26. listopada 2015.

SAMO MI TO ZNAMO








MI, KOJI SMO PROŠLI KROZ TAJ PAKAO, SAMO MI ZNAMO!

ONAJ STRAVIČNI TRENUTAK SAZNANJA DA JE NAŠE DETE, ONO ŠTO JE OD NAŠEG TELA STVORENO, ŠTO SMO PODIGLI OD PRVOG PLAČA I BROJANJA PRSTIĆA, PREKO BOLI U GRUDIMA, KADA SU SISALI, ONE PRVE, PA ONDA NASTUPAJUĆEG BLAŽENSTVA, DOK SU TIHO I COKTAVO VUKLI IZ NAŠIH BOLNIH GRUDI ŽIVOTVORNO MLEKO,OD NJIHOVOG PLAČA KAD SU MOKRI, KADA TRAŽE PAŽNJU, NJIHOVIH PRVIH REČI, TETURAVIH KORAKA, OD NJIHOVOG SMIRUJUĆEG ĆUTANJA, KADA SE NAĐU U NAŠIM RUKAMA, NJIHOVIH PRVIH REČENICA, PITANJA BESKONAČNIH, PRVIH SAMOSTALNIH IGRANJA, PLAČA, DOK SMO IH OSTAVLJALI U OBDANIŠTU, ŠKOLE I DOMAĆIH ZADATAKA, PUBERTETA I PUBERTETSKIH BUBICA, PRVIH IZLAZAKA, PRVH ZALJUBLJIVANJA, SA JEDNOM SNAŽNOM NITI STRAHA ZA NJIH, KOJA SE PROVLAČILA KROZ CELO NJIHOVO ODRASTANJE - DA JE TO, SAMO NAŠE DETE, OTETO, IŠČEZLO IZ NAŠIH ŽIVOTA I VIŠE GA NE MOŽEMO VRATITI, IAKO BI SRCE IZ GRUDI IŠČUPALI I STAVILI GA U TE HLADNE GRUDI, U TO TELO, KOJE JE OD NAŠEG OTKINUTO, A ONO PRAZNO, HLADNO, LJUŠTURA, U KOM VIŠE NEMA TRUNKE ŽIVOTA.....

SAMO MI TO ZNAMO!

ZAKIVANJE KOVČEGA, KOJE I U ONOM ŠOKU I UŽASU GOVORI KAKO JE ZAISTA KRAJ, TIHO TAPKANJE POPALE ZEMLJE PO NJEMU....ZVUCI UŽASA, KOJE NIKADA NEĆEMO ZABORAVITI.....

TUPO BULJENJE U JEDNU TAČKU POD SEDATIVIMA, SUROVO OTREŽNJENJE, JER SHVATAMO DA NI TO NEMA SVRHE, ŠOK  SHVATANJA DA SMO IH IZGUBILI, NEVERICA, BES, PA ONDA STALNO I PROGANJAJUĆE OSEĆANJA KRIVICE, GARNIRANO ONIM - DA SAM ILI DA NISAM....NEPREKIDNIM PREBACIVANJIMA SEBI ŠTO NISMO UČINILI VIŠE, ŠTO NISMO SPREČILI, ŠTO NISMO......

SAMO MI TO ZNAMO!

NJIHOVI ROĐENDANI, KOJE IM VIŠE NEĆEMO SLAVITI, NOVE GODINE, SLAVE I PRAZNICI.....

DIPLOME NJIHOVE, KOJE NIKADA NEĆEMO SLAVITI.....

SVADBE DECE NAŠIH PRIJATELJA, NA KOJE MORAMO IĆI, JER ŽIVOT TEČE DALJE, NEBO JE VISOKO I ZEMLJA JE TVRDA, ZNAMO TO MI, A I ONI NAM TAKO GOVORE, SVADBE, KOJE ISPRATIMO SUZAMA, ŠTO ISPLAKANIM, ŠTO PROGUTANIM, KADA SE TRUDIMO DA PEVAMO, DA SE RADUJEMO TUĐOJ RADOSTI, A TAKO DOBRO ZNAMO DA TE TRENUTKE NIKAD NEĆEMO DOŽIVETI...DA SE NEĆEMO RADOVATI SA GOSTIMA, PRIMATI ČESTITKE, ČASTITI SVE OKO NAS, KITITI MUZIKU BAKŠIŠEM, PEVATI "SAVILA SE ZLATNA ŽICA", GLEDATI IH KAKO SE RADUJU, ONAKO MLADI, LEPI I PUNI NADE.....

SAMO MI TO ZNAMO!

DOLAZAK UNUKA, ONO IŠČEKIVANJE U PORODILIŠTU, TREPERENJE OD STRAHA HOĆE LI NEŠTO KRENUTI PO ZLU, PA SLAVLJENJE, ČAŠĆAVANJE SVIH PRIJATELJA I KOMŠIJA...UZIMANJE TOG MALENOG TELA, KOJE JE NAŠEG MESA MESO, PRIVIJANJE U NARUČJE, PRVI PLAČ I PRVO PRESVLAČENJE, KADA SE ČOVEK NE MOŽE NADIVITI SAVRŠENSTVU NOVOG ŽIVOTA, MIRIS MLEKA, NEVINOSTI I NEŽNOSTI NJIHOVIH MALENIH GLAVICA, TAKO TOPLIH U RUKAMA, SVIH TIH PREDIVNIH STVARI, KOJE NIKAD, NIKADA NEĆEMO DOŽIVETI....

SAMO MI TO ZNAMO!

ĆUTANJE PRIJATELJA O NAŠOJ DECI, JER NE ŽELE DA NAS POVREDE, A MI, OPSEDNUTI ŽELJOM DA SE NE ZABORAVE, TAKO ŽELIMO DA PRIČAMO O NJIMA....DA OSETIMO KAKO ŽIVE U JOŠ NEČIJEM SEĆANJU, U JOŠ NEČIJEM SRCU, A NE SAMO U NAŠEM....

SAMO MI TO ZNAMO!

