15. listopada 2018.

GOLGOTA SVETLANE Z.







Kada je Svetlana, rođena i odrasla u maloj varošici negde u centralnoj Srbiji, odlučila da sebi stvori bolji život u velikom gradu, krajem 70-ih godina, bila je nadomak svog dvadesetog rođendana. Tada, sa završenom ekonomskom školom, nije bio zaposlen samo onaj ko nije hteo da radi, dakle, problema za dobar posao u perspektivnoj firmi nije bilo. Uvek među najboljim đacima, skromna, izuzetno patrijarhalno vaspitana, nije videla svoju sreću u maloj sredini, u svojoj porodici sa izrazito strogim i neumoljivo tvrdoglavim  ocem, kao i bratom, koji je u potpunosti delio očeve stavove. Majka joj je umrla pre nekoliko godina i život, gde se brinula o celoj kući, ocu i bratu, naravno bez bilo kakvog opravdanja da joj preteške obaveze budu prepreka odličnom uspehu, odmah se zaposlila u kombinatu – najvećoj varoškoj firmi, koja, osim zvučnog imena i čestih poseta partijskih zvaničnika koji su veličali  giganta samoupravnog socijalizma, shvatila je da je sebi natovarila novi jaram na vrat. Svu platu je morala davati u kuću, u kojoj je i dalje bila kuvarica i čistačica i pralja, iskukavši povremeno nešto novca za čarape ili u najboljem slučaju cipele, jer je došlo vreme da počne vraćati sve što je u nju uloženo.

Čak i da je imala dotad vremena, kao što nije, nikada nije imala momka, sa kojim bi smela prošetati po korzou ili otići u bioskop. Očeva je bila poslednja – devojka sme prvi put viđena sa onim, za koga će se udati i – gotovo, pogovora i prigovora nema. Tako formirana i ukalupljivana godinama, nije ni pomišljala da prekrši očevu volju, jer je i za sitne propuste bila kažnjavana batinama.

Ipak.....plata mala, perspektiva joj je da udajom samo nastavi tamo gde je stala u roditeljskoj kući, jer je takav način vaspitanja smatran potpuno normalnim i poželjnim. Htela je da studira, znajući da treba i može više, ali očevu dozvolu nije imala. Koštala je ona njih dovoljno, govorio je otac, pa ako hoće na fakultet, neka to sama zaradi. Svi, uostalom, vanredno studiraju, ne pada njemu na pamet da više plaća njene knjige, pribor i izdržava lezilebovićku, negde u nekom velikom gradu, „jer tamo ona i jurca, da bi mogla raditi šta hoće, umesto da se kao pristojna devojka lepo uda, izrodi decu, a usput naravno i radi.

Teška srca odlučila je otići iz kuće. Posao će naći, podstanarski stan će moći platiti, ostaće sigurno i za vanredne studije. Izbegavajući Beograd, kao preveliki, odlučila se doći u Novi Sad, gde je odmah dobila zaposlenje u perspektivnoj firmi, jednoj od najvećih izvoznika u zemlji. Dobila je i veću platu, lako našla malu sobu kod udovice vojnog penzionera, upisala Višu ekonomsku školu, jer fakulteta još tada nije u gradu bilo. Navikla na skromnost i štedljivost, sve je imala osim elementarnog životnog iskustva.

Već za nekoliko meseci Svetlana se – zaljubila. I to ne u bilo koga – momak, koji joj je osvojio srce, stariji desetak godina od nje, bio je jedan od najpoznatijih novosadskih sportista, majstor borilačkih veština, samo što se zbog povrede morao povući iz aktivnog bavljenja sportom. Međutim, odmah mu je nađen posao sa dobrom platom, uz obećanje da će za najkasnije godinu dana dobiti i stan. Visok, stasit, izrazito lep i šarmantan, omiljen u svakom društvu gde bi se pojavio, bio bi rado gledan i dočekan kao ženik i mnogo bolje kotiranoj devojci, a kamoli ne Svetlani došljakinji, sa teško prihvatljivim naglaskom druge sredine,  kojoj je to bila prva ljubav i prvi čovek, koji joj je dodirnuo ruku, a tek posle nekoliko sastanaka dobio dozvolu za poljubac u obraz.

Delovao joj je jako poznat, ali se pitala kada je to mogla biti sa njim, kada u svom gradiću nije izlazila, od škole je uvek išla pravo kući I obratno. Prvo joj je pričao bajke o sudbinskoj predodređenosti (umeo je  tako lepo da priča, blagoglagoljiv da ga poželiš takvog), da bi joj jednom, sasvim slučajno, priznao da je kao trener i vođa svog kluba borilačkih veština bio u njenom gradu I odmah je zapazio u publici na tribinama, gde su ih sve priveli sa časa, kako bi bilo više publike.

Pa....lepo je bilo njihovo zabavljanje, ako se zanemari činjenica da je Slavko bio lak da se naljuti, ljubomoran preko svake mere, a najlakši na šamaru. Nisu sastavili ni mesec dana, kada se umalo nije onesvestila od iznenadnog udarca, po sred lica, jer je „gledala neku tamo barabu pored izloga“. Njen plač i suzna preklinjanja da joj je zapala za oko lepa haljina, koju je tako silno želela kupiti, nisu ni najmanje umilostivili razjarenog Slavka, niti njegova urlanja na prepunoj ulici „kako njega nikada neće moći brukati jedna kurva“. Teška kazna i teške reči za devojku, koja ne bi ni pomislila da pored takvog momka gleda nekog drugog. Ali, trebalo je nekoliko dana da ga odobrovolji i malo smiri, iako mu ni najmanje nije smetalo što njegova Svetlana, onako tanana i guste kose do pojasa, tela kao izvajanog i lica poput Madone, itekako privlači tuđe poglede – što muškaraca, jednako toliko i žena. Imalo se šta i videti.

