MOJIM SKROMNIM PROCENAMA, PRATEĆI CENE U RADNJAMA, A JEDNA OD MOJIH VILA SUĐAJA SE VALJDA MALO DOBILA OD SREĆE, PA ME OBDARILA SA SLONOVSKIM PAMĆENJEM ZA BROJEVE, PRIMEĆUJEM DA SU U POSLEDNJIH NEKOLIKO MESECI CENE OTIŠLE GORE NAJMANJE 25% DO 30%. NAROČITO ZA ONE ARTIKLE, BEZ KOJIH SE NE MOŽE.

OKO SVETOG NIKOLE JE POSKUPELO MESO......PRE TOGA, BAŠ U VREME PRAVLJENJA ZIMNICE (SLUČAJNO, VEROVATNO) JE CENA ŠEĆERA BEZ NAJAVE. I TO ZA OHOHOJ.....

ULJE, BRAŠNO, DETERDŽENTI, MLEKO, JOGURT, JAJA, KUĆNA HEMIJA....I SL....I SL.....SAMO BEZ NAJAVE TE KLEPNU PO UŠIMA, MAHOM ONDA KADA VIDIŠ DA SE REKLAMIRAJU KAO ARTIKLI NA AKCIJI....A TOLIKO SU KOŠTALI MOŽDA JOŠ PRE NEKOLIKO DANA PO REDOVNIM CENAMA. DAKLE, NISU U PITANJU FRANCUSKI PARFEMI I FIRMIRANA GARDEROBA, VEĆ NEŠTO ŠTO MAHOM ODE KROZ WC-ŠOLJU ILI SLIVNIK. NEŠTO, BEZ ČEGA SE TEŠKO MOŽE, AKO NEĆEMO BAŠ SVI DA IDEMO KAO KLOŠARI.

PRITISAK, ONAJ DONJI, SKOČI MI NA 5000, KADA SE ZEZNEM O ODLUČIM PROŠETATI CENTROM GRADA....NA SVAKOM, ALI BAŠ SVAKOM IZLOGU KRUPNI PAPIRNI NATPISI SA OZNAKOM „RASPRODAJA 70%!“ , „AKCIJA DA NE POVERUJEŠ!“, „SVE ZA TREĆINU CENE“......RANIJE, DOK SAM BILA JOŠ NAIVNA, OBRATILA BIH PAŽNJU NA TU SILNO JEFTINU STVAR....PA SE FRAPIRALA DA JEDNO PARČE KRPE, KOJE NI ZA BRISANJE PODA NIJE, KOŠTA 5 – 6 HILJADARKI....DINARA. PA, KOLIKO LI JE KOŠTALO PRE TE ČUVENE RASPRODAJE?

JEZA ME HVATA OD PORUKA, KOJE MI POČINJU STIZATI NAKON 15-OG U MESECU.....SVI SAMO PRETE ISKLJUČENJIMA, AKO NE PLATIŠ RAČUN, ZEZNEŠ LI SE ILI NEMAŠ ODAKLE, PRIVATNI TI IZVRŠITELJ ODMAH LEGNE NA PLATU ILI PENZIJU, AKO SI MEĐU SREĆNICIMA, KOJI IH JOŠ DOBIJAJU ILI TI POPISUJE ONO OFUCANOG NAMEŠTAJA I POLURIKNULIH APARATA, ZA KOJE NA NAJLONU NE BI DOBIO NI TOLIKO DA PLATIŠ PIJAČARINU.

POSEBNA SU PRIČA RAČUNI ZA , OPET POSKUPELU, STRUJU. PRE BIH IZRAČUNALA UDALJENOST U 2 CANTIMA NPR. DO ANDROMEDE, I TO ONAKO ODOKATIVNO, BEZ TELESKOPA I OSTALE SKUPE SKALAMERIJE, NEGO RASTUMAČILA STAVKE NA JEDNOM JEDINOM MESEČNOM RAČUNU ZA STRUJU. I PRE BIH NAPAMET NAUČILA RAMAJANU I MAHABHARATU, NEGO SKONTALA KAKO TO PLAĆAM TOLIKI RAČUN ZA ISPORUČEMU MI STRUJU, UVEK KATASTROFIČNO LOŠU SUBOTOM I NEDELJOM, KADA SE NAJVIŠE KUVA, AKO NEMAM BOJLER, OD SVIH JAKIH POTROŠAČA IMAM SAMO TAJ ŠPORET, KOJI UGLAVNOM ZAOBILAZIM.

MONOPOL TI JE ČUDO! DOBIJEŠ DOZVOLU DA SAMO TI ISPORUČUJEŠ NEKU ROBU ILI USLUGU, ODMAH ŠACUJ VILU NA BODENSKOM JEZERU. SA SVE MOLOM I ČAMČIĆEM, ZVANI GLISER, OD 10 METARA, SA SVA BRODSKA MOTORA ZAJEDNO, ONA KOJA PIJU IZMEĐU 30 I 50 LITARA BENZINA NA SAT.

TRUDIM SE IZBEGAVATI MOJE ŠKOLSKE DRUGOVE I DRUGARICE. 90% NJIH JE BEZ POSLA, OTPISANI I NA LISTI ZA ODSTREL, SVAĐAJU SE SA ROĐENOM DECOM I UNUCIMA OKO REDOSLEDA KORIŠĆENJA ONOG JEDNOG ŠPORETA I KUPATILA.

NA CIPELE – ZABORAVITE. AKO NISTE SAČUVALI ONE IZ RANIJIH GODINA, DOSTUPNE SU VAM JEDINO DOSTIGNUĆA KINESKE OBUĆARSKE INDUSTRIJE, KOJE SE RASPADNU NAKON JEDNE KIŠE. MI TO MOŽEMO APSTRAHOVATI, SNAĆI SE, ALI ŠTA SA DECOM, KOJIMA NOGA RASTE, KOJI MORAJU IMATI KVALITETNU OBUĆU SA ULOŠKOM, A KLEPE VAS PO UŠIMA SA CENOM DA JEDVA POTREFITE VRATA IZ PRODAVNICE.

PENZIJE I PLATE ISTE....UPS, ZABORAVIH NA ONAJ 1,25%, ŠTO NAM POVEĆAŠE U SEPTEMBRU. E, OD TOGA SE BAŠ OVAJDISMO I POSTADOSMO RASTROŠNI.

IAKO SU MI U ŠKOLI UVEK POKLANJALI OCENU VIŠE IZ STATISTIKE, KOJU SAM MRZELA IZ DNA DUŠE, PA MI DAVALI ČETVORKU, DA MI NE BI KVARILI PROSEK, IPAK SAM NEŠTO MORALA NAUČITI. INFLACIJA (AKO JE IMA?!?!?!?!) ISKAZUJE SE PORASTOM CENA NA MALO U PRETHODNOM PERIODU.

PREMA PODACIMA REPUBLIČKOG ZAVODA ZA STATISTIKU, RAZLIKA IZMEĐU INDEKSA CENA U JANUARU 2016.GODINE OD 99,2 I DECEMBRU ISTE GODINE, NE PONOVILA SE DABOGDA, KADA JE ISTI INDEKS BIO 101,8 JE SVEGA – 2 PROCENTA. DA, DOBRO STE PROČITALI – CELA 2 PROCENTA.

DAKLE, ZAVOD ZA STATISTIKU KAŽE KAKO JE INFLACIJA U 2016-OJ GODINI BILA CELA 2 PROCENTA!!!!!!!!!!

TO ZNAČI DA JA NE TREBAM VEROVATI MOJIM OČIMA, VEĆ UVAŽENOM ZAVODU ZA STATISTIKU. ONI VALJDA ZNAJU BOLJE, NEGO U ŠTA SE JA ODOKATIVNO UVERAVAM SVAKODNEVNO.

*********************

DAKLE, KONAČNO SE NAĐOH U TEMI.

