25. ožujka 2016.

UKLETO NASLEĐE




Pričala mi je juče jedna majka, kako je svom sedamnaestogodišnjem sinu prala jaknu. To je jedna polovna „kombatica“, pomalo već izlizana po orukvicama i donjoj ranfli, zarađena iz jednog letnjeg dvomesečnog kopanja kanala za vodovod. Mrlje nisu bile samo od krvi, što bi ovoj priči dalo trilerski ton, bile su išpartane i otiscima čizama, poput onih praktičnih brisača za noge pred ulaznim vratima, koji skrivaju da su uprljani. Samo, ovog puta brisač i otirač za noge bila su leđa majčinog sedamnaestogodišnjaka.

Pomenuti sin je prosečno dobro dete....Nije baš neki đak, ali u teškoj školi sa visokim kriterijumima i uspeh, koji je na granici vrlodobrog ne može se nazvati neuspehom. Nikada ništa nije ukrao, narušio javni red i mir, ni potukao se nije....Ponekad popije flašu piva, ali nikada nije napravio neki izgred, ni u školi, ni na ulici – dakle, njegovi najveći prekršaji bili su sankcionisani pravilima kućnog reda, kada bi mu npr. zbog ponekog zakašnjenja bili zabranjeni izlasci na nedelju dana.

Elem, dotični se momak, usred Zmaj Jovine ulice, što znači na osvetljenom prostoru u najstrožijem centru grada, drznuo da mlađanom, trokrilnom čuvaru reda u plavoj uniformi, na pitanje – šta će ti čizme, odgovori sa „Moja stvar“! Nakon tog drskog i besprizornog odgovora, je li, prvo je dobio šamar, od čije siline je odmah pao na trotoar, a onda su ga vrle junoše, jer je odmah prišao i drugi član patrole, u paru i sinhronizovano, nogama obuvenim u te iste čizme, koje su im kod izgrednika smetale (CUOD IUCET IOVI, NON LICET BOVI – ŠTO JE DOPUŠTENO JUPITERU, NIJE DOPUŠTENO VOLU),  zdušno šutirali po leđima, bubrezima, slabinama i rukama, kojima je pokušavao da zaštiti glavu, pri tom garnirajući tretman, valjda da bi se odmorili i napravili predah, još i udarcima pendreka i povicima sa sve psovkama zajedno, uz spominjanje majke, te ostale uže i šire familije, kojih se ne bi zastideo niti ih se odrekao ni najelitniji Pinočeov policajac.

Nakon što su tako primereno pokazali obesnom izgredniku na primerene modne trendove, verovatno slučajno zaboravivši da momku saopšte svoja imena, kako bi mu roditelji mogli saznati pobliže podatke o teškom prekršaju, koji im je potomak izvršio, krenuli su dalje u nove radne pobede.

Zgrožena, zgađena i očajna majka nije imala kome da prijavi originalni pristup vaspitanju mladih generacija, jer niko od sinovljevih drugova nije smeo da potvrdi ono što se desilo, nemajući petlje da se sutra kao svedoci pojave na sudu (uvek postoji sutra), pa nije imala ni promil šanse saznati ko su junačine, što joj tako unakaziše dete, da mu je više od polovine tela bilo prekriveno modricama.

Danas naša deca, sutra mi, ali, ko nas još i to pita!

********************

Pošto je vreme svetaca i bezgrešnih za par hiljada godina prohujalo, najveći greh, ako se tako može reći, nesrećnog li klinca bila je činjenica da je SKINS. Za neupućene, to su oni golobradi momčići, ošišani ko kraće, ko skoro na 0,3 mm, oni što nose čizme „MARTINE“ i nešto kraće pantalone, slušaju OI! i hard-rok, nasuprot tzv. „Dizelašima“, koji u široke trenerke upasuju i perjane jakne, idu u patikama izvikanih marki i čoporativno slušaju i đuskaju turbo-folk.

Ne tvrdi ona kako je to dobro, niti je srećna sa takvim trenutnim opredeljenjem svog jedinca...Ali, svaka mladost mora verovati u nešto, ko kraće, ko duže, dok se jednom ne urazumi i opameti.

