12. studenoga 2016.


SLATKO - GORKO
















Kada su njeni, tih prvih posleratnih godina, iz svoje divljine, gustih i neprohodnih šuma, svaka drvena kuća sa par njivica ziratne, negostoljubive zemlje, gde je jedino krtola uspevala i možda malo raži za živad, došli u nepregledno široku ravnicu, poterani naređenjem, koje su valjda i najlakše prihvatili, da se nasele u kraju gde i so nikne, ako se baci, a kamoli ne zlatno-žuta pšenica i raskošno zeleni kukuruz, u bogate, toliko velike kuće, da im ne možeš ni prebrojati soba, velikih prozora sa belim čipkanim zavesama, nisu ni sanjali da će iz svog krila iznedriti takvu lepoticu, poput blistavog nezaboravka na travnatoj obali velike, brze reke, kojoj su jedva mogli sagledati kraja.

Istina, hteli su njeni roditelji još dece – nije im se dalo. Da li zbog stalnih bežanija, kad su nailazile razne vojske, da li zbog teškog rada, da li zbog sudbine......tek, od nenadanih pobačaja, kad bi joj se majci stomak tek zaokruglio, do rađanja modrih, mršavih novorođenčadi, koja su jedva i glas ispustila – ostala je samo ona, na sreću i radost i ocu i majci, a i svima, koji su je videli. Čak ni svekrva, očajna što joj se sav naraštaj sveo na jedno žensko čeljade, koliko god gunđala i trovala život snahi, nije mogla ostati srca kamenog pred svojom lepolikom i umiljatom unukom.

Savršeno ovalnog lica, satenski glatke kože, boje i sjaja  tek pomuženog mleka, do krupnih, tek malo iskošenih plavih očiju, koje su podsećale na reku u suton, svetlo smeđe kose, što bi na letnjem suncu sijala odbleskom zrelog žita, onog pred vršidbu....Mršava kao mala, sazrevanjem je dala do znanja kako će njen nestvarno tanak struk, ramena poput dva mesečeve kugle, dugačke kosti i nestvarno tanki, izduženi prsti, kao da je na bečkom dvoru rasla, a ne na ovim ukletim prostorima, vlažnih od suza, otežalih od patnje, crnih od jada, mnogo njih začarati dok je sveta i vremena.

Na usnama, rumenih poput bulki u letnjem polju, uvek je bio osmeh...Niko od nje ni preke reči nije čuo, uvek spremna da sasluša i posluša. Ko god bi je video, morao je voleti, toliko je bila umiljata i draga.

*****************

Njihova je varošica, široko razlivena pored velike reke, imala malo starosedelaca, skoro na prste jedne ruke da ih nabrojiš. Svi su novodošli poticali uglavnom iz istog kraja, muškarci su radili u velikim fabrikama, a popodne, nedeljom i praznicima obrađivali zemlju. Svaka je kuća imala veliko dvorište, ono do ulice što se šarenelo od cveća i voćki, ekonomsko sa oborima svinja i, često, štalama za krave, nepreglednih bašti.

Najbolje su se snašli oni sa boračkim pedigreom, koji su dobili i funkcije u srezu, direktorska mesta i velike kuće u centru. Ali ni ostali se nisu mogli požaliti – nikome nije presipalo, ali nije bilo ni gladnih. Bogata zemlja je uvek dobro rađala, jaja je u svakoj kući bilo dovoljno za jelo i pokoji kolač – nova moda, dotad neviđena, nedeljom se uređivalo pile ili mlada kokoš, za 29.novembar se je iz svakog dvorišta dopirao onaj mlako-teško-sparni miris od klanja svinja, barem dve po kući, a često i više, jer je dosta dece, onih što su odlučila da odu u velike gradove, pa se zbog dečijeg dodatka odrekla zemlje i svog dela kuće, čekalo na svoj deo, tek.....niko nije bio gladan. Bar ne onaj, ko je iole hteo da radi.

Ali su se u novom kraju, koji ih je tako velikodušno prihvatio i obdario, držali svojih običaja – neka bude bratstvo i jedinstvo, kako to traži država i najveći sin naših naroda i narodnosti, koga su ponekada viđali u kolonama crnih automobila, dok su morali satima dreždati pored puta, doduše to je najviše đacima padalo u obavezu – družili su se, prijateljevali i ženili isključivo unutar svojih redova. Mešanja nije bilo.

Ni što se tiče morala, nisu bili ništa drugačiji, nego njihovi pradedovi – možda su decu (ta su ograničenja važila za devojke, momcima su već mnogo više puštali) puštali na igranke, ali tek kada zamaknu u srednjoj školi ili na zanatu sa dobrim uspesima, odrade sve kod kuće, za dana, eventualno prvog sutona. Noću žensko nije imalo šta tražiti, osim ako nije bila u društvu muža, eventualno brata ili oca. U kuću je smeo doći momak, koji će biti muž i od koga se odmah tražilo da se konkretno izjasni, a i to, nakon što prođe provere silnih ujni, strina, kuma i rodica – ko je, šta je, od kakve je familije....Jedini muško-ženski dodir, kako tako prihvatljiv, smeo je biti na igranci i to onako, ovlaš.....Na ulici se držati za ruku sa momkom, a pogotovo po mraku, u senkama visokih platana – bilo je nezamislivo.

Jesu se svi klanjali novim bogovima-blizancima Marksu i Englezu (tako su zvali Engelsa), zdušno se javno izjašnjavali kako Bog ne postoji, religije je opijum za narod, nazadna relikvija zaostalog buržoaskog sistema – tamnice radnika i seljaka, međutim, još kako su se krstili i molili Bogu i svecu zaštitniku kad se natušti nebo, pa grad preti da uništi letinu, taman uzraslu za skidanje..... i  opet svi slavili Slave, Božiće i Uskrse, čvrsto ututkanih prozora teškim vojničkim ćebadima, da ih ne odruka patronažni udbaš......U crkvu nisu išli, ali su decu krštavali po kućama, onako krišom, a ženili se i udavali isključivo između sebe. Tu izuzetaka nije smelo biti.

Doduše, već krajem šezdesetih godina, kada su se najhrabriji odlučivali za odlazak na rad u beli svet, u Nemačku, Austriju i Francusku, dešavalo se da se zaljube i sklope brak dvoje mladih zaljubljenika različite vere i nacije.....Momkovi roditelji, u čiju je kuću došla neželjena snaha, ćutali su, gunđajući samo u tišini svojih soba, potiho, ispod debelih dunja, kojih se ni leti ne bi odricali, jer su hladoviti zidovi od nabijene zemlje, tražili jače pokrivanje, sa obaveznom crno-belom fotografijom sa „registracije“ kod matičara, ona sa belim velom, on obavezno brkat, priljubljenih glava i narumenjenih usana, delo lokalnog fotografa, ali su ubrzo došla i deca...A unucima nisu mogli odoleti ni oni, ni devojčini otac i majka, koji su dotad govorili kako su se svoje kćeri zauvek odrekli. Polako, puževom brzinom, počeli su se međusobno obilaziti, u početku nategnuto, a onda sve slobodnije, da bi se na kraju pitali oko čega su to i dizali toliku buku. Mogao je čovek biti tvrda srca, dok ne vidi svoje unuče, tu krv svoje krvi, nežnost i nevinost novog naraštaja, nagrizala i i topila čak i one najtvrdokornije. Nije ta meka crna plodna zemlja rađala samo dobre letine – uspela je omekšati i predrasude, verovanja, stavove dotad čvršće od onog kamena, što ga ostaviše u starom kraju. Došla su, ipak, druga vremena, to su morali priznati i oni najtvrdokorniji, shvatajući da to sutra i njih može snaći, jer su se mladi oteli, počeli tražiti svoja prava i svoje živote, a njihovi su. Hteli – ne hteli, morali su prihvatati svršeno činove, pred kojih su ih dovodila njihova deca, jer se – svoje meso ne jede.

********************

Doduše, takvih je slučajeva bilo samo sporadično, uvek su momak i devojka bivali iz različitih mesta, tek toliko da dokone žene, nedeljom popodne na klupama ispred svojih kuća, ili na bezbrojnim prepodnevnim kafama, dok bi im muževi bili na poslu, najstrasnije olajavale ovu ili onu familiju, koju je izbrukala rođena kćer. Uniformnost svega, kada je loše prolazio svako ko se izdvajao iz gomile, itekako je uticala na pokornost. Buntovna mladost se, uglavnom,  pokoravala, ponekad i gunđajući, ali su ćutali, kao što ni drugima nije padalo na pamet da se bune, šta god da su ih učili i kroz koji god dril prolazili u školi, jednako je i ona takav red stvari smatrala svojom neminovnošću, čak ni ne razmišljajući da li tako mora biti. Uvek se to podrazumevalo. Hrabrih je bilo malo.

****************

Rasla je i rascvetavala se u svom tihom i mirnom svetu, uvek nasmejana i raspevana, spajala je ukućane u njihovom domu. Đedo i baka, koji snaju nikako nisu voleli ni prihvatali, zasijali su kad bi je videli. Uvek se za nju našla jabuka, slatkiš, a često i nešto malo para, što bi joj obično đedo tutnuo u ruku, govoreći joj kako treba sebi kupiti nešto lepo, neku đinđuvu ili maramu, „žensko si, kupi sebi nešto, neki miris, neka đedina ruža zamiriši, kao što i cvjeta.....“.

Otac, obično tih i namrgođen, uvek je za nju imao osmeha. Nije prošla skoro ni jedna plata, a da ne bi svojoj ljubimici doneo bar lep spomenar ili knjigu, a svaki periodični višak je potrošen u komisionima u gradu, kada bi svojoj devojčici kupio „stransku“ haljinu ili par cipela, kakve nije nosila ni žena direktora kombinata. Možda je majka bila najstrožija, njoj je palo u dužnost da je uči svemu, što žensko mora znati, da je svetuje i opominje.....Koliko se god pravila stroga, štedela je od teških poslova, jer „ima vremena, kad bude morala – naučiće“, tako da je retko kada kročila i u štalu i obore. Volela je da se maje oko živine, hrani ih, skuplja jaja po svim poznatim i teško dostupnim mestima, srećna kada u kuću unosi punu korpu toplih, ponegde i okrvavljenih jaja.

Istini za volju, majka je ipak bila najzahtevnija, kad je njena jedinica-ljubimica bila u pitanju. Moralo je tek zapupelo devojče učiti i šiti, štrikati, heklati, mesiti i kuvati, tu nije bilo izvinjenja ni poštede. „Žensko si“, govorila je mati uvek, „moraš znati i hljeb zamijesiti i ispeći, moraš znati stvoriti i okrpiti, nikada se ne zna šta te sve u životu čeka.“

Ali, koliko je to bilo moguće, bila je u njihovom malom kraljevstvu – princeza. Željena, zaštićena i voljena.