MOJ KILAVI, INERTNI, ZAGLUPLJENI NARODE (ČAST IZUZECIMA, KOJI ĆE SE PREPOZNATI PA SE NEĆE UVREDITI, A KO SE I UVREDE, ZABOLE ME), NAPISAH OVDE SAMO NEKOLIKO CRTICA.......I TO VAM NE SMETA, NE VIDIM DA SE NEŠTO U OVOM TRENUTKU NERVIRATE I DA SE PITATE KAKO ĆETE SUTRA ŽIVETI, OD ČEGA, SA KIM, KO ĆE VAS SAHRANITI.

NE! KOLEKTIVNO SVI TAREMO GLAVU DILEMAMA ZAŠTO JE SADAŠNJI PREDSEDNIK NAJAVIO KANDIDATURU, A NEMA PODRŠKU STRANKE NI KOALICIONIH PARTNERA (KAŽU ONI), TREBAMO LI SVI NA KOLENIMA ODRŽATI MOLEPSTVIJA DA PREMIJER IPAK ODUSTANE OD KANDIDATURE ZA PREDSEDNIČKO MESTO, POSTOJI LI NEKO OD JAVNIH POLITIČKIH LIČNOSTI KO SE NIJE IZBLAMIRAO, PA IMA BAR NEKE ŠANSE DA SE UBACI U OVU TRKU.

KAKO GOD ŠETAM PROGRAMIMA, SVUGDE OKRUGLI, OVALNI I SLIČNI STOLOVI, SA GOSTIMA, LAGANO NAMRŠTENIH ZBOG OZBILJNOSTI SITUACIJE, SVI SVE ZNAJU I NIKO NIŠTA NE GARANTUJE. SLUĐENE VODITELJKE, KOJE SE TRUDE DRŽATI STOPALA NA ZEMLJI, KAKO SE NE BI VIDELA CENA CIPELA IZ BUTIKA, ODAKLE  SU POZAJMLJENE, MAHOM SVE LJUBILE PEGLU PAR POLA SATA, POKUŠAVAJU ARTIKULISATI MEĐUSOBNO NEPOMIRLJIVE, ZAVAĐENE, KAO DA SU BABOVINU DELILI, A SAMO ZASTUPAJU INTERESE SVOJE STRANKE, OD KOJIH SVAKA DONOSI – SPAS, PREPOROD, MED I MLEKO DUNAVOM, MONSUNSKE KIŠE SA PEČENIM ŠEVAMA......

BROJ SAMOUBISTAVA RAPIDNO RASTE, VIŠE NIKO NE SME NI OBJAVLJIVATI.....BOLNICE POČINJU OPERACIJE PO LISTI, ZAKAZANE ZA 2014.GODINU......KESICA HEROINA JEFTINIJA NEGO PIĆE U PROSEČNOM KAFIĆU......ŽIVI RODITELJI – MRTAV KAPITAL.

ALI, SVE TO VALJA POTISNUTI U STRANU – NAŠ NAJVEĆI PROBLEM JE  KO ĆE BITI PREDSEDNIK. PREDSEDNIK DRŽAVE, OD KOJE JE I BOG DIGAO RUKE.

*********************

SVOJEVREMENO SAM SANJARILA O MADAGASKARU. SADA SAM SE MALO VIŠE ANGAŽOVALA I DEFINITIVNO ODLUČILA.

ČIM SE ISPUNE USLOVI, KUPUJEM KARTU U JEDNOM PRAVCU ZA ZELENORTSKA OSTRVA. NALAZE SE NA SEVERNOM DELU ATLANTIKA KOD REGIONA ZAPADNE AFRIKE. NE OBILUJU BAŠ VODOM, ALI IMA KIŠE KOLIKO HOĆEŠ, PROSEČNE JUNSKE TEMPERATURE SU 23 oC, JANUARSKE 28 Oc, DOBRU TURISTIČKU POSETU, DIVNE DUGE PLAŽE.

VIZA SE DOBIJA NA ULASKU, TRAJE 90 DANA I KOŠTA 50 DOLARA, A NAKON TOGA, NARAVNO POD USLOVOM DA NE NAPRAVIŠ NEKU PIZDARIJU, AUTOMATSKI JE OBNAVLJAŠ ZA DALJIH 90 DANA ILI TRI MESECA. 200 $ GODIŠNJE ZA BORAVAK, TAMAN KOLIKO TE OJADE NA RAČUNIMA ZA SLABU STRUJU I JOŠ SLABIJE GREJANJE ZA 3 MESECA U SRBISTANU

ZVANIČAN JEZIK JE PORTUGALSKI, ALI SVI GOVORE ENGLESKI. I, POČEV OD 90-IH GODINA SU KRENULI U SNAŽAN EKONOMSKI RAZVOJ, IMAJU ZNAČAJNU PODRŠKU PORTUGALIJE. KAKO GOD DA JE, SAMO DA NE GLEDAM VESTI, SLUŠAM I ČITAM SA KAKVIM GLUPOSTIMA SE MI MLATIMO, UMESTO DA SE DOHVATIMO VEĆ JEDNOM PRAVOG REŠAVANJA PROBLEMA.

VI, KAKO HOĆETE.

JA PRIZNAJEM BEZUSLOVNU KAPITULACIJU, REVOLUCIJA MI JE VEĆ PREKO......GLAVE, A NEŠTO NI NEMAM VREMENA DA ČEKAM TU 2046.GODINU, KADA ĆE NAM BITI MNOOOOOOOOOOGO, MNOOOOOOGO BOLJE. NARAVNO, NAMA KOJI SMO PREOSTALI.

ODOH DA GLEDAM NAJPOVOLJNIJI PREVOZ. I PAKUJEM SLIKARSKI PRIBOR, VALJDA ĆU SE MOŽI IZDRŽAVATI OD SLIKANJA.

OVDE SAM – SAMO FIZIČKI. MOJE MISLI SU VEĆ HILJADAMA KILOMETARA DALEKO, TAMO, GDE SE ŽIVI JEDNOSTAVNO, SKROMNO I NIKO TE NE ZIVKA U NEDOBA, KAKO BI TE UBEDIO DA JE NJIHOVA POLITIČKA OPCIJA UBEDLJIVO NAJBOLJA I SAMO ZA NJIH TREBA GLASATI.

ADEUS. VERA NO MORE VIVE AQAI.



 
Sve fotografije dodate su sa GOOGLE pretraživača

10. фебруар 2017.

EPILOG ZA NEPRILAGOĐENU....I ZA MENE




Autor SALIM LJUMA
"DA NEMA TAME, NE BI BILO NI SVJETLA"


Nadživeo ju je nešto više od 52 godine.

Bio je tu i neki traljavo odrađen krivični postupak, gde je on, naravno, oslobođen. Kao prvo, nije dolazilo u obzir da brat narodnog heroja bude osuđen za nešto tako beznačajno, kao što je navođenje majke svog deteta na samoubistvo. Svedoci su, osim njenih, prvo izbegavali svoju obavezu, a onda ih je najednom uhvatila kolektivna amnezija. Niko se nije mogao setiti da ju je bilo kada video pretučenu sa modricama, okrvavljenu, svi su izgleda imali smetnje sa sluhom, pa njene i detetove vriske iz uklete kuće niko nije čuo. Bar se niko od njih nije mogao setiti. Obducent je bio jako, jako neodređen – postoje, rekao je, podlivi i površinske povrede, ali je nemoguće utvrditi na koji su način nastale, da li usled delovanja „ljudskog faktora“ ili samrtne agonije 24-godišnje pokojnice, preminule par sati nakon prijema u bolnicu. Njegova su braća tvrdila kako nikada, ali baš nikada nisu videli da je on na svoju ženu i povisio glas, a kamoli podigao ruku. To se, rekoše, u njihovoj kući za primer celom selu, ne dešava. A na drugim mestima? Nikada nisu čuli, izričito su tvrdili. A i ona je bila, zdušno su uglas izjavljivali svakom, ko je hteo da ih sluša, poprilično.......nezgodna, nagle naravi, nespretna, umela se često i sama povrediti.

Milicija nije imala evidentiran ni jedan izlazak po prijavi bilo oštećene, bilo nekog drugog lica. Jeste, poznaju oni druga, ali kao uglednog građanina, iz partizanske porodice, sposobnog, vrednog rukovodioca, koji je umnogome unapredio industriju tog kraja.