Jedva da su sastavili šest meseci zajedno, kada je Slavko počeo insistirati na venčanju. Možda mu se toliko žurilo jer mu je Svetlana saopštila da nema ni govora o bilo kakvim intimnostima, to pripada samo njenom budućem mužu i nikom više. Moguće da ga je zaprepastila činjenica kako će od svih devojaka on biti upravo taj, koji će dobiti netaknutu mladu. Tek, zakazano je venčanje, njeni otac i brat odmah saopštili da neće doći, a od njegovih su bili prisutni samo kumovi, majka, tj. svekrva odbila je doći.

Tek je na malom skromnom venčanju kod matičara Svetlana čula od kumova  da  je mladoženja dosta izvežban, budući da mu je ovo – treći brak. Ne mogavši da izdrži, pitala ga je zašto joj to do sada nije rekao, kad je samo kum, koji se isprečio između njih, spasio od batina u matičarskom holu. Sve su bile lajave kurve, zarežao je Slavko, a i nju će čekati ista sudbina, ako ne zaveže jezik i ne začepi gubicu.

Dakle – početak, koji je dao naslutiti šta je sve sa njim čeka.

******************

U prvih četiri godine braka rođeno je dvoje prelepe dece, prvo ćerka, čiji je dolazak oplakala (on se dva dana nije pojavljivao, očekivao muškarčina naslednika), a zatim i toliko željeni sin. Dok je ona radila,on je išao iz firme u firmu, jer velikog radenika, koji je svake godine menjao firmu - „nemaju ti idioti pojma, niko ne ume ceniti prave sposobnosti“, uverila se Svetlana da su zabavljanje i ona scena na venčanju bili samo uvod u ono što je čeka. Više se nadobijala batina od njega, nego što je vode popila, sada već i celom šakom, nogom, kolenom.....čim stigne. Neostvareni evropski i svetski prvak u borilačkim veštinama nije imao potrebe ići na  treninge – zašto, kada mu je vreća za vežbanje udaraca bila rođena žena, sve tiša i sve mršavija?! Razloge više nije ni pamtila – opet se gledala sa nekim na ulici; kasnila je sa posla, dovodeći dvoje dece punih  10 minuta, a „šta može biti drugo, nego kurvarluk i švaleranje“; ručak nije bio na stolu onog momenta kada bi on banuo na vrata, nakon maliganskih druženja sa pajtašima; nije mu bila oprana baš ona košulja, koju je hteo obući....Onda više ni nije davao obrazloženja – samo bi po njegovim batinanjima znala da je opet dobio otkaz ili ga je neko popreko pogledao....ili bilo šta treće, što mu se ne bi dopalo.

Kada su komšije, zgrožene njenom vriskom i dečijim plačem, praćene muklim udarcima i njegovim supijanim urlanjima, prvi put zvale policiju, došli su drugovi organi, izljubili se sa naglo otrežnjenim Stankom kao braća rođena, popili kafu, koju bi ona, onako krvava i izubijana morala skuvati, pa, tapšući po junačkim leđima svog bivšeg trenera iz škole u Sremskoj Kamenici, odlazili kao da su usput svratili da se malo osveže. Kako prvi put, tako se završavao i svaki naredni – on je bio njihov čovek, uzor, ljudina, a ako malo i šljepne ženu, sigurno za to ima nekog razloga i to su porodične stvari, u koje se oni nemaju pravo, je li, mešati.

Nekoliko puta je sa decom došla kod oca, čekajući da Slavko zapadne u maliganski san, pa da uhvati autobus. Prespavala bi, ali uz strogu očevu naredbu da se odmah prvim autobusom vrati kući. Jer, sama je birala, pa neka kusa šta je izabrala. I batina je iz raja izašla, ako njen muž ne zna zašto je tuče, ona sigurno zna. I žensko je stvoreno da ćuti i trpi, druge joj sudbine nema, a da mu se kćer vrati kući sa svoje dece kao raspuštenica, o tom neka ni ne sanja. Brat se nije mnogo izjašnjavao, osim što bi kimoglavom odobravao sve što otac kaže. Dakle, jedine dve osobe koje su je mogle zaštiti, ostavila su je na cedilu.

Morala se pomiriti sa saznanjem kako na svetu ima samo sebe. I njena deca imaju samo nju, ako želi da ih podigne i izgura da porastu.

*****************

Tako su joj proticale godine, u naizmeničnim prebijanjima, sa redovnim masnicama, koje više nije mogla ni nabrojati, pokojom naprslom rukom, iskidanom kosom u pramenovima, crnim podlivima na očima, za šta se više nije ni trudila naći opravdanja. Bila je izuzetno dobar radnik, vredna, prilježna i poslušna, ali je morala trpeti svakosatna šaputanja, podgurkivanja i smejuljenja kako „ne dobija ona tek tako batina, lepa i zgodna žena uvek zna zašto i to nikad ne može biti bez razloga“.

Policija povremeno izlazi, ali se sve završava bratskim grljenjem i pričanjem, ni pomena o podnošenju bilo kakve prijave, makar i prekršajne....Otac i brat je prepustili samoj sebi, okrenuvši joj potpuno leđa....Poznanici na poslu, što muškarci, isto tako i žene, okreću glavu, blateći je i ignorišući....Gde god da se i pomisli obratiti za zaštitu, svugde bi nailazila na blindirani zid. A on – taj omiljeni gost i prijatelj, svuda rado dočekivan, neodoljivi muškardin, koji je nekoliko puta puta obdario veneričnim bolestima (nije mu ni smela reći, znala je da će je optužiti kako se „ko zna sa kim vucarala, pa sada i njega zarazila“, hvatao je sve veći zalet.

Bez igde ikoga, osim jedne komšinice, kod koje bi u nedelju ili dve dana uspela otići na po desetak minuta, da se isplače ili pozajmi koji dinar, jer od njegove plate, onda kad bi i radio, nikada nije videla ni pare.

*********************

Sada je Slavko, pored nje, snagu sopstvene šake i šutiranje, isprobavao i na deci. Kamenog srca, nije do njega dopirao njihov plač i vrištanje.

Nekoliko puta je pokušala, sa skoro potpunim uspehom, izvršiti samoubistvo. Svaki put, koje li ironije, on bi je nosio na ispiranje stomaka, jer velikom Stanku nije trebala takva bruka da mu se rođena žena pokušala ubiti. Samo su je jednom zadržali u bolnici na par dana, inače bi je puštali odmah nakon ispumpavanja želuca i tretmana aktivnim ugljem.