*******************

Mama i tata su rasli, ubeđeni da će radom i zalaganjem u školi obezbediti sebi dobar položaj u društvu....da se sve u šivotu kreće nekim redom i redosledom, ali zavisi od tebe i činjenice koliko si vredan.

Kada su oni bili njegovih godina, znali su da će od završetka srednje škole, kada su se bez pola problema mogli zaposliti, nakon 5 ili 10 godina, dobiti od firme dvosoban stan, na kredit kupiti trosed, dvosed i tabure, uz obavezni regal sa par metara knjige (zlatno doba akvizitera).......Još malo kredita i rada popodne, pa će biti mala vikendica i novi „Stojadin“ ispred zgrade.

Oni, koji su želeli više, morali su završiti fakultet, obezbediti obaveznu crvenu knjižicu, pa su se mogli u kraćem roku nadati trosobnom stanu, naravno društvenom, polovnom „SITROENU GS“, goblen-trpezariji i kompletu Kardeljevih dela, sa obaveznim Dedijerovim panegerikom najsavršenijem sistemu na svetu......Vikendici blizu Dunava, obaveznim osmomartovskim putovanjima u Trst i Veneciju, nedeljnom odlasku na roštilj.

Bila su to vremena, kada su mame i tate gulili školske klupe, uvereni da je raspodela prema radu vrhunsko dostignuće najdemokratskijeg društvenog sistema na svetu, da je otuđenje čoveka po čoveku ostatak i breme prošlosti, koje će država koja izumire prevazići, možda već i u vreme donošenja novog Ustava i nekog novog zakona, koji su uvek nazivani – istorijski.

*********************

Onda je došlo vreme mitinga i događanja naroda, kada su na naše mirne ulice zakoračili zapenjeni bradati bukači, koji su zgranutim i zapanjenim milicionerima, postrojenim pored puta u brk podizali srednji prst, nosili neke nove parole i uzdizali novog vođu u nebesa.....Neki lumpenproleteri, koji baš i nisu znali šta hoće, ali su itekako bili svesni da im se ukazala jedinstvena prilika (koju nisu propustili), da bukom, urlanjem parole, mahanjem motkama, bacanjem pivskih flaša mogu nadoknaditi sve one godine, koje su prečamili u krajnjoj osrednjosti....

Kada im je od sve perspektive preostajala samo zadimljena kafančina i kiseo zadah prosutog vina i na na isflekanom kockastom stolnjaku, sa od muva ispljuvanim ogledalom reklame za ovo ili ono pivo i izbledeliom negližiranom lepoticom na kalendaru od preklane.....Dakle, prilika da punim plućima, junački gazeći cveće i zasađene mladice po bulevarima, zgranute i zanemele prolaznike sateraju u mušje rupe, kako bi se konačno i sami mogli voziti u dobrim automobilima i sa dva i po velika odmora osnovne škole zasesti u kabinetske garniture, sa po tri telefonske linije, kožnim trosedom, fikusom i prsatom sekretaricom.

Najlakše je tada bilo decu povesti sa sobom, jer, uzbudljiva budućnost koju su im predočavali i nudili za sto je dužina prepišala učmalu izvesnost postepenog napretka, kako su im to godinama sipali u glavu roditelji, odrasli uz „Hej Sloveni.....“. Lepše je bilo ići sredinom ulice, mahati zastavama i supijano pevati, lepše je bilo vikati na „Crvenu bandu“, nego zasukati rukave i olakšati malo život sluđenim i premorenim fosilima, koji se više nisu mogli snaći u haosu, što im je najednom izvukao tle ispod nogu i uskovitlao poznati im svet.

Ti crveni i najcrveniji možda i jesu bili banda, ali su posle njih došli neki daleko gori, perfidniji, obloženi saharinskm slojem novog demokratskog pristupa svetu....Ako su oni crveni desetinama godina doktrinirali mlade i naivne naraštaje svojim utopijskim idealima, dok su sebe obezbedili materijalno, barem su tim istim naraštajima omogućili vreme kada je crveni pasoš bio najtraženiji dokument u Evropi, jer se jedino sa njim moglo ići maltene u sve zemlje bez vize! Ovi drugi, ovi novi, otvorili su vrata paklu mržnje i netrpeljivosti, uzmutili  i razlabavili ionako kimave, jedva malo uspostavljene vrednosti, da bi kroz ustalasane vode Scile i Haribde provukli svoje lađe, uplovivši u plave bankarske vode Kipra, Soluna i prekookeanskih poreskih rajeva.

