9. ožujka 2018.

SLAVLJENICA










Kad je tog jutra skočila na noge lagane, tražeći sat, koji je uporno zveketao, nekako je napipala prekidač i isključila ga, da ne probudi ostale, a kroz prozore se prikradala siva zora, prvi put, posle dugo vremena, osetila je kako joj nije teško što nije još ni 5 sati, a ona u to nedoba mora ustajati.

Danas je NJEN praznik!

Pristavivši kafu, na brzinu se istuširala, skupljajući usput gomile razbacane odeće, za koju se proteklih 20 godina nije uspela izboriti da bude odvojena bar na dve zasebne gomile – ono što je sinoć (ili negde noćas)skinuto i ono što je za pranje.....Tuširanje, pranje zuba, nanošenje neke kreme sumnjive svežine, verovatno odavno isteklog roka upotrebe, iz poklon paketa, koji je dobila na nekoj nagradnoj igri, trajalo je par minuta....Nakon toga, kafa je provrila, pa, dok se ne prohladi, časkom je oprala stotinak sudova, dobro okorelih, zasušenih, uprkos svim njenim gunđanjima da makar sipaju malo vode, kad ih već mrzi da peru......pristavila ručak od ostataka iz frižidera, pa, dok je pijuckala već ohladnelu kafu, brisala je usput sto u dnevnoj sobi od noćnih izglednelih ljubitelja filmova, onih što ih ona nikada nije mogla gledati, jer se takvi emituju uvek u vreme, kada ona, onesveštena od umora i briga, spava....na njenu sreću, onako još uvek bunovna uspela je videti podsetnik, prilepljen na mikrotalasnu, pa iz friza izvadila (verovatno) mleveno meso, apstrahujući da tu stoji već par meseci, za sutrašnji ručak, koji će morati skuvati večeras, trudeći se da ne misli kako je takvih podsetnika bivalo sve više......skupljala flaše i čaše, čistila ostatke koječega, čemu je bilo mesto isključivo u kanti za smeće, ali je ova daleko, valja otići ČAK do kuhinje i praznila prepune pepeljare....


Zalud je gubila vreme na tuširanje, već se preznojala – što od onih 15 kg viška, koje je bezuspešno pokušavala skinuti, što od tih sitnih „ne znam šta ću pre“ poslića, što od pretećeg klimakterijuma....Iz kuhinje je dopiralo tiho krčkanje.

Za šminkanje iz skoro potpuno potrošenih pakovanja i češljanje (ima da ide sledećeg meseca kod frizera, pa kud puklo!) potrošila je narednih 15 minuta, usput mešajući jelo nedefinisanog imena, kome će već skrpiti neki dodatak, da liči na nešto.

Oblačenje je bilo najgori deo – svakog dana se neka od sukanja „skupila“, valjda od neurotičnih grickanja pred spavanje i čišćenja nepojedenog od dece „da se ne baci“. Ipak se odlučila za dežurni svečani komplet, obavezno crni (čini je vitkijom), koji je skrivao bezbroj grehova, trudeći se da ne primeti kako varniči iz njega sintetika, uvukla u čarape, trudeći se da onaj deo, gde je otišla nit, izoluje lakom za nokte, iz skoro potpuno potrošene flašice, mahom suvog sadržaja......Obula cipele, kupljene pre 4 godine preko sindikalne prodaje, na rate, nabacila kaput, star bar 15 godina, izlizan na rukavima i laktovima, koji je sebi priuštila na isti način i – krenula u nove radne pobede. Svi su mrtvim snom spavali, uključujući i rođenog joj muža, čije je radno vreme počinjalo kasnije, pa eto, auto vozi on, „ne priliči valjda muškarcu da se gura sa onom boranijom u gradskom saobraćaju“. Znači, njoj priliči.

Peške. I delom prepunim, drndavim, odavno otpisanim autobusom, koji je vonjao na neoprane zube, rakiju od prekjuče  nezadovoljstvo i pomirenost sa sudbinom. Uvek može i gore, zar ne?

*****************************

Preskočila je kupovinu kifli za doručak, uzimajući samo jogurt, jer one „pojaseve za spasavanje“, nakupljene na strateški neprijatnim mestima, valja nekako istopiti, pa žurno utrčala u firmu, tražeći karticu da se „tačuje“, usput razbacavši iz tašne olinjalih ručki, ni ne seća se gde ju je i kada kupila, ali kožne, ostatke nekih boljih vremena – davno potrošen ruž, iz kog je prstima pokušavala izvući neki ostatak (ali je „Dior“), ko zna kad potrošene hemijske olovke, za koje više nigde nije mogla pronaći uloške, pola parčeta crne čokolade, ulepljene duvanom - prva pomoć za napad gladi, svakog dana sve skuplje cigarete (nije mogla sebe naterati na ručno motanje, smatrajući to konačnim svojim padom), češalj sa pola polomljenih zubaca i tester-parfem, iz kog bi, ako je jako uporna, ponekad mogla izvući neku kap.....I novčanik, nekada tako lep, a sada izlizan, olinjao, zamašno debeo od fotografija, pokazne buske karte, poruka, podsetnika, one jedine kreditne kartice, koju nije smela upotrebiti, jer je ispucala čak i dozvoljeni minus....sa celih 470 dinara, od kojih je trebala stvoriti meso za današnji ručak i kolač za klince.

Nekako se uglavila u prepun lift (koji li je to idiot predvideo da je prosečna težina odraslog čoveka 75 kg), trudeći se da ne diše, jer se ustajali vazduh, garniran vonjem plagijata originalnih parfema, friškim frizurama „hand – made“, ulepljenih lakom sa pijace i duvanskim isparenjima odeće, od cigareta popušenih usput, mogao nožem seći i.....konačno stigla do drage joj firme.

Atmosfera je bila baš – svečana.

Onih desetak žena su bile doterane, skockane do perfekcije, sve u najnovijim pijačnim kreacijama, nesigurno su išle do kafe-kuhinje, izvrćući gležnjeve u cipelama visokih štikli, pomalo iskrivljenih i izgrebanih, od kojih su davno odvikle i iz kojih su im kipila nabrekla stopala.....Muškarci su se blesavo smeškali, sve pogledavajući na sat i tipujući koja je od slavljenica  donela neki svoj specijalitet, slani ili slatki (svaki džabaka doručak ima svoju neprocenjivu vrednost), pa da onda mogu na miru prionuti na cuganje, sve zarad obeležavanja najvećeg ženskog praznika.

Nikako se nije mogla načuditi – iste prostorije kao i juče, ista lica, od kojih joj je već muka, ali – sve nekako svečanije, drugačije, opuštenije, čak su i lica bila nasmešena – relikt iz vremena....kad je još verovala da će vremenom sve ići na bolje, da će joj plata bivati veća, radne obaveze razumnije, manje haotične, pre dolaske baby-boom generacije sa diplomama potpuno anonomnih privatnih fakulteta, uglavnom menadžera (šta li će nam toliko menadžera, pitala se ne jednom).....kada je mislila da će u toj firmi dočekati penziju, koja se sada udaljavala od nje, kao da je neko tu šargarepu na koncu povlačio, čim bi joj se približila na par meseci, saznavši da je starosna granica povećana.......Valjda su na taj jedan dan svi gurnuli u stranu svoje strahove, noćne more, zbog kojih je potrošnja raznoraznih smiralgina bila višestruko uvećana.....Trebalo je proslaviti, nije to ni mala ni naivna stvar.

A, kada su se u prepunoj kafe kuhinji čula govorkanja o poklon-bonu od 4.000 dinara, svakoj od njih su se usta, premazana ružem za istočno-evropsko tržište, već napola polizanim, razlivenim u one sitne izdajničke borice, sama razvukla u osmeh – ženo, znaš li ti KOJE su to pare, ima da obnove kompletnu kozmetiku, čudesnu kremu za dan i za noć (od čije se redovne upotrebe bore „ublažavaju“, šta li god to značilo, za celih 37%, a ako se upotrebljava još narednih šest meseci, onda....), pa ostane i za maskaru, „od kojih oči dobijaju sanjalački pogled, uvećanog volumena za 200%“, čak i za čudesni tečni puder, „koji licu daje ujednačeni sjaj i boju PUNIH 24 sata“......Divota od života!

Sreću čine stvari male.

*************************

Dan, koji se pamti! Nema veze što toliko (zlo)upotrebljavani računar nije hteo da podigne sistem punih pola sata, taman je za to vreme na miru popila kafu, trudivši se da nove čarape ne pocepa na izgreban i oštećen kancelarijski sto, oblepljen selotejpom i izolir trakom, sve sanjareći kako će konačno popuniti olinjalu torbicu za šminku, u koju više od muke nije smela zaviriti, pravim stvarima i jednom moći izgledati pristojno.....A, setiće se i deca i dragi da je njen praznik, možda joj čak kupe novu tašnu, obavezno crnu, jer „crna uz sve ide“ (iako već godina zalud sanja o teget-plavoj, prelepoj elegantnoj, a u isto vreme velikoj, znači praktičnoj tašni, kom prilikom umalo nos nije razbila o izlog, dok je zijala u tu nedostižnu lepotu), ovu svoju je par puta nosila kod majstora, dok joj nije rekao kako je broj raspoloživih popravki ispucan, neka je baci ili kupi (odakle) drugu.....Nikad se ne zna!


*********************


Proletelo joj je vreme do pauze. Filozofski je slegla ramenima, kada joj je šefica vratuka gomilu juče urađenih akata, iškrabanih crvenom olovkom, zbog mnoštva pravopisnih i lingvističkih grešaka, između ostalog i reči u dopisima, koje je napisala u infinivu. „Infinitiv nije u skladu srpskog jezika“, lagano povišenim tonom, da se čuje bar još u tri kancelarije, saopštila joj je šefica, nesuđena spisateljica i pesnikinja, koja je stalno skribomanisala neke pesmičuljke, štampane  trošku raspoloženog donatora, svakodnevno viđanog u njihovim prostorijama, a zli su jezici tvrdili da je dobar deo tiraža otkupila njihova firma po ceni trilogije „XX VEK“ Kena Foleta u tvrdom povezu, pa iste uvaljivala jubilarcima ili onim, koji su išli u penziju. Inače, gospoja šefica jedina svoju garderobu, obuću, šminku i akcesoar nije kupovala na pijaci. Na svakih par meseci putovala je negde, pa se otud vraćala sa punim kesama svega i svačega, najviše onoga što je mogla okačiti na sebe, jer, kakvo je to zadovoljstvo, ako baš SVI, a naročito osiromašene nesrećnice, nemaju priliku videti da se može ući i u redovnu radnju, pa reći – odavde pa dovde. Sad, što je u svemu tome izbledala kao safalada, naročito kad se utegne, što se saplitala o nepraktične kabaretske kreacije, namenjene hodanju, koristeći već godinama istu svetlozelenu-šljašteću senku do obrva....to nije bilo ni najmanje važno. Bilo je novo, bilo je kupljeno u nekom srećnijem svetu, zlobnici su tvrdili da se snadbevala najviše iz onih korpi sa rasprodaja u Autlet centrima, namenjenih mahom ovoj našoj sirotinji – dakle, bilo je IN, po svaku cenu.