NEUMITAN I NEUMOLJIV PROTEK VREMENA, KAD JE DAN DUŽI NEGO CEO MESEC, A MESEC DUŽI NEGO GODINA, KADA GLEDAMO SEBE U OGLEDALU, BROJEĆI SEDE I SVE ČEŠĆE BORE, A ONI OSTALI VEČNO LEPI I MLADI, TOLIKO PRELEPI U NAŠIM MISLIMA....ONO ČEKANJE KRAJA, KADA ĆEMO UMRETI SAMI, NEVOLJENI, KADA NAS SVI POČNU PRIPITKIVATI DA LI SMO NAPRAVILI TESTAMENT, KOME ĆEMO OSTAVITI....STAN, KUĆU, NAKIT, KRZNA, KNJIGE.....TO VREME, KADA SE MORAMO POMIRITI DA NAS SVE ČEŠĆE POZIVAJU ROĐACI, JER JE DOŠLO VREME DA BUDEMO OMILJENI, INTERESANTNI JEDINO KAO ONI, KOJI NEŠTO MOGU OSTAVITI U NASLEĐE.....

SAMO MI TO ZNAMO!

NJIHOVE STVARI, KOJE IPAK VREMENOM DAJEMO DRUGIMA, A ZA SEBE OSTAVIMO SAMO PO NEKU, MAJICU POD JASTUKOM KOJA VIŠE NEMA NJIHOV MIRIS, A SAMO ZATO JE ČUVAMO, SUROVO SAMOZAVARANI KAKO JE TIME SAČUVAN I DEO NJIH SAMIH....

ODLASKE NA GROBLJE, ČIŠĆENJE I GLANCANJE ONOG LEDENOG SPOMENIKA, CVEĆE I PALJENJE CVEĆA, KADA VIDIMO DA JE NEKO POKUŠAO OTKINUTI MESINGANO KANDILO ILI VAZU, KAD JE OSKRVNUO POČIVALIŠTE NAŠEG DETETA, DA BI SE DOKOPAO PAR STOTINA DINARA NA NEKOM OTPADU, A DALI BI MU STOTINU I HILJADU PUTA TOLIKO, SAMO DA ČUVA I PAZI.....KADA NE SMEMO ZAMISLITI KAKO SE ISPOD TOG LEDENOG KAMENA, POPUT ONE KRVAVE GRUDVE U NAŠIM GRUDIMA, KOJA PRŽI POPUT GROMADE UŽARENOG LEDA, NEPOJMLJIVIM BOLOM SPOZNAJE, KAKO SE ISPOD TOG KAMENA KRIJU JOŠ SAMO KOSTI TELA, KOJE JE DEO NAŠEG, TELA KOJE SMI MI STVORILI NAŠOM KRVLJU I MESOM, TOPLOG I NEŽNOG, MIRISNOG, BLISKOG, TOG TELA OD KOG VIŠE NEMA NIŠTA.....OSIM BELIH KOSTIJU...

SAMO MI ZNAMO!

MI, KOJI OSTAJEMO U DOŽIVOTNOJ ZAVADI SA BOGOM, JER NIKADA NE MOŽEMO PRIHVATITI KAKO JE TO VOLJA NJEGOVA DA UZME BAŠ NAŠE DETE, MI KOJI NE SE NE MOŽEMO POMIRITI SA VEROVANJEM DA ON UZIMA SAMO NAJBOLJE, JER SE NEPREKIDNO PITAMO ZAŠTO NISMO OTIŠLI MI, ZAŠTO NIJE UZEO NAS, A NE NAŠE DETE....

MI, JEDINI KOJI SMRT ČEKAMO KAO OLAKŠANJE, VERUJUĆI DA ĆEMO TEK U TOM TRENUTKU BITI PONOVO SA NJIMA, PONOVO SE RADOVATI, PONOVO IH ZAGRLITI, OSETITI MIRIS I MEKOĆU NJIHOVE KOSE, KUCANJE SRCA POD NAŠOM RUKOM, DOK SMO IH POKRIVALI I UŠUŠKAVALI.....


SAMO MI TO ZNAMO!






16. listopada 2015.

GORKA ČOKOLADA






A šta da ti kažem dete kako sam, kad ni ja sam ne znam...Niti smem da razmišljam o tome, nit se sećam da me je to skoro iko pito. Više niko ništa ne pita, svi samo traže...Kafa? Pa, ne moraš, ne bih da te zadržavam....Dobro, ako već imaš volju, i inače je pijem sam.... Osim kada je odnesem njoj, da se setim onih lepih dana, kad nam ni jedno jutro nije počinjalo bez toga.

********************

Evo, više od godinu dana kako je nema, dok se meni  čini i kao da je večnost prošla, a i kao da je sve juče bilo. Ne mogu da zaboravim baš ni jednu jedinu nevolju, koja me snašla, otkako je otišla, a opet...Kada zažmurim, vidim je u našoj sobi, onoj jedinoj što smo je imali i gde smo život proveli, kako mi svako jutro nosi tacnu, sa dve šoljice i činijicom slatkog, onog od belih trešanja, koje je samo ona znala tako napraviti. To je njena obaveza i zadovoljstvo, uvek je govorila, ni na posao nikad nisam otišao, a da je nismo ispili zajedno. Sada je ja njoj nosim....Sednem na onaj hladan kamen, ne mogu zaustaviti suze, iako sam muško, jedna drugu stiže, dok joj pričam kako bez nje ništa više nema smisla. I kako je molim da mi oprosti, ako sam se ikad o nju ogrešio. Nisam hteo, čovek je samo čovek, sigurno mi je nekad pobeglo malo nervoze, a ona je najmanje bila kriva za to. Ne vredi, što mi nikad nije zamerila, dovoljno je što ja sam sebi ne mogu oprostiti...I govorim joj sve ono što nisam za sve godine, što ih provedosmo zajedno, za taj ceo moj i njen zajednički život. Uvek sam mislio da ona to zna, da ima vremena, reči nikud neće pobeći. One neće, ali nas zato vreme zatekne i pretekne.

