26. lipnja 2016.

JEDAN DAN PRE 65-e




Imam tu sreću i zadovoljstvo da u mojoj neposrednoj blizini živi žena, uveliko u 80-im godinama.

Udovica je....Pre par godina je ostala sama, a pokojni joj je muž, neka mu je laka zemlja i pokoj duši, bio jedno zajebano stvorenje, da je teško zamisliti goru, težu i zajebaniju prirodu.

Radio je nešto za državu, pretpostavljam šta, ali nije to bitno za ovu priču. Svakih nekoliko godina menjao je državu boravka, živeo u celom svetu, već izgustirao sve fensi diplomatske koktele i prijeme. Finansijski problemi su za njega bili nešto, što se dešavalo samo drugima – po njegovim pričama, nije bilo mesta, koje mu je bilo nedostupno, nije bilo stvari, koju nije mogao priuštiti.

Popio je bar 10 olimpijskih bazena viskija, 15 olimpijskih bazena piva, onog pravog, nemačkog obavezno, u kruglama od litra, 20 olimpijskih bazena vina, uvek čistog, jer su špriceri samo za prostake i seljake, govorio bi, pitan ili nepitan.

Nije promašio ni jednu ženu, koja bi mu zapala za oko, a svaku je osvajao samouverenim nastupom, sveznajućom blagoglagoljivošću od onoga što bi zapamtio tu i tamo, jer nikada ništa nije čitao, osim obavezne partijske literature. Nije birao mnogo – dotična je morala imati uverljive telesne atribute, biti spremna da sluša njegove tirade, da mu se divi, da neprekidno cvrkuće pred njegovom harizmom. I da ćuti, jer je samo svoje mišljenje držao ispravnim i apsolutnim. Valjda zato ni nisu imali dece, jer je poodavno pokupio neku boleštinu, koja je njihov brak zauvek učinila neplodnim.

Zato je rođenu ženu pratio kao kobac – nikada nije smela ni pogledati drugog muškarca, a kamoli progovoriti sa njim i ono najformalnije. Da se, kojim slučajem, usudila upustiti u vezu, što je za sebe smatrao normalnim i neophodnim, ubio bi je. Sa njim je više popila batina, nego što je hleba pojela. I prijateljice joj je uskraćivao; ne trebaju joj, govorio je, zar ona ne vidi kako su sve sa njom samo zbog interesa. Kakvog, nije smatrao potrebnim da objašnjava.

Brojao joj svaku paru, koju bi potrošila na sebe, gledajući joj čak i đonove cipela, jesu li dovoljno izlizani  i da li mora kupiti nove; šminka joj nije potrebna, dobra je ona njemu i takva kakva jeste, a i inače, to je samo za kurve; ne treba joj frizer, može valjda sama održavati kosu, kada i onako ništa ne radi. Zato je sebi kupovao najskuplja odela, a onda imao svog krojača, pošto je brzo zapatio pozamašan stomak, cipele isključivo italijanske, kapute od kamelhara, čak su mu i košulje bile ručno šivene, iz BOND STRIT-a. On predstavlja svoju zemlju, on mora uvek biti elegantan, a za nju – šta preostane. Obično vrlo malo ili ništa.

Za restorane, u kojima je on bio omiljeni i rado priman gost, nije ni čula. Na sve prijeme i dešavanja gde je bilo potrebno biti viđen, isključivao je išao sam. Živela je ritmom, koji je on određivao, gledala one emisije, koje je gledao i on, samujući u nametnutom kućnom pritvoru, jer ni za šta drugo nije ni bila, bar ju je on uspešnu ubedio da je baš tako i nikako drugačije.

Onda je on umro, u 80-oj godini, prkoseći svim pravilima o zdravom životu. Jer, koliko je alkohola slio u sebe, koliko masnoća, koliko cigareta, po svim nutricionistima nije trebao doživeti ni 50.....Eto, toliko o zdravoj ishrani i zdravom življenju.

Ostala je sama, izgubljena u svakom danu, koji više nije počinjao prebacivanjem, njegovim zahtevima i prigovorima, ne verujući da može prošetati do prodavnice, a da ne prikazuje i objašnjava koliko je i na šta potrošila, mogla je sesti sa prijateljicama u neku letnju baštu, popiti kafu, pojesti kolač.....Ali, šta joj je vredela sloboda, kada nije imala prijateljica, ni želje da bilo gde ode sama. Zazirala je od ljudi, očekujući svaki čas njegovo prebacivanje, siktavi šapat da odmah izađe napolje. Dobro ju je istrenirao, uspešno i efikasno.

