9. ožujka 2018.

SLAVLJENICA










Kad je tog jutra skočila na noge lagane, tražeći sat, koji je uporno zveketao, nekako je napipala prekidač i isključila ga, da ne probudi ostale, a kroz prozore se prikradala siva zora, prvi put, posle dugo vremena, osetila je kako joj nije teško što nije još ni 5 sati, a ona u to nedoba mora ustajati.

Danas je NJEN praznik!

Pristavivši kafu, na brzinu se istuširala, skupljajući usput gomile razbacane odeće, za koju se proteklih 20 godina nije uspela izboriti da bude odvojena bar na dve zasebne gomile – ono što je sinoć (ili negde noćas)skinuto i ono što je za pranje.....Tuširanje, pranje zuba, nanošenje neke kreme sumnjive svežine, verovatno odavno isteklog roka upotrebe, iz poklon paketa, koji je dobila na nekoj nagradnoj igri, trajalo je par minuta....Nakon toga, kafa je provrila, pa, dok se ne prohladi, časkom je oprala stotinak sudova, dobro okorelih, zasušenih, uprkos svim njenim gunđanjima da makar sipaju malo vode, kad ih već mrzi da peru......pristavila ručak od ostataka iz frižidera, pa, dok je pijuckala već ohladnelu kafu, brisala je usput sto u dnevnoj sobi od noćnih izglednelih ljubitelja filmova, onih što ih ona nikada nije mogla gledati, jer se takvi emituju uvek u vreme, kada ona, onesveštena od umora i briga, spava....na njenu sreću, onako još uvek bunovna uspela je videti podsetnik, prilepljen na mikrotalasnu, pa iz friza izvadila (verovatno) mleveno meso, apstrahujući da tu stoji već par meseci, za sutrašnji ručak, koji će morati skuvati večeras, trudeći se da ne misli kako je takvih podsetnika bivalo sve više......skupljala flaše i čaše, čistila ostatke koječega, čemu je bilo mesto isključivo u kanti za smeće, ali je ova daleko, valja otići ČAK do kuhinje i praznila prepune pepeljare....


Zalud je gubila vreme na tuširanje, već se preznojala – što od onih 15 kg viška, koje je bezuspešno pokušavala skinuti, što od tih sitnih „ne znam šta ću pre“ poslića, što od pretećeg klimakterijuma....Iz kuhinje je dopiralo tiho krčkanje.

Za šminkanje iz skoro potpuno potrošenih pakovanja i češljanje (ima da ide sledećeg meseca kod frizera, pa kud puklo!) potrošila je narednih 15 minuta, usput mešajući jelo nedefinisanog imena, kome će već skrpiti neki dodatak, da liči na nešto.

Oblačenje je bilo najgori deo – svakog dana se neka od sukanja „skupila“, valjda od neurotičnih grickanja pred spavanje i čišćenja nepojedenog od dece „da se ne baci“. Ipak se odlučila za dežurni svečani komplet, obavezno crni (čini je vitkijom), koji je skrivao bezbroj grehova, trudeći se da ne primeti kako varniči iz njega sintetika, uvukla u čarape, trudeći se da onaj deo, gde je otišla nit, izoluje lakom za nokte, iz skoro potpuno potrošene flašice, mahom suvog sadržaja......Obula cipele, kupljene pre 4 godine preko sindikalne prodaje, na rate, nabacila kaput, star bar 15 godina, izlizan na rukavima i laktovima, koji je sebi priuštila na isti način i – krenula u nove radne pobede. Svi su mrtvim snom spavali, uključujući i rođenog joj muža, čije je radno vreme počinjalo kasnije, pa eto, auto vozi on, „ne priliči valjda muškarcu da se gura sa onom boranijom u gradskom saobraćaju“. Znači, njoj priliči.

Peške. I delom prepunim, drndavim, odavno otpisanim autobusom, koji je vonjao na neoprane zube, rakiju od prekjuče  nezadovoljstvo i pomirenost sa sudbinom. Uvek može i gore, zar ne?

*****************************

Preskočila je kupovinu kifli za doručak, uzimajući samo jogurt, jer one „pojaseve za spasavanje“, nakupljene na strateški neprijatnim mestima, valja nekako istopiti, pa žurno utrčala u firmu, tražeći karticu da se „tačuje“, usput razbacavši iz tašne olinjalih ručki, ni ne seća se gde ju je i kada kupila, ali kožne, ostatke nekih boljih vremena – davno potrošen ruž, iz kog je prstima pokušavala izvući neki ostatak (ali je „Dior“), ko zna kad potrošene hemijske olovke, za koje više nigde nije mogla pronaći uloške, pola parčeta crne čokolade, ulepljene duvanom - prva pomoć za napad gladi, svakog dana sve skuplje cigarete (nije mogla sebe naterati na ručno motanje, smatrajući to konačnim svojim padom), češalj sa pola polomljenih zubaca i tester-parfem, iz kog bi, ako je jako uporna, ponekad mogla izvući neku kap.....I novčanik, nekada tako lep, a sada izlizan, olinjao, zamašno debeo od fotografija, pokazne buske karte, poruka, podsetnika, one jedine kreditne kartice, koju nije smela upotrebiti, jer je ispucala čak i dozvoljeni minus....sa celih 470 dinara, od kojih je trebala stvoriti meso za današnji ručak i kolač za klince.