Došavši slučajno, dok mu je nosila odelo na hemijsko čišćenje, do odreska njegove plate, videla je da umiljati i omiljeni Slavko („Jao, blago tebi što imaš tako zgodnog muža, mora da je uživanje biti njegova žena“) iz dva prethodna braka ima dva sina i ćerku. A od svoje jedine prijateljice saznala je da je sa svakom od prethodnih žena imao upravo takav  brak pun nasilja, samo što su one imala očeve, koji su ih zaštitili, pripretivši mu da će ga glave koštati, ako samo i pomisli nastaviti maltretirati njihove razvedene kćeri. One su imale nekoga. Ona, skoro više ni sebe.

************************

I živinče biješ neko vreme, pa onda pomisliš da može i crći i zapitaš se koja će druga marva tegliti dalje. Kada je žena u pitanju, to izgleda ni njemu, niti bilo kom drugom nije bila tema, kojom bi razbijao glavu.

Naravno, krivila je sebe. Sigurno nešto sa njom nije u redu, kada joj on pravi takav pakao od života, mozgala je ona, u trenucima kada se usudila razmišljati o onome, kroz šta svakog dana prolazi. Ako ga svi toliko hvale i uzdižu u nebesa, diveći se njegovoj pitomosti (?!?!), ne mogu zamisliti dobro druženje bez njega, onda krivica mora biti isključivo do nje. Jer, da je drugačije, valjda bi se našao neko da stane iza nje, da je zaštiti. I možda je on ipak voli, čim je toliko ljubomoran, a ponosi se njenom lepotom i stasom, insistirajući da nosi provokativnu odeću, samo da bi što više ljudi zapazili kako ima zgodnu i privlačnu ženu, naravno, samo za gledanje krišom. Ženu, koja je njegovo vlasništvo, može sa njom raditi sve šta mu dođe na um. Poniženu, podjarmljenu, zlostavljanu do nezamislivog, kada je toliko puta sama digla ruku na svoj život, jer sebe nije smatrala čak ni vrednom življenja, a kamoli lepe reči.

Kada se nečije dostojanstvo tako satre, onda žrtva nema snage pokušati domisliti se postoji li u ponašanju njenog mučitelja nešto patološko, sazdano od elementarnog zla, osim što je „osetljiv, neshvaćen i nervozan, pa burno reaguje“.

Jer, itekako je, samo da je smogla snage, mogla spoznati sa kakvom vrstom spodobe prolazi svoju golgotu već godinama.

Slavko, u svemu nedovršen.....Neostvaren svetski prvak zbog povrede....Bez diplome neke ozbiljnije akademske titule, “jer ga svi profesori mrze, zato što je toliko naočit i zgodan”.....Sin, koga se i rođena majka odrekla i izbacila ga iz kuće, nakon što je prvi put pretukao......Biološki otac petoro dece, o kojima ne vodi računa, plaća alimentaciju silom onima, koji su imali sreće pobeći od njega, dok se ovo dvoje najmlađih svakog trenutka tresu od straha šta će biti kada tata dođe kući, skoro gladnih, željnih svega, a najviše malo ljubavi od njega....Neostvarenog genija velikih ambicija, kog niko ne razume niti shvata njegove neverovatne domete, pa zato na svakom poslu ostaje nekoliko meseci....Ljubavnika bezbroj žena, pobeglih glavom bez obzira od njegove „pitome naravi“....Okorelog pijanca, koji se poslednji put napio još 1978.godine, pa od tada samo doliva, zahvaljujući bezbrojnim „vinarijama“, izniklih u svakoj trećoj zgradi, što prodaju najgoru „daskovaču“, zvanu vino na litar. Nezadovoljnog. Neuspešnog. Nesposobnog da se suoči sam sa sobom i na delić sekunde. Uvek su za sve bili, a i sada su krivi – isključivo drugi.

***********************

Ako je to uopšte i bilo moguće, stvari su se kretale od strašnog ka neizdrživom i neizbežno tragičnom

Jer, Slavko je uznapredovao utoliko što mu više nisu bili dovoljni sopstveni ekstremiteti za „oslobađanje od lošeg raspoloženja“, već je prešao na svaki predmet, koji mu se našao na dohvat. Onda je prvi put pomislila da će je iskasapiti, da će pred tom dobrom, nevinom i večito prestrašenom decom, u sopstvenoj krvi umreti.

Nije morala dugo čekati – u jednom od svojih neobjašnjivih i ničim izazvanih naleta besa, dohvatio je kuhinjski nož, uhvatio je za glavu, povukao ga od jednog do drugog uva preko čela, strgnuo joj kosu do potiljka, drugim rečima,  doslovce je – skalpirao. Tek ga je njena ogoljena lobanja i lokva krvi malo rastreznila, pa je odmah odneo u Službu hitne pomoći, tvrdivši, ni manje ni više, kako je TO SAMA SEBI URADILA. „Eto, do sada je nekoliko puta pokušala da se ubije, a sada se prvi put dohvatila noža....i kad je nasrnula na mene, a kada ja je odgurnuo, onda je samu sebe kaznila“!

I to mu je prošlo bez bilo kakve sankcije, čak i postavljanja neprijatnih pitanja. Kakvi su to bili lekari, koji su intervenisali tom prilikom, a da nikome od njih nije palo na pamet da pozove policiju, koja su im bila moralno-etička opravdanja za kolektivno ignorisanje Hipokratove zakletve?

Nakon par dana provedenih u bolnici, jer je neko ipak imao toliko savesti da nesrećnicu smesti na lečenje, došao je po nju, sklanjajući je onako polumrtvu sa potencijalno opasnog terena. Ni tada se nije našao neko, dovoljno hrabar i pošten da podnese krivičnu prijavu protiv njega radi pokušaja ubistva. Jer, to je upravo bilo to. Treba li uopšte reći da se ponovo izvukao bez bilo kakvih posledica?

Četiri kineska majmuna – ne vidim, ne čujem, ne govorim, ne reagujem.