*******************

Onda su nam noćni mir narušili kuriri, noseći pozive za odlazak na „vojne vežbe“, pa su nam se sinovi, očevi, muževi i braća iznebuha našli u autobusima i kamionima, koji su ih bez bojeve municije, odveli u Vukovarski pakao. Deca, koju smo čuvali, negovali, hranili bananama i „Toblerone“ čokoladama, svim onim što mi kao mali nismo ni videli, a kamoli probali, pretvorena su najednom u žrtvene jaganjce i poslata na minirane njive, na paklene ulice, gde su skoro sa podjednakim šansama mogli poginuti od nekih novih protivnika, isto tako dovedenih i privedenih, kao i svi mobilisani odavde, neobučenih, sa priučenim starešinama......

Naše nade i uzdanice za starost su u stotinama i hiljadama zauvek ostali u nekada zajedničkim poljanama, raskomadani, razneti gelerima, osakaćeni i psihički rastureni. Imali smo prilike da se na sopstvenoj koži uverimo šta je to „Vijetnamski sindrom“, posle toga, valjda iz milošte, nazvan PTSP – posttraumatski stresni poremećaj.

Nikada se i  niko neće moći  majkama, čiji su sinovi izginuli u ratu, u kom Srbija nije učestvovala, niko neće moći objasniti novim siročićima da tate višenema, jer smo bili prinuđeni na nešto, što ni u najgorim noćnim morama nismo slutili, žrtvovane su generacije, osakaćene emotivno i duševno, da bi posle nekoliko godina bili opet tamo, odakle smo nekada prisilno odvučeni, ali sada potpuno osiromašeni, ispražnjenih fondova, potrošenim štednim ulozima, kukuruzištima i livadama zasejanim minama, zauvek zavađenim i zamraženim komšijama, rasturenih brakova, za koje se tek tada neko setio da su međunacionalni i decom, koja više ne znaju kome se prikloniti, grobovima i masovnim grobnicama, koje ćemo svojatati i egzekutore uvek označavati kao „one druge“....

Pablo Neruda je davno u jednoj pesmi napisao da „isti vetar u crno oblači ista stabla, a mi od nekada nismo više isti“.

I nismo, jer nijedan od preživelih iz one septembarske kolone, prve od mnogih, desetina i desetina transportnih  i ostalih vozila, uz kordone uplakanih ljudi i vrisak sirena, ne može više biti onaj stari. Niti iko od njhovih porodica, koji su svakog dana strepeli od prispeća telegrama oivičenih crnim.

Ko nam je kriv što se nismo mogli snaći u ratnom haosu! I ko nam je kriv što smo dozvolili da nas rane i upropaste nam mladost, koja je ginula, dok je mnogo njih, za čije su domove ljudi sa ovih prostora ginuli, doneli skupe automobile, džipove, koje smo to tada viđali samo u filmovima, telohranitelje i heklere, hiljade nemačkih maraka u najednom nabujalim nedrima folk-zvezda.....Besni, preskupi lepotani nekih novih registracija srozali su i ono malo ponosa i poštovanja, što smo ga imali kod naše dece, ono nešto islužene imovine, što nam je još preostalo, već ofucane i izrabljene, nije se moglo meriti sa najezdom skorojevištva, novog bogatstva, novog novca, novih navika i novog morala.




******************

Jedna generacija je stradala od posledica rata, u kom nismo učestvovali. Narednih pet biće emotivni invalidi, bez pristojnih uzora i ideala.

*******************

Došli su neki novi klinci, otvorili butike zvučnih imena, pokupili najbolje tezge na pijaci, podobijali bankarske kredite za preporod, prigrabili najbolje lokacije u gradu.....U prvi plan izbacili parolu „Ako imaš novca, pokaži ga“, dali nam svima do znanja da smo naivčine i prevaziđeni, da će par stotina plavih šuški prepišati sve naše diplome, manire i strogo vaspitanje.