U prvi je sukob sa roditeljima došla prilikom upisa u srednju školu. Nije bilo dileme da će se „školati“, ali je ona htela gimnaziju, pa onda posle književnost, da može biti nastavnik, profesor, da prenosi drugima sve one divne stvari, koje je čitala u nebrojenim knjigama iz gradske biblioteke.

Tu je njen otac prvi put podigao ton, lupio šakom o sto i uzviknuo da njegova kćer neće biti sluga drugima, već će biti službenica u njegovoj fabrici, dama, imati svoju kancelariju, možda i udati za nekog od direktora. Dakle – ekonomska i nijedna druga. Kakva crna gimnazija, sipao je ogorčeno, to je „srednja uzaludna“, kad je završi nije ništa, šta ako ne bude studirala, za šta je onda osposobljena? Sve njene suze, preklinjanja, majčini tihi uzdasi, đedovo ćutanje, nisu mogli umilostiviti njegovu odluku. Bilo je, naravno, onako kako je on odlučio.

Prvih mesec nove škole mislila je da neće preživeti, toliko je suvoparno, nevoljeno, daleko od njenih želja, bilo ono što je morala učiti. Onda se – privikla. Šta je drugo mogla učiniti? Ćutala, učila, mršteći se na neželjene lekcije, ali je, onako disciplinovana i vredna i tu bila jedan od najboljih učenica, kao što je bio slučaj i sa osnovnom školom. Mirila se sa neizbežnim, maštajući kako će možda jednom uspeti da se prebaci na književnost, makar i „vanredno“, pa ipak radi posao koji voli i o kom je maštala.

Moramo biti oprezni, kada se zaklinjemo. Moramo dobro poznavati sebe, svoje mogućnosti, sposobnost privikavanja novim, često i neprijatnim, nepredvidivim situacijama. Možda sreću, između ostalog, čini upravo činjenica, da nikada ne spoznamo šta sve to možemo izdržati. Teško li ga onom, ko se u to lično uveri.

*******************

Kada je krenula u treći razred srednje škole, teškom mukom i posle dugih porodičnih većanja, dozvoliše joj njeni da se par puta nedeljno prošeta sa drugaricama po „korzou“ ispred novosagrađene robne kuće, čuda do tada neviđenog, u čije je izloge mnogo nosova udarilo, dok oči nisu mogli odvojiti od lutaka, lepo obučenih u kreacije, tek zahuktale tekstilne industrije, pa se više nije baš sve moralo kupovati u preskupim komisionima.

A subotom uveče, mogla je sa drugaricama otići i na igranku. Od 7 do 10 sati uveče, ali ipak biti na mestu gde se mladi vide, prepoznaju, ako bude sreće i upoznaju, stidljivo odigrajući po neki ples, naročiti „sentiš“, kako su zvali one spore igre.

Dakle i zvanično je dobila status devojke, koja se može gledati (naravno, ništa više od toga), ušla je u bubanj – budućih udavača. Pa, kad njena loptica dođe na red.

Jurila je ka svetloj budućnosti, koju su joj obećavali i u školi i van nje....neka samo bude dobra, radina, poštena i čestita, neka se o njoj ništa loše ne priča, pa je čeka zlatni ćup na kraju duge. I pritom potpuno zaboravila da su bezbrižni i lepi dani njenog detinjstva, koje mladi, u opsesivnoj trci za svim pravima koje imaju odrasli, tako malo cene i toliko brzo zaborave, arčeći ih u neprestanom iščekivanju svog prvog dozvoljenog izlaska, dobijanja posla i, je li, zasnivanja porodice danas-sutra, kad će stvarno moći da rade šta hoće, misle oni, a pri tom zaboravljaju da veća prava uvek nose sobom i mnogo veće obaveze. I da se svako doživljeno zadovoljstvo skupo plaća.

******************

Već na svom prvom izlasku, ako se tako može nazvati dvosatno šetanje „korzoom“ u krug, pa tako jedno 50-ak puta, bila je zapažena, pržili su je pogledi, upućeni kradom i iskosa, trudila se da ne čuje, a opet su do nje dolazila sašaptavanja, jer se nova buduća nevesta pojavila na potencijalnom bračnom tržištu. Nije joj to smetalo. Uživala je u svojoj novostečenoj slobodi, sve joj je delovalo tako sjajno, lepo i privlačno.

Već je tada, kada se pojavila na šetalištu, imala prilike da sučeli pogled sa momkom, nešto starijim od nje, visokim, tankim poput jablana, plavokosim i plavookim, mogao joj je skoro i rođak biti, koji je netremice gledao, izvijenih usana u zadivljeni osmeh. Znala je da ne sme, godinama su je učili da muškarci gledanje u oči smatraju ponašanjem loše devojke, ali......nešto u njegovim sjajnim očima joj nije dozvoljavalo da ga ignoriše, da ga i kradom ne pogleda, koliko se god trudila.

Ljubav je čudna biljka – pojavi se tamo, gde ona hoće, kada se najmanje očekuje, ne možeš je odstraniti iz duše, koliko god da se trudiš. I traje uvek baš onoliko dugo, koliko je negde u zvezdama upisano.

Kada joj je na prvoj igranci, dok su se vrtele izgrebane ploče na starom gramofonu, a mame i babe uredno sedele na klupama duž zidova, gledajući ko sa kim igra, koliko puta i da li se pristojno ponaša, prišao i zamolio je za ples, nije čak ni izrekla pristanak. Pružila je ruku i krenula sa njim na podijum, kao da su to radili bezbroj puta do tada, kao da je samo njega čekala. Iskreno, i jeste. Baš njega.

Nesvesni melodije, koja je jedva dopirala do njih iz starih zvučnika, preostalih iz doma kulture, kada je menjan razglas, igrali su u savršenom ritmu, svojim koracima, osećajući kako vrelina, koja je isijavala iz njih, greje celu prohladnu prostoriju loše zaptivenih prozora. Pržio ju je dodir njegove ruke na svom dlanu, treperili mišići njegovog ramena, na koje je stavila svoju desnu ruku, dok nisu mogli odvojiti oči jedno od drugoga. Već tada je znala da će to biti jedini momak, jedini muškarac, koga će u voleti i hteti za muža.

I od tog prvog plesa, osećala se kao samo njegova devojka. Njegova i ničija i nikada više.

******************

Iako jedno drugom ni ime nisu upamtili, već je za par dana znala sve o njemu. Dobronamerne drugarice, zabrinute za njen ugled, nisu propustile da joj saopšte sve, što su znale ili bile uverene da znaju, o njemu.

Stanovao je u varošici preko reke, rodom iz bogate kuće, jedne od najlepših u centru. Njegovo se poreklo znalo generacijama unazad, bili su vinogradari i snadbevali grožđem lokalnu, ali uglednu i poznatu vinariju, a i sami pravili svoje vino, cenjeno i traženo.

Znalo se da je njegov deda uspeo zadržati kuću, imovinu i brojnu zemlju, što pod vinogradima, što pod žitom i kukuruzom, jer je bio svakoj vlasti lojalan. Svakoj vojsci davao je ono što su tražili, ali je bio toliko mudar da ne bagateliše malobrojne grupe „šumaca“, kako su ih zvali, obučene u čudne kombinacije uniformi i domaćeg sukna, ali sa petokrakom, koja im je svima bila zajednička, pa im je prepustio deo podruma iz svojih vinograda, da u njima naprave „baze“, nabacavši na njih osušenu lozu i lišće.....Obilazio ih, nosio im onu debelu slaninu-sapunjaru, ponekada i koju kobasicu, ako je preostala ili nešto skuvano...Za piće nije bilo problema – vina i rakije je ostajalo i na pretek.

Kad su se stvari okrenule na tumbe, kad se desilo ono što je malo njih očekivao, deda je spremno dočekao.....promene. Kao odanom saradniku boraca nove države, dopušteno mu je da zadrži sve što ima, još je dobio i funkciju u komitetu, na koju je odmah gurnuo sina. Unuk jedinac, rastao je u izobilju, od malena vaspitavan da pripada eliti....Čijoj, nije važno. Na med je uvek hrlilo mnogo više muva nego na sirće, beše tako otkad je sveta i veka.

Sreća njegova što je bio muško, pa mu se praštalo sve, ono zbog bi svaka devojka stavljena na magarca naopačke, pa oterana iz sela kao poslednja i najgora. Nije se znalo broja njegovim nestašlucima, pričalo se da su muvao i oko mnogih mladih udovica, onih „tek nagorelih“. O zavedenim, pa ostavljenim devojkama skoro da niko nije ni razmišljao. Sve bi probleme u nastanku mama i tata rešili sa gnevnim ocem, a često i mužem, što novcem, što pretnjama da će izgubiti posao ili biti smenjen.

Jedincu-ljubimcu nisu nikada ni rečju prebacili što već gubi meru; ponosili su se svojim prelepim muškardinom, kome nijedna ne može odoleti. Žensko mora samo čuvati svoju čast, ako već nema oca ili muža, ništa tu on ne sme biti kriv. I planirali za njega veliku budućnost, kakva mu jedino i pripada – kada te godine maturira, šalju ga na studije u daleki, otmeni grad, odakle će se vratiti kao doktor. Imaju gde, imaju kod koga, imaju čim. I onda će dovesti verenicu, pravu damu, kakva i pripada njihovoj kući, da im život ulepšaju unuci. A dotle, neka se mladi ždrebac izrita, mladost mora isterati svoje.

I još – pripadao drugoj religiji, drugoj naciji.

Možda su mu sve mogli oprostiti, muško je, pripada mu pravo da se malo izdivlja, dok je mlad, ali to – nikad.

Dakle, da je svećom tražila, valjda ni tad ne bi našla momka takve prošlosti i tako sumnjivog ugleda.

*********************

Dobro, ljudi su skloni preuveličavanju, naročito ako je to neko kome zavide, bilo po lepoti, bilo po bogatstvu. A on je u izobilju imao i jednog i drugog.

Sve je to ona čula za vremena. Nije hajala. Dok su ga ocrnjivali, njoj su pred očima bili samo njegov osmeh, a dušu joj grejala toplina njegovog dodira. Zbogom pameti!

Nije prošlo dugo, saznadoše i njeni. Otac je ćutao, nije se mešao, smatrajući da stvari nisu otišle toliko daleko, da je njegova intervencija neophodna. Zato majka nije prestajala sa prebacivanjima i upozorenjima, branila joj da izađe iz kuće, sve ne bi li je sačuvala. Kao da si zidu govorio, a ne živom i do tada uvek poslušnom čeljadetu.

*******************

Lepo je i romantično čitati Šekspirovu dramu „Romeo i Julija“, kada se to radi onako, izdaleka, samo kao obavezna lektira. Ali, kada se prolazi kroz to, onda je u pitanju sasvim druga priča. Montegi i Kapuleti nikako ne bi mogli zajedno, niti im je to i jednima i drugima uopšte i padalo na pamet.