***********************

Nevolje se dešavaju samo drugima, a ono što se odigrava u tuđoj kući, ma koliko surovo, ma koliko tragično,  to ne može biti predmet tuđeg uplitanja. Na kraju krajeva, ona mu je žena, ko je taj ko mu može diktirati kako će i kojim sredstvima rešavati „porodične probleme“?!

Sada se njegov doprinos egzistenciji porodice počeo svoditi na retke periode, kada je radio. U malom stanu, bedno nameštenom jer nikada nije bilo para za bilo šta drugo, osim za nešto malo hrane i – naravno – svakog dana par litara vina, premeštao se sa ležaja na fotelju, čekajući nju da mu spremi nešto za jelo, uz obaveznu dnevnu porciju batina. Međutim, Svetlana mu više nije bila dovoljna. Valjalo je i decu naučiti slepoj poslušnosti, kad je već od svoje žene napravio zombija. Iz njihovog tužnog boravišta, on je bio jedini, koji nije bio sav u modricama. Njih troje, Svetlana i deca – neprekidno.

Prva, koja više nije mogla izdržati bila je ćerka. Nakon što je otac, bez ikakvog povoda, pretukao do krvi petožilnim kablom, usput je šutirajući, ne birajući gde i kolikom snagom udara, uspela ga je odgurnuti i onako izmasakrirana, uspela istrčati iz stana i pobeći kod polubrata, njegovog sina iz drugog braka. Momak je primio svoju izbezumljenu sestru, rekao joj da kod njega uvek ima mesta, ali je ne može izdržavati, njegova mizerna plata jedva pokriva i njegove troškove. Našao je sestri par poslova, od pranja sudova u jednom restoranu u noćnoj smeni, do dve zgrade, koje je čistila preko dana....Moglo se preživeti, ali o redovnom pohađanju škole nije moglo biti ni govora. Imala je nepunih 16 godina.

Slavko je sasvim mirno ovo prihvatio, komentarišući svojim zabezeknutim i zgroženim prijateljima kako se „mala sigurno stavila u promet, krenula je majčinim stopama, čudo da se to i ranije nije desilo“.

Nije ga to ni najmanje dotaklo. Imao je i dalje dve stalne žrtve na raspolaganju – Svetlanu i trinaestogodišnjeg sina.

Tek tada je Svetlana shvatila koliko je strašnu grešku napravila kada nije pobegla od svog mučitelja još pre najmanje 10 godina, kada se moglo otići negde u inostranstvo, gde je ipak ne bi tako lako našao. Dok je ona trpela njegove zulume, ćutke je to podnosila. Ali, tada nije mogla ni zamisliti ono očito – da će i njihova deca postati njegove nove žrtve....I da je zbog svoje opsednutosti da joj sin i ćerka rastu uz oba roditelja, a ona će trpeti ono što mora, jer je žena i tako joj je suđeno, rođenu decu dovela u nedvosmisleno smrtnu opasnost.

Nije prošlo mnogo vremena, kad se sin strahotno ogrešio o očeva gvozdena pravila, kojima nije bilo mesta preispitivanju. Usudio se da svoj bicikl, poklon Slavkove majke unuku za rođendan, pozajmi školskoj drugarici, svojoj potajnoj simpatiji, da se malo provoza. Da li je devojčica bila nevešta, da li je naišla na oštećen kolovoz, teško je reći – tek, pala je, ulubivši jedva primetno blatobran prednjeg točka. Na nesreću, baš ispred zgrade, gde je sin stanovao, a vredni otac dokono stajao ispred prozora, gledajući u prolazeće automobile, one „što voze samo lopovi, dok pošten čovek kao ja ne može ni sanjati o autu“.

Onda je, izobličen od pravednog gneva, veliki otac  Slavko nepogrešivi, rešio da „konačno nauči reda tog nevaspitanog i neposlušnog balavca“. Kada se dečak konačno pojavio u stanu, čekao ga je raspomamljeni nasilnik i počeo tući istim onim kablom, petožilnim, što se samo makazama za armaturu može preseći, po glavi, telu, rukama, leđima, ni jedan jedini deo tela nije promašio. Svaki udarac ostavljao je krvav trag, ali ovome ni to nije bilo dovoljno. Dok se dete previjalo po podu, ječući i plačući od bolova, pravednik je seo da se odmori, pa stisnutom pesnicom, držeći zapaljenu cigaretu, svom snagom tresnuo dečaka po licu, pritiskajući mesto udarca užarenim krajem, što je mogao jače i duže.

Dok je Slavko dahtao od opravdanog zamora, jer nije lako ni prebijati nekog, dva puta lakšeg od sebe, dete je istrčalo napolje, bežeći od oca, dok su mu odzvanjale njegove pretnje kako će ga „ovog puta zasigurno ubiti, neće se taj više izvući“.

Mali se sakrio kod komšinice, jedine mamine prijateljice, a Stanko je uzeo pištolj sa zida, napunio šaržer, stavio još jedan metak u cev i repetirao ga. Konačno će, reče, „naučiti ono malo đubre pameti, metak mu ne gine“!

Onda ga je, od pretrpljenih napora, savladao supijani san, legao je obučen i u cipelama na krevet sa sveže presvučenom posteljinom. Glasno je hrkao, dok je pored njega, na stočiću bilo ostavljeno repetirano oružje.

*********************

Svetlana je sedela za stolom, pored otvorenog prozora, pušeći, skamenjena, bez da je napravila bilo kakav pokret, osim paljenja nove na žaru prethodne cigarete. Tek u jednom kratkom deliću sekunde, sevnula joj je misao kako se ne može setiti kada je poslednji put nešto jela. Naizgled prazne glave, bar joj se tako tada činilo.

Dok je spolja dopirala svežina majske noći te 1998.godine, nadala se da se mali neće vratiti do jutra, prespavaće kod njene prijateljice. I razmišljala kako će se stvari odvijati dalje. Trajalo je to satima.

Znala je da će on uraditi ono što je rekao, jer nikada ne bi odustajao ako je nešto sam sebi zacrtao. Dakle, nije imala ni najmanju dilemu da će joj ubiti sina, čim ga vidi. Uostalom, sve uslove za to je lično obezbedio.