Dakle, ako nije ugrožena država, ljudi baš i nisu prvi na listi prioriteta. Zašto upropastiti život čoveku sa takvom prošlošću, na osnovu rekla-kazala i nepotvrđenih govorkanja. A uostalom, ženino je da ćuti i sluša, ako je nekada i dobila vaspitnu meru, biće da je zaslužila, a on je sigurno  imao jakih razloga za to.

Kada se tako slože kockice, onda nije teško napisati i obrazložiti oslobađajuću presudu, koju su jedino kvarila svedočenja njenih, ali su ona pripisana njihovom velikom bolu zbog gubitka sestre i ćerke „pa im sud nije mogao pokloniti veru kao realnim i istinitim“.

Devojčicu niko ništa nije pitao. Ona je bila u bolnici, gledajući satima u jednu tačku, ćutala, odbijala jelo, samo bi ponekada popila malo vode.  Pa, eto, da se dete ne uznemirava....
**********************

Dakle, nastavio je sa životom. Ona je odavno bila sahranjena u selu, gde je odrasla. Malenu je uzela baka, jedva uspevši da je iščupa sa bolničkog odeljenja. Nije se protivio. Možda je mislio da je tako bolje.

Nakon nje, ženio se još dva puta i iz svakog braka imao po jednog sina. Dakle, tri braka – troje dece.

Prva ga je žena ostavila posle nepune 2 godine zajedničkog života. Ona nije smatrala da treba drhtati pred njim, svaki put, kada se dohvati čaše i flaše. Posle prvog napada ljubomorno-paranoično-alkoholnog besa, počela je uzvraćati. I otišla kod svojih.

Odlasci su bili sve češći, dok se samo jednom nije pojavio neki njen rođak, koji je došao po stvari. Desilo bi se to daleko pre, ali je on imao tešku saobraćajnu nesreću, sa ozbiljnom povredom glave, koju je jedva preživeo.

Kada se vratio iz bolnice, kako-tako zakrpljen, zatekao je u praznoj kući mališana od nepunih godinu dana, koji još ni hodao nije. Svoje stvari su joj trebale. Dete – dete pripada ocu, zar ne?

Sitnog plavušana, toliko sličnog kćeri, ali mršavog, krastavog, oslabljenog prehladama, koje su stizale jedna drugu, uzela je na staranje baba, njegova mati.  Otkad je prohodao, trčao je za starijom sestrom, gegao se za njom, gde god bi išla i nije odvajao od nje, kada bi se našao u blizini.

Ta neobjašnjiva bliskost između njih, kada su se razumeli samo pogledom, a da reči nisu bile ni potrebne ostala je i danas. Oboje toliko slični likom, čak su i hodali na isti način.

Ali, sestrica nije bila stalno sa njim. Baba se starala o mališanu neko vreme, a onda je saopštila sinu da mora na drugi, efikasniji način rešiti pitanje smeštaja i brige o dečaku.

I poslušao ju je. Nije prošlo ni par meseci, a već se oženio po treći put. Nova mlada je već bila trudna, pa je posle skromne svadbe, u kojoj je izgleda najviše uživela ona, već poprilično zamakla u godine za udaju, rođen još jedan sin.

Dakle, život je ipak lep, mislio je on. Eto, oženjen je ponovo, ima dva sina, toliko željenog naslednika je obezbedio. Doduše, ima on i ćerku, ali kao i da nema, ona nije sa njim, kod majčinih je, sam je smatrao da je tako najbolje. I nije se baš nešto ni borio da je dobije, iako je to mogao učiniti u jednostavnom postupku – on je preostali živi roditelj, jedini on ima neopozivo pravo da devojčica bude kod njega. Ali, ništa nije činio. Možda....možda ga je previše podsećala na ono što je želeo zaboraviti.

*********************

Nije ga baš sreća nešto služila tih godina. Poslove je menjao na svakih par meseci, uvek u drugom mestu i u drugoj firmi. Nekako, s početka je sve išlo dobro, a onda su počele priče da je nepouzdan, jer pije, potpuno gubi kontrolu šta i kome kaže, kad ga dobro uhvati alkohol, a to je maltene bio obrazac njegovog ponašanja.

Seljakao se iz mesta u mesto, tragajući za boljim, koje je stalno izmicalo. U kući nije mogao naći mir. I treća žena plaćala je cehove svakog njegovog neuspeha, tresući se od njegovog dolaska, jer su joj obavezno sledile batine. Teška mu je ruka bila, tu gde udari, odmah je prskala krv, skoro kosti pucale, nije birao ni gde, ni koliko udara.

Dakle, ni treća nije valjala.

Razlozi? Jelo je bilo hladno ili previše toplo, potrošila je više u radnji, nego što joj je on dozvolio, kuća je bila neuredna, ili je rasturala previše struje na usisivač, košulje su mogle biti belje, odela biti bolje ispeglana.....

Kada se ima volje, uvek postoji razlog zašto će na nekoga padati batine. Ćutala je i ova nesrećnica, braći se nije smela ni požaliti. Pa, jedva su dočekali da je udaju i da je se oslobode. Žensko je tu da ćuti i trpi, ako njen muž ne zna zašto je tuče, onda to ona mora znati, umovali su oni i trudili se da sa sestrom imaju što manje kontakata, što baš i nije bilo teško, jer u odbojnu kuću, gde se čula samo njegova vika i njeno zapomaganje, ni komšije nisu zalazile.

Zanimljivo, sinove nije dirao. Ili su možda bila previše brzi, dobro su osećali njegova (ne)raspoloženja, pa mu se sklanjali, kako se pojavio.

Ćerku je viđao uglavnom jednom godišnje, kad bi odlazio da je vidi, odlazeći kod nje u školu. Ponosio se njenim uvek odličnim uspehom, prošetao sa njom po gradu, odveo negde na ručak i  kupio joj uvek ono što je ona htela – knjige, klizaljke, kaputić, koji joj se dopao......Plaćao je izdržavanje za nju, redovno mu je sa plate skidan mesečni iznos po presudi, na koju se ni jedan jedini put nije žalio.

**********************

Nekako, na poslu mu je ipak krenulo. Uključio se i u politiku, postao sindikalni funkcioner, opet je on bio taj, koji se pitao i čije je mišljenje često bilo presudno.

Krenula su i službena putovanja, sa kojih je uvek donosio nešto kući, svakome od dece poklon, a i trenutna od ljubavnica nikada ne bi ostala uskraćena za lepu uspomenu. Jer, žene su mu bile i ostale slaba tačka.

Nekad samo jednu noć, nekad par dana, a bilo je i srećnica  koje su bile aktuelne par nedelja – ali, nikada nije bio samac u braku. Nije baš nalikovao fimskom glumcu, ali je zato imao položaj, mogućnost da obezbedi lečenje, da zaposli.... Usluzi se u zube ne gleda, zar ne? Zanimljivo je da se svaka od njegovih veza, započetih mahom za službenim ručkovima i večerama, završavala nakon što bi dotična završila izmodrena, srećna ako joj nos nije bio slomljen.

Od jedne do druge, nekako je najviše preferirao brinete, mada ni na ostale, raspoložene da se nađu na usluzi uglednom drugu, a svaka je bila mlađa od prethodne, dok nije stigao do godina svoje kćeri, nije manjkalo.....Od maliganskog ushićenja na početku, do raspleta, ponekada završavanog i u stanici milicije. Prijava nikada nije podnošena, neviđenom brzinom bi se istreznio i ispričao svoju logičnu i ubedljivu priče, gde se znalo da je dotična isključivo kriva zašto je njemu „pukao film“. Naravno, nikada pisanog traga nije ostajalo, a o eventualnom, bar i prekršajnom postupku, ni govora.

Čudo jedno, kako je ceo svet pun kurvi. I baš svaka da naleti – na njega.

Da mu je neko tad rekao da je uzalud tražio samo jednu ženu, nasmejao bi se, odmahnuo rukom i nastavio sa žestinom. Ali, nijedna nije bila – ona. Ni nalik njoj.