Moglo joj se. Bliski rođak njenog muža je, eto sasvim slučajno, pobedio u bici za isporuku kancelarijskog materijala (u koje se ubrajaju i delovi za računare, toneri, kertridži za štampače i fotokopir aparate. Nije čovek kriv što isporučuje tako kvalitetnu robu, ima najbolje cene, bar su se tako kleli u sve svece oni iz javnih nabavki.

Ćutke je saslušala i redovnu kuknjavu svoje prve koleginice, koja je ronila teške suze (nakon što je krišom sunula 3 vinjaka i  to do 9 ujutro), sve garnirano sa neskrivenom zavisti prema svojoj sapatnici-cimerki, kako je „srećnica, sa dobrim mužem i troje dece, majkom i svekrvom koje joj svakodnevno pomažu, dakle, živi kao princeza“, dok nju, eto, prati ta nesreća da se četiri puta udavala i svaki put naleti baš – na pijanicu. Peh, nad pehovima.

Doduše, ni dva smiralgina nisu bila na odmet da je uspeju održati u filozsko-smirenom raspoloženju, klasične budističke provinijencije. Skoro je došla u iskušenje da u već zamazanom toaletu par puta odmantra OMMMMMMMMMMMMMM, ali se uspela suzdržati.

Toliko da ni vrckava sekretarica, za koju je cela firma pričala kako sa direktorom redovno ravna  kanabe kožne garniture u njegovom velikom kabinetu, nije je uspela izbaciti iz ravnoteže, kada je, koristeći odsutnost svog svemoćnog direktora, došla da u poverenju saopšti sve tračeve ko, sa kim, kada, gde i kako. Slegla je ramenima, rekavši da svako ima pravo na svoj život. Spasio ju je samo uporni telefon u svetom i nedodirljivom menadžerskom delu, kada verovatno neki naivni dobavljač, kome godinu dana nije plaćena njegova roba, nije hteo odustati od naizmeničnih moljakanja, pretnji sudom (i još ponečim drugim). Takvo uporno zvrndanje ni cvrkutava vrckalica nije mogla i smela ignorisati. Jer, šta ako zove neko važan?!

Tek malo poljuljana u svojoj upornosti da joj ništa, ali baš ništa, ne pokvari raspoloženje, uspela je na pauzi otrčati do prodavnice i kupiti četiri šnicle, već onako pomalo posuknule od stajanja, pa su zato i bile snižene i jedno pakovanje jaja. Za više nije imala. Nema veze, za današnji ručak će biti dosta. Po parče mesa za oficijelnog zakonitog sapatnika i svako od dece, a ona....ona ne mora, a i na dijeti je. Recimo. Ostalo joj u onom čuvenom olinjalom novčaniku još par gvozdenjaka.

I tu negde oko podne je krenula žurka.
                                          
**********************

Svi su se okupili u sali za sastanke, na čijem je uglu stajao sto sa nekoliko ovala, elegantno poređanih (što znači trč, trč, pa nešto) presušenih peciva sa ponekom laserski sečenom čajnom kobasicom. Ako je potrošena jedna polovina, svaka čast. Ali, izgleda gospodski, zadovoljava estetske kriterijume i to je dovoljno. Uostalom, besplatnoj se klopi u zube ne gleda.

Zato je na stolu pored stajalo nekoliko flaša soka, proizvođača za koje niko ni čuo nije, ponekad se nađu na rasprodaji ili idu kao prilog reklamne žvake – kupiš kilogram ćevapa i dobiješ flašu soka za dinar. Ali, zato je tu bilo i pelinkovca i vinjaka, a neko je doneo i svoju rakiju, čini se istu onu, što je cela firma otrcavala kako ni sam donator nema pojma od čega ju je pekao, tako da su je, krišom, svi zvali – daskovača.

Prvo je direktor, izdvojivši od svog prenatrpanog radnog dana (ne pamti iko da ga je u firmi video pre 9 i posle 12 časova), dakle od svog odmora i opuštanja, jer „se ne seća kad je poslednji put spavao više od 3 sata“, sve od briga da ZA SVE NJIH obezbedi platu u ova zlehuda vremena, počeo tiradu. Kako se svi u firmi moraju smatrati srećnim i presrećnim, zato što rade baš tu, gde se vodi računa o čoveku i ljudskom dostojanstvu. Eto, on i njegov menadžerski tim, danima i noćima rade da bi svi imali plate na vreme, a doći će, možda već sledeće godine, mnogo bolji uslovi poslovanja, kada će i zarade biti veće i svi zadovoljniji. On od članova svog kolektiva ne zahteva mnogo – samo red, rad i potpunu disciplinu. Neko od okupljenih oko stola sa pićem tiho je promrmljao – „i bez prigovora i pogovora, jer se zna šta sledi“, ali se ta zlobna primedba izgubila u aplauzu dežurnih ulizica i dupeuvlakača, onih, koji se od BIG BOSS-a nisu odvajali na više od metar.

I, reče veleuvaženi, zato se i jesmo skupili da našim koleginicama, koje vredno rade, a usput podižu decu i čine stub ovog kolektiva, kao i društva“ (pri tom su mu malo oči zasuzile, da li od ganutosti, da li od onog četvrtog viskija, koji je dotle već sljuštio) čestitamo ovaj značajni praznik – 8.mart, Međunarodni dan žena, sa skromnom (tu baš i nije omanuo) poklon čestitkom na 4.000 dinara. Bilo bi to tri puta više, da se on lično pitao, ali eto, propisi strogi, jedva je iskamčio dozvolu i za to.

Ne samo to! Uz ček je išla i pomalo uvela crvena ruža, verovatno pripremljena još prekjuče, pa onda kunjala u nekoj ostavi za zogere i toaletni papir. Dok je primala svoj poklon, istrpela je tri vlažnjikava poljupca, osetila pomešan vonj cigareta i viskija, sumnjivog kvaliteta. Kada se slavi, onda mora sve po redu.



I, ono što je najvažnije – naše uvažene dame odmah posle proslave mogu ići kući. Slobodne su, neka daju sebi malo oduška, to je isključivo NJIHOV dan.

Svoj ženskadiji su oči bile vlažne, koje su tapkale papirnim (a neke bogami i čipkanim maramicama), kako bi zaustavile suze i još važnije, kako ne bi skinule šminku. Primljenu nagradu su još u toku prepodneva, virtuelno potrošile do poslednjeg cvonjka.

E,  tek je onda krenula prava zabava. Prvo su stradali ovali sa onim tužnim posluženjem, a zatim se prešlo na tečni deo zabave. Momci su, bez razlike, čim se direktor prihvatio vinjaka, nazdravio svima, pa žurno otišao (ostao bi on satima, ali zovu poslovne obaveze, naročito u nekoj izvikanoj kafančugi, koja živi od reprezentacija preostalih firmi, koje još uvek nešto rade, što je doduše prećutao), dohvatili cuge, kao lečeni članovi udruženja AA (anonimnih alkoholičara), koji su posle 10 godina suve apstinencije, rešili da podlegnu iskušenju, čisto zato da svima pokažu kako su izlečeni i njima bilo kakvo psihonagvaždanje više nije potrebno. Sto se začas ispraznio, broj plastičnih čaša povećavao, ali su stigle nove zalihe. Očito se neko dobro pripremio, ispravno procenivši želje za maliganskim opuštanjem. Odnekud se pojavio jedan, koji je ponešto umeo ždroncati u harmoniku, pa se orilo od pijanih pesama, falširanja, a one najmlađe i najslobodnije obučene, začas su počele igrati, izvodeći takav trbušni ples, kakvog se ne bi postidela ni zvezda istambulskog kabarea za turiste, na audiciji za TV.

Ako slavlje uhvati zamaha (na šta je sve ukazivalo), te noći će bar tri braka biti u žestokoj krizi. Moći će ih spasiti jedino žestoki troškovi brakorazvoda i prepucavanja oko šerpi, lonaca, tehnike na izdisaju i starog auta, kome se cena ne može više odrediti.

Što je manje nečega za podelu, utoliko je žešća i prljavija svađa.

********************

Ona se, čim je zabava krenula svojim uobičajenim tokom krišom izvukla. Nije baš bila ljubitelj kapljice, bar ne one koja je bila na raspolaganju, već razulareno društvo ju je nerviralo do krvi, a toliko je bilo stvari koje je morala obaviti.

Imala je dovoljno vremena zbog tih dragocenih dva sata, koje je dobila slobodno. I čvrsto je odlučila da će ODMAH otići i priuštiti sebi nešto lepo, makar se ceo svet prevrnuo naglavce. Valjda je i ona živ čovek, valjda i ona jednom može sebi pružiti bar delić lepote, nečeg što se ne jede, što nije neophodno, ali pruža toliko zadovoljstva.

Kada je ušla u veliku parfimeriju, učinila joj se mala ona metalna korpa. Nema veze, uzeće još jednu, ako joj zatreba.

Prvo je krenula do parfema. Leleeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee.....može biti sto puta firmiran, zar da ljuljne deset hiljadarki za to?  Pa, od jedne do druge stvari sa spiska.....Usput, skoro se saplitala o velike transparente, na kojima je pisalo AKCIJA.  Pa se tek onda setila starog trgovačkog štosa – podigneš cene za 200 %, onda spustiš za 110, i očas posla imaš petlje napisati kako si snizio robu za celih 90%. Koliko bi to koštalo da NEMA rasprodaje, pitala se, dok se obruč glavobolje sve više stezao oko čela.

Znači – parfem – niente. Nada. Isto tako i nova čudesna maskara, koja zaista uvećava volumen trepavica duplo, pod uslovom da staviš i veštačke. E, onda je pogled baš zamagljen, zove na greh, s  tim da ni na jednoj  reklamnoj fotki nije videla devojku, stariju od 16 godina. Na akciji – skoro dve hiljadarke. Željene nove senke, koje već sebi nije kupila 5 godina, obišla je....nisu ni one bilo bogzna šta jeftinije. Ko ovde kupuje, pitala se, gledajući gomilu žena, koje su se skupile kao da se nešto deli, ne džabe, već ti još i doplate, ako uzmeš?


Stajala je i razmišljala. Kao grudva na toplom majskom suncu, topio se njen poklon. I njene želje. A najviše njeno dostojanstvo.

Okrenula se i videla toliko hvaljeni deterdžent za pranje veša, onaj, gde se gosti utrkuju ko će više srećnoj domaćici ufljeskati blistavo beli čisti stolnjak.  Ionako je čekaju pokloni majci i svekrvi, a i sama je pri kraju sa zalihama. Biće taman dovoljno za tri pakovanja.

I....kupila je dva jednaka, za majku i svekrvu, jer bi svaka razlika, makar samo i u imenu, uzrokovala mesece i mesece prebacivanja. Ni jedna ne bi bila zadovoljna, svaka od njih dve, koja se jedva snalazila i sa onim jednim daljincem za digitalizovanu TV, našla bi milion dobrih strana faktički običnog praška za veš, ali izvikanog, koji je dobila ONA DRUGA. Za obe, koje se prethodnih 20 godina očima nisu mogle videti, svoj su bes okrenule na ćerku-snaju. U toj meri da su oni posebno dresirani petlovi za borbu, sa sve čeličnim kandžama, hranjeni krvlju, pa u borbi obavezno padne jedan, bili tek izleženi pilići. Bez razlike.