Prvi put za tih 18 godina, koliko su proveli zajedno, suočila je sebe sa nepobitnom istinom. Provela je skoro polovinu svog života sa potpunim sociopatom bez emocija. Sa čovekom, ako ga je uopšte mogla takvim smatrati, koji je oduvek, od trenutka kada je postao svestan svog postojanja, imao samo jednu osobu o kojoj je razmišljao – sebe, jedino i isključivo sebe. Svi ostali bili su samo publika ili dekor.

Znači, ona je dopustila da joj se ćerka potuca od nemila do nedraga, radi kao rob 12 sati dnevno, u dobu kada bi trebala provoditi bezbrižne dane i najveća joj briga biti ocene u školi. Ona je dopustila da joj sina čeka metak iz pištolja rođenog oca. Rodila je i podigla tu svoju divnu decu, da bi im njihov biološki otac, definitivno upropastio i oduzeo život, koji je iz njenog tela nastao. Sopstvenim strahom i robovanju predrasudama, bitisanje te dece, koja nisu tražila da se rode, svelo se na strah, golo preživljavanje i maltretiranje. Ona je, možda, imala pravo da to trpi, ali kćerka i sin sasvim sigurno ne.   Jednako se osećala krivom, kao i onaj, ko je sve to uzrokovao.

Ustala je tiho, prošla kroz hladan mrak, osvetljen tinjajućom uličnom rasvetom što je dopirala sa prozora, došla do kreveta,  na kom je on i dalje zdušno hrkao snom pravednika, kao da je istovario šleper cementa. Na trenutak je pogledala u njega, onda uzela obema rukama taj pištolj, koji je nosio smrt njenom detetu, nanišanila i kao u snu čula zaglušujuće odjeke ispaljenog metka, jednog jedinog, kojim je Stanka pogodila ispod brade. Ehu kao da nikada nije bilo kraja.


Nastojeći da ne gleda u ogromnu krvavo-sluzavu mrlju na zidu, iz koje se cedio njegov mozak, ostavila je pištolj pored na stočić pored kreveta, tamo gde je i pre stajao, spremljen da oduzme život njenom sinu, sela za onaj sto pored prozora, gde je već probdela sate i sate, zapalila cigaretu i pozvala policiju. Da, dobro su razumeli, ubila je muža. Samo jednim metkom. Ne, ne diše, sigurna je.


Na istom mestu su je zatekli, kako puši ko zna koju po redu cigaretu te noći, kad su nakon nekoliko minuta došli.

 **********************************************************

Svetlana je bezbroj puta čitala ispovesti ljudi  koji su u komi tvrdili da su gledali svoje telo negde ispod, detaljno prenoseći sva dešavanja i sve razgovore učesnika u njihovom oživljavanju.

Sada je prvi put mogla sebi predstaviti kako to izgleda. Gledala je sebe, znala šta je govorila ona, šta su govorili drugi, sve što se dešavalo. Taj osećaj odvojenosti od sopstvenog tela i sada doživljava, naročito kada je sama, sve se slilo u jedan košmar bez kraja.

Pristigloj ekipi ispričala je šta se dešavalo od trenutka kada je sin, pretučen, u krvi, sa velikom opekotinom pored usana, pobegao iz stana, pa sve do samog kraja. Onda su je odveli u veliku zgradu gradske policijske uprave na dalje ispitivanje.

Bili su izuzetno korektni prema njoj. Nudili je kafom, donosili joj cigarete, trudili se ubediti je da nešto pojede. I nemo slušali njenu višečasovnu priču. Skoro da nije bilo pitanja, izuzev onog - koliko je metaka ispalila. I ko je napunio pištolj. I zašto. Monotono je ponavljala svaki put jedno te isto. Nije teško ponavljati već rečeno, kada se govori istina.

Saslušanje kod dežurnog istražnog sudije trajalo je nekoliko sati. Sećala se mršave žene, izraženih podočnjaka na bledom licu, koja je mirno postavljala pitanja, napravila nekoliko pauza, nudeći je kafom, pitajući je treba li joj malo odmora....I sobe, prepune ljudi, bez glasa. Nije plakala, više nije imala suza, sve su istekle, dok je čekala one noći svoje dete, moleći se da ostane tamo gde je. Zato su svi ostali imali zacrvenele i vlažne oči, dok je trajalo opisivanje njenog osamnaestogodišnjeg hoda po Golgoti.

Na samom kraju saslušanja, ta žena koja ju je ispitivala, odjednom je povila ramena, uhvatila se obema rukama za glavu i muklim glasom obratila se.....nikome posebno. Možda je glasno razmišljala.
Moj Bože....toliko već dugo radim ovaj posao. Naslušala sam se mnogo sličnih priča, doduše, niti jedne tako potresne kao ova. I umreću, pitajući se zašto žene sve to trpe toliko dugo, zašto dozvoljavaju da stvari odu ovako daleko. Moj Bože, jedini moj Bože...Umreću, ali to nikada neću razumeti!“

Već prilikom tog saslušanja imala je advokata, mladu ženu otprilike njenih godina. Po dozvoli sudije, popričala je sa njom nakon što je ispitivanje okončano i potpisan zapisnik. Ne, ne treba joj ništa, sve ima tamo u zatvoru. Prvu reakciju pokazala kada joj je advokatica rekla da će tog dana videti njenu decu, počevši plakati skoro bez glasa, samo su joj se vrele suze nezaustavljivo slivale niz obraze.

Za nekoliko dana je prisustvovala drugom saslušanju, ovog puta kod redovnog istražnog sudije. Pre toga imala je posetu svoje advokatice, opet se zagrcnula na pomen svoje dece, ali je nekako uspela sačuvati prisebnost, dok je slušala kako će već na prvom saslušanju biti  saslušani svi svedoci – Slavkova deca iz ranija dva braka, njegovi prijatelji,  majka, njena deca.