Hvala ti što si mi pomogla da joj grob obeležim spomenikom...Da sam mogao, bio bi on mnogo lepši, a eto, i za ovo sam jedva skupio. Pa još morao da moljakam da mi ga daju na rate...Nije malo 40.000 dinara, od mojih 16.ooo penzije, nekako mogu odvojiti tih 4.000 za mesečnu ratu. Nemoj mi govoriti kako ti tu ništa nisi uradila, znam ja dobro ko je ubedio direktora da mi se umilostivi, pa mi pomogne da ispoštujem ono što sam morao, a što mi nisu dali na otplatu...Kažu, veštački kamen može samo u celom iznosu, a ja dušu svoju izvrćem od muke, jer je to za mene prevelik novac, da bih ga mogao isplatiti odjednom...I to ne što neću, već ne mogu....A opet, kako mogu pustiti da joj na grobu samo ona zemlja, što se sleže, svaki put ulegne, a mene sve manje... Što joj raka stoji onako pusta, džabe cveće, što sam joj zasadio, da ga gleda, da mu se raduje, jer je uvek oko njega petljala, nikad nam kuća nije bila drugačija, no sva rascvetana....To je bila njena ljubav i njena zasluga.

Ti meni samo reci, ako te ja zadržavam. Ima deda vremena, a ti , dete moje, vidim ne znaš gde udaraš....Dobro, ako ti kažeš da posao nije zec i neće pobeći, da ti verujem....Da se ne lažemo, lepo mi kad sa nekim pričam, a znam da me sluša, onako odistinski, a ne tek reda radi, dok jedva čeka da mi vidi leđa.

******************

Momak sam bio, onaj najveći bednik, dok nisam dobio posao, kad sam je upoznao. Otišao iz svog sela, sa svoje očevine...Ne kažem, niko meni tamo nije rekao da sam višak, ali imam i ja oči, pa vidim....Zemlje malo, nas dosta, svaka su usta jedan trošak više....Pa, tako ja odoh da olakšam i njima i sebi, bio sam mlad, jak, ni od jednog posla nikad nisam bežao, mislio sam da  se negde mora naći makar i parče hleba za mene.

Video sam je prvi put u firmi, kad sam došao da uzmem platu....Ona  bila kafe-kuvarica, posluži i mene, a da joj niko ništa rekao nije. Valjda videla koliko sam umoran i prašnjav, zidari nikad nisu baš nisu lepi na pogled, onako izmoreni od sunca i sleđeni od zime...Kad sam joj osmotrio one crne oči, žeravice, znao sam da više nikad ni jednu ženu neću tako gledati.

Pa sam se onda malo, onako izokola, raspitao o njoj, pa čuo kako je raspuštenica, imala neku pijanduru, od koje je modra bila svaki dan. Jedva pobegla od siledžije, sa ćerkicom i malo ruva u kesi.

Jedva sam skupio hrabrosti da joj pokažem kako u njoj vidim pravu ženu za mene, kako ću joj biti 100 puta bolji čovek, neg onaj, od kog je živu glavu spasavala.

Uzesmo se mi, a da si svakom od nas mogao na prste jedne ruke izbrojati ono što je imao. Devojčica joj bila mala, tek prohodala, nikada je za 45 godina nisam gledao drugačije, nego kao svoju. Valjda je to tako i moralo da bude, onaj od gore nam nikada nije dao svoju decu, pa nam je ta mala bila sve. Uvek je za nju bilo prvo i najbolje, za nas šta preostane. Iškolovali smo je, doduše, samo sa zanatom, ali, eto, dobila je hleb u ruke. I svadbu smo joj napravili, neka se zna da devojka ide iz čestite kuće, da nije tikva bez korena. I lepo opremili, kuhinju i sobu smo joj kupili, da bude u svome, da joj niko ne prebaci kako, sem gaća, ništa drugo u kuću nije donela. Posle smo sve to otplaćivali dve godine, ne znam jesam li i jedan slobodan dan imao, a da nisam išao posle posla u nadnicu. Ali, nikad nisam požalio, niti to sada činim.

 Bila je uvek moja, možda i više nego majčina. Još je ona znala ponekad i da je izgrdi, a ja nisam imao srca. Ako bi mi se nešto i nije dopalo, uvek sam stavio vodu u usta, pa prećutao. Sve sam računao, dovoljno je to što će joj mati reći, ne moram se petljati još i ja.

*************************

Smem da zapalim?! Neće ti neko praviti problem? Baš ti hvala  dete, nisam  skoro pušio, ponekad zavijem malo duvana, nemam više para za to, a kafa bez cigare je nekako baš šuplja....

************************

45 godina smo moja žena i ja proveli zajedno bez jedne grde reči, a ne daj Bože da smo se ikada posvađali. Umela je ona, kad ja dođem kući, onako umoran, posle zidanja od rane zore do mrklog mraka, lepo da me dočeka, pomogne mi da presvučem odelo i operem se, da mi prinese papuče i postavi večeru. Koliko god bio umoran, sve bi me prošlo, kad bih video one njene ugalj - crne oči, kao dve zvezde su uvek sijale, a osmeh joj sa lica nije silazio.Sunce bi me ogrejalo, kad bih kročio u naš sirotinjski stančić, što mi ga nekako dade moja firma....Dvorišni, soba i kuhinja, ali nama dvoma je to bio dvorac. Kredit na kredit, nekako smo ga namestili, a umela je ona da to tako lepo udesi, da dušu svoju odmoriš u toj lepoti. Umela je da lepo veze i hekla, puna kuća bila njenih ručnih radova....I njenih muškatli, crvenih kao krv, pa još nekog zeleniša, sve nam je to život krasilo lepotom, njenim rukama stvorenom. U kuhinji smo spavali žena i ja, celog života na našem kauču, a mala je bila u sobi. Trebalo je detetu mira za učenje, a posle, kad je malo poodrasla, da joj drugarice imaju gde doći.

