O N L I N E
Negde
početkom 1991.godine, kada je svako osim moje babe Stoje, imao svoju privatnu
firmu i uvozio naciji željnoj svega kojekakav tehnički treš, a broj muljatora i
muvatora umnožio se geometrijskom progresijom (najviše su se bogatili na
formularima, lepim i skupim, za prodaju automobila, čiju isporuku ničim nisu
garantovali, uvozili upaljače iz Kine, providne fiksne telefone (o mobilnim
tada nismo ni sanjali), televizore, muzičke stubove, koji ne bi sastavili ni
tri meseca, a sve, naravno, koštalo ihahaaaaaaaaaaah......rešimo Zakoniti i
moja malenkost da zbrišemo od hladne i muljave zime na Daleki istok, beše to
tura Singapur – Tajland. Nije baš ni kratko trajala, koštala je po glavi manje
nego komplet onog čuvenog posuđa u koje samo skrkaš sve što imaš u kući, pa za
pola sata imaš deliciju za Mišlenovih 5 zvezdica.....Još se uvek pristojno
zarađivalo, mogli smo sa crvenim pasošem putovati gde smo hteli, pa zašto ne,
hajde da jednom u životu priuštimo sebi kupanje u februaru, u zemlji orhideja i
osmeha (i najcrnje sirotinje, to smo tek videli kad smo stigli), a bili smo i
mlađi, put od 17 do 19 sati avionom nije predstavljao problem, svugde je
pušenje bilo dozvoljeno, a od bezbednosnih mera nas je jedino frapirla ona
gomila pasa, koji su njuškali prtljag, tražeći drogu. Dakle, nisu nas izuvali,
nisu nas terali da skidamo sve što imamo od metala, nisu u nama (još) gledali
potencijalne atentatore i genocidne individue.....Nismo to tada znali da
cenimo.
Opet se
ja izgubih, nisam htela o tome....
Dakle,
prva štacija je Singapur. Prelep grad, ali meni nekako sterilan, ulice valjda
čišćene četkicom za zube, kazna po 2000 singapurskih dolara za bačeni papirić
ili opušak, pa se ti sad bahati....Na sve strane cveće, trava zelena, deluje
kao šišana makazicama za nokte, da se smrzneš kad vidiš....Zanimljivi etnički
delovi grada, gde smo se ipak osećali prijatnije....I, naravno, veliki tržni
centri sa tehničkom robom koju nismo nigde do tada mogli videti.
Kupimo
mi tu za sitne pare neke špecije, valjda je najskuplji bio jedan faks-aparat,
koji nam je stvarno trebao za kancelariju, sve poznate marke i znaš da to nije
sklapano negde u nekoj jednoj zemlji koja svoje radnike plaća ceo celcijati
dolar mesečno....Ko voli i zanima ga – stvarno prilika da uživa i priušti sebi
nešto lepo, uprkos drakonskim (već tada) carinama.
Ali,
nije ovo putopisna reportaža niti žal za drugačijim vremenima....Dobro, možda
ovo drugo pomalo i jeste, ali tu je – šta je.
Pored tog
famoznog faksa, koji smo jedva posle oteli od carinika na aerodromu u Amanu i
to kada sam počela pretiti policijom, kupili smo nekoliko malih elektronskih
rokovnika. Zgodna spravica, tanja od onih naših masivnih advokatskih rokovnika,
gde su uporno furali stare podatke, taksene tarife odavno prevaziđene, da ne
kažem bar desetak puta povećane; otvoriš ga, tastatura sa ekranom, ma, ekstra
praktično, a i lepo izgleda, što jeste – jeste.
Kao
žensko, uvek sam imala problema sa prepunom tašnom predmeta i rokovnikom,
obradovah se što sam našla neko srednje i praktično rešenje, da ne razvalim
svaku preskupu kožnu tašnu za ciglih 3 meseca.
I tako,
jedared ja na raspravi, zakazuje se nova, ja već utrenirana vadim moj
elektronski rokovnik i beležim sve podatke o stranci i termin. Gleda me moj
kolega (dobri smo bili prijatelji, nažalost već je desetak godina pokojni, a
mnogo sam naučila od njega). Pita on imam li vremena da odemo na kafu, tamo
preko na SPENS, godinama smo taj kafić svi zvali STAKLENAC, iako je menjao više
puta zvaničan naziv, valjda kako dođe novi zakupac, koji je još mogao da izdrži
astronomske cene zakupa.