Nekako se uglavila u prepun lift (koji li je to idiot predvideo da je prosečna težina odraslog čoveka 75 kg), trudeći se da ne diše, jer se ustajali vazduh, garniran vonjem plagijata originalnih parfema, friškim frizurama „hand – made“, ulepljenih lakom sa pijace i duvanskim isparenjima odeće, od cigareta popušenih usput, mogao nožem seći i.....konačno stigla do drage joj firme.

Atmosfera je bila baš – svečana.

Onih desetak žena su bile doterane, skockane do perfekcije, sve u najnovijim pijačnim kreacijama, nesigurno su išle do kafe-kuhinje, izvrćući gležnjeve u cipelama visokih štikli, pomalo iskrivljenih i izgrebanih, od kojih su davno odvikle i iz kojih su im kipila nabrekla stopala.....Muškarci su se blesavo smeškali, sve pogledavajući na sat i tipujući koja je od slavljenica  donela neki svoj specijalitet, slani ili slatki (svaki džabaka doručak ima svoju neprocenjivu vrednost), pa da onda mogu na miru prionuti na cuganje, sve zarad obeležavanja najvećeg ženskog praznika.

Nikako se nije mogla načuditi – iste prostorije kao i juče, ista lica, od kojih joj je već muka, ali – sve nekako svečanije, drugačije, opuštenije, čak su i lica bila nasmešena – relikt iz vremena....kad je još verovala da će vremenom sve ići na bolje, da će joj plata bivati veća, radne obaveze razumnije, manje haotične, pre dolaske baby-boom generacije sa diplomama potpuno anonomnih privatnih fakulteta, uglavnom menadžera (šta li će nam toliko menadžera, pitala se ne jednom).....kada je mislila da će u toj firmi dočekati penziju, koja se sada udaljavala od nje, kao da je neko tu šargarepu na koncu povlačio, čim bi joj se približila na par meseci, saznavši da je starosna granica povećana.......Valjda su na taj jedan dan svi gurnuli u stranu svoje strahove, noćne more, zbog kojih je potrošnja raznoraznih smiralgina bila višestruko uvećana.....Trebalo je proslaviti, nije to ni mala ni naivna stvar.

A, kada su se u prepunoj kafe kuhinji čula govorkanja o poklon-bonu od 4.000 dinara, svakoj od njih su se usta, premazana ružem za istočno-evropsko tržište, već napola polizanim, razlivenim u one sitne izdajničke borice, sama razvukla u osmeh – ženo, znaš li ti KOJE su to pare, ima da obnove kompletnu kozmetiku, čudesnu kremu za dan i za noć (od čije se redovne upotrebe bore „ublažavaju“, šta li god to značilo, za celih 37%, a ako se upotrebljava još narednih šest meseci, onda....), pa ostane i za maskaru, „od kojih oči dobijaju sanjalački pogled, uvećanog volumena za 200%“, čak i za čudesni tečni puder, „koji licu daje ujednačeni sjaj i boju PUNIH 24 sata“......Divota od života!

Sreću čine stvari male.

*************************

Dan, koji se pamti! Nema veze što toliko (zlo)upotrebljavani računar nije hteo da podigne sistem punih pola sata, taman je za to vreme na miru popila kafu, trudivši se da nove čarape ne pocepa na izgreban i oštećen kancelarijski sto, oblepljen selotejpom i izolir trakom, sve sanjareći kako će konačno popuniti olinjalu torbicu za šminku, u koju više od muke nije smela zaviriti, pravim stvarima i jednom moći izgledati pristojno.....A, setiće se i deca i dragi da je njen praznik, možda joj čak kupe novu tašnu, obavezno crnu, jer „crna uz sve ide“ (iako već godina zalud sanja o teget-plavoj, prelepoj elegantnoj, a u isto vreme velikoj, znači praktičnoj tašni, kom prilikom umalo nos nije razbila o izlog, dok je zijala u tu nedostižnu lepotu), ovu svoju je par puta nosila kod majstora, dok joj nije rekao kako je broj raspoloživih popravki ispucan, neka je baci ili kupi (odakle) drugu.....Nikad se ne zna!


*********************


Proletelo joj je vreme do pauze. Filozofski je slegla ramenima, kada joj je šefica vratuka gomilu juče urađenih akata, iškrabanih crvenom olovkom, zbog mnoštva pravopisnih i lingvističkih grešaka, između ostalog i reči u dopisima, koje je napisala u infinivu. „Infinitiv nije u skladu srpskog jezika“, lagano povišenim tonom, da se čuje bar još u tri kancelarije, saopštila joj je šefica, nesuđena spisateljica i pesnikinja, koja je stalno skribomanisala neke pesmičuljke, štampane  trošku raspoloženog donatora, svakodnevno viđanog u njihovim prostorijama, a zli su jezici tvrdili da je dobar deo tiraža otkupila njihova firma po ceni trilogije „XX VEK“ Kena Foleta u tvrdom povezu, pa iste uvaljivala jubilarcima ili onim, koji su išli u penziju. Inače, gospoja šefica jedina svoju garderobu, obuću, šminku i akcesoar nije kupovala na pijaci. Na svakih par meseci putovala je negde, pa se otud vraćala sa punim kesama svega i svačega, najviše onoga što je mogla okačiti na sebe, jer, kakvo je to zadovoljstvo, ako baš SVI, a naročito osiromašene nesrećnice, nemaju priliku videti da se može ući i u redovnu radnju, pa reći – odavde pa dovde. Sad, što je u svemu tome izbledala kao safalada, naročito kad se utegne, što se saplitala o nepraktične kabaretske kreacije, namenjene hodanju, koristeći već godinama istu svetlozelenu-šljašteću senku do obrva....to nije bilo ni najmanje važno. Bilo je novo, bilo je kupljeno u nekom srećnijem svetu, zlobnici su tvrdili da se snadbevala najviše iz onih korpi sa rasprodaja u Autlet centrima, namenjenih mahom ovoj našoj sirotinji – dakle, bilo je IN, po svaku cenu.

