"SVE BEHARA I SVE CVJETA....."

Ne mogu se baš precizno setiti, možda je to bila 1963.godina, možda i jedna ranije. Imala sam tada najviše 5 godina.

U kući kod bake bio je veliki radio, onaj boje slame, u kutiji tamnoj, poput mahagonija. Uvek je bio uključen, moja je baka volela muziku. Naravno, slušao se Radio Beograd, mislim da je, osim možda Radio Zagreba i još par stanica, retko koju i mogao domašiti. Obdarena odličnim sluhom i dobrim glasom (zaista se ne hvalim, to se nasledi, steći se ne može, dakle nije bila moja posebna zasluga), kao bakin stalni prirepak, uz nju sam slušala i ja. Tada sam, verovatno, naučila slušati kako muziku, tako i tekst, upijala sve to svakom svojom porom.

Bilo je to neko posebno vreme, kada se znalo ko može praviti trajne snimke za radio stanice. Tražili su se sjajni pevači, raskošnih glasova, oni koji su zaista znali kako se peva, neumoljivi Carevac, neka je mir i spokoj duši njegovoj, kroz svoje stroge kriterijume, propuštao je samo one najbolje. Dakle, partijski kadrovi su radili svoj posao, u muziku se nisu mešali.

Ako se i pojavila neka pesma sa dvosmislenim tekstom, kao  Cunetova „KAFU MI DRAGA ISPECI“, reagovale su drugarice, iritirane onim delom, gde on traži od drage da mu dušek razmesti. I to im je smetalo, jer asocira na.....na ono, što je pripada kućnoj intimi, a ne javnosti. Možda, posmatrano iz ovog vremena, to deluje preterano, ali se jednostavno znalo da reda mora biti. I bilo je.

******************

Elem, da se vratim na događanje.

Jedna od najviše emitovanih pesma bila je „SVE BEHARA I SVE CVJETA“ sjajnog Zaima Imamovića, pevača somotskog glasa, koji je uvek pevao toliko lako, kao da ispija čašu bistre izvorske vode za velikih vrućina. Nekako, dopala mi se pesma, bila sam ipak previše mala da baš toliko obratim pažnju na tekst.

Mislim da je baka otišla u baštu, iz koje nas je hranila, sve sa svojih 10 već tada artritičnih prstiju, a mene ostavila samu, jer sam se umela zaigrati, uvek sam sebi bila dovoljno društvo. Leto, zvezda upekla, muzika sa radija se čuje i na hladovitom hodniku, zvanom GONK, gde sam se igrala sa .......nečim, malo je tada bilo igračaka.

Da li zato što mi je bilo dosadno, da li iz nekog drugog razloga, tek, odslušam ja i zaista  obratim pažnju prvi put šta to peva Zaim....Evo, prošlo je otada više od 55 godina, ali i sada pamtim pesmu.

"Sve behara i sve cvjeta,

cvijeće miris pruža.

A na mome jadnom srcu

uvela je ruža.

Uvela je, nestala je

iz sjećanja moga.

Kao ruža neubrana

ode za drugoga.

Moje ruže nema više

da se kitim njome.

Ubode me i ostavi

bol na srcu mome.“

Ni danas ne mogu shvatiti zašto su me ti stihovi toliko dotakli, u dno duše same. Ili je to i bila kombinacija sa kadifenim Zaimovim glasom, ne znam....Tek, počeh ja plakati, iz svog glasa, gušeći se od jecaja.

Bila sam toliko glasna, da me je u bašti, sigurno 80 – 100 metara dalje, čula baka, pojurila što je najbrže mogla, izbezumljena od straha šta se dešava, jesam li se povredila, da li me je neko napao, jer sam uvek bila mirno i tiho dete, koje je umelo samo da se zabavi, zadovoljna onim što dobijem, retko puštala suzu.

Kada je videla da neposredne opasnosti nema, a ja, ispružena po onim kamenim pločicama, tulim i grcam iz svog glasa, prišla mi je, uzela me na krilo i zagrlila, pokušavajući da sazna šta se to desilo. Trajalo je to, čini mi se beskrajno dugo, dok od mene, onako uplakane i ojađene, između jecaja i suza, koji su se preplitali, nije utvrdila da mi je žao njega, zato što je toliko tužan, ranjenog srca i ostavljen.