Još
poručena kafa nije ni stigla, kad će meni moj dobri drugar, moj kolega:
-
„Vidim, ponovila si se, stvarno
lepo izgleda. Koristim ga inače i ja. Samo, ja ipak vodim duple evidencije,
odmah kada dođem u kancelariju, ubeležim ročište i u onaj drndavi rokovnik“.
Zapenim
ti ja tu, vazda najpametnija, kako je to čisto gubljenje vremena, eto, tehnika
nam je olakšala posao, zašto to ne bismo iskoristili....Ma, sipam li sipam,
niko obavešteniji od mene.
Gleda on
mene, sluša strpljivo i, kada valjda više nije imao živaca za moja arogantna
naklapanja, prekide me pokretom ruke....
-
„Dobro, kad sve već tako dobro
znaš i niko veća sveznalica od tebe, odgovori mi na sledeće pitanje – šta ćeš
ako ti iscuri baterija, ako ti padne u vodu, ako se ošteti, šta ćeš onda
pametnice moja nadobudna? Jeste da je ono čudo glomazno, teško je i meni koji
nosim aktovku, ali duple evidencije cene nemaju i nikada me nećeš ubediti u
suprotno. Advokat si, valjda si do sada toliko naučila da je za advokata
gubitak rokovnika ravan propasti, jer toliko propuštenih stvari, koje bi imala,
nikada nećeš moći nadoknaditi!“
I baš
kad sam uhvatila vazduh da ga poklopim jednom, onako efikasnom i upečatljivom,
replikom, ostadoh bez daha i svalih se u stolicu. Stvarno, a šta ako se
skalamerija, koliko god lepo izgledala i bila praktična, iz ovog ili onog
razloga pokvari?
Šta
onda?
Pa, da
tražim dobar štrik i tražim prvu pogodnu granu da se obesim. Jer, u pravu je,
to su toliko strašne posledice. Koliko god dobro da radiš, neće ti stranka
oprostiti propušteno ročište i promašen rok, ima da te tužaka dok je sveta i
veka, praunuci tvojih praunuka da otplaćuju naknadu štete....Ako ne bude milostiva,
pa ti odmah zavrne vratom.
Mnogo je
godina prošlo od toga, koliko vidim već punih trideset.
Još
najmanje petnaestak godina u kancelariji smo koristili električne pisaće
mašine, one IBM-ove sa kuglicom, koje su besprekorno radile, samo ih je
nestanak struje mogao staviti van funkcije. Hiljade predmeta imali u arhivi, uz
dobre evidencije svaki se podatak i dokument mogao naći za par minuta. Onda nas
je tehnološka revolucija jednostavno naterala da se tehnički osavremenimo.
Priznajem
da sam informatički polupismena. Bila sam privatnik, nisam imala toliko vremena
da pola godine ili godinu idem na doškolovavanje. Kada me je količina posla
naterala, morala sam se uhvatiti u koštac sa računarom, koji sam, priznajem,
izbegavala iz potpuno ličnih i teško objašnjivih razloga, a da me neko ne
pošalje na izležavanje na psihijatriju. Daleko sam se lakše navikla na mobilne
telefone, one prve „cigle“, za koje je maltene trebalo tražiti dozvolu za
nošenje hladnog oružja. Jer, klepiš li nekoga po glavi, sve su šanse na ćeš ga
najdirektnije poslati u večna lovišta.
Tada sam
i ne samo ja, prvi put postala svesna da smo izgubili mir. Privatnik si ili
radiš posao gde te moraju uvek naći, uvek je zvrndao u najznezgodnija vremena.
Kako negde odeš – samo cijuka, zvoni, ćurlika, ko je već kakvu pozivnu melodiju
imao.
To je
bila najranija faza, ona još od 1997-e godine, da ne spominjem tzv. Pejdžere
pre toga sa kojima je ovo ludilo počelo, oni su bili sitan doživljaj.