Njoj ništa nije bilo važno. Otkako joj je jedne noći, prišunjavši se prozoru njene devojačke sobe, izljubio ruke od prstiju, dlanova, sve do nežnih laktova, pa prišapnuo da pogleda u delu zidane ograde do komšijine kuće, gde će je uvek čekati poruka ispod jedne rasklimane cigle, ostajala je nema i na viku i izrečenu joj zabranu svakog daljeg viđanja sa njim. Zašto bi, kada se noću iskradala, dok bi umorni roditelji spavali, iskačući kroz prozor u njegov topli, zaštitnički zagrljaj, a onda šetala sa njim nasipom pored reke, dok je samo mesec bio svedok njihovim sažižućim poljupcima, njoj prvi put doživljenim.



Reku je prelazio čamcem, a na obali, sakriven u žbunju, čekao bi ga bicikl, kojim je dolazio do njene kuće. I vozeći je na „štangli“, dok joj je glava bila na onom divnom, njoj tako poznatom i mirisnom mestu na njegovom ramenu, uvek je vodio na nasip, sav u mirisnoj travi i prvom prolećnom cveću – sitnim poljskim margaretama, maslačku, nezaboravku koji je i na mesečini blistao svojom zanosnom lepotom, pokojom prvom rumenom bulkom......Samo su vrbe na obali, koju su tiho zapljuskivali talasi, mogle čuti njihova šaputanja i osetiti toplinu zagrljaja, sve strasnijih i slobodnijih.

Isprva se branila....Nije mu dozvoljavala da...da ode predaleko. Prejake su bile stege strogog njenog vaspitanja, gde se poljubac smeo dozvoliti samo momku, za kog će se udati. O bilo čemu drugom – majka joj nije htela ni razgovarati, smatrajući da se to podrazumeva, da je njeno uporno ćutanje dovoljno upozorenje.

E, očito da nije bilo. Sve su joj bila slađa njegova milovanja, a onaj uporni glas u njenoj glavi uspevala je ućutkati i potisnuti. Ako se njih dvoje vole, onda će se i uzeti. A ako će se uzeti, onda.....onda može pustiti da im oboma bude lepo.

Setio se, prilikom jednog dolaska, da joj donese i pokloni prsten, kao znak njegove velike i večne ljubavi. Njenom neiskusnom oku se prsten zaista dopao, delovao joj je kao najskuplja đinđuva sa sve češćih vašara. Kako je mogla znati da je dobila krupan, četvrtasti zeleni smaragd, optočen brilijantima, koji je svojevremeno koštao kao svo imanje i kuća njenih roditelja. Hladnokrvno ga je uzeo iz majčine kutije za nakit, znajući da ona neće reagovati na to, jer je to već doživela nekoliko puta. Dovoljno je bilo što  je svojoj dragoj rekao da je to njegov verenički prsten, za sada ga mora kriti, dok svima ne obznane da su svoji i obećani jedno drugom za večnost, a podseća ga na boju njenih očiju, kada prvi suton prekrije krošnje zaspalog drveća. Pa, ako su vereni....

Onda mu je dopustila ono, što ni sanjala nije da će nekom momku dati. Nije se zapitala njena mladost i naivnost kako on  tako vešto ume ljubiti, da joj telo podilaze žmarci, zašto vapi za svakim njegovim dodirom, dok se stapala sa njim u predivnu, toliko prirodnu i logičnu celinu. Na slabašan bol je ubrzo zaboravila, opijena novim njegovim milovanjima, dok joj je celo telo podrhtavalo od do tada nedoživljenih emocija.

Vrbe su ćutale i reka je ćutala. One su najbolji čuvari dragocenih tajni.

******************

Nekako je mogla prikriti svoja noćna izbivanja, dremajući u toku dana nad knjigom, dok je majka bila u bašti ili sa ocem na njivi, a đedo i baba vodili uvek iste razgovore u svojoj sobi. Ni crni podočnjaci nisu bili nikakav znak za uzbunu njenima. Ide kraj školske godine, dete više uči, a prestalo je jesti....sve je mati smišljala šta da joj spremi i čime daje obraduje, da joj se ljubimica ne razboli.

Čak je i izostanak prvog mesečnog krvarenja, onog što je mati nazivala „ono naše žensko“ nije bio nikakav znak za uzbunu, jer su bila neredovna i uvek neočekivana. Ali, kada se to desilo po drugi put, a pojavila prva mučnina, koju je najpre pripisala nečemu što joj nije prijalo, pa onda nerviranju zbog školskih ocena, bilo je jasno da su njihovi strasni susreti ipak ostavili neke posledice.

Isprva nije mogla verovati. Onda je, slagavši majku da ide na školski pregled, otišla kod privatnog lekara, koji je krišom radio u gradu, u svojoj kući, utrošivši svu svoju ušteđevinu, od rođendana, Slava i Božića. Presuda je brzo bila izrečena – trudnoća, već dobrano zamakla u treći mesec, što znači da za abortus više ni nema vremena.

Izbezumljena od straha i očaja, odlučila se za najgoru varijantu – čekanje. Možda pobaci, kao što se i njenoj majci desilo toliko puta, a možda se desi nešto drugo. Šta, ni sebi samoj nije smela priznati, očekujući da će njen princ na oljuštenom i izubijanom biciklu sve rešiti. Viđala se sa njim i dalje, ali je proredila sastanke, pravdajući se strahom da je njeni ne otkriju, počeli su, reče, nešto sumnjati.

U tom magnovenju jedva je i evidentirala njegovu maturu i matursko veče, kada je morala intervenisati milicija, jer su veseli visokoškolci porazbijali kompletan, što stakleni, što drveni inventar u raskošnom restoranu, rezervisanom inače samo za odabrane i podobne. Momci se malo zaneli, njegovi platili pozamašan račun, ne zažalivši ni za jednim dinarom. Pa, jednom sin – naslednik polaže ispit zrelosti, zar ne?

Niti njen završeni treći razred, sa slabijim ocenama, koje su zapanjile roditelje, ali je već sve bilo kasno, je nije prenuo iz njenog učaurenog sveta. Uostalom, sledeće će godine biti bolja, ocene će se ispraviti, a i ništa joj to neće značiti, kad se bude zaposlila.

Može li se biti prestravljen i opijen od sreće u isti mah? Očigledno može, jer su to bila jedina dva osećanja, koja su je prožimala, poput vrelo – hladnih talasa.

Tek zaokrubljeni stomačić, koji je sve teže skrivala od majke, sa upornim i neočekivanim povraćanjem, prenuo je u stvarnost, stavljajući joj do znanja da se nešto konačno mora uraditi. I jednom već obznaniti, pa – šta bude.

Nije bila u nekom velikom strahu, volela ga je, verovala mu. Samo je njegov prsten, okačen na lančiću između nabreklih devojačkih grudi, pržio poput usijanog ugljevlja, uporno šaputao da je žigosana i da se ta priča neće završiti kao u bajkama – „I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života.“

*****************

Dakle, ono što je već dugo odlagala, morala je uraditi i saopštiti mu.

Te su se večeri našli ranije, rekao joj je da mora ići na neki ispraćaj u vojsku. Nije pravila pitanje od toga, važnije su joj stvari bile na umu. Sedajući pored njega na travu, još toplu od vrelog letnjeg dana, ugnjezdila mu se u naručje, obuhvatila mu lice obema rukama i zagledala se u te čudesne oči, koje bi je pratile i u snovima i na javi. Ćutala je.

Bio je prvo začuđen, a onda je pustio, shvativši napokon kako ona ima nešto važno da mu saopšti.

Ljubeći mu ugao mekih, podatnih usana, ne obraćajući pažnju na suze, koje su joj nečujno klizile niz obraze, rekla mu je da je trudna, dete će se roditi negde krajem decembra ili u prvoj polovini januara sledeće godine, gledajući ga netremice.

To lice, koje je obožavala, usnama zapamtila svaki njegov pregib i onu mekanu udolinu na slepoočnicama, odjednom se ukrutilo, skoro skamenilo. Oči, do tada iskričave, nasmejane, posle prvih par zaprepašćenih trenutaka, su se ukočile. I tada je po prvi put, shvatila da je poljupcem, pretvorila princa u spodobu, njoj nepoznatu, hladnu, daleku i odbojnu.

Umesto srećnog osmeha, prvo je upitao da li je sigurna, da bi odmah nakon toga pitao kako je mislila da „to reše“.

Taj mali smotuljak života, koji nosi u sebi, deo njih oboje, on shvata kao „to“ i pita se kako će „da to reše“? Očekivala je nevericu, pa onda radost, ali odbojnost, paniku i spremnost da se po svaku cenu izvuče iz onoga, čemu su oboje jednako doprineli, nije mogla ni sanjati.

Odmaknuvši se od njega, ćutke ga je gledala, više nije plakala, suze su potpuno presahle. Ovo nije čovek, kog je toliko volela, ovo je neki njegov zli blizanac, koga nikada neće moći prihvatiti. Posle nekoliko dugih, predugih minuta, ustala je, krenula, pa se osvrnula, gledavši ga kako još onako skamenjen sedi, rekavši mu samo da će – roditi. Šta god on rekao ili uradio. Jer, dete rađa ona. I neka se ne brine, neće ga tužakati i vući po sudovima, njegovu odluku može doneti samo on. I niko drugi.

Otišla je, a da je ni jednom rečju nije pozvao natrag. Sve je trajalo najviše petnaestak minuta. Možda ni toliko.

*****************

Sporo, kao da su mu noge optočene olovom, vratio se kući, promrmljavši majci kako ga boli glava, otišao u svoju sobu. Da se sabere, da odluči šta će i kako će dalje. Do sada je sve njegove probleme rešavao otac. Ovo je bilo nešto, o čemu je morao promisliti i odlučiti sam.

Prvi mu je bio poriv da se oženi njome. Jeste da je malo rano, svega mu je 19 godina, ali bilo je još dosta očeva tih godina u njegovoj okolini. Eto,  napraviće svadbu bez odlaganja, venčaće se, ona će živeti kod njegovih, dok on bude studirao, a svakog će vikenda dolaziti kući da bude sa njom ili detetom. Tu mu je i majka, pomoći će oko bebe, lako će njegovi izdržavati još i njih dvoje. Biće to najlepša bebica na svetu, sigurno sin, obradovaće i svoje i njene roditelje.

Onda se setio da ženidbom stavlja katanac na svoj, tek započeti muževni život. Da će, kada bude boravio sa njom, morati deliti nju sa bebom, slušati plač, koji ga budi iz najdubljeg sna, da je to dete, koliko blagoslov, toliko i teret njegovoj slobodi.

Da li je spreman na sve to? Ni u kom slučaju.

Na jednom tasu ima ženu i dete, gomilu obaveza, o kojima nikada nije ni razmišljao, a kamoli ih planirao, obavezu da nekome polaže račune za svaki svoj odlazak iz kuće, za piće sa prijateljima, letovanja, koja će se od izležavanja na plaži pretvoriti u stalno trčanje za malim cendravcem, koji ide gde hoće, niti ga možeš sprečiti niti mu zabraniti.