Trpela je to njegova treća žena nekih 15 godina, možda i koju više....a onda pokupila stvari i otišla u kuću svojih preminulih roditelja, gde je sada i ona imala deo. Više nije mogla izdržati ni čekati hoće li se njegovo novo divljanje završiti tragično.

Podizala je svoje dete, brinula se nevoljno i o njegovom starijem sinu, tihom, nedokučivom dečaku, koji ništa ne bi govorio, ali uvek radio po svom.......u retkim prilikama kad je dolazila dočekivala i devojčicu, uživajući u njenim zlatnim loknama i vedrom raspoloženju.....Ali, to više nije bilo dovoljno. Onda, kada joj se ukazala prva prilika, kad je nasledila deo roditeljske kuće, pobegla je od njega, glavom bez obzira.

Mirno je prošao postupak razvoda, čak se ni pitanje stana nije postavljalo. Znala je šta je čeka, ako se usudi i zatraži deo stana. A i znala je da on previše voli svoju decu, neće ih ostaviti na ulici, bez ičega.

Doduše, nije se povukla bez posledica. Sa njegovom aktuelnom ljubavnicom, koja je nastojala pobeći od njegovih maltretiranja bilo kako i po bilo koju cenu, sklopila je lako dogovor, saopštila joj neke podatke iz njegove prošlosti, pa su mu zajedno smestile takav postupak iz kog se uspeo izvuči samo penzionisanjem. Kratko rečeno, vratila mu je sve što je prošla sa njim, sa ljutim zelenaškim kamatama.

Dakle, ipak su mu žene doakale, na ovaj ili na onaj način.

********************

I ostao je sam. Deca su se razišla, stariji se sin oženio, ovaj mlađi nikada nije bio kod kuće. Ćerka....na studijama, udata, imao je i unuka, kog je slabo viđao.

Pravi raj za svakoga, ko je tvrdio kako su mu žene život upropastile. Piješ koliko hoćeš, niko ti ne broji flaše ni gajbe, jedino ih treba dovući, lebdeo je svakog dana u alkoholnoj izmaglici.  Samo, prijatelja nije imao, na vrata dolazili samo inkasanti, anketari, prosjaci i poštar, jednom mesečno, kada je donosio penziju.

Zao ga je glas bio. Čovek, tri puta ženjen, sa bezbroj veza, „a sve su bile svakojake“ nije bio baš privlačna partija ni onoj, koja je gledala stan i njegovu penziju. Prevelik rizik, šta li?!

Ono malo prijatelja, što je imao dok je radio, istopilo se kao sneg u maju. Uglavnom je vreme provodio sam u stanu, gledajući vesti, sistematično prazneći gajbu za gajbom piva, uz malo meze. Niko mu nije trebao, niti je njega neko tražio. Da mu se stariji sin nije rano oženio i dobio decu, stanujući naravno posebno, valjda mu se ne bi imao ko ni nasmejati. Ćutao je, nikada reči ne bi progovarao o svojim praznim danima, beskonačno dugim noćima, verovatno utopljenim u alkoholna isparenja, letima bez kraja, kada skoro ne bi izlazio iz kuće, zimama prošaranim beogradskom košavom.

Kako li je provodio te usamljeničke dane i noći, bar onda kada je bio pri kako-tako zdravom razumu? Da li je pretresao svoj život, da li je „vraćao filmove“, da li je imao snage suočiti se sa svojim ogromnim doprinosom praznom i hibernirajućem životu u kom se našao?

Da li je video njen lik, bar u kćerinim crtama, čiju je fotografiju držao na zidu, a bila je tu negde, doduše malo skrajnuta, njihova slika sa venčanja, jedina koju je imao izloženu iz svoja tri braka, da li ga je pekla toplina njenog osmeha, sjaj njenih prekrasnih očiju? Da li je u naletima vetra kroz isušenu stolariju dopirao od nekud zvuk njenog melodičnog, anđeoskog glasa?

Izgleda da to nikada nije uspeo potisnuti, koliko god da je bio maestralan u izbegavanju razmišljanja o prošlosti.

Jer, kada je u retkim prilikama dolazio kod kćeri, dok bi je gledao, oči su mu se smešile, uživao je u njenom smehu, govoreći mu kako ga njen glas i njen smeh toliko podsećaju na njenu majku, „prvu i jedinu ženu, koju je za života iskreno i bez ostatka voleo.“ Tu svoju kćer, kojom se zaista ponosio, čije je slike svima pokazivao, naučio je da igra šah, još dok je imala 8 godina....u onim retkim prilikama, kada je dolazio kod nje, uvek bi odigrali bar jednu partiju, smeškao se, kada bi govorio kako nimalo nije lak protivnik.

Bio je doživotna enigma za svoje najbliže. Da mu alkohol nije istopio pola neurona, zbog čega je prvo zapatio Parkinsonovu bolest, uz partijski pedigre i taj nemilosrdno analitički zdrav razum, kome baš ništa ne bi moglo promaći, dogurao bi do ministarskog mesta ili bar direktora nekog ozbiljnog fabričkog giganta. Nikada se ne zalećući i „ne padajući na prvu loptu“, nije se dao impresionirati parolama, oslanjao se na svoje procene, koje bi se uvek pokazale tačnima.

Nije dozvoljavao da mu neko drži predavanja. Ali, nije se ni petljao u tuđe živote. Ako bi ga neko pitao, rekao bi šta misli i.....ostajao na tome. Jeste bio osobenjak, ali u svesnom njemu, trunke zla nije bilo.

I sve to, dok ne bi krenuo sa prvim pivom. Za popodne bi otišla gajba, a onda bi prelazio na žestinu, uglavnom rakiju ili vinjak, koji je jedino priznavao kao kvalitetno piće, bez hemijskih budalaština.

Onda se neverovatnom brzinom od Dr Džekila pretvarao u Mr Hajda. Alkohol je u njemu uvek budio tešku agresivnost, neobuzdani poriv da se sa nekim svađa, da vređa, da izlije sav nakupljeni otrov. Sve što je za života uspeo upropastiti, a toga je bilo previše, nezamislivo mnogo, učinio je isključivo – pijan.

Još su stari Rimljani osmislili pravni institut ACTIONES LIBERA IN CAUSA. U prevodu, to je situacija kada neko svesno dovede sebe u stanje, gde neće moći upravljati svojim postupcima. I kada se neće moći pozivati na smanjenu uračunljivost, jer je takvo svoje duševno stanje sam izazvao, svestan da pod uticajem alkohola potpuno gubi kontrolu nad svojim postupcima.

Upravo to je on radio. Ta destruktivnost, koju je nosio u sebi, poput okovane nemani, bila bi oslobađana uvek onda kada bi alkohol počeo odlučivati umesto njega.

********************

Imajući u vidu pod kojim su mu okolnostima deca rasla, imao je mnogo više sreće nego pameti. Svi su, ko više, ko manje, nešto napravili od sebe, niko nije dopao kandži zavisnosti niti pod udar zakona.

Kada je bio normalan, svestan, trezan, umeo je biti dobar otac. Voleo je svu svoju decu, svakog od njih na svoj način. Pokušao im biti podrška, koliko je znao i umeo.

Svoju kuću u Banji Koviljači je prodao i podelio svojoj deci na ravne delove. Možda se na taj način pokušao izboriti sa sobom, svestan da u školovanju kćeri nije učestvovao, a mogla je, uz njegovu podršku, postati doktor nauka, radeći negde u UNICEF-u i govoriti nekoliko jezika.

Ćerku je......izgubio i bio je bolno svestan toga. Ali je opet uvek pominjao, presrećan što mu jedina unuka, liči na nju. Nije propuštao ni jednu priliku da je pomene, govoreći kako je od njega nasledila pamet i zdrav razum.

Obožavao je svoje sinove.