Dojadilo im da svojoj snaji, odnosno ćerki, više izigravaju bebi-siterke, kad su deca bolesna, da ne mora ići na bolovanje svaki čas. Lepo se skompale, pa sada same izlaze, obilaze radnje i greju se na prvom prolećnom suncu, dok ispijaju kafu u nekom uličnom kafiću. Ćerka-snaja se  ima sama snaći, kao što i njima NIKO nije pomogao. Kod obe je, izgleda, nastupila selektivna amnezija – zaboravila su svoje pokojne roditelje, koje su im itekako uskakali, kad god je trebalo.

Najbrže se izgleda formiraju nova sećanja, koja nama odgovaraju.

Izašla je iz nesrećnica iz ulickane radnje sa dva džaka super-kvalitetnog (bar su tako svakog dana po desetak puta u udarnim terminima tvrdile reklame) deterdženta i jednim, skoro nepoznatim za svoju kuću. I....umalo da se ogreši.....jednim ružem za usne verovatno  turskim, neke neodređeno roza-crveno-pink-oranž boje, na korpi sa koještarijama, za koji je ljuljnula celih 120 dinara. Saldo – čista čistacka nula.

Ali, ipak je nešto kupila i za SEBE LIČNO.

*************************

Kada se vratila kući, po navici je zbacila cipele sa nogu, oprala ruke, stavila kecelju i krenula da završi ručak, iznevši iz svoje tašne ono malo mesa i jaja. Usput se presvukla, slažući veš za peglanje, skupila novu zbirku haosa po celoj kući, namestila krevete, izbrisala prašinu i zalila cveće, sve sa kontrolisanjem toka kuvanja. Dok su se šnicle odmarale na podlozi, koja će upiti mast, časkom je usisala ceo stan i detaljno izribala oba kupatila. Onda postavila sto.

Imala je vremena za jednu jedinu cigaretu, kad se sin, njeno najmlađe dete, vratio iz škole.

Inače, imali su dve već velike ćerke. Ali tata, klasični balkanski džentlmen, što znači zajeban, isključiv, zadrt, uvek je samo on u pravu, njegova se jedina mora i sme slušati, nije se mogao pomiriti što nema sina. Pa se tako i odlučila na novu trudnoću, uprkos upozorenjima lekara da posle carskog reza i teškog porođaja, nova trudnoća u njenim godinama nije preporučljiva. Samo se molila da ne rodi bliznakinje, jer bi se onda ovaj njen omacio od muke.

Bar je jednom neko od gore bio milostiv prema njoj, pa je rodila dečaka i dala, konačno, svom bračnom sapatniku čuveni šlagvort, kad bi bio pitan za potomke, da „ima dvoje đece i sina“. Mališa je bio sladak, zdrav, drag i umiljat, živo i veselo dete, koje je zahtevalo svaki delić njene pažnje. I rodio se baš onda, kad je ona, nakon dve kćeri, koje su dobrano zagazila osnovnu školu, mislila da je konačno dobila priliku da bar malo, baaaaaaaaaaar malo predahne.

Od sina je dobila pepeljaru, sa njegovim utisnutim šakama, još mokru i lepljivu od upotrebljene gline sa plastelinom. Nahranila je njega prvog, jer nikada ne bi prigovarao bilo čemu, što mu majka stavi na tanjir. Pa, kad bi htela da bude poštena i iskrena, sa mališom je najlakše izlazila na kraj.

Onda su stigle kćeri, u kratkom razmaku. Jednoj je ručak bio previše slan, drugoj previše mastan. Dobrano zdrmane pubertetom, stalno su od nje tražile ishranu koja nema – ničega. Dakle, ni kalorija, ni ugljenih hidrata, ni masnoća, ni aditiva, emulgatora, stabilizatora........Na njihovo izvoljevanje je prvo primenila taktiku br. 1 – kome se ne sviđa, ne mora da jede. Kad su nastavile, poslala ih je ispred zgrade da pasu travu. Ako još usput naiđu na......nedela komšijskog rotvajlera, taman će u sebe uneti nešto konkretno - nutricionistička taktika za tinejdžere br. 2.

Pre nego što je malog spremila za čas engleskog, obe su joj ćerke iznele najfriškije novčane zahteve. Jednoj treba 100 evrića za ratu za ekskurziju (MAMA, ZNAŠ LI TI POŠTO JE DESETODNEVNA EKSKURZIJA PO ŠPANIJI) , drugoj 70 evrića za nove patike, „one stare (kupljene pre 2 meseca) su tako izlizane, ceo ih je grad video, mama, mama, treeeeeeeeeeeeebaju mi nove!“ Srećna što bar taj engleski za malog plaća mesečno, devojke je uputila na oca, kao jedino moguće rešenje, pred skakanje sa desetog sprata.

Dovela je dete sa časa jezika, zatekavši stan, kao da u njega nije kročila bar 10 dana. Neraspremljen sto, mrvica na sve strane, stolice, kao posle kafanske tuče........Osećala je nevolju još kad je ulazila, saplićući se o nekoliko pari nepoznatih patika, što znači da dečica imaju društvo. I da ni jedna od njih nije pospremila za sobom. I da će joj pulsirajuća glava prsnuti od gromopucateljne muzike, koja je dopirala iz devojačke sobe.

Oh da...poklon. Od svojih lepotica, budućih uzdanica u starosti, dobila je JEDAN buketić cveća, koji je sumnjivo nagoveštavao da je nabran u nečijoj bašti. „Znaš majka, imale smo po par rođendana, moraš platiti bar po turu pića...ne brini ti, skupićemo mi pare, čim obiđemo malo dede i babe, pa ti kupujemo SVE ŠTO POŽELIŠ. I čuj, kad smo već kod love, daj koju kintu, trebamo se večeras naći sa nekim drugaricama......Daaaaaaaaaaaj, ne budi cvala! A ono za ekskurziju i patike nam ne treba sutra, ne brini, VEĆ PREKOSUTRA. Snaći ćeš se  ti, uvek  to uradiš!“

Baš u tom trenutku, dobrih 5 sati nakon nje, eto ga, stiže i PATER FAMILIAS. Razbarušene kose, nakrivljene kravate, crvenih obraza, pomalo teturajući, smešeći se tako širokim osmehom, da su mu samo uši zasmetale da mu osmeh ne ide oko cele glave, dobro vonjajući na alkohol, nosio je buket nekog nedefinisanog cveća. Biće da ga je držao po prtljažniku, da se ne bruka pred ljudima, tek.....samo pažljivim pregledom moglo se utvrditi da su to prvobitno MOŽDA bile ruže. Ili nešto slično. Kada je stisnuo u medveći zagrljaj, govoreći joj kako je gospodarica njegovog srca, pozdravljajući je kao majku svojih dvoje dece i pametnog sina (na oca, naravno), jedva je odolela iskušenju da mu uzvrati pozdrav, kao OCU SVOG JEDNOG DETETA. Valjda bi ga samo to moglo rastrezniti i privesti malo zdravoj pameti.


Besno je, ne slušajući supijano nagvaždanje svog zaštitnika, bacila  onaj neprepoznatljivi krš od kobajagi cveća u smeće, izbegavajući dalje scene na oprobano-kukavički način – povela ja malog za ruku, na čas fudbala. Nije vredelo da bilo šta kaže – samo bi napravila haos i svađu epskih razmera.

Dakle, toliko o željenoj tašni – pepeljara od glinamola, buketić ukradenog cveća i nešto, što je nekada bilo buket, verovatno skupo plaćeno, a sada hrpa zeleniša. Ni salatu ne bi mogla napraviti od toga.

*************************

Dok je sedela i čekala da joj dete završi trening, pila je produženi espreso bez šećera sa običnom vodom (za mineralnu već nije imala para) razmišljajući gde će naći snage da završi ostatak ovog dana, koji je trebao biti lep i poseban, a pretvorio se u pravu noćnu moru. I što je više mozgala, to je manje znala.

Vraćajući se kući, birala je najmanje prometna ulice, jer je gužva u saobraćaju bila nepodnošljiva. Nigde policajca, verovatno i oni slave kao i njen muž, a kad bi prekontrolisali samo dve kolone, od semafora do semafora, napunili bi budžet od kazni. Imala je osećaj da treznog vozača – jednostavno nema ni na puškomet. Praznik je, svi se opustili, svi se dobrano „dobili“, jurcaju po klizavom putu, kao da su na „VELIKOJ NAGRADI MONAKA“. Uvek je bila dobar vozač, ali ovo je i faktički i bukvalno bio PUT STRAHA. Kiša, koja rominja, veče zamaklo, vidljivost nikakva, a svaki junoša za volanom, ponaša se kao da je sam na putu.

Dok je još i kupila hleb, stan je zatekla, skoro pa prazan. Ćerke nisu bile tu, biće da je ta proslava rođendana od povečerja, do jutra, samo je PATER FAMILIAS uredno hrkao u svojoj fotelji, stežuči daljinac, kao davljenik malo parče čamca, koje će ga spasiti od talasa i vodenih struja. Koliko je mogla primetiti, obe njene devojke su bile jako neodlučne šta da obuku, po sobi i predsoblju je bilo bar desetak majica i pantalona, a kupatilo, ono, koje je tog jutra ranom zorom ribala, ličilo je na prostoriju, koju su netom pre napustili vatrogasci.


Dala je mališi da piše zadatke, pripretivši mu da je ne zove bez preke potrebe i po ko zna koji put toga dana krenula u – raščišćavanje. Onda mu je spremila večeru, dozvolila mu da gleda neki film, za kojim je arlaukao još od juče, nije baš za njega, ali.....šta sve čuje na ulici i u školi, neće biti vaspitno zapušten zbog tog jednog filma. Skuvala je sebi kafu, zapalivši ko zna koju cigaretu tog dana. Dragi je i dalje hrkao snom pravednika, pućkajući i ispuštajući neke zvuke nalik zviždanju. Nije se probudio ni onda, kad je širom otvorila sobu, jer se od smrada mešavine špricera, piva i vinjaka, nije moglo disati. Prvo je razdumavala da li da ga nečim pokrije, a onda, kada se setila kakvo je vanredno stanje u kući kada ON zakašlje ili ne daj Bože ima temperaturu, odmah ga je ušuškala. Uostalom, bolje da posluša, nego da ga – sluša i to onako hipohondričnog.

Čak je uspela zbrziti i te famozne kolače, napravivši biskvitno testo u koje je pobacala višnje bez koštice iz tegle. Obećala je sinu kolače, postavila se na trepavice, mora uraditi ono što je rekla da ga ćeka pred spavanje. Od umora već nije znala kako se zove.

**********************

Pod izgovorom da mora odvaditi nešto iz korpe  za peglanje, spremila je odeću za sutra, koju će obući mladunci, PATER FAMILIAS i ona. Onda je osetila.......njegove ruke oko svog razmekšalog struka, njegove poljupce po vratu, supijano šaptanje kako su sada sami, mogli bi baš prošetati do njihove sobe.

Što jest – jest, dragi je nije razočarao. Uvek se držao pravila – pojest, popit i poklopit, kao recept za savršen život. Zašto bi sada napravio izuzetak?

Sa pijanim čovekom, čak i onim koji se baš ne valja po podu, ali dobro zapliće jezikom, a vonja kao bačva za vino, koju su zaboravili, pa se setili da je operu posle pet godina, nema objašnjavanja. Odavno je to naučila od majke, poučene višestolećnim ženskim iskustvima.