Kada pticu držiš desetine godina zatvorenu u kavezu, nemoj je puštati na slobodu. Ne zna šta je to, zaboravila je da leti, postaće plen prve grabljivice, na koju naiđe.

*******************

Par godina mlađa od njega, tavorila je sama, dok nije počela poboljevati. Prvo problemi sa zglobovima, onda i ostalo. Nema lepe starosti, niko me neće ubediti u suprotno.

I gle.....najednom se oko nje počela okupljati bulumenta familije, za koju nije ni znala da postoji.

Svi su bili silno zabrinuti za nju, naročito bratanica, koju je poslednji put videla još kao srednjoškolku, a sada se pojavila sredovečna žena, dobrano zapuštena, po izrazitim podočnjacima i zamašnoj pozadini se lako moglo zaključiti da dobroj i obilatoj hrani, kao i čaši ne može odoleti. Ona je bila najrođenija, najzabrinutija, najviše predana svojoj dragoj tetki, koju je, reče, uvek najviše volela od svih, čak i od rođene joj majke.

Svaki dan je viđam. Ne izbija od tetke, koja je zaintačila, pa neće i neće da umre. Jeste da nosi pelene za odrasle, jeste bleda kao avet, anoreksično mršava, kao da je isključivo na kokainu, ali ne da se. Ne umire joj se, pa to ti je......

A i baba zapizdila, pa neće u dom. Kaže, dokle je god svesna, biće u svojoj kući!

Nema moja komšinica baš neku silnu imovinu, ali trosoban stan, prepun umetničkih slika i antikviteta, koje je kupovala obično u tadašnjem Sovjetskom Savezu, krzna i nakit nisu za baciti. Pozamašnu porodičnu penziju niko ne može naslediti, ali, daj šta daš.

Džabe je i sirće slatko.

*******************

Dugo mi je trebalo da sama sa sobom raspravim šta mi tu toliko smeta i zašto ne gledam svoja posla, kao i ostali što rade.

Dok sam je gledala ispred zgrade, kako polagano hoda, dok joj kosti samo drži već izvešena, stravično naborana,  avetinjski bleda koža, videh, najednom – sebe. Pa i mene to isto čeka, do u poslednji detalj.

Kada moj zakoniti sapatnik ode na vikendicu, a ja odbijem, jer mi je dojadilo „Vera toči, Vera služi“ svih onih silnih prijatelja od punog stola, koji nas se baš onda prisete i jako požele da nas vide, naravno uz neprekidno jedenje i pijenje, kada smo tamo, prisetim se da mi telefon u tri dana zazvoni nekoliko puta. Doduše, na moj zahtev broj nije u imeniku, a odučila sam sve dobre goste, koji „svrate da vide šta radimo“ od nenajavljenog banjavanja. Šta radimo?! Ne radimo ništa, vodimo rat sa zlehudim vremenima, koja su nas zadesila, trudimo se da ne poludimo baš potpuno.

Ima tome već dosta godina, od kada sam stekla fobiju od zvonjave telefona. Zovu ambiciozni klinci, oni što rade na procenat, opsednuti željom za stalnim zaposlenjem, da mi uvale novu čudotvornu posteljinu, koja se ne pere 5 godina i ne pegla, dušek, na kom se najbolje spava, ili životno osiguranje, koje je ujedno i sjajna štednja. U najboljem slučaju oni kojima nešto treba.

Pokušavam se setiti kada me je neko pitao kako sam. Ne mogu. A pamćenje me još uvek dobro služi, dakle biće da ipak nisam (toliki)  paranoik.

Odavno sam prestala da odgovovaram na cirkularne poruke za Božić, Novu godinu i Uskrs, sa sve stihovima u desetercu. Ko hoće, neka me zove i čestita.

A pošto više nikoga ne mogu da zaposlim, nemam volje za davanje besplatnih pravnih saveta, pogotovo onima, koje sam ubeđivala da ne kupuju stan u zgradi, koja od svega poseduje samo neutaživu želju investitora da na brzinu zgrne pare, pa onda, nakon što su ljuljnuli 50.000 evrića za vazduh, vade oči sa nezainteresovanim tužilaštvom, koje sve to tumači kao „obligaciono-pravni odnos“, dakle ishod „soli na rep“, jer je graditelj otišao u stečaj, a para nigde.....