Na drugi tas je stavio svoje, već upisane, studije medicine, svakodnevne obaveze na fakultetu, obilato naknađene odlaskom u prvu vinariju sa kolegama (i kolegicama), sve pozorišne predstave, koncerte i gostovanja, putovanja po Evropi, koja su mu bila na raspolaganju svakog raspusta, kako su mu obećali roditelji, put oko sveta nakon završenih studija, pre nego što počne sa stažiranjem......Sve te divne, otmene i prefinjene devojke, koje čeznu da se upoznaju sa budućim doktorom, umiljate i podatne.....Lumpovanje do zore uz tamburaše, a onda spavanje dok....dok mu se hoće.

Ako poželi, može se baviti i privatnom praksom, a gde je to lakše, nego ako se oženi devojkom, čiji otac već ima ordinaciju? Da li tu ili negde u Austriji, Nemačkoj, možda i u Americi, mogao bi da bira.

Dakle – sa jedne strane doživotne obaveze, uz tazbinu, koju nije nikada ni poželio upoznati, znajući da se oni nikada neće dopasti njegovim roditeljima. Sa druge – ceo svet na dlanu, bar mu se tako u tim trenucima činilo.

Bez velikih premišljanja, shvatio je da se jedina logična i dobra odluka po njega nameće sama po sebi i da tu dileme nema. Pa, mogla je i ona da pazi, zar ne? A i ko joj smeta da „to“ skloni, obezbediće joj i platiti privatnog lekara. Kakve veze ima što je plod već oživeo, što je to faktički porođaj, a ne pobačaj? Dokle god plod ne doživi vreme da može živeti i disati samostalno, to.....to je samo teret.

Jedva je dočekao jutro i neko pristojno vreme, kada su njegovi ustajali. Seo je u ČIPENDEJL trpezariju, staru ko zna koliko godina, smeštenu na neprocenjivo vrednog persijanera, mutnih plavo-crveno-smeđih boja, već par stotina godina u njegovoj porodici, pa ocu i majci, koji su ga zabrinuto gledali, jer se nisu mogli setiti kada je ustao u to vreme, baš dok su počinjali piti prvi jutarnji čaj, saopštio da mu je devojka trudna, očekuje od njega da je oženi. I, naravno, želi da čuje šta oni misle o tome.

Kako je to lepo kada neko kaže baš ono, što želiš da čuješ, mislio je, dok je gledao majku, kako se, po običaju prvo hvata za grudi, a onda onako bleda počinje besneti, dok je otac u savršenom miru i hladnokrvno saopštio kako to apsolutno, ali apsolutno ne dolazi u obzir.

Kako on pre svega zna da je to dete njegovo? Ko zna, sa kim je sve bila dok se vodala sa njim?

Zar je dozvolio da ga devojka uhvati na najstariji trik na svetu, još od Starog zaveta pa naovamo? Čuj, trudnoća?! Pa šta, sada se to barem može ukloniti i niko nema glavobolje!

I da li on razmišlja kako će uvesti u kuću devojku druge vere, druge nacije, kako će se obaviti crkveni obred, kako će decu krštavati? Zar takva da im u kuću dođe, kojoj se jedva otac i majka znaju, a oni mogu nabrojiti svoje pretke bar tri stotine godina unatrag? Zar on, budući doktor, da spadne na takvu tazbinu?

Upis na medicinu je već obavljen, studiraće na najboljem medicinskom fakultetu u ovoj „novoj državi“, zna se ko to može završiti, nema druge, nego da krene nešto ranije, nego što je planirano, kako bi se smestio i prilagodio novoj okolici. Za kratko vreme će biti sređen i njegov stan, onda će imati i mira i udobnosti za učenje?

Kada mu kreće vlak? Ako majka požuri (već je kimala glavom kako to valja smatrati obavljenim), kreće za 3 sata. Još će te večeri piti kavicu u kulturnom središtu, jedinom koje je dostojno njegove familije.

******************

Kada je mahao ocu i majci sa prozora ekspresnog vlaka, smeštenog na koloseku velikog tranzitnog i ranžirnog raskršća, smestivši se udobno u kupeu, nečujno se u sebi zahvaljivao svojim roditeljima što su zvanično odlučili o onome, što  se motalo i po njegovoj glavi.

Jedino sebi nikako nije mogao objasniti zbog čega ne može sprati taj gorak ukus, što mu se stalno nakupljao u ustima, bez obzira šta pojeo ili popio.

******************

Jedva da je odzvonilo podne na velikom zidnom satu, kome je otac stalno pretio kako će ga razbiti, jer mu ide na živce, kada je čula da je njen dragi, ljubav njenog života i otac budućeg njihovog zajedničkog deteta žurno otišao na studije. Ako je dotle sumnjala, imala i tračak dileme, tada joj je bilo jasno da je prepuštena sama sebi. I da mora saopštiti svojima. Pa, kako bude.

Najpre je požalila što nisu sami, jer je već nekoliko dana kod njih u gostima boravila tetka, očeva sestra, ona koje se skoro cela porodica  odrekla, jer je živela u drugom mestu, sama, svima obznanivši svoju nameru da će tako i ostati, jer mladoženje za nju nema niti o njemu razmišlja. Zuckalo se nešto o nekoj dugoj vezi, koja se završila krahom, ali tetku, kratkih živaca, ali zato dugačkog jezika, niko nije smeo pitati za razlog. Onda je shvatila da je i bolje, možda će se otac pred sestrom uzdržati od one najgore reakcije.

Jedva je dočekala nekih 5 sati popodne, kada su se svi okupili oko popodnevne kafe, da bi za stolom, u hladovitoj kuhinji, svima saopštila da je trudna 5 meseci, sa momkom se posvađala, od udaje nema ništa i namerava da rodi.

Valjda je u tom trenutku i samo nebo eksplodiralo.

Nakon par minuta ćutanja, koji su joj se učinili dugim poput godine, majka je počela plakati, a otac, pomodreo u licu, zagrmeo kako je znao da će to završiti upravo tako, da bi bilo bolje da je danas skončao, nego što je to dočekao od jedinog deteta, takvu bruku i sramotu, od koje se nikada oprati neće, da u kući za nju više mesta nema, kao ni za to kopile sutra. Sipao je i sipao, sve jače hvatajući zamah, dok se, najednom, nije začuo tresak šakom o sto i uzvik, da je valjda i malter na plafonu počeo otpadati – „DOSTAAAAAAA!!!!!!!!“

Zaprepašćen, ućutao je, majka je prestala plakati, dok je tetka ustala, podbočivši se....

„Sunce li vam jebem, oboma! I tebi snaho, što ne braniš kćer, nego kuneš i proklinješ, a pogotovo tebi, moj brate jedini, koji si ostao bez srca i duše!

To je vaša kćer, krv vaše krvi, meso vašeg mesa, mislite li vi o tome, žgadijo nezahvalna?! I da je ubila nekoga, a nije, uvijek bi bila vaša, vi ste je rodili, sa vama je rasla....Zar je jedina, koju su prevarili, premuntali, ostavili da se pati kako zna i ume? Šta je trebalo, da ide kod onije mesarki, da je čereče, pa ako preživi, osta fina i poštena, kao što je većina tih, čijih se jezika plašite? Vi kao ne znate da je bruka samo ono što se sazna, ono što se ne uspije sakrit'?

Mlada je, zdrava je, neka rodi i neka bude samo živo i zdravo. Ne kažem da će joj biti lako, ali ima svoje dve ruke, podići će to dijete, ako već vi perete ruke od svog mesa bando nezahvalna. Jesi li ti, snaho, već zaboravila koliko si ih rodila mrtvijeh, koliko si puta pobacila? Misliš li da nijesu ljudi laprdali kako si ti to namjerno uradila, ko zna čije si dijete sklonila? A ti, dragi moj i jedini brate, ti koji si mi uvijek naturao na nos kako sam sama, bez svog roda i poroda, zar si i ti zaboravio da imaš samo nju, jednu i jedinu? Neka je i najgora na svijetu, vaša je, ljebac vam onaj koji ste do sada pojeli!

Kažeš, brate, bruka i sramota, nećeš moći od ljudi na ulicu izaći....Ko te hrani, ti sa ulice ili ti i žena ti, sa svojijeh 10 prstiju? Bruka i sramota? Svako čudo za tri dana, vi to kao ne znate, ja vam to trebam u te tvrde glave utuvljavati?

Pa još, da joj zasoliš živu ranu do kraja, ne vidiš koliko je blijeda i mršava, providi se ko senka, kažeš joj kako nema mesta u tvojoj kući....Ej, TVOJOJ kući.....E, da te podsjetim – imam i ja ovdje svog dijela, nikad ga se nijesam odrekla. Pa, ako nije u tvom, neka bude u mom dijelu, makar to bio onaj sobičak, do kačare!

Ali, nećeš joj ti života zagorčavat, kad već ne vidiš da joj je prevršilo, da koluta očima od jada i muke, ko progonjena zvijer! JA ne dam, jeste li me razumjeli, nekrsti i neljudi, neka vas bude sramota od ove ikone, pred kojom se krstite. Grom će te satrti, kad to sljedeći put budeš uradio, jer moj brate, čovjek je čovjek i u dobru i u nevolji, ne bira se to. Biće ona u mojoj kući, u ono malo sirotinje što imam. Dijelićemo zadnje parče ljeba, ali će ga bar na miru pojest'!

Spremaj se ti, dijete moje, odosmo mi odmah iz ove nesreće, đe se više brine o tome šta će svijet reći, nego o jedinom izdanku našega roda. Kako bude meni, tako će i tebi, ali ti niko neće rane dosoljavat i krvi piti!“
*****************

Čim je skupila nešto malo svojih stvari, ode ona sa tetkom na železničku stanicu, dok su iz iz svake kuće ispraćali dugim zlobnim pogledom. Sa roditeljima se ni pozdravila nije, ostadoše oboje, onako skamenjeni za onim stolom.
******************

Njen mališan se odlučio odvojiti od majke neposredno posle Nove godine, tog januara kada je sneg uporno padao, a ledeni vetar raznosio smetove, da je na jedvite jade stigla do porodilišta. Posle dugog i teškog porođaja od 30 i kusur predugih sati, jer se mlado i zdravo telo nije tek tako dalo osloboditi deteta, kao da mu je odjednom dojadilo uporno insistiranje, pa se, vrišteći i negodujući zbog napuštanja svog udobnog boravišta, pojavio crven, uplakan, sa gužvom tamne, vlažne kose, cepajući izmučenu i ranjavu majku. Nakon što su ga izmerili, bilo je jasno da porođan nije ni mogao biti drugačiji – težio je skoro 5 kilograma, savršeno pravilnog tela. Od trenutka kada ga je ugledala, zaboravila je sve svoje muke, presrećna što se sve dobro završilo. Nije osetila ni bol neprijatnog šivenja, ne mogavši odvojiti pogled od svog bebana.

