20. kolovoza 2016.

SVADBA, SVADBA......






Pre nekih 10-dana, dok sam se vraćala iz nabavke, vidim u kafiću pored svog starog poznanika. Sav smrknut, sve mu lađe potonule, a insistira da popijemo kafu. Nisam se mogla na brzinu setiti ni jednog izgovora, osećajući da će mi ta kafa biti mnogo gorka, pa sedoh s njim.

Uglavnom, čim smo razmenili kurtoazna pitanja, tipa „kako si“, na koja, valjda, niko više i ne sluša odgovor, krene on sa svojom kuknjavom.

Uštedeo je teškom mukom nekih 500 EUR-a, odrekavši se letovanja, jer je planirao da nešto dogradi u dvorištu svoje kuće. Čovek planira, a Bog se smeje, nije to poslovica bez pokrića.....On nameračio šta će da uradi, ali mu u varijantu uleti rođena životna sapatnica.

Uglavnom, ispostavi se da njen bliski rođak, brat od tetke pravi svadbu. Taman zaustih da kažem kako se to mora ispoštovati, kad on nastavlja sa pričom.

Dotični budući mladoženja već više od 15 godina živi u zajednici sa svojom, već pozamašlo zamaklom u godine mladom, imaju i veliko dete, baš su ga upisali u srednju školu. Niko od porodice nije ni znao da nisu venčani, svi su bili ubeđeni da su se, kao što se to nekada radilo, „registrovali“ kod matičara. Ali, sada je rešio da napravi veliku svadbu, koliko se sećam, predviđeno je i zvano više od 200 gostiju.

I žali se moj poznanik kako sada može da se pozdravi sa svojom, teško ušteđenom, crkavicom.

Jer, budući mladenci, koji su već i zaboravili vreme od kada su zajedno, u pozivnicama, lepim, šarenim, sa sve srcima i ptičicama, izričito naglašavaju da se umoljavaju cenjeni gosti da poklone daju – isključivo u novcu.

Dakle, u tom je zecu grm.

Mali nosi njegovo prezime, majka radi, dakle nema razloga nadati se njegovoj penziji, jer on prima minimalac i to, otprilike, na svakih 5 meseci. Nikakvog pravog i realnog razloga za cirkus, zvani svadba, nema.

Ali?!

200 gostiju se ne može pojaviti sa poklonom, manjih od 100 evrića po glavi. Stolica u restoranu, sa sve menijem, košta između 20 i 23 EUR-a, sa sve muzikom, iznajmljenim burmama i venčanicom, odelo mu ne treba, malčice je otešnjalo, ali niko to neće gledati, sitnim džidžabidžama, kao što je ruzmarin, pozivnice i sl., nakupiće najmanje 15.000 evrića. Nimalo loše, za tako originalnu ideju, zvanu svadba posle skoro dve decenije zajedničkog života.

Ovaj moj vrišti kao Damjanov Zelenko.....Ode, reče, njegova ušteđevina, jer za poklon mora dati najmanje 200 evrića, ne dolazi u obzir ni para manje, jer se na razglasu objavljuju dati darovi i ko se izgalantirao za njih. Draga je već odabrala garderobu, nije nimalo bila skromna, mora se, kaže, pokazati kako valja. Sa svim prisutnim haračima, koji su nezaobilazni element svake današnje svadbe, njegovih 500, od usta odvojenih para, sve ode u dim i propast. Bar što se njega tiče.

I onda ja, onako mudro i smisleno, skontam kako  otimačina i muljanje nije mimoišlo ni jedan od najsvečanijih činova u čovekovom životu – venčanje.

Onako, zatvorena u svom svetu, bila sam ubeđena da je to čin, kojim dvoje ljudi obznanjuju, kako sebi, tako i svim drugima, da su rešili zasnovati porodicu, da su spremni biti zajedno u dobru i u zlu, deleći radosti i nedaće.

Čast izuzecima, ali svečano objavljujem da ću umreti naivna i glupava.

Već godinama svadbe izbegavam svim mogućim izgovorima, idem samo tamo, gde baš jako moram. I nijedna od onih, kojima sam i prisustvovala, nije bila po pozivu nekog od najbliskije porodice, uvek su to ili poznanici, koje da sam jedva i poznavala. Moji razlozi za takav stav su bili uvek praktično-upotrebno-epikurejske prirode – užasavam se višečasovnog sedenja, veselja pod obavezno, pevanja onda kad ne znam kako da dišem od vrućine i zagušljivosti, gomile ljudi, koju ne poznajem, a koja ocenjuje i procenjuje svaki moj gest.  Kako se iseče svečana torta, smišljam razlog da uhvatim tutanj i zbrišem.