Kada su je doveli pred sudnicu, bez „lisica“ na rukama, prvi put je videla decu i tada je Svetlana potpuno izgubila kontrolu nad sobom. Materinski nakon, taj najsnažniji nagon koji postoji na svetu da se po svaku cenu zaštiti svoje potomstvo treperio je od ledenih talasa straha hoće li joj njena deca prići, uprkos činjenici da su njenom radnjom ostali bez oca. Ali, pritrčali su joj, grleći je, svo troje je glasno jecali, kao da se žele stopiti i nikada više ne odvojiti. Stražari su se okrenuli na drugu stranu brišući oči, pustili je desetak minuta, a onda joj tiho rekli da mora ući u sudnicu.

***********************

Trajalo je to saslušanje punih sedam sati, saslušano je dvanaest svedoka. Plašila se. Više se nije brinula šta će reći sin i ćerka, ali ostali? Slavkova deca, prijatelji?

Svi saslušani svedoci ispričali su svoje viđenje onoga što se dešavalo u njenom tragičnom braku. Niko od njih je ni hladnim tonom, a kamoli jednom rečju nije teretilo, niti joj stavljalo u krivicu ono što se desilo. Nije mogla verovati da zaista čuje ono što je rečeno. Svi su znali pravu istinu, svima je bilo poznato koji pakao je ona proživljavala sve te silne godine. Nekoliko njih je toliko snažno plakalo, da su jedva bili u stanju pričati.

Ljudi ipak mogu biti ljudi. Onda kad hoće.

Nakon toga je određeno neuropsihijatrijsko veštačenje njene uračunljivosti u trenutku izvršenja dela. Veštaku, sada pokojnom Prof.dr. Borislavu Kapamadžiji trebalo je svega nekoliko dana da prouči sve dokaze, zapisnik sa njenog saslušanja, sa saslušanja svih svedoka. Kada je izvesto istražnog sudiju da je nalaz sačinjen, saslušan je, rekavši, između ostalog sledeće:

Nagomilane tenzije, naročito ako se to dešava tokom dužeg vremenskog perioda, obavezno imaju tendenciju oslobađanja i to u dva pravca – unutra i prema spoljnom svetu. Kod okrivljena se pretežan period trajanja braka,  oslobađanje nagomilanih tenzija usmeravalo unutra, prema njoj, što je objašnjenje njenih višestrukih pokušaja samoubistva. Međutim, kada su njena deca počela  sve više bivati ugrožena, što teškim fizičkim zlostavljanjem, nadalje begom ćerke u uslovima potpuno neizvesne i ugrožene osnovne životne egzistencije, teško fizičko zlostavljanje sina, što je kao poslednju fazu imalo neposrednu i ozbiljnu opasnost po njegov život, bilo je neposredni okidač za pražnjenje nagomilanih tenzija, ovog puta prema van, kada je  okrivljena suočena sa egzitacijom svog deteta, i neminovno je bilo da je svu preostalu snagu usmerila ka tom cilju. Teško ugrožen roditeljski instinkt je preuzeo kontrolu nad svim  zaključak da  okrivljena u trenutku izvršenja dela nije bila u stanju svesno upravljati svojim postupcima, iz čega nadalje proizilazi nalaz i mišljenje da je okrivljena u trenutku izvršenja dela bila potpuno neuračunljiva“

Nakon davanja nalaza i mišljenja veštaka, istražni sudija je u  daljem roku od 10 minuta doneo rešenje o Svetlaninom puštanju iz pritvora. Dakle, ukupno je bila lišena slobode trinaest dana.

Vratila se istog dana u svoj skromni jednosoban stan, sređen i očišćen do perfekcije, sa napunjenim frižiderom, mnoštvom sokova i kolača. Sve je to bilo ostvareno zajedničkim trudom svih petoro Stankove dece.

Na insistiranje zamenika Okružnog javnog tužioca, određeno je kontrolno veštačenje od strane tročlanog tima veštaka – lekara neuropsihijatara sa Klinike za neurologiju i neuropsihijatriju. Nakon proteka više od dva meseca ovaj tim veštaka je dao nalaz i mišljenje, skoro istovetan mišljenju prvog veštaka – U trenutku izvršenja dela okrivljena je bila potpuno nesposobna da upravlja svesnim misaonim i voljnim funkcijama, što nadalje znači da je u trenutku izvršenja dela bila potpuno neuračunljiva.

Nakon saslušanja svih troje veštaka, istog dana, dakle 13-og avgusta 1998.godine, zamenik Okružnog javnog tužioca je ODUSTAO od krivičnog gonjenja i krivično postupak protiv Svetlane je OBUSTAVLJEN.

UMESTO EPILOGA

Svetlana Z. je godinama išla na psihoterapiju, koja se sprovodi i danas putem medikamenata. Uspela je da nastavi sa poslom, dočekala je starosnu penziju.

Oboje dece, dakle i ćerka i sin završili su studije. Imaju porodice, svoju decu, znači, Svetlana ima dvoje zdrave, zaposlene i porodično potpuno stabilne dece. Svo svoje vreme deli između njih i podizanja svojih unuka.

Osim svakodnevnih poseta svojoj deci i njihovim porodicama, Svetlana ne izlazi na javna mesta, trudi se da čita, ima ukupno dve prijateljice – njenu komšinicu, sa kojom neguje bliske odnose skoro 40 godina i ženu, koja ju je branila i odbranila. To je ceo njen život.

Stanku je podigla spomenik. Obilaze ga deca, koja i dalje imaju bliske odnose, svih petoro.

Ona nije imala snage otići, ni jedan jedini put. Dovoljne su joj njegove posete u košmarnim snovima. I strah, crn poput najcrnje noći, iz kog se budi u ledenom znoju, boreći se za vazduh, sa bolovima u grudima, koji prete da joj rasture srce, raspomamljeno od šoka.

 **********************************************************

Odbrana Svetlane S. je bila moj ubedljivo najteži zadatak u advokatskoj karijeri.


Trebalo je videti njenu decu, a da ih pritom poštedim mog straha od najtežeg mogućeg razvoja događaja. Iako, pretpostavljala sam da se ta strahotna kvalifikacija neće dugo održati, uz sve postojeće okolnosti, sa kojima sam već bila upoznata.