Škrgućući zubima, krenula je sa njim ka spavaćoj sobi, a njemu ni na pamet nije padalo da bi se mogao malo istuširati, dok se ona pokušavala prisetiti koji je poslednji izgovor upotrebila kad.....kad baš i nije imala volje izigravati ocu dece svoje kurvu u krevetu. Glavobolja.....pre par dana, neće proći........Temperatura, prehlada....čelo joj ledeno, nikada ga, ni tako mamurnog neće kupiti na  tu foru.....ona visoka grupa sekreta, koja se dobija od uzimanja antibiotika – iskorišćena. E, ali nije on uzeo lekove, a morao je. HEUREKA, fala ti Arhimede, gde čuo i gde ne čuo.

Kada su legli, krenula je sa ispitivanjem da li je uzimao lekove, objašnjavajući zašto........Prvo se mrštio, onda ćutao, a nekon toga zaključio da IPAK za  to nešto i nema snage. Nije ni dovršila sa svojom tiradom, spavao je na svom jastuku, dok mu je iz otvorenih usta pijanog hrkača, lagano tekla tečnost na tek oprani i ispeglani jastuk.

Sačekala je da učvrsti san, otišla ponovo u kuhinju, očistila luk, nameravajući da krene sa pripremama ručka za sutra. Vremena baš i nije bilo, ustajala je za 6 sati, imala je bar sat vremena posla, da završi sve, što je isplanirala, ali je ipak odlučila da samoj sebi da pauzu i malo predaha.

************************

Kada zapadneš u mazohističko-samosažaljivo raspoloženje, uvek prebiraš po glavi šta si to očekivala, a šta si dobila.

A kada te spopadnu one najcrnje misli tipa pričekajdušočaskomdakodemdokupatilaisebinabrzakeisečemveneuzdužipopreko.......e, onda samo razmišljaj gde si to napravila grešku i na šta ti se  to život svodi. Ako ti još padne na pamet pitanje – kuda sve to vodi – odmah proveri da li ti je testament uredan, na vidljivom mestu i oblači čiste gaće i čarape, da se ne brukaš kad te donesu na obdukciju.

Morala se malo sabrati i staložiti glavu, inače će pući.

Sipala je sebi crno vino, domaće, dalmatinsko, u svoju čašu, od nestvarno tankog francuskog kristala, tanku, na dugačkoj nogici, oivičenoj crveno-zlatnom štraftom, tu jedinu čašu koju je uspela sačuvati iz jednog kompleta, koji su davno nekad kupili u Pešti u jednoj užasno skupoj radnji......ono vino što se sme popiti samo jedna čaša i – šlus. I to obavezno sa čašom vode pored. Sela je u svoju fotelju, podigla noge i zapalila cigaretu. Pored nje je bila nova pepeljara, poklon njenog dečaka, koji joj je svojim neveštim ručicama uradio sa toliko ljubavi na ovaj dan.




Dobra su bila njena deca, još kao mali. I nikada nije verovala u fizičko kažnjavanje, prisećajući se patološkog straha od varjače, kojom ju je mati tukla......svoje bi u reklim prilikama, kad bi se uzjogunili, šljepnula po guzi. Kazne su bile uskraćivanje gledanja TV-a, na jedno veče ili nedelju dana, zavisi od težine prestupa....zabrane izlaska na igranje od par dana.....

Onda je došla škola, ta malena pleća su se savijala pod teretom knjiga i raznoraznih svezaka, koje su morali nositi još od prvog razreda. Zar je bio takav greh, što je pokušala da im olakša, da ih sve čeka, bar koliko je mogla stići od posla, kada su stalno bili umorni od preteških obaveza za taj uzrast? Kako se to – olakšati, pretopilo u – nemam sada vremena, to će ionako mama?

Volela je svog muža, bio joj je to prvi ozbiljan momak, još na fakultetu. Uvek je bio nežan i pažljiv prema njoj, obožavao je njihovu decu, imajući uvek strpljenja i volje za njih. Koliko je znala, nije švrljao naokolo, ako je to i činio, onda bar ona ništa nije primetila ni osetila.....pio je samo sa društvom, ne previše, ali ni malo.....samo, kada popije, nikada nije bio agresivan, samo malo naporan i dosadan, pričljiv i raspoložen, bez pogovora je prihvatao da ga odvede na spavanje.

Onda je ona ostala na mestu referenta, dok je on počeo napredovati. I kako je mogla tražiti od njega da, posle napornog dana, koji se pretapao u niz sastanaka, traži još i da pere sudove, pegla ili da baca smeće? Videći ga toliko puta uznemiranog i iznerviranog, trudila se da ga poštedi svih problema, koje je mogla sama rešiti. Pa, to ne bi trebalo biti greška, zar ne?

U kući, gde su dvoje uspešnih, prva stradaju deca, za koja niko od roditelja nema dovoljno vremena. To nikada ne bi sebi dozvolila.

Kad se to nešto pomerilo u njihovim glavama, pa su jednom pošteđeni nekih poslova, pomislili da je to pravilo, da to mora tako biti? Kada su to pomislili da ako ne urade jednom, dvaput, ne moraju više nikad? Ima ko mora, ima ko će. I ko nikada, ali baš nikada ne kaže – NE MOGU!

Kako se "hajde da im pomogne, malo skine teret" tako lako pretopi u "koga mrzi, ko nema volje, ne brigaj - ima ko će uvek biti dežurni magarac"?

I kada je to stigla da teret drastično smanjene kupovne moći prebaci najvećim delom na svoja leđa, štedeći najviše na sebi, odričući se jedne po jedne, nekada toliko normalne, stvari? Kako se to vreme tako neosetno prikralo?

Doduše, bunila se u početku. Bilo je svađa da je sve zvonilo, vikanja na decu, prepucavanja sa njim, kad bi im svima pretila da će otići i ostaviti ih bar na tri dana, pa nek onda vide da li se zaista sve to radi samo od sebe ili je ipak potreban nečiji (obično njen) trud.


I odlazila je u par navrata kod tetke, usedelice u obližnjoj varoši, kao da je obiđe, po nekoliko dana, obično posle neke takve oluje.....Ostajala je po  dva do tri dana, a onda se vraćala svojoj kući, gde su je svi čekali postrojeni sa kafom, besprekorno postavljenim stolom sa svećama i njenim najmilijim jelom.....kada su sami skupljali svoje čarape, pižame, pantalone, cipele......

Par dana.....a onda  sve po starom. Dakle, što je bilo, bilo je. Odsad – ko dosad.

Onda joj je odjednom prostrelilo glavu – navikla ih je, sve njih! Da je uvek  tu, da se brine da ne budu gladni, da su uvek uredni, čisti i ispeglani, da je kuća čista, kao da se sve to samo od sebe radi. I da je za to najvećim delom kriva ona, kada se nije dovoljno i ustrajno energično bunila, kada nije tražila drugačiju organizaciju, gde kuća, pranje i peglanje, hrana i sve oko njih nije samo NJENA, već ZAJEDNIČKA BRIGA!

I sada će neko uvek biti nesrećan – možda svi oni, ako ona bude istrajna i nepopustljiva, dok zaista ne shvate osnovni red stvari.....ili, što je mnogo verovatnije, ona, jer nije osoba koja će neprekidno gunđati, prigovarati, terati u red, vrištati po kući! Ionako joj je muž ponudio novog specijalistu za klimaks, jer „dušo, pokazuješ zabrinjavajuće ispade besa“, ćerke konstatovale da je prolupala, a sin danima plakao, misleći da ga ne voli, zato što stalno viče.

Otišla je do kupatila, pokušavajući se osvežiti najhladnijom vodom, do koje je mogla doći. I....pogledala u ogledalo, skoro posrnuvši od šoka, pred spodobom, koja ju je tužno posmatrala. Blede, sa dubokim borama oko usta, zglaslih očiju, tamnih podočnjaka. Kosa izvešena, bezoblična, primetno proseda. Pomalo podbule, sa najmanje desetak kilograma viška. Ona, koja svojevremeno ni smeće nije išla da baci, a da se ne očešlja i stavi ruž, pretvorila se u sopstvenu karikaturu.

Gadeći se te zapuštene ženturače, koja je tužno i obeshrabreno zurila u nju, čvrsto je odlučila da je sada – dosta! Stisnuće zube, otići na višemesečnu dijetu.... makar svaki dan kuvala čorbice (neka se bune koliko hoće), ostaće joj toliko para da priušti sebi pravu kozmetiku, negujući ono što je ostalo od njene lepote. Upisaće se i na tečaj klasičnih plesova, neka se ovaj njen postavi na trepavice, neka svi arlauču kao kurjaci, ali, ako sada ne odvoji bar sat dnevno za sebe, neće to više nikada učiniti.

Naravno, AKO postigne dogovor o drugačijem ponašanju sa svojima. Ako....

A, šta ako to AKO, preraste u tvrdoglavi inat da se zadrže stare pozicije? Može li podneti alternativu, lom, raspad? O tome nije smela ni razmišljati.

Bar je malo smirila ruke, da može dovršiti jelo. Otišla je do kuhinje, seckala, pa mešala crni luk, čekajući da postane staklast, kako bi mogla staviti mleveno meso i napraviti umak za špagete. Kad je zacvrčalo po šerpi, shvatila je da su to njene suze, koje nikako nije mogla zaustaviti.

„Biće da je luk previše ljut, mlad je, ovogodišnji, iz staklenika“ - - umorno je pomislila, brojeći koliko joj još preostaje vremena za spavanje. Do novog dana na rob....pardon, poslu, gde će je i dalje ponižavati novi i podobni, nekompetentni i sveznajući, a lista za tehnološki višak joj neprestano, poput sekire na tankom koncu, visiti iznad glave.

 
Sve fotograffije dodate su sa pretraživača GOOGLE
















23. veljače 2018.

KAD PROCVETA JASMIN








Ljubav je biljka čudnovata. Nema tog čeljadeta, koje može naslutiti di će iznići; i, kolko god sićušna bila, začas će izdžikljati, uzrasti preko noći i po najsvetlijem danu; opojnog mirisa, jačeg neg polje maka pred berbu; blistavih boja, crveno-žuto-ljubičastih, onih što blješte ko sveća u mrkloj noći, a svojim plamenom, koji ne mogu utrti ni olujni vetrovi sa kišama, oni što se na ravnicu sruče najedared, bez najave,  ko da svima oće kasti kako postoji nešto što je iznad ljudske volje i zdravog razuma, jer se njena svetlost ne gasi, kolko god da je pokušavali utrnuti.

I kad je kogod proba iščupati, pa taman misliš – nema je više - a ona iznikne iznova i iznova, ne znaš ni kad ni di…..korenje joj duboko i široko razgranato, skriva ga crna zemlja, ne da mu prići. Ostane i naizgled svela tu negde, čeka samo njoj znane glase, da bi se razbokorila i uzrasla nanovo. Živi svoj život, prati svoje puteve i ne možeš joj ništa……Prigušiti možda, al uništiti – nikad.