Moglo joj se. Bliski rođak njenog muža je, eto sasvim slučajno, pobedio u bici za isporuku kancelarijskog materijala (u koje se ubrajaju i delovi za računare, toneri, kertridži za štampače i fotokopir aparate. Nije čovek kriv što isporučuje tako kvalitetnu robu, ima najbolje cene, bar su se tako kleli u sve svece oni iz javnih nabavki.

Ćutke je saslušala i redovnu kuknjavu svoje prve koleginice, koja je ronila teške suze (nakon što je krišom sunula 3 vinjaka i  to do 9 ujutro), sve garnirano sa neskrivenom zavisti prema svojoj sapatnici-cimerki, kako je „srećnica, sa dobrim mužem i troje dece, majkom i svekrvom koje joj svakodnevno pomažu, dakle, živi kao princeza“, dok nju, eto, prati ta nesreća da se četiri puta udavala i svaki put naleti baš – na pijanicu. Peh, nad pehovima.

Doduše, ni dva smiralgina nisu bila na odmet da je uspeju održati u filozsko-smirenom raspoloženju, klasične budističke provinijencije. Skoro je došla u iskušenje da u već zamazanom toaletu par puta odmantra OMMMMMMMMMMMMMM, ali se uspela suzdržati.

Toliko da ni vrckava sekretarica, za koju je cela firma pričala kako sa direktorom redovno ravna  kanabe kožne garniture u njegovom velikom kabinetu, nije je uspela izbaciti iz ravnoteže, kada je, koristeći odsutnost svog svemoćnog direktora, došla da u poverenju saopšti sve tračeve ko, sa kim, kada, gde i kako. Slegla je ramenima, rekavši da svako ima pravo na svoj život. Spasio ju je samo uporni telefon u svetom i nedodirljivom menadžerskom delu, kada verovatno neki naivni dobavljač, kome godinu dana nije plaćena njegova roba, nije hteo odustati od naizmeničnih moljakanja, pretnji sudom (i još ponečim drugim). Takvo uporno zvrndanje ni cvrkutava vrckalica nije mogla i smela ignorisati. Jer, šta ako zove neko važan?!

Tek malo poljuljana u svojoj upornosti da joj ništa, ali baš ništa, ne pokvari raspoloženje, uspela je na pauzi otrčati do prodavnice i kupiti četiri šnicle, već onako pomalo posuknule od stajanja, pa su zato i bile snižene i jedno pakovanje jaja. Za više nije imala. Nema veze, za današnji ručak će biti dosta. Po parče mesa za oficijelnog zakonitog sapatnika i svako od dece, a ona....ona ne mora, a i na dijeti je. Recimo. Ostalo joj u onom čuvenom olinjalom novčaniku još par gvozdenjaka.

I tu negde oko podne je krenula žurka.
                                          
**********************

Svi su se okupili u sali za sastanke, na čijem je uglu stajao sto sa nekoliko ovala, elegantno poređanih (što znači trč, trč, pa nešto) presušenih peciva sa ponekom laserski sečenom čajnom kobasicom. Ako je potrošena jedna polovina, svaka čast. Ali, izgleda gospodski, zadovoljava estetske kriterijume i to je dovoljno. Uostalom, besplatnoj se klopi u zube ne gleda.

Zato je na stolu pored stajalo nekoliko flaša soka, proizvođača za koje niko ni čuo nije, ponekad se nađu na rasprodaji ili idu kao prilog reklamne žvake – kupiš kilogram ćevapa i dobiješ flašu soka za dinar. Ali, zato je tu bilo i pelinkovca i vinjaka, a neko je doneo i svoju rakiju, čini se istu onu, što je cela firma otrcavala kako ni sam donator nema pojma od čega ju je pekao, tako da su je, krišom, svi zvali – daskovača.

Prvo je direktor, izdvojivši od svog prenatrpanog radnog dana (ne pamti iko da ga je u firmi video pre 9 i posle 12 časova), dakle od svog odmora i opuštanja, jer „se ne seća kad je poslednji put spavao više od 3 sata“, sve od briga da ZA SVE NJIH obezbedi platu u ova zlehuda vremena, počeo tiradu. Kako se svi u firmi moraju smatrati srećnim i presrećnim, zato što rade baš tu, gde se vodi računa o čoveku i ljudskom dostojanstvu. Eto, on i njegov menadžerski tim, danima i noćima rade da bi svi imali plate na vreme, a doći će, možda već sledeće godine, mnogo bolji uslovi poslovanja, kada će i zarade biti veće i svi zadovoljniji. On od članova svog kolektiva ne zahteva mnogo – samo red, rad i potpunu disciplinu. Neko od okupljenih oko stola sa pićem tiho je promrmljao – „i bez prigovora i pogovora, jer se zna šta sledi“, ali se ta zlobna primedba izgubila u aplauzu dežurnih ulizica i dupeuvlakača, onih, koji se od BIG BOSS-a nisu odvajali na više od metar.

I, reče veleuvaženi, zato se i jesmo skupili da našim koleginicama, koje vredno rade, a usput podižu decu i čine stub ovog kolektiva, kao i društva“ (pri tom su mu malo oči zasuzile, da li od ganutosti, da li od onog četvrtog viskija, koji je dotle već sljuštio) čestitamo ovaj značajni praznik – 8.mart, Međunarodni dan žena, sa skromnom (tu baš i nije omanuo) poklon čestitkom na 4.000 dinara. Bilo bi to tri puta više, da se on lično pitao, ali eto, propisi strogi, jedva je iskamčio dozvolu i za to.