Međutim, ono što mi je bio ubedljivo najveći teret na savesti jeste emotivna strana slučaja, koja se ni u kom slučaju nije mogla zanemariti. Znajući šta je Svetlana sve prošla sa mužem nasilnikom i paranoidnim psihopatom, kroz šta su prošla njena deca, trebalo je skupiti dovoljno snage da svoje strepnje zadržim za sebe, a da ih istovremeno oboje pokušam zaštititi. I nju, naravno, nakon puštanja iz pritvora, jer, da je krivični postupak bio sproveden u celini, umesto što je okončan obustavom, čekala bi je duga vremenska kazna lišenja slobode, a njena deca prepuštena milosti i nemilosti drugih. Dakle, morala sam biti jaka za sve njih, dok sam ceptela od straha oko daljeg razvoja događaja, a da to nisam smela pokazati. Verovali su u mene i to nisam smela izneveriti, koliko god malo toga zavisilo od mene. Jer, ja sam najmanje bila pitana kako će ići dalje i sa kojim ishodom.

Priznajem – nikada nisam mogla odvojiti lični stav i emotivni odnos prema ljudskim sudbinama od profesionalnog angažmana. Ne sporim maksimu da se brani čovek, a ne delo, tome nema prigovora. Međutim, svaka čast onome, ko može isključiti prekidač u glavi i reći sebi – ne, sada više neću misliti o tome, moje radno vreme je prošlo. Nikada kod sebe nisam mogla izgraditi takav pristup ljudima, koje sam branila.


Dobro sam upoznala moju klijentkinju i imala prilike diviti se njenoj snazi, odanosti, predanosti porodici, naročito svojoj deci. Svetlana je zaista posebna osoba, iskrena, poštena i draga, kojoj ni sve preživljene nevolje, bolje rečeno, Golgota koju je prošla, nisu otrovale srce mržnjom. Podigla je svoju decu, bdijući neprekidno nad njima, uspela da zaleči njihove emotivne rane i da ih uključi u poželjne životne tokove, gde su oboje postali akademski građani, stručnjaci u svojoj struci, našli se u dobrim brakovima i izrodili svoju decu. Na najbolji mogući način su se odužili svojoj majci za sve žrtve, koje je bez roptaja i žaljenja podnela za njih.

Međutim, Svetlana postoji (samo)  kao majka i baka. To je sve. Ona skoro da nema prijatelja, zazire od ljudi i uspostavljanja bilo kakvih bliskijih komunikacija. Faktički, oko sebe je podigla zid i odrobijava svoju ličnu odvojenost od sveta. Nema tih zidova, većih od onih u koje je zatvorila svoju ličnost, što znači da nje, kao pametne, obrazovane i razumne osobe kao da ni nema.

                              ********************************


Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE

2. listopada 2018.

.....ALI NE SVOJOM KRIVICOM!








SVOJEVREMENO SU, IMA TOME MOŽDA  DVADESETAK GODINA,VEROVATNO  I DUŽE, NEZAOBILAZNI DEO SVAKOG OGLASNIKA BILA RUBRIKA "LIČNI OGLASI"



TU SE MOGLO NAĆI KOJEČEGA, ALI PRETEŽNI DEO SU ČINILI OGLASI ZA TRAŽENJE BRAČNIH PARTNERA. MUŠKARCI SU NAVODILI DETALJAN OPIS SVOJE MALENKOSTI U PRECIZNIM MERAMA, NPR. 66/171/84, ŠTO ZNAČI DA SU (GARANT) UŠTINULI KOJU GODINU, VISINU MERILI U CIPELAMA BIVŠE/POKOJNE ŽENE, A TEŽINU SU USTANOVLJAVALI NA VAGI, KOJA JE UVEK MERILA 5 KG VIŠE, JE LI. POŽELJNA NOVA BRAČNA SAP(A)UTNICA JE MORALA BITI MLAĐA OKO DESETAK GODINA. NAJMANJE.

NARAVNO, NEIZOSTAVNI DEO JE BILO ZANIMANJE (NPR. VIŠI KNJIGOVOĐA U PENZIJI), FAKT DA JE STAMBENO OBEZBEĐEN, DECU NIKO NIJE SPOMINJAO. NITI JEDAN NIJE PUŠIO ILI (NE DAJ BOŽE) PIO, TO JE IZRIČITO NAGLAŠAVAO (NE ZNAM ODAKLE LI ONDA TOLIKI ALKOSI, TO VALJDA FIGURIRA SAMO U ZAKONITOJ ZAJEDNICI ŽIVOTA),   ALI ....... BRAČNI STATUS ITEKAKO JESTE. DAKLE, ILI JE BIO UDOVAC ILI RAZVEDEN, ALI UZ OBAVEZNU OPASKU „NE SVOJOM KRIVICOM“.

POTENCIJALNE UDAVAČE SU BILE NEŠTO SKROMNIJE. VIŠAK KILOGRAMA SU DEFINISALE KAO „OBLA, ALI PRIVLAČNA“, SVE SU BILE SAVRŠENE DOMAĆICE, KOJE NAPROSTO NE MOGU ŽIVETI BEZ SPREMANJA SPECIJALITETA/ZIMNICE/I SL. GODINE SU NAVODILE SAMO OKVIRNO, STAMBENI STATUS NISU SPOMINJALE, KAO NI DECU, MEĐUTIM, IZRIČITO SU NAGLAŠAVALE, ZA SLUČAJ DA SU RAZVEDENE, JEDNAKO KAO I NJIHOVI MUŠKI EKVIVALENTI – „NE SVOJOM KRIVICOM“.

SAD, KOLIKO SE NEŠTO PRISEĆAM, U VOJVOĐANSKOM ZAKONU O BRAKU JE RAZVOD LIBERALIZOVAN JOŠ 80-IH GODINA, UTOLIKO ŠTO JE POSTOJAO SAMO JEDAN OSNOV – NESAGLASNOST KARAKTERA I VASPITANJA, USLED KOJE JE DALJI NASTAVAK BRAČNE ZAJEDNICE NEMOGUĆ. DAKLE, O KRIVICI NI REČI. ALI, NIJE TO SADA TEMA.