Neki novi klinci preplavili su kafiće, pijući isključivo „CHIWAS“ i „ABSOLUT BLUE“, zakrčili nekada komotne i mirne ulice „MERCEDES“-ima, „AUDI“-ima i BMW-ima......Pištolj za pojasom i mobilni telefon učinili obaveznim rekvizitom.

Jesmo li imali panse da našu decu odvratimo od toliko snaja, od prepunih novčanika, od firmiranih odela, naočara za sunce, ekskluzivnih parfema?

Nismo!

Izgubili smo bitku, do nogu potučeni neukusom, rasipništvom, razmetljivošću, surovošću, agresivnošću i prostaklukom nove ratne aristokratije.

Nakon što su prvo ublažene, a potom suspendovane nepravedne i ničim izazvane....setila nas se majka država, pa je, da bi opravdala budžetsku stavku za stotinu i još par desetina hiljada policajaca, da je kriminal uzrok svih naših zala, te nam nema druge, do da svi, listom, krenemo u bitku za mirne ulice i miran san. A da bi se to ostvarilo, neophodno je...Šta? Pa, zna se, tu istu našu dezorijentisanu izgubljenu decu, kojanemaju ni pola posto šanse da poveruju u ono što smo ih godinama učili, zabljesnuti sjajem novih skorojevića, sterati u torove, omeđiti ih policijskim časom, evidentirati ih i fotografisati, šamarati i šikanirati. Ali ne sve! Samo one, koji deluju kao laka lovina, one koji ne izlaze iz sjajnih, novih automobila, dakle, nemaju aktuelno poželjni pedigre. Ako se neko slučajno i pobuni, postupiti po naređenju, oboriti, šutirati i pendrečiti, jer, reda mora da bude, svaka je vlast od boga data, a pravna država mora neprekidno održavati svoj privid.

Što elitniji lokal, to manje kontrole....Što više izložbeno-sajamskih drumskih lepotana, od kojih ni 5% ne bi izdržalo iole ozbiljniju proveru brojeva šasije i motora, a o poreklu sticanja da se i ne govori, to manje zaustavljanja, kontrolisanja dokumenata i izricanja kazni.

Zna se ko treba da bude proveravan – već zarđali i dotrajali „Stojadini“, „Jugoslavi i „128“-ice, jer se za njihove vlasnike zasigurno zna da se ne mogu buniti, da neće protestovati i da nemaju nikog, ko će za njih potegnuti pitanje odgovornosti za opravdanu intervenciju.

I zna se koga je najlakše nekažnjeno prebiti i uterati u red. I ko je punio zatvore – mahom narkomani, jer je heroinsko-amfetaminska epidemija poprimila neslućene  razmere, džeparoši i još neke sitne ribe.

I poneko neposlušan, kome je dojadilo da plaća reket na delatnost.

U isto vreme, nizale su se „svadbe stoleća“, darivale mlade dukatima i nakitom porekla, za koje niko nije smeo pitati. I silikonske, mahom estradne dive, koje su postale uzor našim Pepeljugama, od milošte zvane – SPONZORUŠE. Postalo je potpuno nebitno kako donator izgleda i koliko ima godina, jedini uslov je bio podeblji novčanik, žestok auto, naravno i bankarski račun pod šifrom.

Oni, što smo ih nekada zvali jednostavno kriminalci, postali su najednom KONTROVERZNI BIZNISMENI. Ironija novogovora.

*********************


Niko nas nije pitao šta hoćemo ili šta nećemo, niko nam nije rekao da i mi imamo pravo izbora i opredeljenja.

I nikoga nije bilo briga kako ćemo i hoćemo li uopšte izaći na kraj sa đavoljim semenom, zasejanim među našom decom, možemo li povratiti autoritet i ponovno ih ubediti da nam nema druge, do rada od jutra do sutra.

Kako, kada su medijske zvezde postali neki novi likovi, koje ni po koju cenu nisi smeo pitati – odakle ti?

I niko od vajnih sociološko-idejno-partijskih ideologa nije našao za shodno da nam kaže i pokaže način, na koji ćemo našoj deci objasniti kako da sutra reše svoje stambeno pitanje, a da nas ne izbace iz naših stanova, kako da kupe gorivo, da bi vozili naše omatorele i islužene automobile, kako da se zaposle posle 16 godina školovanja, kako da ih pošaljemo na letovanje, kako da im platimo lečenje, ako se
razbole.....