Došao je, željen i voljen, kako od svoje mlade majke, tako i od tetke, koja se, odahnuvši od straha zbog neizvesnog ishoda, pojavila sa buketom ruža, dotada još neviđenih u zimsko doba, za svoju ljubimicu i maleni vrištavi zamotuljak. Dakle, još u trenutku svog rođenja, postao je radost dvema osobama. Sasvim dovoljno.

Kada bi svako na ovom svetu imao samo jednu osobu, koja ga želi i voli, ne bi bilo nesrećnih.

Kada je prvi put osetila bol u grudima, zbog iznenadne navale mleka, kod prvog hranjenja svog sina, definitivno se uverila da nije pogrešila, što je odlučila da ga rodi, postajući svesna da joj je život dobio potpuno drugi tok.

I nije mogla zaboraviti svu tetkinu ljubav, brigu i nežnost, dok je nosila trudnoću. Nekim čudom, za nju je uvek bilo i mleka i voća, svega što bi poželela i što joj je telo tražilo. Nije mogla, a da se ne priseti koliko je puta tetka rekla kako baš i nije gladna, neka bude za nju, a ona...ona će se već snaći.

Kad su mališu vodili iz porodilišta kući, pojavila se tanana batistana oprema za bebu, sva u čipci i belom vezu, sa dve bunde, za koje nikada nije saznala kako su stigle – jedna za novorođenče, da ga zaštiti od ledenog januarskog mraza, a druga za nju, siva, čudesno meka, od srebrne lisice.

*******************

Naravno da su njeni znali kako se sve, ipak, srećno završilo. Onako, kradom iz potaje, iz samo sebi znanih izvora znali su svaki detalj njene trudnoće i porođaja. Onako, spontano i bez ikakvog dogovora, proslavili su rođenje unuka sami, jer su svaki dan, dok ih je razdirao strah, šta se sa njom dešav, propatili i prebolovali. Mogli su biti ljuti na nju, ali svoje je svoje, razum govori jedno, a roditeljska zebnja ima svoje zakonitosti, koje lutaju zasebnim tokovima, samo sebi svojstvenim putevima.

A ljudi ko ljudi! Uvek je bilo lakše razapeti na stub srama druge, no se suočiti sa sopstvenim gresima.

Ako je i bilo dilema zašto je momak tako naglo, bez ikakve najave, napustio roditeljsku kuću, ako su se i pitali šta znači taj njen nenadani odlazak, činjenica da nije upisala četvrti, završni razred srednje škole, bila je dovoljno jasna, da svi zaključe kako može biti u pitanju samo jedna stvar – da je devojka „zaglavila“, samoj sebi odsekla budućnost. Koja stigne do završnog razreda, a ne nastavi školovanje, na to je prinuđena samo zbog nenadane trudnoće.

Ona grudva snega, koja je tako potajice krenula niz zavejanu padinu, pretvorila se u lavinu, koja je brisala sve pred sobom. Varoš je grmela od ružnih priča, najogavnijih ogovaranja, kao da su svi nevini i savršeni, a samo ona najveća grešnica. Arena je radila bez prestanka, lavovi su jedva dočekali novu žrtvu da je raskomadaju do krvavih mrlja u vlažnom pesku. Nevolja i sramota se uvek dešavaju drugima, zar ne?

Njeni su prvo prebolovali svaki trenutak, kada bi se morali pojaviti među zlobnicima, vapijućih za sočnim detaljima.

Onda je nacija dobila nove igranke bez prestanka, počela je hajka na novonastale milionere, nekoliko njih je zaglavilo zatvora, kako bi se svima pokazalo da pravna država funkcioniše. A i stege homogenosti po svaku cenu počele su pucati po šavovima. Prvo je postala stara, bajata vest, a onda je više nisu ni spominjali, zabavljeni i zaokupljeni novim igrarijama, kojima je valjalo zabaviti narod i držati ga u slepoj pokornosti.

****************

Tek kada je grmljavina utihla, okrenuli su se opet svom domu. Do tada zagluhnuti zlonamernim pričama i odvratnim komentarima, prvi put su shvatili koliko im je kuća prazna, kako je njihova devojčica bila ona svetlost, koja je obasjavala svaki prostor, gde bi se zadesila, grejala im srca, topila duše. To više nije bila kuća, već pusto, ledeno sklonište od kiše i vetra. Provodeći svaki dan u bremenitom ćutanju, sve su više spoznavlali kako bez nje baš ništa nije imalo smisla.

Dok im je kći vredno učila, završivši vanredno tu završnu godinu i dobijajući diplomu, dok je mališan rastao, kao iz vode, zadovoljan, miran i srećan, zaokrubljujući se, sav u zlatnoj kosi i krupnim plavim očima, dugačkih leptirastih trepavica i čarobnog osmeha, njih dvoje su tiho patili, svako u svom svetu, ne priznajući ni sebi samima, a kamoli jedno drugom da ovako više dalje ne može.

Prva je reagovala majka. Naterala je muža da sedne, pogledala ga u oči i, prvi put u životu, ne pitavavši ga za dozvolu, rekla mu da tako više ne može, inače će presvisnuti.

On je pogledao, mutnim i vlažnim očima, rekavši samo da je vozne karte već izvadio. Vreme je da kćer i unuka dovedu kući, tamo gde i pripadaju.

*******************

Već su tada položili oružje. A, kada su ugledali prelepog bebana, plavokosog, beloputog, čudesnog osmeha sa dva izrasla zubića, koji im je odmah pružao ruke, tražeći zagrljaj, doživotno su potpisali bezuslovnu kapitulaciju.

Možemo odoleti mnogo čemu. Ali, dečijem osmehu, tom divnom mirisu mleka, čistoće i nevinosti – nikada.

Samo su prespavali, jer je mališan bio preumoran za put i dugačko lomatanje vozovima, koji su uporno i neumitno kasnili, kada su svoju decu doveli kući. Biće kako mora, za njihovu kćer i unuka će se uvek naći zaštita i sklonište, a njima kako bude.

Kada su se vratili svojoj kući, smestili dečaka u njegovu sobu, već odavno spremnu, osetili su, prvi put posle dugo vremena, čudesni mir u duši. Ćera je odmah našla posao, majka je čuvala unuka, a dečačić je sve motao oko malog prsta, ponajviše dedu, koji nije mogao podneti ni njegovo žalosno lice, a kamoli plač. Da je trebalo, mesec bi mu sa neba skinuo i stavio u malene dlanove, samo neka mu osmeh ne silazi sa lica.

Procvetala je kuća od dečijeg smeha i sreća se vratila u njihov život. Sve ono ružno nisu ni spominjali, kao da se nikada ni nije desilo.

******************

Njemu je boravak na studijama ličio na san, iz kog se najradije nikada ne bi probudio.

Jeste, nije baš bio oduševljen sa prvih mesec dana boravka kod tete, mamine sestre. Usedelica, krutih nazora, zahtevala je od njega ono što roditelji nikada nisu – da kaže gde ide, kad će se vratiti, da ne izlazi, ne banči i terevenči. Jeste brinula o svakoj njegovoj želji, ali na ovakvo ograničenje slobode niti je navikao, niti mu je odgovaralo.

Sa utoliko je više oduševljenja dočekao kraj uređivanja i useljenje u stan, koji je otac nasledio od nekog rođaka, do tada davan u zakup. Dakle, moglo se u njemu itekako živeti, ali, zašto boraviti u osrednjem, kada može i u onom najboljem, što se u to vreme moglo omogućiti. Sa renoviranjem se počelo još od vremena, kada je primljen na medicinu, ekipe majstora su se smenjivale, dok na kraju stvar nije uzela u ruke mlada žena, čija je specijalnost bila baš unutarnje uređenje, novo zanimanje, za kojim je vladala sve veća potražnja.

Drugovi idealisti, koji su se u materijalnom smislu idealno snašli, sada su poželeli i – nivo. Dakle, sklad boja i materijala, antikni nameštaj, prave slike na zidovima, prave umetnine. Do tada zadovoljni samo veličinom stambenog prostora, položajem i lokacijom, poželeli su patinu blago pohabanog, onog što dokazuje da je vlasnik pripadnik više klase od pre mnogo decenija, a ne samo onih par desetina, dok se do tada pokrivao granama i ofucanim vojničkim ćebadima. Krišom su je angažovali, ne pitajući za cenu njenog znanja i ukusa, oduševljeni rezultatom.

Taj nasleđeni, veliki salonski stan zablistao je, nakon što je sve konačno bilo gotovo. Od kadifenih draperija, nestvarno tankih zavesa na velikim, visokim prozorima, blistavih hrastovih parketa, prekrivenim tada prvi put viđenim svilenim kineskim tepisima, ručno tkanim, pa do originalnog antiknog nameštaja, velikih kineskih vaza i slika poznatih slikara, kupljenim u komisionima, koje su stari vlasnici morali prodavati da bi ishranili porodicu. A još i velika, moderna kuhinja, snadbevena najmodernijim kućanskim aparatima, što su se sve češće masovno nabavljali iz Austrije i Italije.....Uživao je u raskošnom enterijeru, znao je koliko će to značiti za sliku o njemu, koja je morala biti sjajna i uglancana, onakva kakvim je sebe video, drugim rečima – savršena.

Nakon što je nekako preživeo prvu godinu, sa sve anatomijom, koje se užasavao, sve je ostalo bilo lakše. Njegova popularnost na fakultetu rasla je iz dana u dan, jer je uvek imao novca kod sebe, mogao organizovati odlična druženja, birajući najintrigantniju gošću. Doduše, nije mu bilo lako da je se kasnije otarasi, sve su htele ostati „da ne bude sam u toliko prostora“, ali je izgovor kako mu dolaze strogi roditelji uvek imao efekta.

Javio mu je jedan školski drug da ima sina....Prekinuo je razgovor, tvrdeći da nema pojma o čemu on to govori i ko zna čije je to dete, ali je opet.....opet nešto negde ostalo i kljuckalo potiho, onda kada je najmanje toga bio svestan. Zato je i izbegavao da odlazi kod svojih – postojala je opasnost da je sretne, a to mu nije trebalo. Zato su uvek dolazili oni, snadbevajući svog jedinca dobrim vinom, biranim suvim delicijama, obilato snadbevali novcem, kako momak ne bi oskudevao i uvek se mogao pokazati u dobrom izdanju.

Negde na kraju treće godine studija, upoznao je devojku, za koju je odmah znao da će biti njegova buduća.

Nestvarno tanana plavuša, doduše verovatno farbana, ali, nema veze, dobro joj je pristajalo, otmena, sa pravim manirima....Iz stare i poznate porodice, kolegica sa studija, sa ocem lekarom i poznatom privatnom ginekološkom ordinacijom, otmenog držanja, još prihvatljivijih nazora, svesna vrednosti sebe i onoga što nosi sa sobom. Uvek savršeno obučena, u onom najboljem i najskupljem iz Graca, Beča i Trsta, bezbrižno je plovila kroz život za nju krojen i stvaran.