Stariji, od kojeg su mu jedino ostali unuci, dva anđela, divna i dobra deteta, najviše je ličio na oca, vredan, pomalo svojeglav, ali uvek odan kući i porodici. Morao je za to najviše zahvaliti svojoj divnoj ženi, čiji su mu otac i majka, do krvi odani svojoj deci, pružili jedinu pravu normalnu porodicu, koju je imao, podigli im decu i uvek bili uz njih, kad su im trebali.

Čak se i on, osvedočeni ženomrzac, jedino sa poštovanjem odnosio prema snaji, koja mu je rodila unuke i njenoj majci.

I bio presrećan što su se njegovo dvoje starije dece savršeno dobro slagali i voleli, bliski kao jaje sa dva žumanceta, oboje toliko nalik njemu.

Mlađi.....uvek rastrzan između roditelja i njihovog lošeg braka, bio mu je slabost, bolna tačka,  svestan da bez njegove pomoći teško može i preživeti, odvajao je od usta, samo da bi mu nekako olakšao život.

Izgleda da bi svaki čovek morao imati dva života – prvi, da nauči da živi, a drugi – da ga proživi, dajući od sebe najbolje što može i što mu je podareno. Koliko li je njemu života bilo potrebno da počne ceniti sebe, da ne gleda u sebi samo preživelog brata narodnog heroja, onog što je imao više sreće, jer je bio premlad......da poziciju, koju je zauzimao može zahvaliti i svojoj pameti i visprenosti, umesto isključivo boračkom pedigreu....da svoju potrebu za dominacijom prihvati kao deo uloge oca i muža, lepog i pristalog čoveka, umesto opsesije za neobuzdanom tiranijom, koju doliva flaša za flašom.

Najstariji od preživele dece, uvek odgovoran za celu porodicu, sa previše teških obaveza u vreme, dok je još morao sazrevati, uvek u fazi preispitivanja da li je mogao uraditi drugačije ili bolje, opteretio se teškom nesigurnošću, koju je mogao odagnati jedino kada popije. Onda su svi strahovi i dileme ostajali iza njega. Onda mu je – more bilo do kolena.

********************

Nikada ga niko od njegove dece nije čuo da se žali. Niti da nema para. Podnosio je svoju sudbinu ćutke, bez roptanja. Kao da je sam iskajavao kaznu, koju je sam sebi izrekao.

Dugo je vremena prošlo kada je priznao da je teško bolestan i malo više rekao o prirodi svoje bolesti. U to vreme sa ćerkom više nije komunicirao – desetine godina nataloženih loših sećanja kulminirale su tihim, ali žestokim sukobom i potpunim prekidom odnosa. Ona nije mogla prihvatiti njegovo olako prihvatanje stvari, koje su, kako je govorio bile onakve, kakve su morale biti. Smatrala je da je sve moglo biti drugačije, da, ako već nema koristi od vraćanja unazad, ono bar ne može neprestano gurati stvari pod tepih, kao da se ništa nije desilo.

Previše je toga bilo, a da se moglo samo tako potisnuti. Tim pre, što on svoju odgovornost za njen osakaćeni i upropašteni život, bar javno, nikada nije prihvatao niti želeo priznati svoj presudan doprinos.

12 godina nisu komunicirali. Znala je da je živ, da se dobro drži, ali da je već dobrano oboleo. Tek je posle saznala da nikada nije hteo da se invazivnije leči – svoje zdravstveno stanje prihvatio je potpuno fatalistički, odbijajući hemoterapiju i citostatike. Znao je šta ga čeka i.....kao da je to prihvatio kao oslobađanje.

Ona je izgubila najveću bitku sa sobom, kada je odlučila da proguta ponos, jednako tvrdoglava i uporna kao i on, pa ipak odlučila da ga vidi, ne želeći da svoju savest optereti i činjenicom da će on otići, a nikada se više neće videti.   

Dok je grlila njegovo mršavo telo, kosti presvučene kožom, a suze im se mešale u njenom nemom priznanju da mu oprašta, da je sve iza njih, njegovi skoro bezglasni bolni jecaji sami su joj šaputali da bi sav svoj život dao za samo jedan dan novog početka. Previše kasno! Brišući suze sa njegovih obraza, koje je svega par puta videla, otkada ga zna, bila je svesna da on neće još dugo.

*********************

Umro je lako. Par sati nakon primljene injekcije, ugasio se, bezglasno, sa jedva primetnim uzdahom. Bez bolova, bez jauka, bez roptaja.....Otišao je iz svoje kuće, svog kreveta, sa svojom decom pored njega.

Možda je u tom poslednjem samrtničkom snu, video i njen lik, čuo nju, kako ga poziva, govoreći da mu oprašta, jer se ništa od propuštenog ne može vratiti. Satkana od dobrote, ona jeste bila  sposobna da to uradi.

Možda je i zbog toga njegovo lice odisalo nepojmljivim mirom.

Bog će suditi. Pa kako presudi -  gospodaru i robu, svecu i grešniku, silniku i žrtvi..... Svakom čoveku, u kriku rođenom, u roptaju ispraćenom.


*********************

Ovaj je život toliko dugačak, a u isto vreme tako porazno kratak.

Predugačak, jer u njemu napravimo milion grešaka, što namerno, što nehotice.

A previše kratak da bi ispravili i stoti deo onoga što smo pogrešno uradili.




14. јануар 2017.

RASKRŠĆA






Kada je pre nekih pedesetak godina gazda Stevan Jovanović ženio sina jedinca Miluna, bio je to doživljaj za celo selo, negde na jugu Srbije. Istina, teška su bila vremena, i tada je seljak morao jako mnogo da radi, ali je ipak nešto i ostajalo.....Spominjani su neki krediti, neki Zeleni plan, pa su ljudi već lakše disali. A i u Stevanovoj porodici se već godinama u generaciji rađalo samo jedno muško dete, pa je Milun, došao kao blagoslov ocu i majci, koji su već izgubili svaku nadu da će sepojaviti naslednik u kući Jovanovića. U poslednjih stotinak godina,muška deca nešto i nisu htela u njihov dom. Sudbina, šta li....

Momak je odslužio vojsku, dokazao da je muško i sada ga je valjalo ženiti. Muškarac semora mlad vezati porodicom, ne sme ostati matori momak, kad već ima četiri sestre da mu i ženu i porod paze kao malo vode na dlanu.

Kuća puna svega, radilo se vredno, od prvog svitanja pado kasnog mraka.....A još od Milunovog rođenja, zakopao je Stevan deset hrastovih  burića najbolje šljivovice svom jedincu za svadbu. Istina, vlast i nije baš blagononaklono gledala na velika veselja, smatralo se to rasipanjem i nečim što se ne bi smelo podsticati, ostatkom trulog buržoaskog vremena.....Neprihvatljive su gozbe od 3 dana, kad se stolovi rasturaju od jestiva, a radnik – samoupravljač mora tako teško da radi i jedva preživljava.

Nikom Stevan ništa nije govorio, ali nije ni pitao za dozvolu. „Trošim moje“, mislio je, „niko mene gleda kada se uveče vraćam kući da odmorim telo, koje više i ne osećam od umora, a volovi jedva potrefe kuću.....Niko me ne gleda ni kada pre prvih petlova ustajem, ni jedna me zora u krevetu nije dočekala. Pa, mogu valjda jedinog sina ženiti kako ja hoću i kako dolikuje?!“

******************

Mlada, Svetlana, lepa je i skromna, vredna, prava za domaćinsku kuću. Nije joj ime baš srpsko, ali šta da se radi kada su posle rata skoro sve bile Svetlane, valjda po Staljinovoj kćeri.

Doduše, nije baš Stevan bio potpuno miran. Čuo je neke seoske priče, ali je sve pripisao dokonim babama, što samo sede po sokacima i žuljaju jezike.....koje nijednu devojku na miru ne ostavljaju, svakoj greha znaju, koliko god on sitan ili nevažan bio, ništa im nije moglo promaći. Čuo je on kako se spominje neki Rade, navodno su se on i Svetlana nešto i gledali, kleli s neki kako su ih par puta videli kako zamiču u guštik u noćno nedoba.....Ali, rešio je da ne obraća pažnju na to, svet je dokon i svašta priča, samo tuđu brigu vodi i u tuđem oku i treščicu vidi, dok mu svoj balvan ne smeta, pa je devojka lepo i po svim običajima isprošena.