*****************

Onda nas je punih 78 dana blagosiljao Milosrdni anđeo, zasipali nas projektilima sa tzv. osiromašenim uranijumom (kakav surov i ciničan izraz) i ko zna još kakvim drugim strahotama, rušili nam mostove, uništavali i ono preostalih fabrika, koje su još radile i nešto proizvodile.....Igrali su uživo kompjuterske igrice, slučajno gađajući i civilne objekte, bolnice, škole i obdaništa, a sve to pratili na ekranima video-bimova, sedeći i pozdravljajući aplauzom, poput promašenog jedanaesterca u finalu svetskog prvenstva u fudbalu, svaki projekti, koji nas je i inače osiromašene, činio još bednijim i jadnijim.

Pa se desila petooktobarska revolucija, koju su, uz zdušnu pomoć nas naivčina, što smo šetali ulicama, lupali u šerpe, vikali „GOTOV JE“, izveli novi oslobodioci, demokratske provenijencije, sa organizovanim kriminalnim grupama, brzinom svetlosti prešaltane u nove tokove, sa dobitnom kombinacijom.

Svi smo najednom postali slobodni. Samo, tek smo onda shvatili da nam to i ne znači ništa epohalno, jer smo mogli putovati, ali za to nismo imali para. Dakle, kao i pre, putovao je onaj, koga nisi smeo pitati kako je stekao kapital.

Demokratija je, na ovim ukletim prostorijama, dobila sasvim novo značenje – svako može da radi šta hoće, ako ima blagoslov vladajuće partijske vrhuške. Od svih najavljenih lustracija ispalo je jedno veliko ništa, jer su oni, koji su i ranije poslovali kako su hteli, samo promenili primaoca reketa.

Najviše državne funkcije su u impozantnom broju zauzeli oslobodioci, bez dana radnog staža.  Što im ni najmanje nije smetalo da se baš o svakoj temi izjašnjavaju bez ustezanja, usput zapošljavajući svu užu i bližu familiju. Izraz „VEZA“ dobio je svoje posebno i prepoznatljivo obeležje. Sve možeš – samo se oduži, kako valja.

Privatni fakulteti počeli su nicati na sve strane, broj novih stručnjaka, kojima je i običan dopis bio nepremostiv problem, dostigao je neshvatljivo velike srazmere. Jedini uslov, koji se morao ispuniti za sticanje diplome, jeste plaćanje školarine. Što se ostalog tiče, dakle nivoa znanja i osposobljenosti, prednost je data malo slobodnijem shvatanju angažovanja. Hoćeš – platiš- odradio si najveći deo. I titula je tu.

Uz problematične privatizacije nekadašnjih giganata, kada se ne retko dešavalo da kupac cenu plati iz kredita, za koji garantuje banci imovinom firme, koju kupuje, pa, ako ne ga ne otplati, ne snosi bilo kakvu sankciju, dobili smo novi fenomen – masovna otpuštanja radnika, što je obično bivao samo epilog situacije gde zarade nisu isplaćivane mesecima i mesecima. A od nečega se moralo živeti.

Ceh su platile dve grupe – mi, koji smo odjednom postali matori, isluženi, nikom potrebni, zastareli i – naša deca, koja se više ne mogu zaposliti, čast retkim izuzecima, ako nemaju debelu stranačku zaleđinu. Postali smo zemlja ćutologa – ne smeš odbiti naređenje šefa, čak ni ako znaš da je nezakonito, da sebe. firmu i ko zna još koliko ljudi stavljaš u opasnost od štete, havarije, gubitka....Ne smeš odbiti radno vreme od 10 i više sati, bez roptanja, maltene sa osmehom, moraš gutati sve ti se servira.  Inače – otkaz, koji ti ne gina ni ovako, kao višku radne snage. Dakle, postali smo svima suvišni.

Poput riba na još vlažnom pesku, nakon povlačenja cunamija raznoraznih događanja, dočekali smo upad u vremenski vakuum – dok smo čekali da dođe naše vreme, pregazila nas nova pravila, odjednom smo se našli na listi za otpis.