Radila je ona svega možda godinu dana, od kad smo se registrovali....Kad smo sve izračunali, njena plata kafe-kuvarice je bila tako mala, da je bilo daleko bolje da ostane kod kuće, uz dete.... Lakše se živi kad je žena uvek tu, skuva ručak od bilo čega, dočeka malu iz obdaništa, pa iz škole, stigne da naštrika, nešto sašije, na miru uradi sve poslove, a ne da ko bez duše trči s posla, pa tek onda kreće sa poslom. Bila je moja plata, koju sam joj celu davao,  dovoljna za jedan lep, miran život....Nismo se nešto rasipali, ali, od mog rada u nadnici, posle posla, uspevalo se nešto i prištedeti. A svake godine smo vodili dete na more, u firmino odmaralište....Poneli bi nešto od kuće, tamo imali lepu sobu, doručak i večeru.....Dete imalo slaba pluća, pa joj je more prijalo... A i mi smo uživali, šetajući uz more svake večeri.....Ona me držala ispod ruke, dok je malecka trčkarala oko nas. I našao se taman neki dinar maloj za sladoled, a nama za čašu vina u onoj velikoj kafani na samoj obali, onoj što je u njoj pevala lepa jedna pevačica, posle smo je često slušali na televiziji.

Nismo imali naše zajedničke dece. Izgleda sam ja bio faličan. A moja mi žena to nikada nije prebacila, niti sam ja to nešto smatrao kao nevolju. Dete smo imali, to njeno iz prvog braka, drugo nam Bog nije hteo dati...Valjda je mislio da nam je dovoljno darova dao.

Kada je ćera porasla, završila je za frizerku....To je volela, to je htela, uvek smo joj puštali da ona sama odlučuje šta bi želela da radi, nismo se u to petljali. Završila nam devojka, našla posao u nekoj frizerskoj radnji, a nije dugo prošlo, kad je rekla da bi da se uda. Rekao sam ti, svadbu smo joj napravili, lepu, nije bila neka velika, ali sve bilo po običajima, a, kad je kupovala venčanicu, ja sam išao sa njom, jer je znala da bi joj majka možda prigovarala koliko košta ovo i ono, a ja sam sve puštao. Ono što je izabrala, to sam joj kupio. Jednom se devojka udaje u beloj venčanici, nije to mala stvar.

************************

Evo, ja te baš zadržao, vidim ti tu gomilu papira na stolu, nije tebi lako.... Dobro, ako ti kažeš, posedeću još malo, nije problem za mene, ja inače sa vremenom ne znam šta ću, ali mi tebe žao, da te neko ne grdi. Neće, kažeš? Dobro, neću ja još dugo, samo da popijem ovaj sok....Prija, vrućina je napolju, a moje zdravlje to teško podnosi. Čuj, zdravlje....Ono nešto, što je od njega ostalo.

************************

Kad je mala otišla u svoju kuću, stan su uzeli na kiriju, tek smo onda lepo živeli. Preselili se u sobu, prvi put sam mogao sesti za onaj veliki sto, okrugli sa heklanim uštirkanim stolnjakom, naravno, opet ručnim radom moje žene. A krevet lep, širok, sa svilenim pokrivačem, koji je ona šila i vezla, milina ga bilo pogledati.... Skoro mi bilo žao leći u njega, samo bih to uveče uradio, dok bi se i dalje, u onim retkim prilikama, kad sam našao malo vremena, prilegao na onaj kauč u kuhinji. I lep televizor, u boji, nismo ga se mogli nagledati....Ma, živeli smo kao mali carevi! Na šporetu se uvek nešto krčkalo, nedelja nikad ne bi prošla bez kolača, a imali smo i našeg povrća, što je žena imala u baštici ispred naših prozora, sa onim crvenim muškatlama, dovoljno da baš za svaku stvar ne mora ići na pijacu. A, kad bi se uštedelo nešto para, kupio bih veće prase ili mladu svinju, sredio, napravio kobasice i osušio meso, taman da detetu napunimo torbu, kada bi dolazila kod nas. Nikada praznih ruku ne bi odlazila, još bih joj ja, da mati ne vidi, tutnuo u ruku koji dinar...Žensko je, mora imati svoju paru, da kupi sebi nešto lepo, mladosti to i pripada.

A kada je zatrudnela, našoj sreći se kraja nije videlo. Eto, dete smo podigli, a sad će stići unuče. Ne znaš ko se više radovao, ona ili ja.

Samo je jedno dete rodila, devojčicu, kao preslikanu svoju sliku, onda kad sam je prvi put video, onako tihu i preplašenu. To nam je unuče bila radost najveća, nismo je se mogli dovoljno nagledati ni nauživati u njoj.


Nije moja žena bila od onih što kukaju. Ni kada je umorna, ni kad je zaboli glava, ni, da prostiš, kada je stigne ono žensko jednom mesečno, nikada se ni na šta žalila nije.

Zato sam se i zabrinuo, kada se počela žaliti kako je boli stomak. Isprva potiho, a onda sam je počešće čuo kako jaukne, kad se saginjala da nešto uradi. Više nije mogla ići u baštu, smeta joj, govorila je, sunce kad upekne, ne može podneti vrućinu....Ubledela, omršavila, a tamni podočnjaci joj došli skoro do brade.

Zabrinuo sam se za nju, nisam je hteo slušati, kad mi je govorila kako to nije ništa, proći će, samo da padne kiša ili da sine sunce, uvek bi nalazila neki izgovor..... I kada sam je prvi put odveo kod lekara, nisam mogao verovati da nam odmah daju uput za Institut u Kamenici; nekako sam sve verovao da su to neke ženske boljke, koje će proći.

E, ali vraga....Ne možeš ti kod specijaliste kad hoćeš....Morali smo zakazati. Sećam se, kao da je juče bilo, 7.maj,  dan posle naše slave Đurđevdana smo išli da zakažemo..... Jedva iskukasmo pregled  za polovinu juna, a nakon tog crnog pregleda, da još 50 godina živim, nikada ga neću zaboraviti, zakazaše mojoj ženi operaciju i to za novembar sledeće godine. Kaže ona nafrakana lekarka, kako joj jetra nije u redu, mora se odmah operisati....Ja se usudih da kažem, kako odmah, kada joj zakazuju operaciju za 16 meseci, kad me ona poklopi, onako drsko, s visine, reče da postoje liste čekanja i svako mora biti operisan redom. Doduše, spominjala je ona da se postupak može možda i ubrzati, ali, ni ja od juče nisam, jasno mi je bilo da čeka pare. A mi smo imali sloge i ljubavi, ali para samo za najnužnije.