********************

Prvo se počela govorkanja po sokacima, tamo gde izmeđ belih trešanja i jabuka petrovača, koje seoska dečurlija tako rado jedu zelene, uvek stoje postavljene po dve klupe pred svakom kućom – jedna za babe, one što već mogu zapaliti lulicu duvana, a drugu za mlade svekrve, koje su skoro dobile odmenu u snajama i sad imaju kade i štogod progovoriti izmeđ sebe. Pa, kad dođe popodne, dok sunce polagano stvara sve duže senke, pred svakom kućom bar po njih nekoliko, u širokim suknjama, uspeju se poslagati jedna do druge i ......o čemu, neg o selu. I ko se s kim gleda...... ko se uvatio previše birtije, pa gubi lanac za lancem zemlje u onoj dimljivoj sobi kod Nece birtaša, jedinoj gde možeš naći i bogate seljake i one sirćetane, koji nikad ne znaju oćel imati sutra za leba i uz leba, samo jedni i drugi obaška......ko pogleduje u tuđe dvorište i baštu......ko tuče ženu i zašto......koja će nova mlada prva roditi nedonošče, a svadba bila pre par meseci.....kojoj ručak zagoreva i kiseli kupus se nikad ne održi posle Svetog Jovana, ma bio sneg i do šalukatri....sve se zna i ništa se sakriti ne može.

Izganjale i' na ulicu friške snaje, sve govoreći: „Neka, nano (ili majka, sve mu na isto dođe), ite vi, pa malo odmorte, dok muški spavaju, ja ću sudove oprati i sve srediti, a vi se malo porazgovarajte sa komšinicama.....“, sve ne bi l' dušom danule bar za ti dva sata pred večernje, makar i sa punom vanglom prljavi sudova od ručka.

Neka se priča pojavi jedared, pa utrne, ko prvi žižak iz zemljane pećke.....A neka, bogami, kad krene, sve više i više dobija na zamau, ko ona grudva, za koju kažedu stari vojnici iz Galicije, da se očas posla napravi gomila snega, što pred sobom ruši sve živo, a zove se.....ma nije ni važno kako se zove, tek, ništa je ustavit ne može.

***********************

E, baš iz  te druge, opasnije grupe, ko požar od zapaljene trske najesen, koji se proširio i na nepokupljene stogove kukuruzovine, krenu od kuće do kuće govorkanje da se u selu opasno zagledali dvoje, koji su jedno od drugog bili ko Zvezda Danica od zemljice crne – NATALIJA, kćer jedinica Gazda Acina, najbogatijeg nemeša u deset srezova i STEVA Puškašev, iz oni najsirotiji kuća na kraj sela, tamo gde već počinje Tisa, odakle i miševi beže, o pacovima da se ne govori, jer nema trunke rane, koja ostane viška.

Dok par zora osvanu, krenuše priče i po birtijama – od one nemeške, gospocke, u centru sela, pored crkve, tamo di samo velika gospoda idu na ajskafe i liker od oraja, sa rezbarenim štapom, na koji su nakačene friške novine – gosn. Notaroš, doktor, učitelj, nekoliko najveći gazda......da sve do onih sirotinjskih, u kojima se već ni ne zna boja kockasti stolnjaka, jer su tolko ispolivane od špricera i krvi razbijenih nosova i čela, ono kad svirci sviraju li sviraju, pa se čaše čelom razbijaju.....tek, stiže cela pripovest i tamo, malko drugačije obrađena, ali suština ista – zakleli se Natalija i Steva da im je sudbina zajednička, pa štagod bilo i štogod ko kazo.

Dok je sve stiglo u otmenu Gazda Acinu kuću, jednu od retki u selu, što su napravljene od cigle, sa visokim prozorima i dva kibic-fenstera, sa sve muškatlama zajedno, zavesama tankim ko paučina, što bi ponekad, kad iznenada dune vetar, a soba se luftira, zavijorile napolje, poput belog oblaka.......već je celo selo raspredalo šta će biti i kako će Gazda Aca prihvatiti zeta, kog ni kuče salašarsko nema za šta ujesti. Jer, ako svojoj lepotici-jedinici nikad dosad ništa odbio nije, neće ni budućeg mladoženju, tim pre, kako saznaše sveznajuće babe, da je Natalija kazla jasno, da jasnije ne može biti - IL ZA NJEGA, IL U TISU S BREGA!

*************************

Kad neka priča tako uvati zamaha, zna se da tu čista posla nisu i da nečega mora biti.

Gazda Aca, koji je zalud tražio da ga zovu imenom i otečestvom – ALEKSANDAR ALEKSEJEVIČ, rođen je u selu, al je poreklom bio Rus, od oca Alekseja, koji je dobego u selo kao bivši kmet, doduše pismen i prvi pisar kod upravnika imanja, al ipak – rob, odnekud sa obronaka Krima, pre nekoliko desetina godina. Tu se i oženio, decu izrodio, prvo sina Aleksandra, pa još tri kćeri, sve poudate  jedna bolje od druge......Govorkali zlobnici da nije samo tako pobego, već da je izgorela i gospodareva kuća, prethodno oslobođena od nekih dobara ovozemaljskih – dukata, sanduka nakita, srebrni svećnjaka i ikona.....al, selo ko selo, uvek sve zna ponajbolje, naročito ono o čemu samo sanjati može, kad se vrati iz crkve, očiju još zatravljenih od sjaja na oltaru.....

Tek, kako je stigo nenadano u selo, tako je počo kupovati lance i lance najbolje zemlje, sazido kuću, nešto nižu od crkvenog tornja, napravio kudeljaru, počo se baviti velikom trgovinom, prodajući stoku – što svoju, kojoj se broja nije znalo, tako i tuđu, a pričalo se da nije bio gadljiv ni na zeleno žito, ono, kad seljaku ponestane poslednja para krajem zime, pa će dati sve što ima u bescenje, samo da prehrani čeljad i stoku.....pa to posle, ono što je kupovao u bescenje, za tepsiju ribe, prodavo za zvečeće dukate, u kasnu jesen i ranu zimu, kad već nigde pšenice nije bilo, a lebac se morao mesiti makar jedared nedeljno. Tek, para na paru ide, a ko ima sreće, njemu se i kola ždrebe.....Imao je Aleksandar Aleksejević novaca, zemlje, stoke, besni konja, što bi im iz nozdrva skoro plamen suktao, svoj fijaker, zatvorenu kočiju i svog ostalog blaga ovozemaljskog, što se zamisliti može. I to što je nasledio još udvostručio.


Dve su postojale stvari, kojima ništa nije mogo – da zapuši usta svojim birošima, koji su ga svi redom zvali Gazda Aca, umesto Aleksandar Aleksejevič, dakle po imenu i otečestvu, jer, špicname niko nije mogo izbeći, kolko god to bilo i delovalo seljački i neprimereno silnom bogatstvu njegovom.......i....

....samo troje dece, dva sina, vredna ko i otac im, ponosita, zemlja se tresla, dok su sjahivali sa konja......i jedinu kćer, NATALIJU, najlepšu devojku u celoj ravnici, dokle oko doseže, pa još deset puta dalje, kose boje žita, neposredno pred žetvu, očiju plavih, ko nebo pred suton nad Tisom, usne rumenije od bulki i kožu, skoro providnu, boje i sjaja tek pomuženog mleka.

Bilo je tu itekako dovoljno imanja za još nekoliko dece, da svako od nji živi gospocki, ko u kući u kojoj je rođeno i poraslo, al.....nije se dalo. Žena mu, nakon teškog porođaja sa Natalijom, koja je na svet izašla odzada,  jedva ostala živa od krvarenja i groznice, što su trajali danima i o deci više ni pomena nije moglo biti.

Nije bilo sumnje da će se sinovi oženiti najbogatijim miraždžikama.....Niti da će se Natalija bogato udati, možda i u Beču, gde je provela u pansionatu 2 godine i naučila nemecki i franeski, da pravi milhbrot i saher-tortu, uz obavezno ždroncanje po klaviru, pa joj je, je li, sledovao neki grof ili baron. Dakle, biće unuka, samo nek je zdravlja. Ali, iako se šuškalo da Gazda nije gadljiv na nadničarke, pa je po selu bilo plavušana, sumnjivo nalik njemu, čije su mame naprasno dobile miraze od nekih rođaka, za koje niko živ u selu nije znao da postoje........ još zakonitih potomaka, osim ovo troje, nije mogao dobiti.

Tako to obično biva.....tamo gde se ima, dece je ponajmanje. Kao što ih je najviše u najsirotinjskijim kućama, onim na kraj sela, od nabijača, nemalterisanih, sa naherenim trščanim krovom i zemljanim podom, sa pogde kojom krparom.

Sve je imo Gazda Aca, osim onog što je najviše želeo, al mu Bog nije hteo dati. Valda da mu pokaže kako svemu na ovom svetu granica ima i kako ne postoji onaj, koji može imati baš sve što mu duša iska.

***********************

E, kolko je bio Gazda Aca bogat, jednako je Neca Puškašev, Stevin otac, bio siroma. Siroma ko sirće.

Steva je bio najmlađe dete svojih roditelja, stigo na svet kad mu je mati već i zaboravila novorođenče izgleda. Mislila, sirota, da je prošla ona ženska mesečna muka, ispitivala sebe samu od čega se goji, kad često i bez večere ostane, jer je gladnih usta uvek bilo mnogo....i za prve pokrete u utrobi, mislila da je stomak muči, pa kad se uverila šta je, odavno je već sve bilo kasno. A i nije, onako u duši, ni nameravala ići babicama, da je kasape iskuvanim vretenom, već odlučila podneti bruku, jer je već imala i unuke, pa – roditi. A svet nek laje štogod oće, niko to ne može sprečiti, otrcavaće je, pa će i prestati.

Porodila se skoro bez jauka na njivi, između dva reda zelenog kukuruza, koji je okopavala. I kad se pojavila glavica njenog čeda, svog umeljanog od one sluzi iz istrošene materice, sa posteljicom preko lica, koju je mati odmah skinula, crvenog lica, prekrivenog gustom crnom kosom, vrišteći zamotuljak, zamotan u njenu kecelju, koji je zaćutao, čim je počeo sisati životvorno mleko, znala je da – nije pogrešila. Od svih ukućana – muža, koji je već skoro smatrao teglećom marvom, oženjenim sinovima, nezadovoljnim i uvek namrštenim, kćerima, poudavanih uz dva lanca zemlje miraza, ovo je bilo dete, koje je pripadalo isključivo i jedino njoj.



Od njenog Stevana iliti Steve (kršteno ime mu se samo u crkvenim knjigama moglo videti), nije bilo lepšeg i umiljatijeg deteta u selu. Guste, blago kovrdžave kose, boje i sjaja gavranovog krila, usana poput ružinog pupoljka, koje su tako lako bežale u osmeh i očiju,zelenih kao prva prolećna trska, koja se pojavi na obalama Tise, uvek raspoloženog, zadovoljnog onim što mu da, dečak je rastopio sva tvrda srca onih, što su se rugali Puškaševu kako mu je sin mlađi od unuka, tj. svojih ujaka i stričeva. Kad se nasmeje, kao da je zazvonila stotina srebrnih zvončića, poklanjanih deci za Vrbicu. Kada podigne ruke, niko nije imao srca da ga odbije i ne uzme u zagrljaj. Pokorio je čak i oca, nesrećnog što ga je u svoj njihovoj sirotinji snašla i sramota zbog okasnelog potomka i briga kako će i čime ishraniti još jedna usta.