Ne samo to! Uz ček je išla i pomalo uvela crvena ruža, verovatno pripremljena još prekjuče, pa onda kunjala u nekoj ostavi za zogere i toaletni papir. Dok je primala svoj poklon, istrpela je tri vlažnjikava poljupca, osetila pomešan vonj cigareta i viskija, sumnjivog kvaliteta. Kada se slavi, onda mora sve po redu.



I, ono što je najvažnije – naše uvažene dame odmah posle proslave mogu ići kući. Slobodne su, neka daju sebi malo oduška, to je isključivo NJIHOV dan.

Svoj ženskadiji su oči bile vlažne, koje su tapkale papirnim (a neke bogami i čipkanim maramicama), kako bi zaustavile suze i još važnije, kako ne bi skinule šminku. Primljenu nagradu su još u toku prepodneva, virtuelno potrošile do poslednjeg cvonjka.

E,  tek je onda krenula prava zabava. Prvo su stradali ovali sa onim tužnim posluženjem, a zatim se prešlo na tečni deo zabave. Momci su, bez razlike, čim se direktor prihvatio vinjaka, nazdravio svima, pa žurno otišao (ostao bi on satima, ali zovu poslovne obaveze, naročito u nekoj izvikanoj kafančugi, koja živi od reprezentacija preostalih firmi, koje još uvek nešto rade, što je doduše prećutao), dohvatili cuge, kao lečeni članovi udruženja AA (anonimnih alkoholičara), koji su posle 10 godina suve apstinencije, rešili da podlegnu iskušenju, čisto zato da svima pokažu kako su izlečeni i njima bilo kakvo psihonagvaždanje više nije potrebno. Sto se začas ispraznio, broj plastičnih čaša povećavao, ali su stigle nove zalihe. Očito se neko dobro pripremio, ispravno procenivši želje za maliganskim opuštanjem. Odnekud se pojavio jedan, koji je ponešto umeo ždroncati u harmoniku, pa se orilo od pijanih pesama, falširanja, a one najmlađe i najslobodnije obučene, začas su počele igrati, izvodeći takav trbušni ples, kakvog se ne bi postidela ni zvezda istambulskog kabarea za turiste, na audiciji za TV.

Ako slavlje uhvati zamaha (na šta je sve ukazivalo), te noći će bar tri braka biti u žestokoj krizi. Moći će ih spasiti jedino žestoki troškovi brakorazvoda i prepucavanja oko šerpi, lonaca, tehnike na izdisaju i starog auta, kome se cena ne može više odrediti.

Što je manje nečega za podelu, utoliko je žešća i prljavija svađa.

********************

Ona se, čim je zabava krenula svojim uobičajenim tokom krišom izvukla. Nije baš bila ljubitelj kapljice, bar ne one koja je bila na raspolaganju, već razulareno društvo ju je nerviralo do krvi, a toliko je bilo stvari koje je morala obaviti.

Imala je dovoljno vremena zbog tih dragocenih dva sata, koje je dobila slobodno. I čvrsto je odlučila da će ODMAH otići i priuštiti sebi nešto lepo, makar se ceo svet prevrnuo naglavce. Valjda je i ona živ čovek, valjda i ona jednom može sebi pružiti bar delić lepote, nečeg što se ne jede, što nije neophodno, ali pruža toliko zadovoljstva.

Kada je ušla u veliku parfimeriju, učinila joj se mala ona metalna korpa. Nema veze, uzeće još jednu, ako joj zatreba.

Prvo je krenula do parfema. Leleeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee.....može biti sto puta firmiran, zar da ljuljne deset hiljadarki za to?  Pa, od jedne do druge stvari sa spiska.....Usput, skoro se saplitala o velike transparente, na kojima je pisalo AKCIJA.  Pa se tek onda setila starog trgovačkog štosa – podigneš cene za 200 %, onda spustiš za 110, i očas posla imaš petlje napisati kako si snizio robu za celih 90%. Koliko bi to koštalo da NEMA rasprodaje, pitala se, dok se obruč glavobolje sve više stezao oko čela.

Znači – parfem – niente. Nada. Isto tako i nova čudesna maskara, koja zaista uvećava volumen trepavica duplo, pod uslovom da staviš i veštačke. E, onda je pogled baš zamagljen, zove na greh, s  tim da ni na jednoj  reklamnoj fotki nije videla devojku, stariju od 16 godina. Na akciji – skoro dve hiljadarke. Željene nove senke, koje već sebi nije kupila 5 godina, obišla je....nisu ni one bilo bogzna šta jeftinije. Ko ovde kupuje, pitala se, gledajući gomilu žena, koje su se skupile kao da se nešto deli, ne džabe, već ti još i doplate, ako uzmeš?


Stajala je i razmišljala. Kao grudva na toplom majskom suncu, topio se njen poklon. I njene želje. A najviše njeno dostojanstvo.

Okrenula se i videla toliko hvaljeni deterdžent za pranje veša, onaj, gde se gosti utrkuju ko će više srećnoj domaćici ufljeskati blistavo beli čisti stolnjak.  Ionako je čekaju pokloni majci i svekrvi, a i sama je pri kraju sa zalihama. Biće taman dovoljno za tri pakovanja.