I tako....Dok smo čekali tu operaciju, odnesoh ja krišom onaj njen papir sa dijagnozom našem lekaru u firmi....Pogledao me, onako iskosa, kao da procenjuje koliko mi duša može podneti.... Progutao knedlu, pa mi saopštio da mi žena ima rak, možda će se moći spasiti operacijom. A možda i neće.

**********************

A onda dođe vreme, crno da crnje ne može biti. I da mi je neko pričao, ne bih mu poverovao kako to može biti tako teško i strašno

Znaš, ruku na srce, nisam se ja nešto umiranja nagledao.....Otac i majka dočekaše lepe godine, pa odoše, oboje od srca za nekih jedva 6 meseci...O njima su brinuli brat i snaha, oni što su ostali u roditeljskoj kući, lepo ih i negovali, ljudski sahranili i ispratili, sve po običajima.

Ali ovo?

Iz dana u dan, ona je venula, bivala sve mršavija, rukom sam je jednom obuhvatao, kad bih je nosio od kreveta do stolice....Lice žuto-belo, kao da samo kreča jede, a ne ono najbolje što sam joj mogao naći i doneti. Sreća, te sam već bio u penziji, ali više nisam mogao raditi kod drugih, morao je neko sa njom biti ceo dan, da joj olakša muke i ubedi je da pojede bar zalogaj – dva. A i to je brzo počela povraćati, ništa se, sem vode, u njoj nije zadršavalo...Ma, brzo to došlo, nisu prošla ni dva meseca od pregleda kod one uobražene, one što mi je slovo držala o redu čekanja na operaciju i kako nije samo ona bolesna, kad ti se moja žena, paćenica, počela u živi leš pretvarati. Živa – a ko da nije!

Jesu dolazili lekari, ne mogu da kažem kako nisu, ali svi su rekli kako moramo ponovo na pregled, čim joj je zdravlje oronjavalo tom brzinom. Ali, za nevolju moju i njenu, opet moraš zakazivati, pa čekati. Rekoše mi, ima i bolesnijih.....Gde će im duša, ne znam, lako je to bilo reći meni, kada nju, onako iznemoglu i bolnu, nisu morali gledati.

Vidim ja zla očima i shvatim da tu bez para neće biti nikakve vajde...

Ono što smo uštedeli, začas se potrošilo, nije toga ni bilo bogzna šta....Onda ja rešim da progutam ponos, pa se zaputih kod brata, da nađem nekako pare. Za to je vreme ćerka pazila na nju. I tada sam prvi put došao u iskušenje da joj prilepim šamar, onaj roditeljski, kad je nalazila stotinu izgovora zašto ne može...Čuj, ne može! Pa, rođena majka joj je u pitanju, sunce joj dečije, a ni ja ne idem u provod, nego tražiti negde koji dinar, da se nađe u kući za lečenje....Ona, reče, nema, eto baš su ušli u neke kredite, pa je mislila i od nas da uzme.

Jedva ti ja nju ubedih da uz rođenu mater bude, dok se ja ne vratim.

**********************

I u toj muci, ispade moj brat pravi i pošten čovek.

Jesmo se mi dogovorili da sva očevina ostane njemu, on je naše roditelje dohranio i sahranio....Ali, on, čim me je video onako ubezumljenog, pa još kad mu ispričah o čemu se radi, reče da će prodati jednu njivu, koju komšija odavno merka za sebe i stalno ga pripitkuje da je kupi. Mene sramota, znam šta je bio sporazum, kažem mu kako je to zajam, vratiću, a on me odmah prekide....Ne treba, reče, da mu vratim ni jednog dinara, to je moje koliko i njegovo, sve stvorili naši otac i majka, a za zdravlje mi treba, ne za provod i arčenje.

Reši on to brzo, već sam sledeće večeri imao pare. Krenuo bih ja odmah nazad, ali bilo kasno, nema prevoza, pa tu noć provedosmo pričajući, kao ono kad smo deca bili. Najmanje me pitao o mom sadašnjem životu...Nije ni trebalo, sve je video u mojim očima. Sedesmo mi pored punog stola, pokazala mi se snajka, samo što meni zalogaj u usta nije hteo. I kada bih poželeo, samo pomislim na moju siroticu, koja samo par gutljaja vode može popiti, pa mi se ona knedla u grlu, što se onako domaćinski ugnezdila još otkako sam saznao koliko je teško bolesna, raširila još više.....Skoro da mi ni ta voda nije prolazila.

Isprati on mene ranom zorom na autobus, ne zadržavajući me, jer je znao na kakvu se nevolju i jad vraćam. Zagrli me, oči mu sjajne, vlažne, podrhtava mu levi obraz,  pa se samo okrete i ode, a da se ni smestio nisam.

*********************

To što sam kući doneo nam je bar malo olakšalo.....Mogao sam je odvesti kod privatnog lekara, koji joj je odmah snimio stomak i, dok je ona ležala, još jedva svesna od injekcije, pozvao u drugu sobu i rekao mi da nikako nije dobro. Rak joj se sa jetre proširio na ono....kako se zove, da, dobro kažeš, dvanaestopalačno crevo... Suzila  ga, opaka bolest, pa zato ni ne može ništa jesti, a jedva i piti....Kad sam ga pitao za operaciju, pogledao me, odmahuo rukom i rekao mi da to para što imam, čuvam za lekove, da joj bolove olakšam. Nema za moju ženu više vremena za operaciju, ostaje samo da čekamo ono što svako jednom doživeti mora...Ali, njoj još nije bilo vreme, toliko još lepih dana bilo pred njom. Džabe to, dete moje, svako svoj fitilj ima, pa kad se pribiži sveća kraju, još samo malo dimi, ali vidiš kako se plamen smanjuje, vidiš kako se polako gasi....Još samo čekaš trenutak kad će uminuti, a znaš da neće još dugo.

I tako...Nema tu još puno da se priča.

Nije dočekala ni Mitrovdan, samo sam joj za Svetu Petku, njenu devojačku Krsnu slavu doneo kolač i zapalio onu žutu, mučeničku, slavsku sveću. Osmeh joj obasjao one zgasle oči, bilo je to poslednji put da sam ga video na njenom licu, usahlom, bez trunke rumenila. Napustilo je, baš onda kad je život počeo isticati iz nje. Da sam mogao, svoj bih joj dao, samo da se ona spasi.