Doduše, bila je u početku malo uplakana, no, možda je to bilo i od sreće. Ko bi tu ženskadiju uostalo i razumeo, umovao je Stevan, dok je ugovarao pečenje jaganjaca i prasića.



Jelo se i pilo dva dana i dve noći. Muzika je treštala, morao je Stevan da stalno nadgleda svoje goste, očigledno već dobro podnapite.....da sene poruči neka pesma, koja miliciji ne bi bilapo volji, pa eto onda belaja bez potrebe.

Bilo jedmnogo lepih pogledavanja, noveće svadbe očigledno nastaviti do kasno u zimu, kad im je i najbolje vreme, kad prestanu poljski radovi. Cela jedna ispražnjena soba bila jeprepunjena poklonima, a dve mladoženjine sestre su dobile u zadatak da naprave tačnu evidenciju šta je ko doneo,kako bi se kasnije sličan takav poklon mogao i vratiti. Šarenilo se, naspram sveže belo okrečenih zidova od italijanskih gondola, sve kao pozlaćenih, pa se još čuje i muzika kad se navije....od ćebadi, sve „VUTEKS“ Vukovar, odnekud izvučenih servisa za ručavanje, već pomalo umoljčanih ćilima, čuvanih par desetina godina....Imaće mladenci dovoljno da prve dve godine ništa ne moraju kućiti, a za devojačku spremu se pobrinula prija sa sestrama i rođakama, jer joj se kćer u bogatoj kući Jovanovića nije smela osramotiti.

Posle prve bračne noći, koju je mladoženja dočekao poprilično pijan od dobrerakije, iznet je i svečano prikazan na dvorištu čaršav,nešto malo krvav....Ali, ništa strašno, ove mlade devojke zdravlje uništavaju u tim tankim čarapama, vunene više niko ni ne gleda....Ni neveste nisu kao nekad što su bile.

*********************

I da sve bude kako najbolje može biti, kratko vremena posle svadbe, jedva da je i jedan mesec prošao, mlada je dala do znanja da je trudna.  „Svaka  čast junače, muškarčino očeva“, rekao je Stevan,“neka i ovu kuću već jednom momčići ispune!“

Nije nova mlada imala baš puno da radi. Štedele je i svekrva izaove, neka, mogu one, neka se ona samo odmara, neka spava i pije puno mleka. Baba Petra, neprikosnovena vračara u selu, ugasila je ugljevlje, pa je onda za svaki slučaj bacala i pasulj i sve je bilo narečeno da će Svetlana roditi sina.

Kada su babu poslali kući, dobro je počastivi celim butićem i bubrežnjakom od tek pečenogpraseta i još punom tepsijom gibanice, slavilo se još par dana, a najpijaniji i najveseliji je bio upravo budući otac...Svaka mu čast na pogotku, tapšao ga je po ramenima deda Stevan, pa neka svake godine bude po jedan muškić....Jovanovićima treba sinova, Srbiji treba sinova, mnogo se izginulo....Moraju se devojke udavati, moraju se nova deca rađati! Da se seme ne zatre, daleko bilo!

********************

Tek je mlada zamakla u osmi mesec, kada je počela jako da se zamara....Babica je rekla da se stomak jako spustio, ali eto, dešava se i to, pa ne prođe nekoliko dana i prostranim dvorištem se razlegoše jauci i krici porodilje. Istina, ima i državna bolnica, ali su i do tada Jovanovići uvek u svojoj kući decu dočekivali, pa ni ovaj slučaj nije smeo biti izuzetak.

Doktora su doveli, babica je već poduže bila tu, a nekako se našla i Baba Petra, vrteći glavom. Kod nevine devojke, ako nije nešto teško radila, a znalo se da ništa teže od kašike Svetlana nije podigla, teško ide porođaj pre 9 meseci. Ali dobro, deca se i prerano rađaju.

10 dugih sati nevesta se porađala, žene se ustrčale po kući, a muškarci ushodali po avliji, pijući kafu za kafom i rakiju za rakijom. Uglavnom, posle jednog dugog i bolnog krika, koji je i Stevanu i Milunu suze na oči naterao, začuo se iz kuće slabašan plač, skoro cviljenje.....Izađe babica napolje i ponosno, kao da je ona rodila, objavila – „SIN domaćine, unuk i naslednik!“

Dete nešto baš i nije bilo krupno, ali ni sitno za nedonošće, imalo je dosta one bele masnoće po sebi....Žene su ujkale i huktale, čista posla nisu, nedošeno nije ili baš i ne liči puno....Ali, stvar je nekako legla i mali Zoran Jovanović je uskoro dokazao da više i nije tako slab, drekom je budio i pradedu, uvek dremljivog pored zidane peći, iako nikada nije plakao duže od minut ili dva.....Odmah bi ga neke ruke prihvatile.

Kad je malo ojačao i došlo vreme, krišom je kršten u seoskoj crkvi, čudom izmakloj pretvaranju u dom kulture.

Ukoliko u nekoj porodici dugo nema male dece, svi se naprosto utrkuju da utvrde ko je sve od roditelja, baba,deda i ostalih srodnika ostavio traga na licu deteta. Siroto bepče još nije ni počelo držati glavu uspravno, a već je familija (tatina) ustanovila da je nos dedin, brada babina, uši  i oči na oca. Majčini su se, naravno, samo mudro smeškali, ubeđeni da prijatelji pojma nemaju, jer, šta tu ima da se diskutuje, kad je beban isti majčin otac, tj. deda.

Ni maleni Zoran nije izbegao takvim ocenama i procenama, s tim da je, kad je već prohodao i počeo dobijati dečačke crte, porodični samit doneo uglavnom usaglašen stav da dete ima tatina usta, dedin nos, babine oči, a majčinu kosu...

Rastao je tako Zoka, mažen i pažen. Za njega je uvek moralo biti pilećih bataka, sveže pomuženog mleka i mladog kajmaka, a deda Stevan mu je, svaki put kad bi se vratio iz sela, u skoro otvorenoj prodavnici, uvek kupovao i donosio čokolade PLAVI 9, one naše prve, plavo-zlatne, što su se valjda samo za rođendane i najveće praznike poklanjale.


Kako za koga, ali za njega je moralo biti.

********************

Malo dete ne može nikada potpuno izbeći nevolje – bilo je mnogo njih, koji su pazili na njega, ali Zoran je bio izuzetno živo dete, rano prohodalo, koje je već posle prvog rođendana, bogato proslavljenog, geguckalo po celom dvorištu i ništa mu nije moglo promaći. Bio je to najmanji stvor na dve noge,koji se mogao videti.

Padao je i povređivao se.....no, to bi se uvek nekako zalečilo i možda bi sve teklo bez ikakvih problema i njegov život imao sasvim drugi tok da se, jureći za mačkom, nije sapleo o otpalu granu sa šljive, koja se počela sušiti i oronjavati, pa pao na kosu, ostavljenu pored šupe,nogicom baš preko sečiva.

Mališanova vriska uzbunila je sve u kući; deda je zgrabio unuka i pojurio ka ambulanti, gde je lekar čudom bio tog dana (behu to vremena kad je lekar dolazio u selo jednom nedeljno). Odmah je previjen snažnom poveskom ali je saopštio sluđenim roditeljima da dete mora odmah u bolnicu, jer, reče, krvarenje je jako, teško će ga biti zaustaviti i sigurno će malom trebati dodatno dati krv.

Kada su došli u bolnicu, a ni oni se nisu mogli setiti koga su sve moljakali, niko osim direktora Zadruge nije imao auto, dete je bilo zbrinuto, ali je ubledelom i već potpuno malaksalom Zoranu je bez trena odlaganja trebala transfuzija. Tu su mama i tata, šta je jednostavnije nego da se odmah roditeljima izvadi krv, jer je roditelj sigurno najbolji davalac, pa još samo da se utvrdi ko više odgovara – otac ili majka. Dete je, inače, kako je odmah utvrđeno imalo krvnu grupu B.