I....kupila je dva jednaka, za majku i svekrvu, jer bi svaka razlika, makar samo i u imenu, uzrokovala mesece i mesece prebacivanja. Ni jedna ne bi bila zadovoljna, svaka od njih dve, koja se jedva snalazila i sa onim jednim daljincem za digitalizovanu TV, našla bi milion dobrih strana faktički običnog praška za veš, ali izvikanog, koji je dobila ONA DRUGA. Za obe, koje se prethodnih 20 godina očima nisu mogle videti, svoj su bes okrenule na ćerku-snaju. U toj meri da su oni posebno dresirani petlovi za borbu, sa sve čeličnim kandžama, hranjeni krvlju, pa u borbi obavezno padne jedan, bili tek izleženi pilići. Bez razlike.

Dojadilo im da svojoj snaji, odnosno ćerki, više izigravaju bebi-siterke, kad su deca bolesna, da ne mora ići na bolovanje svaki čas. Lepo se skompale, pa sada same izlaze, obilaze radnje i greju se na prvom prolećnom suncu, dok ispijaju kafu u nekom uličnom kafiću. Ćerka-snaja se  ima sama snaći, kao što i njima NIKO nije pomogao. Kod obe je, izgleda, nastupila selektivna amnezija – zaboravila su svoje pokojne roditelje, koje su im itekako uskakali, kad god je trebalo.

Najbrže se izgleda formiraju nova sećanja, koja nama odgovaraju.

Izašla je iz nesrećnica iz ulickane radnje sa dva džaka super-kvalitetnog (bar su tako svakog dana po desetak puta u udarnim terminima tvrdile reklame) deterdženta i jednim, skoro nepoznatim za svoju kuću. I....umalo da se ogreši.....jednim ružem za usne verovatno  turskim, neke neodređeno roza-crveno-pink-oranž boje, na korpi sa koještarijama, za koji je ljuljnula celih 120 dinara. Saldo – čista čistacka nula.

Ali, ipak je nešto kupila i za SEBE LIČNO.

*************************

Kada se vratila kući, po navici je zbacila cipele sa nogu, oprala ruke, stavila kecelju i krenula da završi ručak, iznevši iz svoje tašne ono malo mesa i jaja. Usput se presvukla, slažući veš za peglanje, skupila novu zbirku haosa po celoj kući, namestila krevete, izbrisala prašinu i zalila cveće, sve sa kontrolisanjem toka kuvanja. Dok su se šnicle odmarale na podlozi, koja će upiti mast, časkom je usisala ceo stan i detaljno izribala oba kupatila. Onda postavila sto.

Imala je vremena za jednu jedinu cigaretu, kad se sin, njeno najmlađe dete, vratio iz škole.

Inače, imali su dve već velike ćerke. Ali tata, klasični balkanski džentlmen, što znači zajeban, isključiv, zadrt, uvek je samo on u pravu, njegova se jedina mora i sme slušati, nije se mogao pomiriti što nema sina. Pa se tako i odlučila na novu trudnoću, uprkos upozorenjima lekara da posle carskog reza i teškog porođaja, nova trudnoća u njenim godinama nije preporučljiva. Samo se molila da ne rodi bliznakinje, jer bi se onda ovaj njen omacio od muke.

Bar je jednom neko od gore bio milostiv prema njoj, pa je rodila dečaka i dala, konačno, svom bračnom sapatniku čuveni šlagvort, kad bi bio pitan za potomke, da „ima dvoje đece i sina“. Mališa je bio sladak, zdrav, drag i umiljat, živo i veselo dete, koje je zahtevalo svaki delić njene pažnje. I rodio se baš onda, kad je ona, nakon dve kćeri, koje su dobrano zagazila osnovnu školu, mislila da je konačno dobila priliku da bar malo, baaaaaaaaaaar malo predahne.

Od sina je dobila pepeljaru, sa njegovim utisnutim šakama, još mokru i lepljivu od upotrebljene gline sa plastelinom. Nahranila je njega prvog, jer nikada ne bi prigovarao bilo čemu, što mu majka stavi na tanjir. Pa, kad bi htela da bude poštena i iskrena, sa mališom je najlakše izlazila na kraj.

Onda su stigle kćeri, u kratkom razmaku. Jednoj je ručak bio previše slan, drugoj previše mastan. Dobrano zdrmane pubertetom, stalno su od nje tražile ishranu koja nema – ničega. Dakle, ni kalorija, ni ugljenih hidrata, ni masnoća, ni aditiva, emulgatora, stabilizatora........Na njihovo izvoljevanje je prvo primenila taktiku br. 1 – kome se ne sviđa, ne mora da jede. Kad su nastavile, poslala ih je ispred zgrade da pasu travu. Ako još usput naiđu na......nedela komšijskog rotvajlera, taman će u sebe uneti nešto konkretno - nutricionistička taktika za tinejdžere br. 2.

Pre nego što je malog spremila za čas engleskog, obe su joj ćerke iznele najfriškije novčane zahteve. Jednoj treba 100 evrića za ratu za ekskurziju (MAMA, ZNAŠ LI TI POŠTO JE DESETODNEVNA EKSKURZIJA PO ŠPANIJI) , drugoj 70 evrića za nove patike, „one stare (kupljene pre 2 meseca) su tako izlizane, ceo ih je grad video, mama, mama, treeeeeeeeeeeeebaju mi nove!“ Srećna što bar taj engleski za malog plaća mesečno, devojke je uputila na oca, kao jedino moguće rešenje, pred skakanje sa desetog sprata.