Možda je zato mališan bio pošteđen svih onih poslova, koje čekaju sirotinjsku decu, čim stasaju do prvi gaća. Pa je, umesto da ide sa svojima na njivu, najviše vremena provodio u crkvi, zvonio jutarnju i večernju službu (uvek bi mu popa dao neku paru, pa mu se i gledalo kod kuće kroz prste), pomagao popadiji, čuvajući joj decu, a i u svim onim sitnim poslovima po parohijskom domu. Ona ga je i naučila da čita, kad je videla kako čežnjivo gleda knjige, kojih je tako malo bilo u selu, a kada je čula kako prebira jednim prstom po dirkama veliko koncertnog klavira, što ga je donela u miraz, pesmu koju bi čuo prvi put, izvadila je iz ormana violinu i pokazala mu prve skale i način kako će gudalom iz žica izvući melodiju.

Ta će violina, kao poklon za njegov peti rođendan, biti i ostati najdragocenija stvar, koju je imao.  Jer, koliko je on voleo nju, toliko je i ona „volela“ njega. Neuk, samo sa nešto malo napabirčenog znanja, brzo je počeo izvlačiti iz prekrasnog instrumenta tonove, koje niko nikada čuo nije.

Bio je – drugačiji. Svoj. Poseban. Originalan. Neodoljiv.

************************

U sirotinjskoj kući, gde svi žive od nešto malo zemlje i ono živadi, što uspeju sami odgajiti, uvek posla ima, od rane zore, do mrklog braka. Za sve, pa i za decu. Ali, uvek je on nekako uspevao da ne bude tu, kada su se ranile kokoške, plevila bašta, skupljala pleva, čistilo dvorište......Ne što nije hteo, već......vukle su ga neke druge stvari, drage i vredne jedino njemu.

Voleo je satima ležati u travi na dolmi, u mekanoj zelenoj travi, prošaranoj plavim različcima i žutim masčcima, gledajući leptire i viline konjice, osluškujući šum vetra u trsci i oglašavanja rečnih galebova i belih čaplji, praćakanje poneke ribe u bistroj vodi.....Pratio je bele oblake na beskrajnom nebu, osećajući da iza horizonta postoje neki drugi svetovi, koji, verovao je, čekaju da ih otkrije, istraži, oseti......Onda bi svirao na svojoj violini, od koje se nikada nije odvajao, tako meko i nežno, da ni ptice nisu bežale, već su razrogačenih crnih očiju pratile njegove ruke i taj čudni instrument, iz kog su izlazili svi ti tonovi.....Sreće, radosti, smeha, oblačnog neba, neke neobjašnjive tuge, naročito kad bi video suzne oči svoje majke......

Svirao je Steva, naslućujući muziku neba, vetra, belih oblaka, mladog meseca u suton i prvih zvezda. Da ga je neko i pitao, ne bi mogao objasniti odakle dolaze ta vanzemaljska muzika, osim, možda, iz najtajnijih dubina njegove duše.


Autor: VERA UZELAC


*******************

Kad se zamomčio, počeli su ga ljudi iz sela zvati da svira. Prihvatao je, ali samo pod svojim uslovima, odolevajući pozivima muzičkih ciganskih „bandi“. Nije to bila njegova muzika.

Svirao je u birtiji, kad bi muzikanti pravili pauzu......Ono, što je iz njegove duše dolazilo. Tek tada bi većina gostiju prestajala sa pričom, besmislenim badrckanjem, smehom, pijanim natpevavanjem, slušajući melodije koje su im dočaravale mesec i nebo, optočeno zvezdama, sa hukom vetra duž usnulih polja. Valjda je najviše čaša polupano baš onda, kada bi se Steva prihvatio svoje violine. I čaša i flaša, što rukom, što čelom, uz suze, što bi nekontrolisano počele teći.

Steva, od kog su kod kuće svi, osim majke, digli ruke, smatrajući ga nepopravljivom lenštinom i zgubidanom, počeo je donositi poneku paru. Tek tada su otac i braća prestali gunđati i brojati mu zalogaje – ipak je bilo neke vajde od njega, za seljaka je gotov novac, koji je mogao obezbediti sve što zemlja i stoka nisu mogle dati, imao veliku vrednost.

Majka je ćutala, nadajući se da će svakodnevna premlaćivanja, koja je trpela i od muža i od sinova, zato što je hranila „neradnika i džabalebaroša“, krišom od svih, branila ga i bila mu podrška, konačno prestati. Još od samog rođenja, ona je znala da je dete, rođeno sa posteljicom preko lica, sa nekog drugog sveta, drugačije, posebno, dar Božiji.

Svirao bi na svadbama, ali, isključivo mladencima, na početku veselja, vodeći ih kroz svoje svetove, kada su prvi put osetili tu nit zajedništva, koja će ih voditi kroz život, u dobru i u zlu.

I uvek nedeljom, posle završetka službe, u crkvenoj porti, a na molbu i insistiranje svoje mentorke popadije, pre nego što se krene sa kolom. Počeli su ga ljudi iščekivati, svesni da prvi put čuju nešto, čemu ne znaju imena ni porekla, ali im srce rastapa i tera suze na oči.



U takvoj prilici ga je, jednog letnjeg dana, videla i Gazda Acina NATALIJA.

***********************

Tek se vratila iz pansionata u Beču, namerna da se malo odmori i naplanduje u prelepoj kući svog oca, dok joj ne ugovore udaju. Sa 16 godina već je bilo na isteku vreme ugovaranja dobrog braka sa najboljim proscem. Doduše, nije znala ko će to biti, ali, to joj ni nije bilo važno. Njen papočka će za svoju princezu obezbediti najbolji mogući život, kao što je to činio i do sada.

20-vek je počeo odbrojavati svoju prvu deceniju, ali za selo to nije bogznašta značilo. Devojke su i dalje bile u narodnim nošnjama, okićene dukatima, da svima pokažu da su dobre udavače. Bračno tržište je zahuktano radilo, valjalo se predstaviti u najboljem mogućem svetlu. Udavača nije mogla pričati o mirazu i spremi, to su radile provodadžike, ali je zato mogla zabljesnuti sunce zlatnim FRANZ-JOSEF velikim dukatima – nek se zna.

U toj gomili lepih, nasmejanih devojaka, kao bela ruža među narcisima, u celoj se porti upadljivo isticala Natalija. Od silnih crvenih, ljubičastih i žutih vezenih cvetova na devojačkim nošnjama, od kojih se šarenelo dvorište, samo je ona bila obučena u sedefasto belo, poput školjke, koje bi se ponekad mogle naći na Tisi, onih što su ih besomučno deca tražila, nadajući se biseru. Jedina u suknji nestvarno tankog struka, bluzi od valensijske čipke, štiteći prozirno belu kožu finim slamnatim šeširom, sa istom čipkanom trakom, kao što joj je bila i bluza, nosila je puštenu do uskog struka zlatnu kosu, meku i blistavu kao prva, tek izrasla kukuruzna svila, sa strane pridržanu češljevima od kornjačevine, posutu dijamantima. Oko vrata, umesto dukata, nosila je jednostavnu bisernu ogrlicu, ali sa raskošno velikom dijamantnom kopčom, koja je skupila sve sunčane zrake, odašiljući ih do sličnih visećih minđuša. Na tankim rukama muslinske rukavice, opervažene istom valensijskom čipkom i prsten, sličan kopči.

Izgledala je kao najmekši i najnežniji oblačak na blistavo plavom letnjem nebu, sva tanana, nežna, tako jednostavna i  tako lepa. Boginja svetlosti.

 

Kada je čula nestvarno lepu melodiju Stevine violine, zastala je, zamolivši roditelje, koji je nisu ispuštali iz vida, ponosni na svoju lepoticu, da malo sačekaju, „da čuje tog izvikanog seljaka, koji umišlja da zna šta je muzika“.

I....najednom je izgubila osećaj prostora i vremena. Nosili su je topli vetrovi kroz osunčane oblake, iza kojih je videla zvezde. U jednom trenu, susretoše se njen i Stevin pogled, bljesak prepoznavanja obasja im oči. I....oboje su znali da jedno drugo nikada više neće moći zaboraviti.

********************

I tada se, gde više, gde manje, navek pričalo i pisalo o ljubavi, ali onako.......sve izokola, pa zamagljeno. Devojke, koje su imale sreće da znaju čitati, gutale su nemecke romane, sa sve dvorovima, kristalnim lusterima do poda, baldahinima, kristalnim ogledalima, tankovijastim franceskim foteljama, u kojima su pokatkad sedele prozirne lepotice, tankog struka, belog lica i tankih prstiju, što su bili stvoreni za vez i sviranje klavira. I mladog i bogatog kavalira, koji će ginuti za njom od večne ljubavi. Duboki pogledi i značajni osmesi, koji su se razmenjivali kradom, bili su najveći stepen bliskosti. Ništa više od toga, osim obaveznog srećnog kraja „I živeli su sretno i zadovoljno do kraja života.“ Poneki, gde je ojađeni obožavalac umirao od nesrećne ljubavi ili bi ona izdanula na njegovim rukama, dok su joj tvrde, teške muške suze padale na bledo lice, a on joj govorio da će je zanevek voleti, dok u njemu srce bije samo za nju.

Porođaje, na kojima se umiralo, duga čekanja muža, koji tera kera po pola Europe, kockanje i gubljenje imanja u bečkim i peštanskim kazinima niko nije spominjao. Dal zato što se podrazumevalo il što su to one stvari, koje devojka ne sme znati unapred, kazće joj se samo, niko nije mogo da zasigurno rekne.

To za retku pravu gospodu i ambiciozne činovnike, beamtere i slične iz druge lige, sve koji su mogli živeti, a da ne služe i da ne prljaju ruke pravim radom.

Ostali? Znalo se da čovek, kad se rodi, kad pripomogne roditeljima kolko može, stasa do bračni godina, postoji samo jedan izbor – blagoslovljen brak i svadba, ma bila i najskromnija. Gledalo se po šoru, onako krišom, crkvi ili na retkim poselima, ali.....volelo se kradom, ćutke, najsrećniji su bili oni, koje je neko i pitao sa kime bi želeli provesti život i , naravno, decu izroditi. Po mogućstvu, sa što boljim mirazom i boljom kućom. Da se očuvaju imanja, puno je bilo brakova, na kog bi gosn popa zažmurio samo kad se da bogat prilog za izradu novog vitraža ili obnovu pozlate na oltaru. E sad, to što se rađalo tolko vrljive dece, koje su skrivali po kućama, ne pokazujući ih nikom, nije baš bilo presudno. I što bi razočarani mladi muževi, kad ne bi dobili ono što su teli, lečili tugu u bircuzu, uz rakiju, loše vino i svirce. I što je toliko mnogo dece umiralo, a da nogicom još nisu kročili.

Za drugu sudbinu nisu znali.

Ljubav je bila samo za biroše, služavke i veliku gospodu. Ove prve, jer niko baš i nije mnogo mario da postoje, dok služe, dobro je, kad više ne mogu – samo njiova muka. A što se gospode tiče, valjalo se samo držati reda i raditi ono što je srcu drago, ali krišom i „po ladu“,  da se ne tura baš svima na nos.