Bilo je to vrtoglavo zabavljanje, na kom je mnogo više insistirao on, uz svesrdnu podršku svojih roditelja, nego ona, damski uzdržana i tiha. Bila je to jedina devojka, kojoj je jedva smeo i ruku dodirnuti, ponekad poljubiti u obraz, kada bi je dopatio do njene kuće u centru grada, uz veliku katedralu, kada bi se vraćali iz svojih otmenih izlazaka. Itekako je bio svestan da kod ovakve devojke nikakve drskosti i slobodno ponašanje ne bi izazvali ništa drugo do otvoreni prezir i potpuni prekid poznanstva.

Kada se, koristeći božićne praznike, usudio da joj pokloni verenički prsten, ali ovog puta kupljen za velike novce u najpoznatijoj draguljarnici u gradu i plaćen cenom godišnje žetve, nije mogao verovati kada se nasmešila, obavivši mu prvi put ruke oko vrata, kljucnuvši ga tankim, savršeno našminkanim usnama u obraz i prošaputala svoj pristanak.

Nekako je uspeo potisnuti tiho negodovanje, dok mu je poslovnim tonom saopštavala kakvi moraju biti njegovi dalji potezi – prvo zvanična prosidba u kući njenih roditelja, sa sve poklonima i to njenom ocu prvog izdanja knjige sa potpisom autora, starog stotinak godina, dakle nikakav prostački bardak sa vinom i one svinjarije, koje mu njegovi toliko često donose, majci figurinu od majsenskog porcelana, najbolje pastiricu u dugačkoj kraljevskoj haljini (ima ih u komisionima, ako ne tu, onda u Beču sigurno) uz obavezni veliki aranžman od orhideja, neka mu na pamet ne padnu prostački karanfili.

Živeće, naravno, u njenoj roditeljskoj kući, gde je na raspolaganju imala ceo drugi sprat, pretvoren u zaseban stan, dovoljno veliki za primanja, kojih će biti puno, neka računa sa tim. Njegov stan? Jeste lep, ali nije dovoljno veliki, nema tu mesta za njenu zasebnu garderobu i prostoriju za cipele i tašne, salonski prostor nije dovoljno prostran, a i.....mnogo je podseća na njegove avanturice, o kojima je čula toliko toga.

Nakon što stekne akademski status, smestiće ga njen otac na stažiranje u državnu kliniku, zato će popodne raditi u njegovoj ginekološkoj ordinaciji, gde su strankinje u redu čekale na abortuse, zabranjene u njihovim zemljama, ali zato mnogo povoljnije u ovoj zemlji.

Vojska? Neka se ne brine, ima tatica dobrih veza kod onih, koji začas utvrde kako neko zbog ravnih tabana nije sposoban za vojni rok, zadužio je on koga i gde treba.

Ako baš toliko insistira, obaviće se taj čin u njegovom mestu, ali će glavni prijem biti u najstarijem i najuglednijem hotelu u gradu, gde otmeni vratari znaju ko može ući, a kome trebaju pokazati vrata.

Ostalo mu je samo da kima glavom, bez ijednog i mrštenja, a kamoli protestovanja. Jasno mu je njegova buduća stavila do znanja ko će u njihovom domu biti glavni i ko će nositi pantalone. On – sigurno ne.

Znači, mogao je javiti svojima da se priprema svadba.

******************

Bio je to događaj, o kom se godinama pričalo među njegovim prijateljima, ali i po okolnim mestima.

Mlada je bila u vilinskoj venčanici, od blistavo belog satena, sa našivenim silnim biserima i velom od briselske čipke, koji je pridržavala dijadema od bisera i brilijanata. On u savršeno krojenom smokingu, specijalno za njega pravljenom u Italiji, sa bež orhidejom na reveru, istovetnoj onima, koje su činile njen nevestinski buket. Istina, od njenih su bili prisutno samo roditelji, uglavnom namršteni, jer im je neprekidno nešto smetalo – ili se neko „purgerski“ namirisao jeftinom kolonjskom vodom ili su odasvud osećali naftalin, u kom su čuvana svečana odela, crkva im nije bila dovoljno neugledna, statue svetaca su bile čisti kič, a tamburaši ispred crkve, iz koje su mladenci izašli, posipani cvetnim laticama, bili pravi prostaci, sa vulgarnim popevkama i aluzijama. I kuma, najbolja prijateljica, utegnuta u neprikladno kratku haljinu, koja je prikrivala bezbroj celulitnih greha od pojedenih šaum-rolni „uz kavicu“, ispijenih boca šampanjca i bokastih čaša konjaka, razgolićenih ramena i dekoltea iz koga su kipile grudi, pa su je jedva ubedili da crkvenom obredu prisustvuje velikom ešarpom od nestvarno tankog voala.

Godinama je to venčanje pominjano i prepričavano, ali ne baš onako kako su njegovi očekivali.

Niko nije mogao shvatiti zašto od mladenkinih gostiju nema nikoga drugog, osim roditelja i kume. Da je i u sirotištu odrasla, bar bi se skupili njeni prijatelji. Doduše, nema zbora da je sa nevestine strane uvek prisutno mnogo manje svatova, ali ovo im baš nikako nije bilo jasno. Tim pre, što je tako velika dama, kako su budući svekar i svekrva pričali.

Novopečeni svekar i svekrva su se trudili da izgledaju srećni i raspoloženi, iako ništa od onoga što im se odigravalo pred očima, nije bilo ni nalik njihovim željama i snovima kako će izgledati stupanje u brak sina – naslednika. Bila je to svadba i nije; neko čudno i dotada neviđeno i nedoživljeno nazovislavlje, gde im je uskraćena prilika da se svi pozvani gosti, nakon što bi predali bogate poklone, primerene događaju, dive mladencima i nazdravljaju sa kumom i svekrom, dok se mlada snebiva, ali ipak skromno smeška, podignutog vela i prekrivena nakitom. Ali je njihova snaha nosila novokupljeni nakit, za koji je otišao jedan od najboljih vinograda, ništa joj od onoga što je svekrva odavno odvojila za nju nije pasalo – ona ne nosi žuto zlato, objasnila im je još za vremena, pa nije bilo drugo, nego brzopotezno kupovati nov nakit, neverovatno skup, a tako nalik običnom srebru. Osmeh na njihovim licima je sve više ličio na grč, dok su gledali kako se sve odvija onako, kako nisu očekivali ni želeli, osećajući kako, umesto da u snahi dobiju kćer, koju nisu imali, sada još gube i sina. Razočaranje, koje nisu mogli prikiti, zagorčalo im je taj dan, o kom su maštali i sanjali, još od trenutka kada je rođen.

Oboma im se pred očima neprekidno odigravala scena njegovog odlaska na studije. Kao da je, mašući im iz kupea I klase, već tada otišao iz njihovih života.

Čudni su ti naši običaji, naročito onome ko ne poznaje mentalitet ovog podneblja.

Uvek se znalo da je svadba najvažniji čin u životu svog deteta. Za to se odvajalo godinama. I najsiromašniji su znali da tu štednje nema, da se gosti moraju obilato počastiti, da veselje traje najmanje do zore, uz impresivnu muzičku pratnju, koja traje još od prepodneva, pa sve dok se i poslednji gost ne isprati. Svadba bez najmanje stotinu uzvanika smatrana je siromaškom, a kamoli ova, tako gromoglasno i gromopucateljno najavljivana. Ako sala u restoranu nije bila dovoljna za broj pozvanih gostiju, onda se u mladoženjinoj kući montirao veliki šator, obilato ukrašen cvećem, sa tepisima koji su prostirani sve do mladenačkog stola, otežalog od nabranog damastnog stolnjaka, cvetnih venaca u girlandama, poput prestola na kome obitavaju budući kralj i kraljica. Mlada je činu venčanja prisustvovala u venčanici, ali se do ponoći morala bar na kratko presvući u narodnu nošnju, obići i pozdraviti sve goste. I pred svima odigrati ples sa mladoženjom, a onda i svojim ocem i svekrom. I nazdravljati u svim pravcima, otpivši makar i gutljaj vina, onog koji bi mladoženjin otac odvajao i posebno čuvao još od vremena, kada mu se rodio sin.

Mladoženja je gledao samo u svoju prelepu nevestu, nastojeći da izbegne bolne uzdahe i grč na licu svojih roditelja.

Zato je prijem u gradu, sada već njihovom zajedničkom, bio za pamćenje, čak i onima koji su se jako brzo navikli na otmenost i visoki nivo. Diskretni i nevidljivi, a uvek prisutni konobari, mali kanapei sa kavijarem i šampanjcem, pa onda večera, poslužena na velikim okruglim stolovima sa po 10 gostiju, ukrašenim cvetnim aranžmanima, naravno od orhideja i belih đurđica, velika svadbena torta na tri sprata, ukrašena belim školjkama od krema, nakon čega su odmah otišli na svadbeno putovanje u Pariz, pokazala je svima, što poznatima, ali mnogo važnije onim nepoznatim, a bitnima, da jednom gospon doktor udaje kćer.

*****************

Jedna od najciničnijih životnih ironija je kada čovek doživi da mu se snovi i želje ispune, a onda ustanovi da rezultat svega toga nije ono što je istinski priželjkivao, čemu se zaista nadao, kada spozna da to – jednostavno nije to.

Živeo je raskošno, kao toliko malo njih. Raskošan stan, znalački opremljen i uređen, ali sa dve spavaće sobe, što mu je njegova draga nekako zaboravila saopštiti pre venčanja, govoreći mu kako joj smeta njegovo hrkanje, „ona je toliko osjetljiva, da je i najmanji šum probudi. A za ljepotu je potreban san, zar ne dragi“, njenim budoarom, njenom garderobom, njenim salonom, njenim umjetninama. On je tu, jednostavno, bio samo dekor. Uvek je bio glavni glumac, epizodne uloge mu nisu odgovarale, shvatio je to kad je već duboko zagazio u taj status.

Dok su njeni roditelji banjavali, kad god im je palo na pamet, za njegove, nekako, nije bilo mesta. Doduše, nije mu to ona nikada direktno rekla, ali je zahtevala da se obavezno najave, a onda nalazila traljave izgovore o predstojećim obavezama, koje će ih okupirati, pa „baš i nije zgodno da dođu baš sad, ima vremena, ionako ništa ne rade“.

Jedva da je tu i boravio, radeći celo pre podne na klinici, a popodne u ordinaciji njenog oca, čupajući često već velike fetuse, skoro spremne za samostalan život.

Njegov prelepi stan, u kog su roditelji uložili toliko ljubavi i truda, bio je smeštaj otmenim pacijentkinjama, kojima je to savršeno odgovaralo, jer im nije godilo da se njihovo ime pojavi u evidenciji boravka stranaca. Dakle, potpuna usluga, bogato naplaćivana.