Dovela je dete sa časa jezika, zatekavši stan, kao da u njega nije kročila bar 10 dana. Neraspremljen sto, mrvica na sve strane, stolice, kao posle kafanske tuče........Osećala je nevolju još kad je ulazila, saplićući se o nekoliko pari nepoznatih patika, što znači da dečica imaju društvo. I da ni jedna od njih nije pospremila za sobom. I da će joj pulsirajuća glava prsnuti od gromopucateljne muzike, koja je dopirala iz devojačke sobe.

Oh da...poklon. Od svojih lepotica, budućih uzdanica u starosti, dobila je JEDAN buketić cveća, koji je sumnjivo nagoveštavao da je nabran u nečijoj bašti. „Znaš majka, imale smo po par rođendana, moraš platiti bar po turu pića...ne brini ti, skupićemo mi pare, čim obiđemo malo dede i babe, pa ti kupujemo SVE ŠTO POŽELIŠ. I čuj, kad smo već kod love, daj koju kintu, trebamo se večeras naći sa nekim drugaricama......Daaaaaaaaaaaj, ne budi cvala! A ono za ekskurziju i patike nam ne treba sutra, ne brini, VEĆ PREKOSUTRA. Snaći ćeš se  ti, uvek  to uradiš!“

Baš u tom trenutku, dobrih 5 sati nakon nje, eto ga, stiže i PATER FAMILIAS. Razbarušene kose, nakrivljene kravate, crvenih obraza, pomalo teturajući, smešeći se tako širokim osmehom, da su mu samo uši zasmetale da mu osmeh ne ide oko cele glave, dobro vonjajući na alkohol, nosio je buket nekog nedefinisanog cveća. Biće da ga je držao po prtljažniku, da se ne bruka pred ljudima, tek.....samo pažljivim pregledom moglo se utvrditi da su to prvobitno MOŽDA bile ruže. Ili nešto slično. Kada je stisnuo u medveći zagrljaj, govoreći joj kako je gospodarica njegovog srca, pozdravljajući je kao majku svojih dvoje dece i pametnog sina (na oca, naravno), jedva je odolela iskušenju da mu uzvrati pozdrav, kao OCU SVOG JEDNOG DETETA. Valjda bi ga samo to moglo rastrezniti i privesti malo zdravoj pameti.


Besno je, ne slušajući supijano nagvaždanje svog zaštitnika, bacila  onaj neprepoznatljivi krš od kobajagi cveća u smeće, izbegavajući dalje scene na oprobano-kukavički način – povela ja malog za ruku, na čas fudbala. Nije vredelo da bilo šta kaže – samo bi napravila haos i svađu epskih razmera.

Dakle, toliko o željenoj tašni – pepeljara od glinamola, buketić ukradenog cveća i nešto, što je nekada bilo buket, verovatno skupo plaćeno, a sada hrpa zeleniša. Ni salatu ne bi mogla napraviti od toga.

*************************

Dok je sedela i čekala da joj dete završi trening, pila je produženi espreso bez šećera sa običnom vodom (za mineralnu već nije imala para) razmišljajući gde će naći snage da završi ostatak ovog dana, koji je trebao biti lep i poseban, a pretvorio se u pravu noćnu moru. I što je više mozgala, to je manje znala.

Vraćajući se kući, birala je najmanje prometna ulice, jer je gužva u saobraćaju bila nepodnošljiva. Nigde policajca, verovatno i oni slave kao i njen muž, a kad bi prekontrolisali samo dve kolone, od semafora do semafora, napunili bi budžet od kazni. Imala je osećaj da treznog vozača – jednostavno nema ni na puškomet. Praznik je, svi se opustili, svi se dobrano „dobili“, jurcaju po klizavom putu, kao da su na „VELIKOJ NAGRADI MONAKA“. Uvek je bila dobar vozač, ali ovo je i faktički i bukvalno bio PUT STRAHA. Kiša, koja rominja, veče zamaklo, vidljivost nikakva, a svaki junoša za volanom, ponaša se kao da je sam na putu.

Dok je još i kupila hleb, stan je zatekla, skoro pa prazan. Ćerke nisu bile tu, biće da je ta proslava rođendana od povečerja, do jutra, samo je PATER FAMILIAS uredno hrkao u svojoj fotelji, stežuči daljinac, kao davljenik malo parče čamca, koje će ga spasiti od talasa i vodenih struja. Koliko je mogla primetiti, obe njene devojke su bile jako neodlučne šta da obuku, po sobi i predsoblju je bilo bar desetak majica i pantalona, a kupatilo, ono, koje je tog jutra ranom zorom ribala, ličilo je na prostoriju, koju su netom pre napustili vatrogasci.


Dala je mališi da piše zadatke, pripretivši mu da je ne zove bez preke potrebe i po ko zna koji put toga dana krenula u – raščišćavanje. Onda mu je spremila večeru, dozvolila mu da gleda neki film, za kojim je arlaukao još od juče, nije baš za njega, ali.....šta sve čuje na ulici i u školi, neće biti vaspitno zapušten zbog tog jednog filma. Skuvala je sebi kafu, zapalivši ko zna koju cigaretu tog dana. Dragi je i dalje hrkao snom pravednika, pućkajući i ispuštajući neke zvuke nalik zviždanju. Nije se probudio ni onda, kad je širom otvorila sobu, jer se od smrada mešavine špricera, piva i vinjaka, nije moglo disati. Prvo je razdumavala da li da ga nečim pokrije, a onda, kada se setila kakvo je vanredno stanje u kući kada ON zakašlje ili ne daj Bože ima temperaturu, odmah ga je ušuškala. Uostalom, bolje da posluša, nego da ga – sluša i to onako hipohondričnog.