I nikada nisam razmišljala da se ceo taj čin, da ne kažem višečasovni maltretman, svodi na uzimanje harača, iz svakog mogućeg razloga.

Prvo ide poklon. Mi smo nekada uvek nosili mladencima ono što će im koristiti u svakodnevnom životu, to je valjda i cilj. Dakle, najuža porodica je kupovala nameštaj, belu tehniku, TV-aparate.....Ostali smrtnici su poklanjali servise za ručavanje, umetničke slike, lepe lampe, dakle sve ono, za šta se obično nema para, kada se kući kuća.

*******************

Sada se možeš pojaviti samo sa kovertom, najmanje 100 evra po glavi, sa napisanim imenom darodavca.

Apstrahovaću garderobu, za sedenje satima i đuskanje, tipa „sušenje veša“, uvek će se naći nešto udobno i lepo.

Na ulazu te čekaju dve premorene devojke, sa korpom ruzmarina, obavezno sa uvezanom mašnicom od trobojne trake, a posebno stoji kutija. Hvataj se za džep, dok laserskim pogledima procenjuju da li si mogao dati više.

Onda sedneš za svoje mesto, ako je organizacija malo bolja, trudeći se da zbrišeš od mesta, gde gruvaju zvučnici od par hiljadarki vati. Kao po pravilu, nikoga ne poznaješ za stolom, upoznaješ se, a već razmišljaš kako o čemu ćeš to pričati sate i sate sa ljudima, koji izgleda ovom cirkusu prisustvuju sa jednako volje kao i ti.

Stolice su obavezno sa navlakom od nabranog, svetlog sintetičkog satena, sa sve ogromnom šifonskom mašnom. Na stolu vaznica sa veštačkim cvećem. Dakle, nivo do koske!



Stvar obično spasava alkohol, neka rakija sumnjivo-proizvođačkog porekla, od koje će te sutra razbiti glavobolja ili obojena pića, od domaćih individualnih proizvođača, što znači etil-alkohol, obogaćen bojama i aromama. Ili to, ili topla mineralna voda, koje, po pravilu, uvek na stolu za desetoro ima samo po jedna flaša, a konobara, angažovanog za tu priliku, kome naprosto pršti sa lica bezvoljnost i želja da što pre otalja obavezu.

Onda stiže predjelo, sa laserski isečenim dostignućima naše novokomponovane mesne industrije „NIŠTA BEZ.......“, istopljenim sirom, uvelom zelenom salatom, koja bi, je li, trebala biti dekoracija.

Naravno, sve to ako ste, poučeni iskustvom, eskivirali crkveno i građansko venčanje.

Nikada neću skapirati zašto je postalo „pod obavezno“ venčavanje u crkvi.....Biće da ceremonija čini začin, bez koga se ne može, a najmanje motiv da se veza dvoje ljudi obnaroduje pred oltarom, obdarena božijim blagoslovom. Kada bi ambiciozni mladenci znali da razvod pred Svetovnim sudom u Patrijaršiji traje između 4 i 8 godina, verovatno bi malčice „povukli ručnu“. Ovako, nema veze, niko se ne pita šta će biti ako stvari krenu naopako, u zemlji gde se svaki treći brak u prve 3 godine – razvodi.




Pred crkvom te sačeka špalir prosjaka, obično malih garagana i poneka majka sa detetom na dojci, i svi pružaju ruke, zapevajući i moleći. Jednom sam, ne mogavši dočekati kraj beskrajne litanije, izašla da obnovim nivo nikotina u krvi – dotični molioci, oni što su kuknjali „za leba“, grickajući preskupe mamipara čokoladice, koje uvek stoje kod kase u radnji, najnovijim mobilnim telefonima javljali nekome koliko su prikupili. Eto, toliko o tome „daj tetka za leba, gladan sam, ljubim ti ruke i noge“......

To i možeš izbeći, jer u onoj gužvi niko i ne konstatuje da te nema, ali je stupanje u svadbenu automobilsku kolonu obavezno. Zakače ti za brisače nekoliko uvelih cvetova, naravno – opet vadi kintu.