Ali, čovek snuje, a Bog određuje.

Bar bolova nije imala. Sve što sam dobio od brata, do poslednje pare, dao sam za lekove, koji joj uminjuju bol. Barem sam je toga poštedeo. I nju a i sebe.

Pitaš me za ćerku? Veruj mi ako hoćeš, sutra ću i ja pred Svevišnjeg izaći, pa neka greh ide na moju dušu, ako te lažem....Svega je dva ili tri puta bila. Želi, reče, da zapamti svoju majku, kakva je nekad bila.

Neka dete, mislim se ja, i tvoja raste, pa uzmi u glavu šta ćeš jednog dana od nje dočekati.

*********************

Ugasila se tiho, bez roptaja, onako kako je uvek činila. Najednom svesna, pogledala me sa žalom što me ostavlja, dok  joj je u očima svetlucalo obećanje da će me čekati....Primila me za ruku, poslednjom snagom pokušala stisnuti, a onda otišla. I ostadoh ja sam, kao odsečeni panj na ledini.

Nisam plakao, dok sam zvao hitnu pomoć, dok sam je sam spremao, jer je odabrala u čemu ću je sahraniti....Onu svilenu haljinu, plavu kao nezaboravak, koju je nosila na našem venčanju...Niti sam suze pustio, kada su dolazili ljudi, a ćera jecala i naricala iz sveg glas, kako je ostavi najbolja majka na svetu.

Tek kada smo je sahranili, kada sam došao u onu praznu kuću, koja mi najednom došla velika, da joj kraja ne vidim, osetih kako mi se prvi roptaji iz grudi otkidaju. Do zore sam sedeo, dok mi je suza suzu stizala, prizivajući sve one lepe trenutke, što smo ih zajedno proveli. A, samo je njih i bilo.
*********************

Eto, raspričah se ja, a već će skoro i podne. Hvala ti do neba što si me saslušala. Nikome ovo nisam pričao. Nisam imao ni kome, nit me ko pitao.

Naša ćera, uzdanica i radost naša, nije dočekala ni 40 dana, a već je bila kod advokata. Reče mi, ovo je sada naše, treba mi to da prodamo, a najbolje bi bilo kad bih ja otišao u dom, jer oni nemaju stan, njima više treba. Bi ona mene uzela kod sebe, ali njih je troje, biće ih još, nema za mene tu mesta.

U koji i kakav dom, pitam je ja, kad od penzije jedva račune platim i ostane mi smo za hleb i nešto malo uz hleba? Ima, kaže ona i jeftinih domova, ne moram se ja pod stare dane luksuzirati. To mi reče dete, koje sam podigao od malih nogu, tek je prohodala, kad sam je prihvatio kao svoju, najrođeniju.

I tako, dočekao sam da se vučem po sudovima, a nikada ni običnu kaznu nisam platio.

Ustanem, prazna kuća...Nemam s kim reči prozboriti, nemam s kim ni kafu popiti. A zdravlje pofalilo, svaki dan me u grudima probada, valjda će mi se Bog umilostiviti, pa uzeti i mene. Ovo, dete drago, nije život. Ovo je pusto čekanje kad ću otići.

Jednu sam jedinu stvar učinio, koju sam morao i koju sam joj dugovao....Evo, uspeo sam da joj iz moje sirotinje podignem spomenik....Mali je, skroman, ali za nas dvoje dovoljan. Kao što nam beše dovoljan i onaj stančić, koji je ona za mene dvorcem stvorila.

Odem svake nedelje kod nje....Odnesem kafu, posedim, popričam sa njom, izjadam joj se pomalo, da joj jade ne uvećavam. Čini mi se, kad sam tamo i kada joj zborim, kao da je ona sa mnom i sluša me, ko što je celog života činila.

Hvala ti, što si mi to učinila. Pa to, da dobijem spomenik na rate. Ne brini se, platiću ja to, nikom nikad nisam ostao dužan. Sad mogu na miru čekati, kada ću joj se i ja pridružiti. Da nastavimo tamo gde smo stali.

Bila ti meni zdrava i srećna, zaslužila si to od mene. Malo je ljudi, osim nje i mog brata, koji su mi se našli u nevolji. Neka te dragi Bog čuva i neka ti da bar deo onoga, što daješ drugima. I hvala ti što si imala srca i duše da me saslušaš.



Otplatio je on svoj dug, ratu po ratu, svakog 9-og ili 10-og u mesecu, kada bi dobio ono malo penzije. Nikada sa plaćanjem nije zakasnio. Niti je propustio da dođe do mene, prikaže mi priznanicu i donese čokoladu, onu veliku, zbog koje je možda taj dan pregladovao,  lica obasjanog osmehom, koji mi je dušu rastopio, svaki put kad sam ga videla.

Zato ovu priču posvećujem tom bezimenom, tihom čoveku, sazdanom od dobrote i poštenja. I priželjkujem da se našao ponovo sa svojom ženom, koju je voleo ljubavlju, tako retkom i dragocenom, da se možda jednom u životu sretne.

Zaslužio je bar toliko da neko ostavi trag o njemu. I tužna sam i počastvovana, što mi je pružio tu priliku.

**************************************************************


 
Slike skinute sa pretraživača GOOGLE


2. listopada 2015.

ŽIVOT, SMEŠTEN U FIOKE






Oduvek sam zavidela onim srećnicima, rođenim sa osobinom da ceo svoj život rasporede u strogo određene sfere. Nema mešanja! Nema pretapanja iz jedne celine u drugu! Svaka egzistira sama za sebe, bez i najmanjeg dodira sa drugima.

Dakle, svaki segment života i življenja smesti se u posebnu fioku, izrađenu od najtvrđeg materijala, kako ni miris nečeg nepoželjnog ne bi mogao prodreti u precizno poslagane vrednosti.

Posao!

Porodica!

Prijatelji!

Sport i razonoda!

Ljubav!