******************


Nakon što su i od Svetlane i od Miluna uzeti krv radi utvrđivanja krvne grupe, ostavili su ih pred vratima ordinacije. Mati je grčevito plakala, a  i Milunu je nekontrolisano podrhtavala brada, dok su se trudili čuti kroz zatvorena vrata sve  tiše jauke svog deteta.

Onda je izašla medicinska sestra i pozvala ih da uđu. Sa strahom su stupili iz pretrpanog hodnika u čistu i svetlu ambulantu, stali oboje pred lekara, zagonetno namrgođenog i zamišljenog, pogleda uperenog u nešto, što je njihovom neukom oku izgledalo kao niz brojeva na belom papiru, koji im je bez reči pokazao da sednu ispred njega.
-         „Je li ovo vaše dete?“
Očekujući neko sasvim drugačije pitanje, Milun se, već prenapet od straha i crnog iščekivanja, prenu i izbrecne:
-         „Moje,pa čije li će biti, ja sam mu otac!“

Ćutao je lekar i opet gledao onaj nalaz pred sobom.
-         „A ti, da ti snajka, jesi li mu ti mati?“

Jedva protisnuvši reč, kroz uzdrhtale usne, Svetlana rukavom obrisa oči, pa izusti:
-         „ Pa ja, nego ko će drugi, gosn. Doktore, ja sam ga rodila.......“
-         „ Onda mi objasnite, sunce li vam jebem, kako to da oboje imate krvnu grupu A, a vaš sin grupu B?“

Najednom je zagrmela tišina, spustila se nad prostoriju iz koje je odjednom sav vazduh bio iščezao.....Svetlana i Milun se pogledaše...a onda Svetlana poniknu očima i poče još jače plakati...

Milun, zbunjen, pregledeo, prvo odmeri ženu, pa lekara i upita:
-         „I, šta to znači, crni doktore?!“
-         „To znači Milune, momčino, to znači da kad oba roditelja imaju krvnu grupu A, dete može imati samo tu istu ili nultu, ali nikako i ni u kakvoj kombinaciji ne sme imati krvnu grupu B!

Dobro se vas dvoje preispitajte šta li to može biti, ali, izađite oboje u hodnik, mi moramo tražiti krv detetove krvne grupe, mali je već preslab! A vi ovo raspravite, samo ne ovde. Pravac kući, dete ćemo nekako uspeti spasiti, nadam se, pa vi tamo raspravite kako je ovo moguće!“

**********************

Mališa je ostao u bolnici,a njih dvoje se vratiše kući, u svoj dom, koji više neće dugo biti njihov zajednički.

Svetlana je plakala, odbijala, vriskala kako ona ništa nije kriva i šta, uostalom, doktori znaju, sve dok na kraju, kad je pobeleli Milun posegao za teškom šakom seljačkom, nije priznalakako je na tri nedelje pred venčanje i svadbu, srela svog starog momka, onog što je nije hteo ženiti jer je sirota, a i laka je, kako se dala njemu, daće se i drugom....Tvrdila je kako nije htela, ali je ovaj bio jači od nje, svladao je...mislila je da ništa neće biti, zato i jeste bila onako tužna na prosidbi. Prvajoj je ljubav bio, ali šta je sve vredelo, kad mu kao žena nije trebala i nije bila dostojna njegovog prezimena.

A krv na nevestinskom čaršavu objasnica je kesicom pileće krvi, koju je dobila od majke,da se izbegne sramota i svadba ne propadne....

I voli Miluna, on je najbolji čovek na svetu. Biće mu dobra i verna đena, bolje od nje neće biti, samo da ostanu zajedno, da se bruka sakrije, a“dete nije samo onoga ko ga napravi, već i onoga ko ga podigne“!

********************

E, tu širinu ni Milun, a ni otac mu, već nisu imali.

Voleli su Zorana kao zenicu oka svoga, drhtali nad njim, ali kako da puste da im u kući živi dete, koje nije njihove krvi, da Stevanov naslednik bude onaj, kome se otac i ne zna (Svetlani baš i nisu nešto puno verovali), to ne može biti!

Ona mora sa detetom otići, što dalje to bolje i neka joj na pamet ne padne da traži alimentaciju. Od bruke i jada, ne mogu i neće brisati dečakovo prezime i podatke o ocu u krštenici, ali, ako se ona ikad pojavi na sudu, pući će sramota u 20 sela...I brak odmah mora biti razveden, neka pokupi samo ono što je donela sa sobom, niti jedan poklon od muževljevih nesme poneti, niti je šta od Jovanovićevih njeno....Neka ide, samo neka ide što pre.

********************

Tako se Svetlana vratila kući majcii ocu, sa  dvogodišnjim detetom i nešto malo stvari, koje je kod udaje od svojih dobila.

Njeni nešto ni nisu bili iznenađeni. Naslućivali su, znali.....

Ostali u selu nisu, ali su nagađali šta se to tako krupno moralo desiti. Jer, ne bi Stevan pustio unuka da mu iz kuće ode, pa da mu je mati i najgora na ovom svetu....

Još je svet i mogao razumeti da ode Svetlana.....Često se dešavalo  da snaha, ako nije u volji svekru i svekrvi, nema šta tražiti u kući, ali dete?

Priče su kružile svakojake. Uglavnom, dok su jedni pretpostavljali da mali mora imati neku tešku telesnu manu, svi se drugi prisetiše nekog Svetlaninog dede, koji je bio vrljiv, pa jedne od prababa, koja je za puna meseca šetala po dvorištu i huktala kao sova.....Onda se, je li, baba Petra naprasno prisetila kako je u ugljevlju, koje je s početka trudnoće gasila, bila neka čudna figura sa malim roščićima na potiljku.....To je bio predznak, ustvrdi ona, da sa majčine strane vučeneka teška kletva....I da je bolje što su se Jovanovići oslobodili đavoljeg nakota, koje im za kuću nikad nije ni bilo.

*******************

Nije prošlo dugo, možda par meseci, kad je Svetlana spakovala nešto malo stvari u kartonski,  izgrebani i olinjali kofer i otišla iz sela. Sina je ostavila namrgođenom ocu, koji je od stida jedva iz kuće izlazio, samo do do njive i Zadruge, kad je predavao žito i kukuruz i majci, pocrneloj od muke, sve češće i češće poboleloj, leti i zimi zamotanu u crnu vunenu maramu.

Dugo se nije znalo gde je, nije se javljala.

Po selu se pričalo kako se udala za nekog udovca sa četvoro dece....da radi u Beogradu, kao sluškinja u finoj porodici jednog važnog druga.....Nilo je ionih, koji su je videliujednoj kafani gde dolaze uglavnom kamiondžije, radi kao konobarica i sedi sa gostima, a zna se da i sa gazdom živi.

Tek, priče su malo utihnule, kad je stiglo pismo iz Austrije, iz linca, gde je Svetlana otišla da radi i tamo, kako je tvrdila, našla posao i stan.

Prvo se stišale, a onda opet razbuktale...Jer, najezda odlazaka trbuhom za kruhom u tuđe zemlje tek je stidljivo bila počela, retki su imali hrabrosti da odu, dok je većina još verovala kako se i ovde nešto može napraviti.... I oni što su otišli, mahom se zaputiše u Nemačku, poneko u Francusku, dok je Austriju retko ko i spominjao. Pa, zar se i tamo može raditi?

Očito mođe, ako je verovati Svetlaninom pismu, koja će, reče, čim se snađe, doći i sobom povesti i Zorana, „neka raste s kulturni ljudi i jede leba bela svaki dan, a ne samo za velike praznike“.

Baba je deverala sa detetom kako je znala i umela. Pored stoke, živine i zemlje, teško je bilo svuda sobom vući mališana, koji je od živahnog dvogodišnjaka, kao zift crne kose i svetlih pametnih očiju, uvek nasmejanih rumenih usnica, postao ćutljiv i povučen, divljačan i nepoverljiv prema svakom, osim prema svojoj babi, iza čije se crne cicane suknje nije micao.