****************

Dakle, da se vratim međ' vesele svatove.

Dok mladenci prilaze nafrakanom stolu, prepunom mašni, mašnica, cveća i kamenčića, kreće muzika. Kada grunu, svima, koji su se preznojili još u crkvi, odmah se osuši kosa.

Nikada mi nije bilo jasno koji je razlog da to mora biti baš toliko glasno. Pa, ne čuješ ni svoje sopstvene misli, a kamoli onog što sedi do tebe. Biće da je to znak dobre atmosfere, kao i ono pucanje, kada pokušavam sakriti neutaživu potrebu da se sakrijem pod sto. Jer, otkud znam koliko je naliven veseli kauboj.

Nakon što mladenci odigraju prvi ples, mladoženja već poprilično naliven, a nevesta se sapliće o šlep iznajmljene šljašteće venčanice, sa obaveznom krinolinom (ili je to možda neki jako uštirkan žipon), uštiirkane frizure od laka s pijace, scenskom šminkom, koja je čini bar 5 godina starijom, kum, koji već dobro zapliće jezikom, poziva i ostale goste da se pridruže. Ako je sad takav, šta li ćemo tek doživeti od njega za sat vremena?

I kreće igranka, bez prestanka.

***************

Dok trešte namenske pesme sa grozomornog razglasa, kreće sa posluženjem. Gledam poluispečeno meso, onako nedovoljno pečeno, već dobro hladno, gledam ostale, koji jedu kao da su 3 meseca bili na nultoj dijeti. Ne zameram im – daj da se bar nešto izvuče iz onog, što su platili i što će još morati izvrteti iz džepa.

Alkohol je već odradio svoje, svi su veseli i svi igraju. Naravno, sve se igra po principu „sušenja veša“......Podigni ruke i igraj, šta god da se sviralo, sve na isti način. Nije bitno koja je pesma, važno je da se kolo lagano vrti po celoj sali.  Čini mi se da bi i rusku himnu odradili na isti način.

U međupauzama, mlađane gošće, jedva punoletne, sa suknjama nešto dužim od kaiša, posrćući u štiklama od 15 cm, igraju trbušnjake, obavezno podignutih ruku. Prelepe devojke, našminkane preko svake mere, posle nekoliko (?) pića, uvijaju još nerazvijenim kukovima, samo očekujem da se negde pojavi šipka. Jedino ona nedostaje.

Ostale gošće, njihove mame i tetke, ušmurane od beskonačnog njorenja, utegnute u najnovije modele turske modne industrije za široke narodne mase, brišu oznojana lica, skidaju nevešto nanetu šminku i hlade se papirnim salvetama ili skupim pozivnicama, jer ventilacija – ne radi. Sve su se već izule, odvikle od visokih štikli i novih cipela, kupljenih kod Kineza. Mužjaci olabavljuju kravate, brišu oznojana čela i piju, kao da je neko objavio da cuga izlazi iz mode.

Sve u svemu – uživanje, radost prava, svaka svadba osvežava. I samo smišljam razlog da zbrišem iz ove ludnice.

*****************

Nakon odsviranog užičkog kola, kojim, izgleda, svaki muzički sastav najavi pauzu, imaš prilike da i progovoriš koju. Vodiš glupave, besmislene razgovore, onaj, ko je preterao sa pićem taman iskoristi pauzu da se posvađa sa lepšom (?) polovinom, a ako imaš sreće da poznaješ nekoga za stolom, iskoristiš lepo tu priliku da izogovaraš sve poznate prisutne goste. I ne pada ti na pamet da to isto rade i drugi, ocenjujući i pljujući tvoju malenkost.

Dok se jede i pije, po sali šetaju fotografi, za koje niko ne zna od koga su zvani, osim valjda samih domaćina, neumorno rade blicevi, uvek te uhvate u trenutku kada od muke gutaš zalogaj slojanjenog, prokrvljenog pečenja, ili sklopljenih očiju brišeš oznojano čelo.

Svaki minut je kao sat, čekaš da se već ovaj cirkus završi i lepo odeš svojoj kući. Ali, nema šanse! Što svadba duže traje, to znači da je provod bio bolji. A tek te čekaju prave poslastice. Ne mogu da se odbranim od prisećanja kako pripremam meso – prvo ga dobro izlupam tučkom, onda nasolim, pa je odmah mekše. Izgleda da mu to dođe opšti princip.