******************

Kada se radi, onda se radi.....Svi instinkti su uključeni, pogotovo oni odbrambeni....Cilj, koji se mora ispuniti, pravdan uvek prisutnim razlozima, ne trpi osmeh, empatiju, ili ne daj Bože misao o nečem što se ne
uklapa u dobro razrađenu i osmišljenu šemu.

Telefonski razgovori su isključivo radi usaglašavanja ili preciziranja već dogovorenog...... Sve što makar i podseća na lično, isključivo je u svrsi šminkanja željenog rezultata, kako baš ne bi delovao toliko ogoljeno, kako ne bi baš odmah, iz prve, ličio na ono što u stvari jedino i jeste.

Kontaktira se samo još jedino sa onima, koji mogu zatrebati, onako, za svaki slučaj. Za ostale tu nema mesta.

I kafa se pije samo da bi se održala koncentracija. Eventualni doručak je – samo hrana. Da se napune baterije. Da se može funkcionisati dalje.

Cigarete, koliko god iskakale iz šeme, imaju svoju svrhu. Smanjuje se i prevazilazi stres.

Od 7 do 4, do 5 ili nešto kasnije, svaka misao usmerena je samo ostvarenju željenog rezultata. Za bilo šta drugo mesta, jednostavno, nema.

***********************

Porodica se čuva, bolje i efikasnije, nego zlatne rezerve u FORT NOKS-u.
Privid bračne harmonije ne trpi slobodno vreme, pisanju, naročito ako nije vezano za ono od čega se živi, mesta nema ili tek, tek sporadično.... Ali, u takvoj tajnosti, da bi se pre razbila jednokratna kompjuterska šifra, nego ono što ponekad pobegne iz glave. Zato se beži u istoriju, ona je bezbedna, uvek se može opravdati, a i lepo zvuči kao interesovanje.

Telefonski razgovori su kratki, jezgroviti, bez pitanja za zdravlje i raspoloženje. Koga to zanima kako se neko drugi oseća?

U posete se uvek ide zajedno, svi moraju da vide kako boljeg braka nema. I kako to sjajno funkcioniše. Pri tom se oboje trude da ne prevrću očima, dok slušaju priču svog bračnog sapatnika jedno 386-i put, sa prigodnim komentarima i smejanjem na uvek i obavezno istom mestu.

Bračne obaveze se otaljavaju, tek da se skinu sa dnevnog reda i da bi se uštedelo objašnjavanje „Zašto ne“ i „Zašto da“. Isti početak, ista razrada, dobro usaglašen glavni čin, nakon čega sledi obavezni uzdah olakšanja, što je još jedna stavka precrtana na listi onog što se mora uraditi.

I robijaju oboje svoj zajednički život, pravdajući njegovo održavanje „na aparatima“ decom, svadbama, na kojima moraju biti zajedno, unucima, koji trebaju i dedu i babu ili jednostavno – strahom od svežeg, ali hladnog vazduha, što struji iznad udobne i tople baruštine braka po kazni i moranju.

********************

Prijatelji se dele na dve vrste – porodični i lični. Naravno, ovi drugi su daleko u manjini.

Porodični prijatelji su sjajno društvo da ispune prazninu Novih godina, vikenda, retkih slobodnih večeri....Kad dojadi naše prase i naša sarma, sa sve ruskom salatom, onda se isto to, sa par nijansi razlike u posluženju, konzumira u drugoj kući. Obavezno se ogovara, pri odlasku kući, što da se ne ćuti, što zbog toga što zbilja nije valjalo, jer se neko stisnuo, pa od jednog parčeta mesa hteo i da ugosti i da se pokaže, a i da mu ostane. A i meso je već dobro vuklo na stajanje u zamrzivaču najmanje 6 meseci.

Kod istih tih prijatelja se ide i na slave i svadbe. Vuku se iste kese pića, već izlizane od silnog nošenja, bombonjere oštećenog celofana....Nema veze, forma je ispunjena. Za svadbe stoje spremni dežurni pokloni, koji su obišli celu familiju, nikad raspakovane, prašnjave od stajanja u ostavi ili na dnu ormana. Ali se običaj ispoštovao.

Onih drugih prijatelja ima malo. Nemaju vremena od silnih obaveza za druženje, tek ponekad, kad se slučajno sretnu, zaglave u kafani, iz koje već dobro zadebljanim glasom javljaju kako se „sastanak, eto, odužio“. Sve je manje onih, koji se znaju još iz mladih dana, polovina ih je poumirala,  a samo još mali deo sme tražiti malo vremena za sebe. Ne, sve više se traže novi, oni koji će možda nekad zatrebati....Valja decu upisivati na fakultete, zapošljavati, nije zgoreg imati nekog da pozajmiš koju, kad se nađeš u stisci...E, upravo do te prilike i traju.

Hvališu se svojim silnim uspesima, dok pravih i iskrenih poveravanja nema. Nemoguće je otkriti svoje slabosti osobi, kojoj u stvari i ne veruješ, za koju osnovano sumnjaš da će prvu priliku da neku ličnu stvar ili slabost, koja mu je u trenucima neopreznosti, mahom pijane, saopštena, okrene protiv tebe i zabode ti nož u leđa. Naravno, kada im novi prijatelj više ne treba...Ili kada krene njegov sunovrat, što namirišu brže i preciznije, nego ajkula krv u okeanu na 50 kilometara..

Novi prijatelji su prvi koji prestaju da telefoniraju, više nemaju vremena za viđenja i druženja, prelaze i na drugu stranu ulice, ako na vreme primete onog, ko više nije aktuelan.

Verski praznici – Božići i Uskrsi, čestitaju se isključivo SMS porukama. Onim tipskim, koje neko prepiše odnekud, pa onda svi samo „forverduju“.

********************

Više se ne igra fudbal ili košarka, stradaju tetive. Zato se ne propušta ni jedna fudbalska ili eventualno košarkaška utakmica, zdušno se navija, uz obavezno hladno pivo i seckanu slaninicu, sa krastavčićima. Sve su moderniji vaterpolo i tenis. Hrani rodoljublje i uverenje kako smo najbolji, radost kako smo im svima pokazali. Ali, obavezno iz fotelje.....Najbezbednije je bavljenje sportom iz fotelje. A i najudobnije.