A i dojadilo mi je da budem sveopšti psihoterapeut, slušajući priče o nezahvalnoj deci, o napornim muževima, koje najednom trese kriza srednjih godina (izgleda da to kod njih traje do 85-e), jalovo gubljenje vremena, jer ko ne može prihvatiti vreme u kome živi, onda ni nije za njega. Zapatim plikove po jeziku od ukazivanja na lepe stvari, nije baš sve toliko crno, da bih kao odgovor dobila - "Ti to ne razumeš, lako je tebi".....E pa, neću da gubim vreme na jalove diskusije. 

Moje drugarice, ako su zaposlene, vikendom ne znaju čega će pre da se dohvate, obavljaju nabavku, kuvaju po 5 ručkova i zamrzavaju, znam da žele samo tišinu....A one, koje imaju sreću da su u penziji, odmaraju se od sebične dece, kojima su bebisiterke i služavke svakog radnog dana, a počešće i vikendom, jedva dočekaju malo slobodnog vremena da predahnu, da pogledaju neki film, da jednostavno ćute i gledaju kroz prozor. I ne zameram im.

******************

Ako bude išlo redom, a ne budem te sreće da me tresne infarkt ili neki šestomesečni kancer, pa odlutam elegantno i na vreme u večna lovišta, nanizaće se godine.

Moja baka mi je usadila kult rođendana. I nikome od mojih dragih ne propuštam da čestitam, ponavljajući ono što mi je ona govorila – „to je veliki dan, jer je Bogu drago što si na ovome svetu baš ti.“

Mrzim iz dna duše samo svoj rođendan.

Jer, toga dana neizbežno pravim bilanse onoga šta sam planirala i onog šta sam ostvarila. Imam osećaj da sam se našla u dvorani iskrivljenih ogledala – moji snovi su poprimili čudovišne oblike, izobličeni su, keze mi se i cerekaju, podsećajući me da sam trebala voditi računa šta želim...Sve se ispunilo, ali u nekim svojim grozomornim obličjima, od kojih  me trese jeza i razdiru noćne more.

Neće proći dugo, a počeće me opsedati nećaci i nećakinje.

Gledaće me kako izgledam, posmatrati kako hodam, tražeći znakove neke boleštine ili iznemoglosti....Govoriće mi o tom i tom specijalisti, koji sjajno leči, nije baš jeftin, ali vredi.....Trudiće se da ne primetim kako pažljivo računaju koliko mi je još vremena preostalo, dok okom sudskog izvršitelja procenjuju ono što imam i što bi im baš dobro došlo. Čini mi se da i onaj „zoger“, kome nikako da zamenim polomljenu dršku ima svoju vrednost.

Učestvovala sam u bezbroj ostavinskih postupaka.....Malo koji je završio bez parnice, čim je bilo više naslednika. Svako je smatrao da je baš on najvažniji i sa najviše prava da nasledi sve.

Da li me je rad sa ljudskom patologijom učinio tako ciničnom ili život, u kome su „živi roditelji mrtav kapital“? Ne znam....A i nije ni bitno, ishod je isti.

******************

Zato sam čvrsto rešila da ću živeti, ako neko kompetentniji ne odluči drugačije, jedan jedini dan pre mog 65-og rođendana. Ni sat, ni minut više od toga.

Ne želim dočekati te bljutave trenutke neskrivene pohlepe „došlo vreme da se voli tetka“.


Sve fotografije su preuzete sa GOOGLE pretraživača


19. lipnja 2016.

OSETIŠ LI BAR DRHTAJ BOLA?









Osetiš li nekada bar treptaj nečega nalik bolu, kada postaneš svestan da više za mene nisi ono, što si bio za vremena?

Onda, kada sam satima čekala tvoj poziv.....tvoj glas....neku sladunjavu sličicu, koja mi je u to vreme značila toliko mnogo.....neku pesmu, namenjenu meni, bar sam ja bila uverena da je to tako.....kada me hvatao očaj, ako od tebe nije bilo nikakvog odjeka?

Ono vreme, kada mi se koža žarila od tvojih zamišljenih dodira...kada su mi usne bubrele od poljubaca, koje mi možda jesi, bar u tom trenutku, a verovatno i nisi nikada uputio.....kada sam pamtila samo one toliko kratke trenutke, dok smo bili zajedno.....par sati, jedan dan....Kada su mi ramena gorela od dodira tvojih mekih, dugih prstiju, iščekivanja svega što će slediti nakon toga......