Čak je uspela zbrziti i te famozne kolače, napravivši biskvitno testo u koje je pobacala višnje bez koštice iz tegle. Obećala je sinu kolače, postavila se na trepavice, mora uraditi ono što je rekla da ga ćeka pred spavanje. Od umora već nije znala kako se zove.

**********************

Pod izgovorom da mora odvaditi nešto iz korpe  za peglanje, spremila je odeću za sutra, koju će obući mladunci, PATER FAMILIAS i ona. Onda je osetila.......njegove ruke oko svog razmekšalog struka, njegove poljupce po vratu, supijano šaptanje kako su sada sami, mogli bi baš prošetati do njihove sobe.

Što jest – jest, dragi je nije razočarao. Uvek se držao pravila – pojest, popit i poklopit, kao recept za savršen život. Zašto bi sada napravio izuzetak?

Sa pijanim čovekom, čak i onim koji se baš ne valja po podu, ali dobro zapliće jezikom, a vonja kao bačva za vino, koju su zaboravili, pa se setili da je operu posle pet godina, nema objašnjavanja. Odavno je to naučila od majke, poučene višestolećnim ženskim iskustvima.

Škrgućući zubima, krenula je sa njim ka spavaćoj sobi, a njemu ni na pamet nije padalo da bi se mogao malo istuširati, dok se ona pokušavala prisetiti koji je poslednji izgovor upotrebila kad.....kad baš i nije imala volje izigravati ocu dece svoje kurvu u krevetu. Glavobolja.....pre par dana, neće proći........Temperatura, prehlada....čelo joj ledeno, nikada ga, ni tako mamurnog neće kupiti na  tu foru.....ona visoka grupa sekreta, koja se dobija od uzimanja antibiotika – iskorišćena. E, ali nije on uzeo lekove, a morao je. HEUREKA, fala ti Arhimede, gde čuo i gde ne čuo.

Kada su legli, krenula je sa ispitivanjem da li je uzimao lekove, objašnjavajući zašto........Prvo se mrštio, onda ćutao, a nekon toga zaključio da IPAK za  to nešto i nema snage. Nije ni dovršila sa svojom tiradom, spavao je na svom jastuku, dok mu je iz otvorenih usta pijanog hrkača, lagano tekla tečnost na tek oprani i ispeglani jastuk.

Sačekala je da učvrsti san, otišla ponovo u kuhinju, očistila luk, nameravajući da krene sa pripremama ručka za sutra. Vremena baš i nije bilo, ustajala je za 6 sati, imala je bar sat vremena posla, da završi sve, što je isplanirala, ali je ipak odlučila da samoj sebi da pauzu i malo predaha.

************************

Kada zapadneš u mazohističko-samosažaljivo raspoloženje, uvek prebiraš po glavi šta si to očekivala, a šta si dobila.

A kada te spopadnu one najcrnje misli tipa pričekajdušočaskomdakodemdokupatilaisebinabrzakeisečemveneuzdužipopreko.......e, onda samo razmišljaj gde si to napravila grešku i na šta ti se  to život svodi. Ako ti još padne na pamet pitanje – kuda sve to vodi – odmah proveri da li ti je testament uredan, na vidljivom mestu i oblači čiste gaće i čarape, da se ne brukaš kad te donesu na obdukciju.

Morala se malo sabrati i staložiti glavu, inače će pući.

Sipala je sebi crno vino, domaće, dalmatinsko, u svoju čašu, od nestvarno tankog francuskog kristala, tanku, na dugačkoj nogici, oivičenoj crveno-zlatnom štraftom, tu jedinu čašu koju je uspela sačuvati iz jednog kompleta, koji su davno nekad kupili u Pešti u jednoj užasno skupoj radnji......ono vino što se sme popiti samo jedna čaša i – šlus. I to obavezno sa čašom vode pored. Sela je u svoju fotelju, podigla noge i zapalila cigaretu. Pored nje je bila nova pepeljara, poklon njenog dečaka, koji joj je svojim neveštim ručicama uradio sa toliko ljubavi na ovaj dan.




Dobra su bila njena deca, još kao mali. I nikada nije verovala u fizičko kažnjavanje, prisećajući se patološkog straha od varjače, kojom ju je mati tukla......svoje bi u reklim prilikama, kad bi se uzjogunili, šljepnula po guzi. Kazne su bile uskraćivanje gledanja TV-a, na jedno veče ili nedelju dana, zavisi od težine prestupa....zabrane izlaska na igranje od par dana.....

Onda je došla škola, ta malena pleća su se savijala pod teretom knjiga i raznoraznih svezaka, koje su morali nositi još od prvog razreda. Zar je bio takav greh, što je pokušala da im olakša, da ih sve čeka, bar koliko je mogla stići od posla, kada su stalno bili umorni od preteških obaveza za taj uzrast? Kako se to – olakšati, pretopilo u – nemam sada vremena, to će ionako mama?

Volela je svog muža, bio joj je to prvi ozbiljan momak, još na fakultetu. Uvek je bio nežan i pažljiv prema njoj, obožavao je njihovu decu, imajući uvek strpljenja i volje za njih. Koliko je znala, nije švrljao naokolo, ako je to i činio, onda bar ona ništa nije primetila ni osetila.....pio je samo sa društvom, ne previše, ali ni malo.....samo, kada popije, nikada nije bio agresivan, samo malo naporan i dosadan, pričljiv i raspoložen, bez pogovora je prihvatao da ga odvede na spavanje.