Poneki, hrabriji, uspevaju da se izbore za svoje vreme, koje če provoditi na kartanju, rekreaciji, koja se pretvori u pijanku. To im je jedino vreme, kada mogu pustiti strastima na volju, kada se kočnice otpuste, kada mogu biti ono što su nekad bili, bolje rečeno, kada liče na one kakvi su nekad bili.

*********************
Pošto su živi ljudi, zadrhti im ponekad srce, požele pravi zagrljaj, onaj koji nije po dužnosti, osete potrebu za zadivljenim pogledom, pogledom prepuštanja, požele nekoga s kim će pušiti postkoitalnu cigaretu, pričajući o sebi ono što su mislili da su i sami zaboravili.

Nekako im se zavuku leptirići u stomak, ne mogu da ih isteraju, a onda i ne žele....Lepo im, osećaju se opet mladim i željenim, čini im se da porastu 10 santimetara, izglade im se bore, ojačaju opušteni mišići, ponovno se pojave pločice na stomaku.

Tokom prvog, eventualno i drugog susreta, ako je onaj prethodni trajao kratko, neverovatno su nežni, pažljivi i dobri slušaoci, ispliva iz njih sve ono dobro i suptilno, što su godinama potiskivali. Prikazujući sebe kakvim su nekad bili, pre nego što ih je ispeglala i satrla svakodnevica, otkriju se potpuno, bez zadrške, iskreni i poverljivi. Prisete se lepote dodira, povlačeći prstima linije obrva i usana, otkriju ponovo slast poljupca. U nekoj mračnoj ulici uhvate za ruku, zarobe je svojim toplim prstima i ne smeta im sitna, dosadna kiša. Lepo im.

Ali i tada, kada slušaju, žele samo priče o lepim stvarima. Problemi im ne trebaju, čak ni da ih saslušaju. Tada počnu sa pridikama, ili jasno stavljaju do znanja da im je dosta sopstvenih nevolja, ne žele se upuštati u njene, makar samo u svojstvu slušalaca. Ne trpe im odbrambeni mehanizmi tuđi problem, makar se radilo o ženi, sa kojom su još pre samo par sati bili bliski, da bliskiji ne mogu biti.

Onda počinju razmišljati koliko ih sve to ugrožava, koliko im može narušiti dobro utaban i do poslednjih pojedinosti organizovan život....Prvo ćute, mislima ko zna gde, a onda se prisete obaveza, koje su propustili, a morali su ih obaviti.

Odlaze uvek prvi. Njihova su moranja uvek važnija. Na ulici, pred eventualnom publikom, ne dozvole sebi čak ni još jedan pokret rukom iz auta.

******************

Ćute nekoliko dana, dok smišljaju kako da se izbore sa nepredviđenim problemom....I onda dolaze do epohalnog rešenja – fioka. Kao što im je ceo život razdvojen i smeštan u fioke, tako je čvrsto zatvorena i ta ljubav, koja je do pre kratkog vremena blistala iz njihovih očiju, nije dozvoljavala rukama da se smire, ta ljubav koja je drhtala čežnjom i  meutaživom strašću.

Kada se konačno jave, zvanični su, oprezni, iz svake reči im izbija kajanje, što su dozvolili sebi da otkriju svoju ranjivost. Ako to već na kraju poslednjeg viđenja nisu uradili (a retko propuštaju), jasno i precizno postavljaju uslove – kada, kako, koliko.....

Ti beskompromisni rukovodioci, radoholičari, kućni despoti, kakvim se predstavljaju, odjednom nerado otkrivaju da im zakonite čačkaju po telefonima, gledaju mejlove, preturaju po džepovima, kontrolišu koliko su potrošili...Brišu telefonske pozive, koje upućuju retko, krišom, negde na ulici, u autu, brišu poruke, ma koliko bezazlene i benigne bile....Brišu mejlove, cepaju sve potencijalne inkriminišuće papire.

Smatraju normalnim da se po nekoliko dana ne javljaju, očekujući razumevanje, smatrajući da su svoje pozicije osvojili za sva vremena.

A nijednog trenutka ne pitaju da li ona želi u svom životu nešto ozbiljno da menja, ili se već odavno pomirila sa postojećim, bez ikakvih pretenzija da pravi karambol od svog života... Da joj je možda potrebna samo kratka poruka, sa par reči, od koje osmehom zabljesnu oči....Da sama činjenica kako nekome znači više od komada nameštaja, kako za nekoga predstavlja nešto više, nego samo upotrebnu vrednost, predstavlja motiv da sa novom životnom radošću preživi prazan novčanik, decu koja zanovetaju i stalno se pojavljuju sa novim i sve težim zahtevima, muža koji nikad nije zadovoljan, dok podrigujući od drugog piva, seda pred TV, uključujući fudbalsku utakmicu, koju je bezbroj puta gledao, a njoj počinje serija i to poslednja epizoda.

Fioka funkcioniše besprekorno. Sa svima ostalima, naravno.

*******************

Retka je žena koja dugo ostaje u takvoj konstelaciji odnosa. Posle nekog vremena shvati da je svojoj usamljenosti dodala novu, možda i težu, dimeziju, dok čeka poruku ili glas, onda kada to njemu odgovara i kada se slože svi njegove PUZZLE delići slagalice. I onda joj ništa drugo ne preostaje, nego da se tiho povuče iz njegovog života, gde i nije imala neko mesto, osim ponekad, u njegovim mislima, kada ničim drugim nije opterećen. Odlazi onda, kad shvati da više ne može živeti u strahu od zatvorenog prostora, u koji ju je  smestio; ona, što vapi za horizontom, kome se kraj ne nazire.

Ako i ostane, predstoji joj pakao tišine, nepoznanica i nedorečenosti, uz poneki, često i iznuđeni, lep trenutak ponovnog predavanja i samozaborava.

Tamni vilajet – kako god da postupi, jedno joj kajanje ne gine.

*********************


Za slučaj da ostane bez nje, on će lako rešiti tu situaciju – otvoriće novu fioku... A, pri tom, potpuno apstrahujući da sa svakom novootvorenom, istovremeno gubi i jedan deo sebe.

Sve fotografije skinute su sa GOOGLE pretraživača