Zar sam mogla biti toliko zasleplepljena,  da ne shvatim nikada koliko sam za tebe bila još samo jedna u nizu? Zar nisam mogla shvatiti da nikada neću biti ono što sam želela, polazeći od sebe, svojih razarajućih emocija – jedna i jedina?

Dok si meni uništavao dan ljubomorom, jer mi se možda javio ovaj ili onaj, koga nikada nisam gledala, ti si koristio svoje slobodno vreme do krajnjih mogućnosti....Postoji li ijedna dostupna, bez obzira kojih godina, koju nisi dobro odgledao, pozvao na piće, nakratko gasio žeđ njenim telom, kao što si neprekidno tražio od mene? Postoji li ijedna, koju nisi fokusirao, smestio na spisak svojih budućih zahvata....Neće pobeći, nijedna ti nije izmakla, zar ne?

Da li ti je bar zasmetalo prvo varanje, ono kada posle kratkog i brzopoteznog ljubavnog čina osetiš samo prazninu? Njeno telo je savršeno, tehnika još bolja, ali to nisam ja, ona te ne zna zasmejavati, ne zna o čemu pričaš, da želiš samo spavati, a ona bi još....Tebi nije do toga  želiš ono što si imao kod mene,  tiho smejanje, neobavezno milovanje, hladno belo vino i cigaretu, onu pravu, a ne post.....Ona ne shvata koliko ti je važno da ti, zadovoljenom, provlači prstima kroz kosu, miluje jagodice, crta lice prstima zatvorenih očiju, kao što sam ja znala.....

Da li ti je zbilja toliko značilo zavidno posmatranje tvojih nazoviprijatelja, kada si odlazio sa nekom lepoticom, s nogama od ušiju, a svi znali gde ideš, koja je od tebe uvek očekivala nešto.......Posao, neko lepo putovanje, nakit, bio ti i običan „SVAROVSKI“, firmiranu tašnu, šanirane naočare, „Dolce&Gabana“ iz pretpretposlednje sezone, „Sharles Jourdane“ sa stileto štiklama od 14 cm, sa revije iz 2013.godine, aktuelni hit u „UŠĆU“  ili fensi buticima, onim sandlama koje su mogle služiti samo do taksija i restorana.....

I, kada si sve to isprobao, da li si se setio da sam od tebe tražila samo delić tvog vremena? Jednu poruku dnevno, povremeno neku pesmu, koje se nikad nisi mogao setiti, uporno si mi ponavljao samo hiperglikemičnu Selin Dion, njene pesme, koje su imale prođu smo u Las Vegasu....

Sa mnom si mogao imati ceo svet, a to si toliko brzo zaboravio.

Mogli smo se šetati po kineskom zidu; onda bi čuo od mene da je to jedna ljudska tvorevina, koja se vidi sa Meseca.....Mogli smo šetati, bar i po onom delu za turiste, kad bih ti pričala da je za izgradju potrošeno stotine miliona kokošijih jaja, jer je samo to bilo, po prosvetljujućem saznanju ondašnjih graditelja, vezivno tkivo, koje je trpelo uticaj vremena.....Mogao si mi onda, za sitne pare, kupiti dugu belu haljinu, sa neprocenjivim vezom, znaš ono što ja volim – boja na boju – koju bih nosila tebi za volju i ljubav, jer mi nikada nije pristajala snežno bela, u njoj je moja koža dobijala odsjaj pokvrenog sira, meni su uvek pristajale samo bež nijanse – boje mladog bisera, tek izbolovanog.....I kada bi jeli štapićima, a ja te učila da se ne brukaš kako se to radi, na nekom 36-om spratu restorana za strance, uz hladno kinesko pivo, toliko bolje od poznatog ti „HEINEKEN“-a, gledao bi moje blistave oči i osmeh, koji kamen rastapa, dok bih ti pričala o kineskoj kulturi, o hiljadama godina civilizacije, koja je barut upotrebljavla jedino za vatromet.

Mogao si sa mnom ići u kraljevsku palatu na Tajlandu.....Znaš, onu, u koju ne možeš ući bez dugih pantalona, a kupiš ih za sitniš na ulazu....Onda bih ti skrenula pažnju na palatu, za palatom ,koje se smenjuju, sa krovnim pločicama od ogledala.....a sve su na broju, ne nedostaje ni jedna jedina.......pokazati si smaragdng Budu, najveću svetinju budističkog sveta, skulpturu, isklesanu od smaragda, veličine 46 cm, koga jedino kralj može oblačiti 2 puta godišnje  u letnju i zimsku odeću.....Zamisli, koliki je to morao biti smaragd, da se od njega napravi figura te veličine, koliko je tu ostalo komada za prstenove, ogrlice......