Znala je Natalija, kolko god da je gutala ljubavne romane, sa sve suzama i plakanjem, itekako dobro kakvog će muža dobiti i kakav joj priliči. Pa, to su joj tutkali u glavu još dok je nosila one čipkane gaće ispod kratke aljine. Bogatog. Od imena i ugleda. Čoveka, koji će joj pružiti raskošan život, u kom se rodila i odrasla – bisere i dragulje, svilu i kadifu, gomilu služinčadi, koja će ispunjavati svaku njenu želju. Stalnu ložu u operi. Salon vagon, sav u crvenom brokatu i inkrustacijama od sedefa. Žustre arapske konje i kočije, koje vuče šestopreg. Žeženo zlato i sve ostalo,najlepše od najlepšeg.

Sve tetke, uz obilatu podršku provodadžika, dale su se u potragu za najženikom. Ubedljivo prvo mesto na listi kandidata dobio je jedan bečki baron (nadao se uskoro i tituli grofa). Doduše, nije baš bio u prvoj mladosti, ali je zato imao veliku palatu u Beču, nešto manju u Budimu, te vilu na Azurnoj obali. Imao je i povelik spisak ljubavnica, redovan karton kod svog lekara za....izvesne bolesti, ali, Bože moj, niko nije savršen, je li....

Najniže se kotirao neki veletrgovac iz Bečkereka. Imo je i on poveliku imovinu, svega što mu duša i srce ište, ali je imo i dve pokojne žene, obe umrle na porođaju, i, govorkali su zli jezici, čopor vanbračne dečurlije, što mu se i nije tolko pripisivalo u greh, jer, čovek vole lepo, pa to ti je. I on je jako, jako bio zainteresovan za prelepu (i prebogatu) Nataliju.

Gazda Aca iliti Aleksandar Aleksejevič je kod izbora mladoženje stavio samo jednu izričitu i neporecivu zabranu – nije tolko probirljiv što se nacije tiče, zna devojka te stranske jezike, zato se i školovala, je li, ali – Rus nikada i nikako ne može biti njegov zet. Valjda nije mogao zaboraviti očeve priče o batinanjima i skarednim zlostavljanjima kmetova i kmetica, koje je još detetom gledao i pamtio.

Sve je to Natalija znala. Devojčino je da ćuti i sluša, pogotovo ono što Papočka kaže. Al opet......taj budući i željeni mladoženja sve je više ličio na Stevu, u njenim snovima noćom, a bogami i danjom. Nije to smela ni sebi samoj jasno priznati, a kamol kome izreći. Ne biva, što biti ne može, svesna je bila, bez da joj kogod to kaže.

Kad bi se srcu i duši moglo zapovedati.....Sve bi na ovom svetu bilo drukče i lakše.

*********************

Ni Steva nije više mogao plavooku lepoticu izbaciti iz misli. On, koji se dotad nije obazirao na devojačke poglede, opsednut svojom violinom, u svaku je melodiju utkao svoj prvi mladalački nemir, onaj koji se navek pamti i nikada iz duše ne iščili. Jednom u životu se vole svim srcem. Tad i nikad više.

*********************

Al, razmišljao je i on koliko je visoko ona, koja mu je dušu zanavek zarobila. Jednako ko i zvezda Danica, možda bi bilo lakše da nju srce njegovo zaiska, nego najlepšu i najpoželjniju udavaču s obe strane Tise.

Da dovede devojku, čak i pobegulju, u ovu sirotinju i nemanje? Da njoj, koja ništa teže od kašike nije podigla (tešku kosu joj je češljala sobarica srebrnim četkama za kosu, optočenim sedefom), ponudi prozuklu sobicu, dograđenu uz njihovu trščaru, gde, osim uskog kreveta, krpare i parčeta ogledala, koji je našo negdi u ataru (valda neko bacio zbog uroka), ničega drugog nema?

Ne ide. Ne može. Nema prava na to.

Onda se malko počeo prisećati priča, na koje inače nikada nije obraćao pažnju.....O onima, koji su imali hrabrosti i petlje, onima koji nisu imali šta izgubiti, pa nekako uspeli otići u Ameriku. Bogata zemlja, pričalo se u bircuzu, valja samo zaraditi prvi dolar, a posle....posle samo od sebe ide. A ima i zlata, raspredalo se posle treće olbe vina, samo treba biti uporan, izdržati zime od stotinu snegova i divlji stvorova, pa će se već naići na bogatu zemlju, koja blista ko crkveni oltar od blistavih komadića, što daju vrednom i upornom posleniku sva blaga ovozemaljska.

Kada je njegova mlada komšika, nekim čudom prva Natalijina sobarica, zauzvrat na najlepšu školjku, koju je još kao dečak našao u dubokom tiskom mulju, donela Stevi belu maramicu, Natalijinom rukom pravljenu i njemu namenjenu, belju od prvog snega pršiča, koji popadne po voćkama, čipkanu, mirisnu, sa svojim monogramom.......znao je Steva šta mu je činiti. Otići će u tu Ameriku, nekako će se snaći za novce, makar danima i noćima svirao, vratiće se za par godina i oženiti svoju prvu i jedinu ljubav u životu.

Ruka njena – il života nema!



*********************

Kad se srcem zamiluju dvoje najlepših u selu, to nikada ne može ostati tajnom. Ko se domislio, ko je prvi povezao sitne poklončiće, koji su njih dvoje razmenjivali, nikad se neće znati. Meseci su prolazili, voćke se spremile za prolećno cvetanje, ali ni Steva ni Natalija u svom srcu nisu odustajali od saznanja da su jedno drugom narečeni. Oni tako, a svet – kojekako. Tek.....priče krenule, prvo lagano, a onda razorno,  ko olujni vetar sa grmljavinom na Ognjenu Mariju. Doduše, selo ko selo, vazda nekim mora ispirati usta i čistiti pred tuđim vratima. Ali, stvari su se već uveliko otele kontroli, kad su abrovi stigli i do samog Gazda Ace, lično i u lice mu saopšteno.

Baš mu nije prijalo, al....nije ga mnogo ni zabrinulo. Daleko mu je više smetalo što je njegova ljubimica-jedinica postala predmet abrova, nego što je držao svu tu situaciju realno opasnom. Bečki dvor mu je izmakao, al je zato bio čest gost kod barona Hedervarija (izdašni prilozi dobrotvornim organizacijama gospođe baronice nisu smetali, naprotiv).....Osim Šenbruna, sva druga vrata su mu bila otvorena. I, ako je mogao biti neprikosnoveni gospodar desetinama svojih slugu, hiljadama radnika, biroša i nadničara, valjda je imao toliko autoriteta da u rođenoj kući njegova reč bude jedina i poslednja.

***********************

Proleće je dobrano zamaklo, voćke se iscvetale, a bašte žutile od narcisa, opojno mirišući na plavi zumbul. Jorgovan se spremao na prvu cvast, ni jasmin nije bio daleko. Biće to lep Uskrs, kad i oni najsirotiji nađu štogod lepo da stave na trpezu, pored šarenih jaja.

Odlučio je preduzimljivi i odlučni Aleksandar Aleksejević da seoskim abrovima stane na kraj. Nijedno otrcavanje nije krenulo baš ni iz čega, znao je to iz sopstvenog primera – koliko se god trudio da skriva sopstvene nestašluke, ipak je svaki, kad-tad, izašo na videlo. Pa je, razmislivši ko bi bio glavni krivac da dvoje nesrećnika ipak održavaju neke kontakte, odlučio da stisne Jelisavetu, Natalijinu prvu sobaricu i poverenicu. Nije ga nos prevario.

Devojka se slomila još dok je dobila poziv da bez odlaganja dođe gazdi na divan, počevši plakati unapred. Niko od služinčadi nije bez dobranog razloga dobijao takvu naredbu. Nije čestito ni ušla u raskošni kabinet, sav u crnoj orahovini sa inkrustacijama od sedefa, gde je, okrenut ka prozoru, prekrivenom draperijama od teškog tamno-crvenog pliša, obrubljenih zlatnim gajtanima, ruku prekrštenih na grudima stajao gospodar, a već nije mogla zaustaviti suze i jecaje. I......dovoljno je bilo njegovo kratko naređenje - „GOVORI!!!!!“, muklim glasom proceđeno kroz stisnute zube.....da počne pričati. O sedefnoj školjci.....buketićima poljskog cveća......Natalijinim maramicama......pisamcima na mirisnoj hartiji sa zakletvama na večnu ljubav.....i zlatnoj igli, sa biserom, koju je Stevi dala njegova mati, čuvanu godinama za najdražu snahu, što je još od svojih u miraz donela......

Ne komentarišući ono što je čuo, prvo je izbezumljenoj devojci naredio da svaku novu pošiljku, o čemu se god radilo, prvo donese njemu, pa će on odlučiti šta sa tim. I da mora ćutati, inače će završiti u najgorem peštanskom bordelu, onom pored pijace, gde samo najgori ološ dolazi, a njenu familiju sravniti sa crnom zemljom. Onda je mahnuo rukom da izađe, smatrajući stvar – uspešno obavljenom. Za početak.

Nije trebao dugo čekati....Već sutradan mu je Jelisaveta donela urolano pisamce, povezano plavom svilenom trakom.

Ponavljao je Steva svojoj dragoj da je njegova ljubav večna i za sva vremena, da je se odreći neće i po cenu sopstvog života. I....da ga čeka te večeri, kad svi zaspu, u dnu bašte, kod velikog jasmina, onog što tek nije procvetao, „jer ima nešto jako važno da joj kaže, smislio je na će način da zanavek budu zajedno, kako to ljubav njihova i milost Božija zapovedaju.“


Naredivši sobarici da pisanije slobodno odnese svojoj gospodarici, podsetio je na sve što je čeka, ako prekrši njegovu naredbu, pa, čim je izašla napolje, zvao svog prvog upravnika imanja i poverljivog čoveka za osetljive i tajne poslove. Kratko je razgovarao sa njim, izdao mu precizna uputstva, pa onda, nakon što je ostao sam, seo u beržeru, od goblen-štofa, ručno vezenog, sipao u veliku kristalnu čašu tamno-zlatni konjak i.....pijuckajući uz zapaljenu cigaru iz pozlaćene drvene kutije na stolu, koje su specijalno za njega dobavljane iz Amerike, odahnuo. Sve će uskoro biti rešeno, možda ne baš onako kako je priželjkivao, već na jedini, trenutno raspoloživi, način.

***********************

Veče se  spustilo na selo, kada je, uz tamno noćno nebo, osvetljeno punim mesecom i mnoštvom žmirkavih zvezda, sav namirisan i u novoj rekli, što mu je majka tek bila izvezla i namenila za Uskrs i novom ruvu, gazio ka centru sela Steva, u svojim najboljim crnim čizmama, uglancanih guščijom mašću do visokog sjaja. Sa sobom je nosio svoju violinu, jer je saopštio svojima kako ima dogovoreno sviranje.
Autor: VERA UZELAC

Jedva da je prošao par ulica, trudeći se da hvata senke olistalih voćaka (do Natalijine kuće je još bilo najmanje pola sata hoda), kad su se najedared pred njim pojavila petorica grmalja, svaki nešto manji od stoga kukuruzovine, okružili ga, ne dozvoljavajući mu da nastavi svojim putem. Tek, rekoše mu da je iz štale jednog selskog gazde neko odvo dva konja, a, kažu, ima par njih koji se kunu da je taj neko bio – baš Steva. Pa, eto, bolje mu je da kaže di je sakrio konje, ništa neće biti i pustiće ga odmah. Inače.......