To što je svakog dana radio, to nije bila medicina, već često teško i kriminalno – mesarstvo. Svaki put, kada bi, zgađen onim što je morao raditi, odlazio u svoj kabinet, video je svoje dete, kršteno njegovim imenom, za koje je znao da raste kao iz vode, da je divan, dobro vaspitani i umiljat dečak, njegova slika i prilika u tom uzrastu, o čemu su ga stalno izveštavali njegovi roditelji, prilikom telefonskih razgovora, najviše obavljanih na klinici, jer draga baš i nije imala nekih zajedničkih tema sa svekrom i svekrvom, nisu joj godili ni njihovi telefonski pozivi, a o odlasku kod njih da se i ne govori.

Svaki taj tzv. abortus, faktički prisilni porođaj, kada se osećao kao najgori ubica, dok je gledao ta nemoćna bića kako još mrdaju malenim ekstremitetima, podsećao ga je da bi takva bila i sudbina njegovog deteta, da njegova draga nije bila toliko uporna, pa odlučila roditi i pored činjenice da ju je bedno i kukavički ostavio na cedilu.

Tim pre, što je njegova gospođa uporno odbijala i samu pomisao na rađanje dece, ostavljajući to nekoj dalekoj budućnosti. Zašto bi sama sebi kačila tegove na vrat, kada je ovako bilo mnogo udobnije. Spavala je koliko je htela, bezbrojnim „gablecima“ sa nazoviprijateljicama nije se znalo broja, a bar jednom u svaka 3 meseca, išla je na obnavljanje kompletne garderobe, sada već u Rim, jer je „Trst bio samo za prostake“. Ni Pariza se nije gadila, naprotiv. Moglo joj se, kad je sve to finansirao njen otac, što nikada ne bi propuštala da mu spomene.

Mislio je da je uhvatio blistavu žar-pticu, ali, tek kada je istinski imao pored sebe, video je samo izveštačenog snoba, ženu „operisanu“ od emocija, osim unekoliko prema svojim roditeljima.

Ali, nije bilo povratka unazad, koliko god to, sada je to sebi i otvoreno priznavao, očajnički želeo. Svoju je sreću lično upropastio, a svršenom poslu mane nema.

Pa je onda rešio da svoje razočarenje naknadi bezbrojnim terevenkama sa trinken-kolegama, sa neizbežnim tamburašima, posle kojih je bivao još nezadovoljniji i nesrećniji. Gospođa se, začudo, nije bunila, sve to pripada noblesu, govorila je, žmureći na njegova višesatna, a ponekad i nedeljna izostajanja, jer se uvek tu našla i neka prijemčiva, prijateljski nastrojena mlada dama, očekujući da će gospon doktor možda i „pasti“, osvojen njenim čarima, pa tako i njoj obezbediti bezbrižan i raskošan život.

Nije ga to zadovoljilo, niti učinilo srećnijim, kao što je postajao sve ravnodušniji pred najnovijim modelima prvo „MERCEDES“-a, a onda „ALFA ROMEA“, dok je nacija još uvek fozila FIĆE i poneku LADU ili MOSKVIČ.

Što je brže jurio za saharinskim zadovoljstvima, osećao se sve prazniji. I sve je više prezirao samog sebe, osećajući da je promašio sve što je bilo vredno življenja.

******************

Onda je, nakon jedne pijanke, vraćajući se u odbojni stan, u kom se osećao toliko tuđim i suvišnim, nagazio gas na svojoj blistavoj ALFI, pa onako prepun preskupog i teškog dalmatinskog vina, prilikom nailaska na jednu iznenadnu krivinu, ostao na levoj strani puta, dok mu je u susret dolazio šleper, natovaren cementom.

Iz potpuno smrskanog auta, morali su vatrogasci izvlačiti njegovo telo, iz kog je život milostivo iščileo par minuta posle stravičnog direktnog sudara.

Nije doživeo ni 30 godina.

*******************

Upravo tih dana ona je boravila u Francuskoj, na sedmodnevnom obilasku dvoraca Loare. Kada su joj trećeg dana javili o muževljevoj pogibiji, jedva je pronašavši preko putničke agencije, pustila je par damskih, diskretnih suza, tapkajući oči čipkanom maramicom, a onda saopštila zaprepaštenom vodiču kako nema namere prekidati putovanje, „jer njemu ionako više ne može pomoći“, on neće nigde, dok ona ne odluči o svim detaljima posmrtnog obreda. Jedina korekcija putovanja bila je putovanje u Pariz, radi kupovine crne garderobe i nekoliko šeširića sa otmenim crnim velom. Udovica mora biti dolično obučena.

*******************

Kada je njegovim roditeljima stigao telegram, dugo je stajao na stolu, a da ga nisu smeli otvoriti.

Roditelju uvek znaju. Osete, naslute, ne mogu se odupreti onom osećanju nesreće, rušenja njihovog sveta, za koji su dotad držali kako je večan, nedodirljiv.

Stavivši na sto flašu rakije iz hrastovog bureta, zakopanu onog dana kad im se sin rodio, namenjenu prvoj zdravici na njegovoj svadbi, koju nije imao prilike održati, jedva je otvorio koverat utrnutim prstima. Nije morao ništa reći – njegov jauk, od koga je zatreperio sleđeni vazduh u zanemeloj kući, bio je dovoljan da se majka, hvatajući rukama grudi, skamenjene od straha, samo sruči sa stolice u milostivi zagrljaj nesvestice.

Nakon toga, sve je bilo kao u košmarnom snu, onog iz kog se čovek budi, boreći se za dah, sa razdirućim bolovima u grudima, bez snage da i ispusti krik, a kamoli zaplače.

Nikada se više nisu mogli setiti ko je došao prvi, pozvao lekara.... ko je obavestio prijatelje i komšije......ko je izneo piće.....ko ih je stavio u auto i odvezao da vide svoje dete, svog dečaka, iz čijeg je tela iščileo život....

Sve se slilo u tminu, sa ponekim svesnim bleskom, oboje nemi, bez uzdaha, jauka i bar jedne prolivene suze, nisu ni shvatali šta se to oko njih dešava. Samo je, u retkim trenucima, kroz blistavu bolnu belinu dopirala misao da ga više nema. A oni su živi.

Niti su znali gde su i kod koga boravili....Tek su posle saznali da je stan, koji su sa toliko ljubavi opremili za svoje dete, zauzet, u njemu je boravila bogata Italijanka, tastova pacijentkinja, ona što je za velike pare došla da se otarasi posledica jedne burne noći, provedene sa mlađanim Tunižaninom, pa je, je li, morala imati adekvatan tretman za ono što je platila, ni najmanje ne žaleći, jedna Valentinova kreacija više ili manje ništa joj nije značila.

Što se njih tiče, mogli su boraviti i na drvenim klupama na kolodvoru – možda se tada ne bi osećali toliko sami, kao da je sve zaćutalo oko njih, a svet se srušio u gomilu prašine i šuta. Što i jeste bila njihova realnost.

*******************

Dok je mati, polusvesna bauljala kroz svoj nezamislivi jad, otac je morao skupiti snage i dogovoriti detalje oko – sahranjivanja.

Vapio je u sebi da njihov jedinac bude sahranjen u njihovoj varošici, da mu makar na grob mogu otići. Ali, ni u snu nije mogao očekivati da će njegova uvek odbojna i hladna snaha tako mirno izjaviti da u njihovoj porodičnoj grobnici, što se jedva videla od silnih anđela i statua Presvete Device, na najotmenijem i najpoželjnijem (?!?!?!) groblju – nema mesta. Pa, eto, nemaju oni ništa protiv da on bude sahranjen tamo, gde mu roditelji žele.

Neće moći doći na ukop, jer žele da ga pamte lepog i mladog, umesto da im san remeti zvuk zemlje, koja pada po kovčegu. Ni oni, a ni snaha....Pa, zar ne vidi kako je obnevidela od silnog bola, ne ustaje iz kreveta, dok joj svakog trenutka poslužuju umirujući lipov tej? Osim kada prima saučešća, sa sve crnim čipkastim velom i jednom crvenom ružom, „u znak njihove velike ljubavi“.

Ćutke je saslušao, ustao i bez bilo kakvog komentara izašao iz te razmetljive kuće, krcate sebičnošću i kičom, tiho zatvorio ulazna vrata od teške slavonske hrastovine, optočena pozlaćenim mesingom, znajući da je to poslednji put, kako je uopšte kročio tu. Skamenjenih, beskrvnih usana, sa onim potmulim bolom u grudima seo je u auto, koji ga je čekao ispred kitnjaste kapije kako bi organizovao sve pojedinosti oko prevoza tela. Dokumenta je već imao. Za to se pobrinuo prijatelj, snahin otac, sav ponosan što im je uštedeo trud, samo što još nije tražio i aplauz i klanjanje do poda.

*******************

Sahranjen je njihov jedinac, njihova radost, nada i sreća, u staroj porodičnoj grobnici, na centralnom mestu groblja, smeštenog na brdu, tamo gde su već počivale generacije predaka.

Kada se gomila sveta razišla, valjda se majka setila da je u tom mnoštvu ljudi videla odblesak zlatne kose sa poznatim licem. Samo je to pamtila od cele ceremonije čitanja molitvi, plača i šaputanja, gde su samo njihove oči bile suve.

Tada su mislili da je kraj, da bi tek mesecima kasnije, bauljajući kroz hladnu i tihu kuću shvatili kako je to tek početak stupanja u čistilište, kome nisu mogli sagledati ni tračak svetlosti. I tek su im  onda prve suze počele navirati na zgasle oči.

*******************

Nakon što su obeležili godišnjicu, seli su za taj isti sto, gde su toliko vremena proveli ćuteći, jadujući svako svoj jad, gledajući oboje u uramljenu fotografiju svog jedinog deteta, gde im se iz ugla smešila malena slika bucmastog, plavokosog dečačića, čarobnog i razoružavajućeg osmeha – njihovog unuka.

Bremenita tišina se zaledila od njenih reči – „ I....hoćemo li krenuti već jednom? Pa, šta nam dragi Bog da!“

Gledajući je netremice, ustao je, otišao do susedne sobe, dao joj kutiju sa kolačima, dok je sam nosio pečeno prase i bardak vina. Ne progovarajući, seli su u auto i zaputili se tamo, gde su već odavno morali doći.

Kada su stigli pred kuću svojih nesuđenih prijatelja, pogledali su se, uzdahnuvši istovremeno, pa zakucali na kapiju. Posle par dugih, predugih minuta vrata je otvorio čovek njihovih godina, ćuteći ih dugo gledao, a onda ih, kroz rascvetalo dvorište, prepuno crvenih muškatli, doveo do sobe, kimnuvši svojoj ženi, doveo do sobe i okruglog stola, prekrivenog vezenim belim stolnjakom. Pojavila se i kćer, pa, nakon progutanog zaprepašćenja, iznela poslužavnik sa tanko narezanim kulenom i hlebom, prinela čaše i rakiju. Na sredini stola gorela je velika žuta sveća. Za pomen duši.

Dugo niko nije ispuštao ni glasa, posmatrajući plamen već dopola izgorele sveće. Onda je njegov otac uzdahnuo, pogledao u ženu, pa konačno prekinuo tišinu....