Sećaš li se da mi je smaragd bio oduvek najomiljeniji dragulj, uprkos verovanjima da donosi nespreću? Uvek sam formirala i pratila samo sopstvene standarde, nikada se nisam obazirala na verovanja...Možda arogantno, možda previše samouvereno, ali to sam ja, ne sećaš se?

Možda bi onda, uz mene, prihvatio predviđanja da budućnost pripada buditsitčkom svetu, da je to sasvim drugi svemir, u odnosu na nas hrišćane - trpi u ovom svetu, jer te u narednom čeka nešto mnogo bolje, neki život ni nalik ovome koji sada živiš?

Nikada ne bih insistirala na putovanju u Egipat – kakav je to dožiivljaj, ako te prati kordon vojske sa dugim cevima? Ali, zato bih te odvela u Luvr, sasvim dostojno „sačuvan“ od kradljivaca mumija, pa ti pričala satima i satima o neutaživoj ljudskoj želji za besmrtnošću, gde su majstori vadili mozak kroz nos, i oslobađali telo svh kvarljivih organa, ali su ipak bili vezani pravilom da ženska tela mogu mumuficirati tek 3 dana nakon smrti – preveliko je iskušenje čekalo stručnjake za večnost, ako bi im pod ruke došlo sveže ženso telo.....I pričala ti o Ozirisu, bogu smrti, čije je jedno jedino ptičje pero odlučivalo može li duša u raj ili u pakao.

I, zamisli, sve bi to mogao upotrebiti kao odbitnu stavku za porez – na sva ta putovanja si išao službeno,  valja razvijati poslovanje, nema revizora, koji bi ti na to mogao staviti i jednu jedinu primedbu. Dakle, doživeo bi nešto, o čemu nikada nisi ni sanjao, a sve bi išlo na tuđi trošak, bar u onom krajnjem ishodu.

I onda si se ti, najdraži moj – uplašio......Zato što mene teško možeš impresionirati.Nikada nećeš biti siguran da li je moj smeh od lepog raspoloženja, ili od nečega što si lupio. Tresnula te u glavu sopstvena nesigurnost.

Ja i dalje mogu zaustaviti saobraćaj......iako ne nosim kratke suknje,zvane manžetne, iako nemam otkriven stomak sa problematično-kristalnom miđušom na pupku, a blajhano plava kosa sa izrastkom od e cm mi se ne sliva na ramena....Dobro izgledam, znam šta hoću, ne dam se isfolirati. Previše toga sam videla, odslušala, nešto i doživela, da sa 100 metara ne bih mogla videti sliku iza slike, osetiti priču iza priče.

Trebalo mi je vremena da shvatim da te je baš to najviše i uplašilo.

Zato si odabrao udobniju barsko-žabokrečinasto-plitku opciju – vrhunac dostignuća socrealističko-tranzicione varijante. Muškarac mora biti prvi po svaku cenu, ako to nije tako, onda to i nije to. Mnogo je jednostavnije pametovati jedva punoletnim „šišarkama“, koje od svega jedino sigurno znaju radno veme solarijuma i to za onu „Čokoladnu nijansu. Sve ostalo oduzima vreme, a i nije IN.

Prvo tvoje „nepredviđeno odsustvo“ doživela sam u na način klasične šiparice – gledala da li mi je uključen telefon, radi li skalamerija, gledala, a što inače ne činim, vesti, ne bih li na kajronima, ustanovila da se tu i tu desila saobraćajna nezgoda. I bolelo je, ne mogu da kažem da nije.

Kada je učestalo, shvatila sam da nije slučajnost. A i ti si sam stavio trešnju na vrh sladolednog kupa, kada si prestao tražiti obrazloženja. Ranije si bar „bivao zauzet“, „nenajavljeno su naišli poslovni partneri“, bila je vodovodna havarija u stanu....Onda si zaćutao, jedna lična greška za drugom, a u igri si ostajao i dalje, jer ja nisam imala snage da presudim. Sam si me naterao da konačno počnem i razmišljati; kad malo razmislim, trebala bih ti zahvalna na tome.

Sve što sam do tada potiskivala, isplivalo je na površinu.