Zapanjeni momak se uzalud kleo Bogom, majkom i svim svecima da je poslednji put vido konja na ulici, kako vuče kola, nikad ničijoj štali ni prišo nije, a kamol da je negde odvukao tuđe. On se konja boji, u ruku dosad ular nije uzeo, nit ima želju za tim.

E, onda je stiglo – INAČE!

Ni ne slušajući ga dalje, krenuli su da ga biju. Prvo šamarima, pa pesnicama, dok ga nisu svalili na kaldrmu. Udarali su ga vojničkim cokulama, onim prašinarskim, po celom telu i glavi, dušmanski, muklo, naslađujući se Stevinim jaucima i zapomaganjima. Nisu ih usporili ni krckavi zvuci pucanja kosti, nit se kogod pojavio na sokaku. Poslednji udarac je usledio u zube, praveći krvavu kašu od nji, pa gaženje po dragocenoj Stevinoj violini, lomeći je u paramparčad.

Onda su izubijano, izlomljeno i krvavo telo bacili u prvi jendek, polivši ga smrdljivom rakijom-brljom, koju su očito poneli sa sobom i – mirno se udaljili, uživajući u zveckanju srebrnih novčića, koji su obećavali provod i napijanje do zore.

Sokak je i dalje bio pust, bez žive duše. Samo je veliki mesec ravnodušno sijao i dalje nepromenjenim sjajem, kao da je sve lepo i krasno, da lepše ne može biti.

Tek su prvi paori, koji su krenuli na prolećno sejanje kukuruza, otkrili bezobličnu masu onog što je do juče bio najlepši momak u selu, jedva ga prepoznavši po zgaženoj violini. Utvrdivši da je još uvek živ, odneli su ga njegovoj kući.


Čekala je Natalija svog suđenika te noći, tresući se, kako je vreme odmicalo, a Steve niotkud, što od noćne rose, što od gužve nečeg neodređenog u grlu, od čega su joj prvo tekle suze, a onda se oči skamenile. Prvo se pokušala domisliti šta se to moglo desiti, a da Steva nije došao, iako je tražio da ga čeka, jer imaju ozbiljan divan. Nije na njega ličilo da nešto obeća, a ne uradi, međutim.....Kako je vreme prolazilo, suze su presahle, a razmaženi jed je počeo tresti, kao vetar suvu vrbovu granu na Tisi.

Kad se krišom uvukla u svoju kuću, već otupela od šoka, hladnoće i besa, ni dva mekana jorgana, ispunjena nestvarno lakim pačijim paperjem, nisu je mogla zgrejati.

Nije Natalija navikla da bilo šta ne ide po njenom. Niti da neko ne uradi ono što je kazo i ono što ona čeka. Nikada joj nije bilo zima, jer je Žolnaijeva kaljeva pećka uvek bila topla, kad bi otvorila svoje snene oči. I dok bi spuštala stopala na persijski ćilim, sa mekog kreveta, natkrivenog svilenim baldahinom, već su je čekale papuče. Zato i postoje služavke – da naslute i predvide sve njene želje, ne treba ništa ni reći, već je bilo urađeno onako kako ona želi i kako joj godi.

Dakle, ne samo da je imala sve što je poželela, već nije morala ni izreći ono, što joj duša i telo ište – bilo je dovoljno onih, čiji je najvažniji zadatak bio da njoj ugode.

I šta taj Steva oće? Paor, nikogović, sirćetan..... kuće nema za šta da ga ujede, a pušta NJU da ga čeka po mrkloj noći?! E, pokazaće već ona njemu šta mu sleduje, pa nek vidi šta ga čeka kao sled njegovog udelotvorenija.

Kad je, negde tokom prepodneva, majka probudila i saopštila joj da ide kod tetke u Bečkerek, nije se bunila niti pitala šta će joj toliki prtljag. Niti se pitala zašto je mati budi, a ne Jelisaveta, koja se najedared izgubila netragom, a od kad se zadevojčila, navek je sobarica bila uz nju.

Tek je negde naveče, kad je umorna stigla tetki, saznala da se  te subote održava njena svadba. Isprosio je onaj veletrgovac iz Bečkereka, imaće konačno svoju kuću, svog muža i, ako Bog da, uskoro svoju decu.

Nešto se skamenilo u njenoj duši, dok su ti dani leteli u sivoj izmaglici, u središtu ustumaranih žena, koje se nisu mogle načuditi zašto buduća mlada neprestano ćuti i ništa ne jede, tek pokatkad popije gutljaj lipovog teja. Zar nije san svake devojke da se dobro i bogato uda? Biće, šaputale su krišom, da ipak žali za onim austrijskim baronom, iako je i ovako pred bogatom udajom, budući muž je dobro zamakao u godine, nakon što mu rodi naslednika, neće je puno ni spopadavati. Dok su je okretale i udešavale, kao porcelansku lutku, kakve joj je Papočka donosio sa svojih putovanja, glavom joj je samo odzvanjalo saznanje da je sa njenim životom – gotovo.

Kolko god gospocki običaji bili drukčiji, nisu se svatovi mogli načuditi mladinom bledilu i suznim očima, dok je tekao čin venčanja. Niti njenom gledanju u jednu tačku, dok su se svirali Štrausovi valceri, a vremešni mladoženja, utegnut u svileni prsluk i crni smoking, sa sivom leptir mašnom i pojasom, već dobrano zagrejan od silni zdravica, svima govorio kako je mlada stidljiva, što je i razumljivo – njoj je to prvo venčanje, a njemu treće, naviko se.

Tek su joj u salon-vagonu, gde se nestrpljivi novopečeni muž dočepao svojih prava, parajući je nepojmljivo oštrim bolom, dok je groktavo grcao nad njenom svilastom kožom i napupelim mladim telom, krenule prve suze. Ni u Pešti, u mladenačkom apartmanu hotela „GELERT“ nije prestajala plakati, što je njen muž tumačio primerenim devojačkim stidom. Nije mu smetalo ni činjenica da ona ćuti, ne jede i ne pije. On je to činio za oboje, obilato.

**********************

Četiri meseca je Stevina mladost zaludno pokušavala spasiti njegovo izlomljeno i unakaženo telo, dok ga je mati, koja više suza nije imala, negovala i danonoćno bdela u njegovoj momačkoj sobici.

Ništa nije vredelo. Čak su doveli lekara, posle niza zanemelih baba-travarki, koji je nakon pregleda samo odmahnuo glavom. Nešto je jako povređeno u tom mladom telu, leka mu ni spasa nema.

Umro je lako, obzirom na muke, kroz koje je pre toga prošao. Biće da mu je neko naprslo rebro konačno probilo pluća, jer, na usta mu je krenula krv, dok je pokušavao nešto reći svojoj majci, ne skidajući pogled sa njenih očiju, potavnelih od jada, straha i nespavanja, dok su malenom siromaškom sobom odzvanjali njeni jecaji i zapomaganja da je ne ostavlja, da skupi snage i živi.


Na sarani je bilo celo selo. Samo je Gazda Aca bio neodložnim putem odsutan iz sela, a i ne ide on na paorske ukope. Činodejstvovala su tri popa, onaj seoski i još dvojica iz obližnjih mesta, suva oka nije bilo. Falila su još svega par dana da Steva, lep kao rumena jabuka i čestit kao curica, napuni 18 godina.

Svi su plakali, osim skamenjene i najedared ostarele majke. Nije suzu pustila ni onda, kada su po sanduku počeli padati prvi grumeni zemlje, već zurila u jednu tačku, osećajući samo tupi bol u grudima, iz kojih je svoje čedo životvornim mlekom ranila dve godine.

*****************************

Za Stevinu smrt saznala je Natalija kad je skoro bila pred svojim prvim porođajem, iz siktavog šaputanja dveju služavki, koje su mislile da gospodarica spava. Nisu propustile ni jedan jedini detalj – kako je krao konje, uvatili ga, pretukli, pa je dobio ono što ga sleduje.

Tek je onda sklopila sve kockice u mozaik, tek je onda postala svesna šta se ustvari desilo i zašto te večeri Steva nije došao. U priču o krađi nije verovala. Znala je da to on nikada ne bi uradio, zarađivao je svojim sviranjem dovoljno za jedan skroman život.

Koliko god da je sumnjala, ništa nije smela reći. Nit je imala koga da okrivi, niti je imala volje nastaviti sa životom, jer se ipak dotle nadala da će Steva doći po nju, odvesti je, makar i sa stomakom i tuđim detetom.

Sada je, mislila je, zaista sve gotovo. Punktum!

Pa i nije bilo tako. Dal od šoka, dal od nejela i nespavanja, krenuo je porođaj nešto ranije. Dva puna dana je Natalija vrištala na velikom bračnom krevetu, dok su joj telo razdirali bolovi, kakve nije mogla ni zamisliti da postoje.  Onda se, nakon što je došo i treći lekar, konačno pojavila beba, cepajući porodilju, koja više glasa nije imala, izlazeći zadkom, sa pupčanom vrpcom omotanom oko vrata. Dečačić, modar, malen i tako čudnovato mekan, kao krpena lutka. Mrtvorođenče.

Ojađeni nesuđeni otac, koji je i po treći put ostao bez zakonitog naslednika, iako baš od braka nije imao bogzna šta, što je obilato nadoknađivao na drugim mestima, bez pogovora se složio sa tastovim vapajem da mu dozvoli da ćerku sarani u njihovoj porodičnoj grobnici, u selu di se rodila. Pristao je. Kad nije imao nešto od žive žene, ni mrtva mu ne treba.

Pored Natalijinog groba, za nekoliko meseci je iznikao i rascvetao se raskošan bokor mirisnog jasmina, isti onakav, kakav je cvetao i pored Stevinog večnog počivališta. Pričalo se da ga je posadila Stevina mati, poslednje što je stigla uraditi pre nego što se, uz uzdah, okrenula zidu, držeći sinovljevu sliku uz sebe i.....ispustila dušu, da je anđeli odnesu njenom najdražem detetu.

Skoro da se više i ne zna gde su sahranjeni Steva i Natalija. Ostala je samo pesma, koju je spevao neko od njegovih drugara sviraca, da priča o njihovoj ljubavi.....

DOBRO JUTRO ČEDO GARAVO,
DOBRO JUTRO SLATKI RAJU MOJ.....
OBEĆO SI DA ĆEŠ MENI DOĆ
KAD PROCVETA JASMIN
I KAD PADNE TIHA NOĆ.

SLAGAO SI ČEDO GARAVO,
SLAGAO SI SLATKI RAJU MOJ.
SLAGAO SI DA ĆEŠ MENI DOĆ
KAD PROCVETA JASMIN
I KAD PADNE TIHA NOĆ.

A SAD ZBOGOM ČEDO GARAVO,
A SAD ZBOGOM SLATKI RAJU MOJ.....
SVANULO JE SUNCE VARLJIVO,
PROCVETO JE JASMIN,
A TI NISI VIŠE MOJ.

Sve fotografije, osim fotografija autora, dodate sa pretraživača GOOGLE