A pisma su prvo dolazila svaka dva meseca....pa tri...pa je prošla cela godina da se Svetlana nije javila. Nakon toga, uzalud je maleni Zoran iščekivao na kapiji, poštar je donosio jedino razreze za porez, a druga pisma više nisu stizala u tihu i neveselu kuću.

Kad je baba, a da je on jedva 10 godina napunio, držeći unuka za ruku, dok su joj suze klizile niz izborano, vetrom, kišom i jadom potamnelo izmučeno lice, pa se sa uzdahom okrenula prema svom siročetu i ispustila poslednji izdah, mršavi dečak, u okrpljenoj, sirotinjskoj ali čistoj odeći, nije više mogao trpeti ruganje kompijske dece, dedin vojnički kaiš, bedu u opusteloj i ohladneloj kući, gde vatra više nije gorela. Pobegao je jedne sive zore, sedajući u jedini voz, koji se tek na kratko zaustavljao na njihovoj maloj, ruševnoj železničkoj stanici, a da se nikad u svoje selo vratio nije.

*******************

Našavši se u Beogradu, bežeći od svakog uniformisanog lica, bio to i poštar, živeo je sa onog, što bi pokupio na pijačnim tezgama, noću, dok su se skupljao polusvet.....Živeo je u ciganskoj mahali, od jedne do druge kartonske čatrlje, pa kasnije po zgradama, koje su se trebale rušiti.

Kada nevolja i muka snađu odraslog čoveka, onog što sam o sebi može brinuti, onda se još i može zapitati iskajava li to neki svoj greh. Ali dete? Dete, koje miriši na nevinost, pospana jutra, preplašeno od svakog šuma, to dete mora odrasti voljeno i zaštićeno, jer ničim nije zaslužilo glad, hladnoću i nepoverljive poglede. Nezasluženo okajavanje peče gore od najvrelije žeravice. I nikad ne prođe bez neizbrisivih tragova, koje nikakav protok godina ne može prekriti melemom zaborava.

Počeo je Zoran da se bori za golo preživljavanje.

Gladan, odrpan, iscepan, musavih zglaslih i večito uplašenih očiju, mogao je dočekati sutrašnji dan samo zahvaljujući snu, koji je snio svake noći u kartonima, u kojima se umotan zatekao – velika, čista, topla kuća sa televizorom u svakoj sobi i velikim frižiderom, do vrha napunjenog parizerom i viršlama, staklenim flašama mleka, iz kojih je mogao piti koliko god hoće, tamnim drvenim blistavim stolom, prekrivenim belim čipkanim stolnjakom i vazom sa žutim cvećem, kako je to video u nekom bačenom časopisu, polumokrom od tek poprskale letne kiše....I kada će moći otići u kafanu, pozvati šefa restorana i poručiti ceo jelovnik od početka do kraja, sve od sira i papričica za predjelo, pa do palačinki sa orasima i džemom za kraj.

I prekrasnu devojku, krupnooku, kao i on, koja će mu roditi petoro dece i svakom od njih nikada neće dozvoliti da odu, već će ih za ceo život voleti paziti, ne dozvoliti im nikada da budu gladni i da im bude hladno, da budu nevoljeni i suvišni, čak i sebi samima.


Sve slike dodate sa pretraživača GOOGLE




09. јануар 2017.

SLAVA









Ne, nije greška ili omaška.

Ova ikona Bogorodice Trojeručice, mojom rukom slikana, vođenom silom iz nekog dalekog univerzuma, na uskršnju nedelju 1997.godine, kada su u isti dan padali pravoslavni i katolički Uskrs, rađena 4 dana i 3 noći.....Najdraža ikona mog Vladimira, ona koju je od svih stvari u kući molio da bude njegova, kao venčani poklon.

I koja je i sada u mojoj kući, a ne njegovoj. Nije moglo. Nije se dalo. Neko je odlučio drugačije.


******************


Danas bi moj sin slavio svoju Krsnu slavu – Svetog Stevana. 

Kuća bi bila puna gostiju, njegovih drugova i drugarica, kojih je naša kuća uvek bila puna, jer im je nekako kod nas bilo......najprijatnije. Moj dečak, rođeni lider, a bez svog posebnog htenja i truda, uvek je bio omiljeni domaćin svojim prijateljima, toj divnoj deci, koja su mi uvek bila na radost i prilježnost.

Na slavskom stolu bi gorela ona velika žuta sveća, koju bih ja ukrasila jer „ti to, majka, najbolje znaš a i najlepše je“, bio bi slavski kolač, koji bi pravile prija ili ja, po dogovoru, nikada onaj kupljeni, koliko god lepo izgledao. I koljivo, sa karanfilićem, muskatnim oraščićem, medom i orasima. Dakle, ono što čini obeležje svake slave, ono bez čega je nema i to onda nije to.

Prija i ja bi bile tu da pomognemo u prvom redu njegovoj premorenoj ženi, mojoj nesuđenoj snajki i majci mojih unuka, već skomoleloj od nabavke i priprema. Trudeći se da svoj doprinos predstavimo kao nastojanje da joj olakšamo, svaka od nas bi nešto pripremila, jer je i ta mlada žena slavar, valja joj se naći, onda kada joj je to toliko potrebno, ne zato što ne zna, jer se trudi i hoće, već jednostavno zato – da bar deo tereta preuzmemo na sebe.

Bila bi tu kisela čorba, sarma sa suvim mesom i kobasicom, hladna prasetina, očišćena od kostiju i isečena na kockice, da se ne vrljaju po tanjiru polupojedeni ostaci.....obavezna ruska i mimoza-salata.....još neka, ako baš snajka ima volje, snage i želje.....nekoliko ovala sa sitnim kolačima, ali onim domaćim, za koje i prija i znamo šta smo stavile, umesto jedne smese, koja se valja u 10 varijanti – malo uvaljano u čokoladu, malo u kokosovo brašno, kobajagi bajadere i slične domišljate verzije......i torta „Japanski vetar“, ona koju je uvek najviše voleo.

I ohlađenog vina, belog i crvenog, sve u staklenim holbama, koje sam svojevremeno našla u nekoj antikvarnici, opremajući njegovu kuću unapred, godinama......još svega ostalog, što deca smatraju potrebnim.

Moji unuci, Aleksandra i Nikola, koji bi svom tati, a mom jedincu, vratili sve njegove dugove, onda kada bi na svaku njegovu naredbu odgovarali sa „Može li za 10 minuta“, a vremena nema i mora se uraditi odmah....baš kao što je on meni radio i čime me je dovodio do belog usijanja.

Bilo bi svečano.....bilo bi veselo.....bilo bi lepo i prijatno....onako, kako se i treba obeležiti Krsna slava.

Toliko toga – BILO BI. Previše! Ali, čovek snuje, a Bog određuje.


*********************


Svim svečarima iskreno čestitam Krsnu slavu Svetog Stevana!



Proslavite je u ljubavi, miru i zadovoljstvu, kakva god da bila trpeza, dovoljna je Slavska sveća, kolač i koljivo. Ostalog – ako bude. A, valjda će se nešto i naći.

Zahvalite Svecu zaštitniku na onome što imate – zdravlju, deci, unucima, prijateljima....zahvalite mu na onom, čime vas je darivao.

I uputite mu molitvu da sačuva vaš mali, a toliko vama važan svet, neka bude ljubavi i razumevanja, neka bude zdravlja. Neka deca rastu, neka se iz kuće nikada ne čuje povišeni ton, neka se na stolu nađe bar parče hleba. Posoljeno. Može se živeti sa mnogo, može se živeti i sa malo. Bitno je – živeti. I biti zahvalan na onome što se ima. To je uvek mnogo, mnogo više, nego – prazna kuća.

Jer, ovaj naš svet je toliko krhak, kao mehur od sapunice. Budimo toga svesni, moleći se da ga očuvamo, jer se sve može rasprsnuti u trenutku.


*******************

Na stolu mi gori žuta sveća, plamen je snažan, senke igraju oko njega.

U grudima komad užarenog krvavog leda, tamo gde je nekada bilo srce, ispod kog sam ga nosila.