E, onda
su se svi, ali baš svi kompjuterizovali, prvo oni koji su imali novca na
bacanje, npr. Banke i osiguravajući zavodi, pa i svi ostali. Posle
petooktobarske revolucije, zemljišne knjige su proglašene nepodobnim i
zastarelim, iz donacija EU je stigla oprema (ili su je naši kupovali, već i ne
pamtim, naravno ugrađujući se do daske), sve su vesti zvrndale o tome, a niko
nije pomišljao da će na taj način EU doći do podataka o našoj imovini, pa ako
dođe do vraćanja, biće jako.....zanimljivo. Famozni specijalni sud u
Ustaničkoj, onaj za organizovani kriminal je prednjačio, u velikoj Sali je bilo
bar tri velika video-bima, a na svakom stolu računar. Nema veze što većina toga
nije radila već od samog početka, izgleda svetski, niko ne može da ospori.
Pa smo
prvi put saznali za „pad sistema“. To ti je ono, nekom se ne radi, proglašen je
petočasovni odmor, a stranke najlakše otkačiš sa kratkom rečenicom – „pao
sistem“.
Onda su
stigli i pametni telefoni. Čoveče, ne možeš ući u gradski autobus, sesti u
kafić, a da svi ne drndaju svoje ljubimce. Šalju poruke, čitaju, ko bi ga znao
šta li sve rade.
Korona
nam je legla kao budali šamar. Sve je postalo ONLINE – zakazivanje pregleda,
nastava, koncerti, pozorišne predstave.....Kada produžavate terapiju kod lekara
opšte prakse, znači da imate neku hroničnu bolest i to se obavlja ONLINE.
Više ne
komuniciramo međusobno. Nastava je ONLINE, radimo od kuće, valjda na isti način
vaspitavamo i decu, jedino kučiće moramo lično izvoditi u šetnju. E, to se ne
može izvesti elektronskim putem.
Digitalizovali
su nam i prijem tv programa. Sada treba jednomesečna obuka kako bi se snašli u
novom sistemu, gde se ukopaš ako nisi imao bar deset godina informatičke
nastave. Šta li rade stariji ljudi, kako li se snalaze? Pa, valjda gledaju samo
tri programa, više im uostalom i ne treba. Tamo se kaže jedino što treba da zna
ovaj sluđeni narod.
Osim
treš dnevne štampe, čija naslovna strana baca u najdublji bedak, više ništa ne
čitamo. Lektira, onaj deo koji je vredan pomena, čita se tako što lepo pitaš
Mister GOOGL-a, što bi se gubilo vreme na neke zastarele matorce, koji su na
dvadeset strana opisivali pejzaš pored puta, kao što je to bio Balzak. Ili,
famozni i nesrećni Raskoljnikov, koji umesto da je lepo uživao u onom što je
opljačkao od babe Jelisavete Ivanovne, razbija glavu zbog onoga što je
uradio.....
A za sve
detalje, ako je profesor baš neka sitničava budala, može poslužiti film. Naravno, ako je
snimljen. Ako nije.....tu je resavska škola, valjda će neko nešto znati.
---------------------------------
I sada
se ja nešto pitam.....pa ne mogu to izbaciti iz glave, džabe me bombarduju sa
novorastućom opasnosti od „mutiranog virusa korone“, što znači da nam na jesen
sledi novo ludilo....i reklamama, gde mršavice od 40 kila sa sve krevetom
reklamiraju keks, čokoladu i sladoled, a keš-krediti nikada dostupniji, ma
obaviš sve, naravno ONLINE, za 10 minuta.....sa sve novim provajderskim kućama
koje mi obećavaju izuzetno jeftine telefone, svega 8 hiljadarki mesečno ( pa
sve to puta 24), nove ekstra kanale, godinu dana besplatno, ugovor potpisuješ
na tri, pa kad te cepnu sa mesečnom cenom....ima da se vrtiš kao čigra.....
.....sve
se nešto pitam, kako smo mi to uopšte živeli pre nego što nas je to preplavila
tehnološka revolucija?! Mozgam, žuljam ovo malo vijuga, ali nemam odgovora.
Šta ako
padne sistem?
Nestane
struje.......
Tresne
grom, pa rasturi celu konstrukciju, koliko god bilo sve zaštićeno sa sve duplim
snimanjima.....
Neki
haker, onako iz čistog zezanja, napravi novi virus, pusti ga u sistem.....
Tresne
asteroid u zemlju, pa svi oni uređaji, oni sa crvenim dugmetom, podivljaju i
krene izbacivanje projektila sa svih strana planete, a bogami i iz
satelita......
Šta
onda?
-----------------------------------
Ili da
pitamo Mr GOOGL-a. Biće da je to najbolje, samo....šta ako ni on ne zna?