LIČNI OGLASI SU UZNAPREDOVALI DO LEGALIZOVANOG (?) NUĐENJA SEKSUALNIH USLUGA, IZ DISKRETNO ILI OTVORENO NAGLAŠAVANJE CILJANE KAREGORIJE KAO „STARIJE GOSPODE/DAMA“ I, NARAVNO, „UZ IZVESNU NADOKNADU“. KOLIKU, NIKO OD OGLAŠAVAČA NIJE PRECIZIRAO, ALI VERUJEM DA NIJE BAŠ BILA NAIVNA.

SEKSUALNE SLOBODE SU DONELE  EKSPLICITNIJE PONUDE – DOMINANTAN/A....PASIVAN/A.....DA BI UZNAPREDOVALE DO PRECIZIRANJA (ISTOG) POLA.

PA, NEKA NEKO KAŽE KAKO SU NAM LJUDSKA PRAVA UGROŽENA!

PROBLEMATIKU NALAŽENJA NOVIH BRAČNIH PARTNERA PREUZELE SU, REKLA BIH, DRUŠTVENE MREŽE, KOJE PREMA SKROMNIM SHVATANJIMA MOJE MALENKOSTI, IMAJU SASVIM DRUGI SMISAO. NEMA VEZE, TU SE IONAKO BAŠ NIŠTA NE PITAM, KOLIKO SE GOD PONEKAD BUNILA JAVNO, NEDVOSMISLENO I ČESTO VRLO OŠTRO. KO SAM, UOSTALOM, PA JA DA MENJAM NEČIJE STAVOVE, KADA NI NA SVOJE NE MOGU NEŠTO MNOGO UTICATI?!

KADA VEĆ POSTOJI PROFIL, ONDA SE, KAKO NALAŽU PRAVILA PRISTOJNOSTI, NAPIŠE I BRAČNI STATUS. UPRAVO ZBOG IZBEGAVANJA EVENTUALNIH  NEDOUMICA. IZRIČITO SAM NA ROĐENOM MI PROFILU NAPISALA – UDATA, SADA VEĆ VIŠE OD 30 GODINA. TO BI, BAR JA TAKO MISLIM, TREBALO BITI DOVOLJNO DA ODUVA SVE EVENTUALNE ZAINTERESOVANE ZA....ODREĐENU VRSTU DRUŽENJA.

NAKON ŠTO SAM ELIMINISALA I  KLINCE OD NEKIH TRIDESETAK GODINA, KOJI SU ME U INBOX-u DIRLJIVO IZVEŠTAVALI KAKO „GODINE NISU VAŽNE“ (ZA MENE JESU, SUNCE LI TI ONO BALAVO!!!!), PA ONDA AMBICIOZNE FOTO-PORNO AMATERE SA FOTKAMA NJIHOVIH ORGANA, KOJE SAM OBAVEŠTAVALA PRE BRISANJA I BLOKIRANJA, KAKO MAGARAC IMA DALEKO VEĆI, PA JE OPET – MAGARAC, UZ PREPORUKU DA SVOJA UMETNIČKA (NE)DELA OBAVEZNO POKAŽU MAJCI, SESTRI ILI ŽENI, DOŠLI SU NA RED NOVI PRIJATELJI, KOJI ME OBAVEZNO PITAJU ZA BRAČNI STATUS. PROFIL NIKO NE KONSTATUJE NI POLA POSTO.

SVEČANO, UZ DOZU SUROVE ISKRENOSTI, IZJAVLJUJEM DA SE NALAZIM U ŽESTOKOM ISKUŠENJU.......DA NA TAKVA PITANJA ODGOVORIM – „SLOBODNA, RAZVEDENA ŠEST PUTA, NE SVOJOM KRIVICOM, JER JE SVAKI BIVŠI MUŽ BIO LJUBOMORAN!“

JAČE OD MENE, PA TO TI JE!

I STVARNO ME ČUDI KAKO ME ZAKONITI UOPŠTE TRPI, KADA SAM LAJAVA, BEZOBRAZNA, IMAM JEZIČINU ODAVDE DO KRAGUJEVCA I NAZAD, NE ZAMOTAVAM U ŠLJAŠTEĆU FOLIJU ONO ŠTO ŽELIM REĆI, UMEM ELEGANTNO DA PLASIRAM NIZAK UDARAC, ROĐENI SAM KAMPANJAC (ZNAČI – ILI RADIM ILI NE RADIM), FILMOMANIJAK, OPSEDNUTA ČITANJEM, U FAZAMA NE SILAZIM SA FEJS-a, PIJEM SAMO VINO I TO RETKO, ALI KAFU I DUVAN KONZUMIRAM U NEOGRANIČENIM KOLIČINAMA.......UMESTO DA LEPO ZBRIŠE OD MENE NA DRUGI KONTINENT. TOLERANTAN ČOVEK, NEMA ŠTA I KADA BI NOBELOV KOMITET USTANOVIO KAO NOVI LAUREATSKU KATEGORIJU NAGRADU ZA IZDRŽLJIVOST, MO(NU)MENTALNO BIH GA NOMINOVALA!

OPIREM SE OVOM PODLOM PORIVU O SAOPŠTAVANJU PRIČE O ŠEST (NEPOSTOJEĆIH) PRETHODNIH BRAKOVA, ROĐENOG MI LAPTOPA, ALI SVE TEŽE. BAŠ ME ZANIMAJU POTENCIJALNE REAKCIJE! KAD SE....OVAJ....GLUPIRAMO, ČINIMO TO DO DASKE, UMESTO DA CINCULIRAMO SA ČETVRT VIJAGRE, ZAR NE?!

UOSTALOM, KAO ŠTO REČE MOJ JEDAN MOJ ROĐAK  - JEBEŠ KARAKTER, KOJI NIJE LABILAN! KADA  PROČAČKAM PO ONO MALO PREOSTALIH VIJUGA, MORAM KONSTATOVATI DA JE LABILNOST KARAKTERA OSOBINA, NIKAKO VOLJNA RADNJA, DA NE KAŽEM DIREKTAN UMIŠLJAJ.

NARAVNO, UZ NEZAOBILAZNI USLOV - ALI, NE SVOJOM KRIVICOM!