*****************

Dolazi mladenačka torta, uz obavezno gašenje svetla, prskalice i muzički „tuš“. Mlada nevešto seče tortu, pitam se zna li  i jaje da ispeče, novopečeni bračni par uzajamno hrani ono drugo tortom, koja, vidim već sa 10 metara, vrvi margarinom i nedovoljno razmućenim šećerom. To, valjda, da im život bude sladak. Da, kako da ne! Biće, obavezno.....


I onda kreće ključni deo večeri.

Izdvojili ste kintu za svadbeni koverat, calnuli za kićenje kola, iskazali se za ruzmarin. I mislite da je to kraj. Nije!

Prvo mlada kreće među goste, dok joj neka od drugarica dodaje tanjire sa tortom. Kako dobiješ parče, a odbiti ne možeš, bacaj novac u korpu, okićenu belim satenom, koji nosi druga najbolja drugarica.

Niste još ni pojeli tu tortu, skuplju od one u hotelu „SACHER“ u Beču, kada dolazi vreme za ples sa mladom. Tu bar uštediš pola troškova, jer igraju samo muškarci. Naravno, ona bela korpa, sada već brižno ispražnjena, neizostavno je deo predstave. Vadi lovu i ćuti. Valjda je tu kraj.

E, tu se varate. Pojavili su se fotografi, rekordnom brzinom su razvili fotografije (ili to sada radi poseban aparat, pojma nemam), šetkaju među gostima, tražeći za svakoga odgovarajuću.

Kada vidiš fotke, gde si izbečen, zatvorenih očiju ili punih usta, nema druge, nego da se plati. Čini mi se da pravljenje portreta kod Eni Leibovitz manje košta.

I naravno – obavezni vatromet. Ništa bez toga.




A, ako je još neko bio toliko naivan, pa poželeo neku muzičku želju, svaka pesma, skraćena najmanje dve strofe, ne košta ispod hiljadarke, na sreću, dinara. Pa se ti onda samo veseli....

Koliko god da ste para poneli, uvek se kući vraćate praznog novčanika.

****************
I, to bi bilo to.

Kada se probudiš sledećeg jutra, sa obaveznom glavoboljom od lošeg alkohola ili zagušljive sale, nogu toliko otečenih, da ni u rođene papuče ne možeš ući, shvatiš da si za nekoliko sati mučenja, kraći za mesec mesec dana troškova hrane, komunalije, one zbog kojih ti prete izvršenjem, neće moći biti plaćene ni sada, a na svaki vanredni trošak, osim osnovne kućne hemije i onoga, što prođe kroz toaletnu šolju – zaboravi.

Dok ti razdumavaš kako ćeš pokriti osnovne potrebe, obično srećni roditelji plaćaju troškove gazdi restorana, kinta je do tada već prebrojana i zarada je.....zadovoljavajuća. Uvek je moglo da se nabaci još nešto. To je pravo vreme za otrcavanje onih koji su dali najmanje, tih istih, koji će narednih možda i par meseci iskijavati lud sinoćni provod.

Ono što ostane, zalegne za raskošno svadbeno putovanje, par meseci besomučnog trošenja za stvari, koje im nikada neće trebati. I onda se, dok već počinju svađe oko toga koliko ko troši, ko ne zna da kuva, a ko samo banči sa društvom, opet grebu od roditelja za osnovne kućne potrepštine, počev od drvene varjače, teflonskog tiganja, do televizora. Nema tih para, koje se ne mogu potrošiti, a valjda se najlakše istopi ona kinta, zvana dobijača.

****************

Prihvatam svaki greh na svoju dušu – da sam cinična, asocijalna, gorka, prožeta negativnim mislima, možda su mi surove peščane oluje životnog iskustva razvejale iluziije......sve prihvatam. Možda i jesam, ako se tako može okvalifikovati ovakav stav, ipak neoborivo argumentovan.

Ali, videla sam i učestvovala u previše razvoda, pokrenutih godinu – dve, nakon venčanja, kada se nisu birale reči, skrnavo ružne priče, gde nekadašnji golubići samo što u sudnici nisu pucali jedno u drugo. Možda bi i to uradili, da su kontrole na ulasku u sud manje rigorozne.

Nemanje na vrata, ljubav kroz prozor. Bilo i biće.



Sve fotografije prenete su sa pretraživča GOOGLE