„Hvala vam što ste nas primili u kuću, što nas niste oterali odmah sa ulaznih vrata. Zaslužili smo to i nikada vam ne bismo zamerili, da ste tako uradili.“

Opet je zaćutao, mrveći parče hleba po tanjiru, dok mu je žena, gorućim očima, pratila šta se dešava.

„Danas, kada smo dali godišnjicu sinu jedincu, ocu našeg zajedničkog unuka, odlučili smo da dođemo kod vas, pa kako god da prođemo. I spremni smo na sve.

Mi nismo došli da tražimo. Nemamo pravo na to, izgubili smo ga onog trenutka kada smo ubedili svog sina da se ne treba ženiti, da ode i izvuče se od obaveze, koju, mislismo tada, nije želeo. Nismo ni mi. I grešni smo, da grešniji ne možemo biti.“

Okrenuvši se mladoj ženi, lepoj poput rascvetalog prvog prolećnog narcisa, gutajući uzdahe, vlažnih očiju je nastavio...

„Ogrešismo se teško o tebe, dete drago. Da nismo bili toliko gordi, toliko puni sebe i svog gospodstva, sada bi ti bila i naša kćer. Da ti do sutra, kao Marija Magdalena Isusu, ljubimo stopala i poškropimo ih svim suzama, koje smo do sada prolili, ne bismo mogli isprati bol iz duše, niti tvoje jadove ublažiti. Zahvaljujući tebi i tvojoj snazi, iza našeg sina je ostao potomak, neće nam se loza zatrti.“

Sada već niko nije mogao zadržati suze.

„Mi znamo da onome što smo učinili nema oproštaja, niti ga tražimo jer nemamo pravo na to. Da je bilo sreće, kao što nije, naš bi sin sam došao i pokušao bar ublažiti ono što je uradio, taj greh koji je tako skupo platio, a mi bi odavno bili prijatelji, rodili se i družili, skupa slavili Božiće i Uskrse, vašu Krsnu slavu i naše imendane, uživali u tom divnom detetu, ne bi nam kuća bila kao grobnica, hladna, prazna i bez glasa. Da smo imali bar trunku pameti, da smo se setili kako su ljudi – ljudi, kako god se zvali, kom narodu pripadali i da li se krstili sa tri ili pet prstiju....Sve, sve bi bilo drugačije.




Prijatelji naši, ako nam učinite tu milost da vas smemo tako zvati i ti, dete drago, koja bi nam duše ogrejala, ako bi, bar delom volje, pristala da te zovemo kćeri, jer te tako i doživljavamo – ti si majka našeg unuka, naše jedine nade i razloga da živimo, umesto da se obesimo oboje, učinićete sevap grešnicima, koji samo mogu moliti. Ništa više.

Pratimo mi njega, još od kada se rodio. Slike njegove imamo, evo tu su, pogledajte ih, samo ne pitajte odakle nam.....Kao da naše dete vidimo, tako na oca liči. Valjda nas je svevideći Bog u isti mah blagoslovio i kaznio – blagoslovio, jer je navlas isti naš sin, a kaznio što nismo mogli uživati u njemu, slaviti mu rođendane, držati ga u naručju, slušati ga kako diše, dok spava u našoj kući i sanja svoje nevine dečije snove.“

Zagrcnuo se, slep od suza, koje su mu nekontrolisano tekle niz lice, boreći se za dah.

U tom se trenutku prvi put oglasila njegova žena, koja je dotle pobelelim rukama stezala tašnu, kao da joj život od toga zavisi, kao da samo tako nalazi snage da diše....Onda je otvorila, vadeći već požutelo pismo, pruživši ga – njoj.

„Dete moje, lepotice naša.....Ovo nam je pismo sin poslao na par meseci pre nego što će stradati....Sve nam je priznao, što smo mi i sami već znali, napisao da je on dečakov otac. Pa, eto....Bili smo kod odvjetnika, rekao je da je ovo dovoljno da se u krštenici upiše ime oca, da se zna čiji je.

Do neba smo ti zahvalni što si mališanu dala očevo ime. A, ako bi htela....ako bi htela, ako bi mogla smoći snage i pustiti...pustiti da mali nosi i naše prezime, i Bog i naš jedinac, gde god da je sada, bili bi ti zahvalni do neba samog. Ne tražimo mi to, mila moja, nemamo prava...Ti odluči možeš li sebe prelomiti, pa nam učiniti takvu milost, kakve smo željni, da željniji ne možemo biti, ali je nismo dostojni.

I, ako hoćeš....ako možeš....u ovoj su kutiji ogrlica i minđuše, ostatak kompleta sa prstenom, koji ti je on dao. To je tvoje, tebi bi pripalo na venčanju, da je samo bilo sreće i pameti, da je bilo drugačije.....

Ti si kćeri draga majka. A i ti prijo. Dozvolite mi da vas bar sada, ako se više nikada ne vidimo, tako zovem. Obe znate da nikada nije bilo lako nositi trudnoći, roditi, odgojiti.....Ono što mi je ispod srca raslo, moja krv i meso, moje dete leži u ledenoj grobnici, valjda su mu se samo kosti sačuvale. To me ubija polagano, svakog trenutka deo duše gubim, ali blagostive smrti za mene – nema.

Kad mi se Bog već nije umilostivio, pa me uzeo onda, kad i njega, već me ostavio da živa mrem svaki dan, zahvalna sam i vama i Njemu, što je ipak ostao iza mog deteta njegov sin. Kako god da odlučite, hvala vam što ste nas primili, saslušali, sada mogu lakše čekati smrt, da opet budem sa njim.“

**********************

Nije mogla nastaviti. Zagnjurila je lice u ruke, gušeći se od nezadrživih jecaja.

Uhvativši ženu za ruku, smogao je njegov otac snage da nastavi.

„Rekli smo vam kad smo došli – nismo došli da tražimo, došli smo da molimo. Eto, ako biste hteli, ako biste mogli....dopustite nam da bar doprinesemo njegovom školovanju, svemu što detetu treba, znamo da vam ne presipa, a nama će to značiti više od svega na ovom svetu.

Daće dragi Bog, stasaće, neka ide na studije gde god želi, sve ćemo mi to finansirati, ako nam dopustite. Pametan je, biće od njega veliki čovek, smilostivite nam se, dopustite nam da mu pomognemo, olakšamo mu život.  Džaba nam i kuća i imanje, džaba nam sve što imamo, ako sa time ne možemo pružiti pravi život našem unuku. Sve bi ti, ionako, njemu pripalo i njemu pisano, već smo to i uradili.....

Neće u ovoj zemlji valjati, Tito je već star, ko zna šta nas sve čeka. Neka bar njemu bude dobro, kad smo i vi i mi morali proći sve ono, što nas je snašlo.

A, kada biste mogli naći snage....znam da milosti i dobrote imate, ali je veliko ovo što bismo mi želeli....ako biste nam dopustili da ga viđamo, da naša kuća već sada bude i njegov dom, pored vašeg, pa da može doći kad mu dozvolite....udahnuli biste život u naše utrnule duše, dali bi smisao našim praznim životima, da se možemo naslušati njegovog glasa, kad nam je već Bog sina uzeo.

Nebo je visoko, a zemlja tvrda. Živi u nju ne možemo.“

Za svo to vreme, dok su njih dvoje govorili, domaćini su ćutali. Onda je njen otac, duboko uzdahnuvši, uspeo da prekine tišinu.

„Ljudi....prijatelji....trebalo je hrabrosti i doći u našu kuću, a kamoli izgovoriti sve ovo, što čusmo od vas. Nismo ni mi tu bez greha, trebalo je i nama vremena da prihvatimo, da se pomirimo sa istinom...Doduše, manje od vas, ali i mi svoj krst nosimo, posrćemo pod njim. Bolje i naknadne, nego nikad pameti.

Eto vam nje, neka ona odluči. Mi se nemamo prava mešati u ono što ona kaže, šta god da mislili, najveći je teret ona podnela, a nosi ga i sada, koliko god joj mi pomagali.“

Shvativši da je došao red i na nju, da i ona svoje kaže, gledajući ih u zenicu, mirno im je saopštila kako je ona svoje muke prošla, zarađuje, može sama dete izdržavati, njemu je život posvetila i više se nikada neće udavati. Ali, nema pravo svome sinu uskratiti dedu i babu, kad već nije imao sreće da upozna oca i raste uz njega.

„Nisam ja tu važna, on neka odluči. Kako god rekao, tako će biti.“

******************

Valjda su se neposredno u tom trenutku otvorila vrata i utrčao je plavokosi, krupnooki mališan, nasmejan i razdragan, srećan što je došao iz škole, biće još prilike da se igra.

Kada su prvi put neposredno ugledali svog unuka, ustali su oboje, krenuvši mu ka njemu, dok je on stajao kod otvorenih vrata, gledajući u nepoznate ljude, pitajući se ko im je to došao u goste i zašto gori sveća, ako nije Slava ili praznik....

Klekli su oboje pred dečaka, napajajući duše njegovim umilnim likom, oboje se osećajući kao se vreme vratilo unazad i pred njima opet stoji njihov sin, onih očiju boje neba, kroz koje se moglo videti i dno duše. Ćutali su.

Mališan ih je netremice gledao, a onda krenuo par koraka napred, obrisao suze prvo njoj, a onda i njemu, dok su mu se rumene usne razvlačile u osmeh...prepoznavanja.

Tako prirodno, tako lako je ušao u njihov zagrljaj, čudeći se jedino zašto svi – plaču.

Dakle, upravo kako je njegova mati rekla, on je bio taj, čija je odluka presudila.

UMESTO EPILOGA

Nizale su se godine, jedna za drugom. Dečak je imao dva doma, jednako mu draga i bliska. Kada je završio osnovnu školu, poslali su ga na školovanje u Ameriku. Tamo je završio i koledž, pa onda uspešno upisao i završio medicinski fakultet na Harvardu. Sve su to plaćali očevi deda i baba, uvek insistirajući da mali ima dovoljno para, da sačuva snagu za učenje, umesto da konobariše ili radi nešto slično, kako bi imao bar toliko novca, da može kupiti garderobu, počastiti se sokom i hamburgerom. Mati mu je malo negodovala, a onda se ipak složila da malom kupe skroman polovni auto. Amerika je to, ne šeta se tamo po ulici kao ovde.

Osamdesete su se bližile kraju, kada su mu deda i baba rasprodali sve što su imali, pa, zajedno sa njegovom majkom, kojoj su roditelji umrli u razmaku od nekoliko meseci, otišli za svojim ljubimcem. Neka on živi gde želi i sa kim želi, ali mora znati da ima svoj dom, gde je uvek dobrodošao, dom, koji će ga čekati kakve god ga životne oluje snašle.

Niko od njegovih nije imao život, kakav je priželjkivao, o kakvom je snivao. Uvek bude onako, kako je zapisano, jer čovek snuje, a Bog određuje.

************************************