Onda je ona ostala na mestu referenta, dok je on počeo napredovati. I kako je mogla tražiti od njega da, posle napornog dana, koji se pretapao u niz sastanaka, traži još i da pere sudove, pegla ili da baca smeće? Videći ga toliko puta uznemiranog i iznerviranog, trudila se da ga poštedi svih problema, koje je mogla sama rešiti. Pa, to ne bi trebalo biti greška, zar ne?

U kući, gde su dvoje uspešnih, prva stradaju deca, za koja niko od roditelja nema dovoljno vremena. To nikada ne bi sebi dozvolila.

Kad se to nešto pomerilo u njihovim glavama, pa su jednom pošteđeni nekih poslova, pomislili da je to pravilo, da to mora tako biti? Kada su to pomislili da ako ne urade jednom, dvaput, ne moraju više nikad? Ima ko mora, ima ko će. I ko nikada, ali baš nikada ne kaže – NE MOGU!

Kako se "hajde da im pomogne, malo skine teret" tako lako pretopi u "koga mrzi, ko nema volje, ne brigaj - ima ko će uvek biti dežurni magarac"?

I kada je to stigla da teret drastično smanjene kupovne moći prebaci najvećim delom na svoja leđa, štedeći najviše na sebi, odričući se jedne po jedne, nekada toliko normalne, stvari? Kako se to vreme tako neosetno prikralo?

Doduše, bunila se u početku. Bilo je svađa da je sve zvonilo, vikanja na decu, prepucavanja sa njim, kad bi im svima pretila da će otići i ostaviti ih bar na tri dana, pa nek onda vide da li se zaista sve to radi samo od sebe ili je ipak potreban nečiji (obično njen) trud.


I odlazila je u par navrata kod tetke, usedelice u obližnjoj varoši, kao da je obiđe, po nekoliko dana, obično posle neke takve oluje.....Ostajala je po  dva do tri dana, a onda se vraćala svojoj kući, gde su je svi čekali postrojeni sa kafom, besprekorno postavljenim stolom sa svećama i njenim najmilijim jelom.....kada su sami skupljali svoje čarape, pižame, pantalone, cipele......

Par dana.....a onda  sve po starom. Dakle, što je bilo, bilo je. Odsad – ko dosad.

Onda joj je odjednom prostrelilo glavu – navikla ih je, sve njih! Da je uvek  tu, da se brine da ne budu gladni, da su uvek uredni, čisti i ispeglani, da je kuća čista, kao da se sve to samo od sebe radi. I da je za to najvećim delom kriva ona, kada se nije dovoljno i ustrajno energično bunila, kada nije tražila drugačiju organizaciju, gde kuća, pranje i peglanje, hrana i sve oko njih nije samo NJENA, već ZAJEDNIČKA BRIGA!

I sada će neko uvek biti nesrećan – možda svi oni, ako ona bude istrajna i nepopustljiva, dok zaista ne shvate osnovni red stvari.....ili, što je mnogo verovatnije, ona, jer nije osoba koja će neprekidno gunđati, prigovarati, terati u red, vrištati po kući! Ionako joj je muž ponudio novog specijalistu za klimaks, jer „dušo, pokazuješ zabrinjavajuće ispade besa“, ćerke konstatovale da je prolupala, a sin danima plakao, misleći da ga ne voli, zato što stalno viče.

Otišla je do kupatila, pokušavajući se osvežiti najhladnijom vodom, do koje je mogla doći. I....pogledala u ogledalo, skoro posrnuvši od šoka, pred spodobom, koja ju je tužno posmatrala. Blede, sa dubokim borama oko usta, zglaslih očiju, tamnih podočnjaka. Kosa izvešena, bezoblična, primetno proseda. Pomalo podbule, sa najmanje desetak kilograma viška. Ona, koja svojevremeno ni smeće nije išla da baci, a da se ne očešlja i stavi ruž, pretvorila se u sopstvenu karikaturu.

Gadeći se te zapuštene ženturače, koja je tužno i obeshrabreno zurila u nju, čvrsto je odlučila da je sada – dosta! Stisnuće zube, otići na višemesečnu dijetu.... makar svaki dan kuvala čorbice (neka se bune koliko hoće), ostaće joj toliko para da priušti sebi pravu kozmetiku, negujući ono što je ostalo od njene lepote. Upisaće se i na tečaj klasičnih plesova, neka se ovaj njen postavi na trepavice, neka svi arlauču kao kurjaci, ali, ako sada ne odvoji bar sat dnevno za sebe, neće to više nikada učiniti.

Naravno, AKO postigne dogovor o drugačijem ponašanju sa svojima. Ako....

A, šta ako to AKO, preraste u tvrdoglavi inat da se zadrže stare pozicije? Može li podneti alternativu, lom, raspad? O tome nije smela ni razmišljati.

Bar je malo smirila ruke, da može dovršiti jelo. Otišla je do kuhinje, seckala, pa mešala crni luk, čekajući da postane staklast, kako bi mogla staviti mleveno meso i napraviti umak za špagete. Kad je zacvrčalo po šerpi, shvatila je da su to njene suze, koje nikako nije mogla zaustaviti.

„Biće da je luk previše ljut, mlad je, ovogodišnji, iz staklenika“ - - umorno je pomislila, brojeći koliko joj još preostaje vremena za spavanje. Do novog dana na rob....pardon, poslu, gde će je i dalje ponižavati novi i podobni, nekompetentni i sveznajući, a lista za tehnološki višak joj neprestano, poput sekire na tankom koncu, visiti iznad glave.

 
Sve fotograffije dodate su sa pretraživača GOOGLE