Ljuljuškala me je na krilu, milujući mi meku kosu, leptirastim poljupcima brišući suze sa obraza, dok mi je govorila kako se on jako rastužio, ali će mu biti lakše, kada kaže ono što ga boli, kao i ja tih trenutaka. Upijala sam njenu oznojanu toplinu, njen divan smirujući glas, nežnost, bezmernu odanost i blagost, postepeno smirivala disanje i plač, mala, mršava plavušica, u bezbednom zagrljaju one, koja je mogla dati najviše ljubavi na celom svetu.

*******************

Eto, prođoše godine i godine, nakapa ih, da često i preliva. Ali, tu scenu nikada nisam zaboravila.

Tek sada, posle mnogo, teškim iskustvima plaćenih životnih škola, shvatih da su me te godine i oblikovale u osobu, kakva jesam.....Da me niko neće ubediti kako je razgolićenost, drsko bacanje u lice sopstvenih telesnih atributa potpuno neprihvatljiva, neka se to zove estrada, postoje vrednosti, koje se moraju poštovati.....

Kada sam jednom svojoj sestričini ispod majice povukla bretelu od grudnjaka, odmakla se od mene uz smeh: „Tetka, baaaaaaaaaaš si konzerva! To se tako nosi!“

Prihvatam, možda i jesam „konzerva“. Po cenu svih kvalifikacija ostajem pri svojim stavovima da je svrha nošenja donjeg rublja odvajanje odeće od osetljivih delova tela, a ne jasna naznaka da se ono i nosi......Gaćice i brushalter, da ne kažem grudnjak, su odevni predmeti, dakle u tu svrhu i služe, ne vidim razloga da se javno slave, tako što im se još i pesme pevaju.

Da neke reči, rečenice pripadaju našoj intimi, da stihovi“......NE ZNAM ŠTA BIH JA BEZ TVOG“ baš i nisu za sveopšte slušanje, jer to tako strašno zvuči, kada se čuje iz usta šestogodišnje devojčice, dok uvija nepostojećim kukovima i peva, a nema pojma šta to znači.

Ne mogu prihvatiti da se mladost, sama po sebi lepa i raskošna, mora favorizovati do besvesti, plasirana kroz, po meni, vulgarne vizuelne idiotarije. Ako ću ići u striptiz-bar, znam šta ću tamo naći, pa onda nemam pravo zgražavati se nad lascivnim pokretima, koji vrište – ja imam najbolje sise, ja imam najbolje dupe, kresni me, kresni me, plati pa klati.....Jer, to im je i u opisu poslova, da se stručno „odrazim“. Ali, takva odeća i takvi pokreti nisu za javne medije, koje gledaju i deca, ona, koja bi trebala biti u krevetu u 8 uveče, nakon crtaća, priče i poljupca za laku noć.

Jesam li samo ja luda ako smatram da oznaka „NIJE PREPORUČLJIVO ZA MLAĐE OD 12 GODINA“ predstavlja ozbiljno upozorenje roditeljima da bez milosti odstrane mladunce od ekrana, umesto da im samo bude najava kako sledi nešto interesantno? Biće da je problem u meni, ne može ceo svet biti uvrnut, jedina ja pametna i prepametna.

I kako možemo uzdisati nad Desankinim i Mikinim stihovima, odobravati kako „sreća je lepa, samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštaj da...“ a mirno gledati raznorazna takmičenja budućih zvezda, gde deca, nafrakana i utegnuta (čini mi se da tu najviše uživaju pedofili), izvode nevešti trbušni ples i pevaju lascivne stihove?!

Blago svima, koji kratko pamte, koji, sve što se dešava i što vide, primaju i prihvataju kao normalno....Blago svima, kojima je ono, čemu su ih učili, odavno isparilo poput letnje kiše na vreloj zemlji.

Kad ne misliš, kada ni o čemu ne lupaš glavu, onda nemaš ni razloga zbog kojih ćeš patiti.

Fotografije prenete sa pretraživača GOOGLE