Dakle, pošto nas je vreme, je li, pregazilo, ostalo  nam je da se, čekajući vreme kada ćemo otplutati u večna lovišta, počnemo praviti bilanse i sagledati šta to ostavljamo našoj deci.

********************

Još uvek živi, postali smo im mrtav kapital. Pogotovo, ako delimo kupatilo i šporet, jer nema šanse da sami reše osnovna egzistencijalna pitanja.



Samo možemo nemoćno gledati njihove muke, kada ne mogu naći posao, a godinama su se školovali da od sebe naprave nešto. Ako ga i nađu, onda sa njima moramo preživljavati njihove svakodnevne strahove od otkaza, gledati ih kako rade bolesni,  pod temperaturom, kako odlaze od kuće ranim jutrom, a vraćaju se u kasne večernje sate. Često bez odmora, bez praznika....Kako jedva pokrivaju i svoje troškove, a kamoli da razmišljaju i o polovnom autu, ili o rešavanju stambenog pitanja, što im dođe kao misaona imenica, u zoni SF-a.

Kime će se naši sinovi  ženiti, kada su im drugarice i devojke omamljene oglasima agencija za poslovnu pratnju, što se ranije lepo zvalo kuplerajima......Ko će se udvarati našim kćerima i za koga će se udavati, kada im momci nemaju šanse da ostvare zaradu od koje se može i najskromnije živeti, a da ne posegnu za delanjem izvan zakona.....

Hoće li ikada biti srećni u našim skromnim dvosobnim kavezima, adaptiranim u troiposobne, tako što smo od terase napravili spavaću sobu, od kuhinje dnevnu, a od špajza sobičak za nas, jer nemamo gde, pored belih dvorova bakarnih tornjeva i balustrada, internog TV obezbeđenja, teretana i sauna u podrumu, zelenih travnjaka pored plavih bazena sa obaveznim džakuzijem i crnih dobermana?

Ne ostavljamo im ni nadu da će imati svoju decu....Ne veruju nam, ne veruju da ih ovde čeka bilo kakva budućnost. Trudnoća, umesto radosti, sve češće izaziva šok i strah, kako će izgurati sopstvene potomke. Zato i idu napolje, čim im se ukaže prilika, kod naših novih kolonizatora rade najprljavije  i najmanje plaćene poslove, ne vide belog dana, radi golog preživljavanja.  Žive za vikende. Ali, bar ne moraju čekati neki dinar od naših penzija, ako smo imali sreće da ih ostvarimo, od prodaje svega, što još možemo unovčiti. Ostanu li ovde, svesni su da im sleduje samo puko preživljavanje.

Ko će nam rađati unuke, ko će nas sutra voleti i poštovati.....Ko će nam dolaziti na nedeljni ručak, ko će sećati naših rođendana, ako nam rođena deca više ne budu verovala? A, ne veruju nam! Prebacuju nam da smo bili naivni i glupi, da nismo na vreme shvatili kako se moramo drugačije ponašati. Što je najgore, ne možemo im dati uspešan i ubedljiv protivargument.

Ako su izgubili poverenje u naše rasuđivanje, u naš zdrav razum, kako će nam ikada tražiti savet, kada smo pred njihovim očima srozani i degradirani, poniženi i udavljeni u kaljuži sveopšteg prostakluka, legalizovanog kriminala i siledžijstva?

Kako ćemo im sutra biti uzor, ako ni sopstveni identitet nismo uspeli sačuvati?

Kako će nam omogućiti lečenje, kada smo na listama čekanja za operacije po par godina? Kako će nas sahraniti i ožaliti?

Ne ostavljamo im ono, možda i najbitnije – ne ostavljamo im nadu i samopouzdanje.

Oduzeli smo im  nacionalni i istorijski identitet, jer, bližeći se svom biološkom kraju, a ne možemo im niti smemo zameriti što su otišli, da negde nađu uhleblje, što činom, što u čekanju prve prilike, polako postajemo nebeski narod. Nas će razvejati oluje vremenske neumitnosti, a oni će se utopiti u neke srećnije narode.

Ko poslednji ode, neka ugasi svetlo!


Sve fotografije na postu skinute su sa pretraživača GOOGLE