Činjenicu da nikada nisi mogao zapamtiti kada mi je rođendan....Koje boje nosim, kakvu kozmetiku upotrebljavam.....Kada si mi doneo onaj vrišteće narandžasti ruž za usne, sav srećan i ponosan, što je „ŠANEL“, a nikada na meni nisi video ni sličnu boju....Kada si mi po ko zna koji put pričao isti vic, istu priču, u kojoj si ti , naravno, ispao najpametniji, najdomišljatiji, junak dana, pa si „sve skresao u lice“, a znam da se mrštiš kada ja insistiram na hladnom piću i vreloj supi, jer te baš konobar poznaje.....

Kada si mi uporno donosio crvene ruže, sve pogledavajući u one retrovizore na ramenima sa nemim komentarom „A, šta kažeš kakav sam rođeni kavaljer“, a znaš dobro da ja volim žute i isključivo žute....

I još mnogo toga, čega neću da se prisećam, ne želim prizivati zle misli. Dođu one i same.

Priznajem, bilo mi je u početku teško. Po dobrom starom običaju, grešku sam tražila u – sebi. Ti si i dalje ostajao van domašaja mojih emotivnih seciranja.

Onda sam počela vraćati vreme unazad, ovog puta nepristrasno, hladne glave i britke pameti, konačno priznala sebi da je sve to, o čemu razmišljam samo vrh ledenog brega; ispod površine krije se takva gromada, koja bi mogla rasturiti i tri TITANIKA. Jednom sam morala priznati sebi da me opterećuješ, da me tvoje bezočne lagarije ponižavaju i vređaju mi elementarno dostojanstvo.

Kada prvi put nisam ponela telefon sa sobom, dok sam išla do prodavnice, znala sam da je proces otklanja zavisnosti započeo.

Zanimljivo je kako sve zablude možemo pripisati uvek i isključivo sebi. Niko nas ne može isfolirati, ako mu mi sami to ne dozvolimo. Pogotovo onda, kada to prija našem egu.

Nisam te krivila, bar kasnije ne.....Znala sam da tvoje razmaženo ponašanje mogu pripisati isključivo činjenici da sam te ja puštala. A mogla sam znati, da sam htela.....Samo, što mi u tom trenutku nije odgovaralo da angažujem vijuge, lepše je bilo slušati tvoje ljigavo-pubertetsko-Danijela Stil izjave, koje su u toj meri vrvele od sladunjavosti da bi svakom normalnom izmerili nivo šećera u krvi bar 25, dakle onaj za bolničko lečenje.

I onda mi više jednostavno nije bilo stalo. Počeo si me nervirati, nisam se ustezala da ti to i ne saopštim.

Posle prve zapanjenosti, sledio je naravno bes, povređena sujeta je iznedrila najgore uvrede, koje se nekom mogu saopštiti, ostavio si me samu sa neplaćenim „CHIWASOM“ to duplim, te odjezdio u nove pobede, u nova osvajanja, zaklinjući si pritom sebi samome, kako od sada više nećeš imati posla i sa jednom koja ima i dve vijuge više od kokoške.

Bolelo je. Jako. Kao kada sa tek sraslog ožiljka počneš skidati krastu, a sve ispod još uvek je živa rana.

A onda sve manje. Još kada sam se oslobodila tvojih poklona, pokupovanih po tržnim centrima u nekoj nedođiji, gde se naravno može stići samo autom i to, naravno, na rasprodaji, kao da sam ponovo počela disati.

Još ću početi verovati da mi je neka samozvana proročica, stavila čini na sve te koještarije, kako bi me učinila zavisnom od tebe.

                                **************************


Ponovo dišem punim plućima, često se i ne javim, kada čujem da neko zove, jer u tom trenutku baš nemam ni volje ni nerava za bilo koga.....Opet nosim boje, koje sam volela i nosila celog života, a ne samo prokletu belu i pink (?!?!?!?!), na kojima si ti insistirao.

I ošišala sam se. Slobodno nekoj drugoj vrti uvojke po prstima, prekri lice njenom kosom.....Moja frizura, ovakva, kakva je sada, mi se baš jako, jako dopada.

Gledaću i tri filma zaredom, umesto zaluđujućih i zaglupljujućih fudbalskih utakmica osmog nivoa PR
IMERA LIGE, prekidan tvojim upadicama kako je „sudija podmićen“, „igrači se vuku po terenu kao trudnice, a i tvoja baba Stana bi taj udarac sigurno odbranila, nisi propuštao da primetiš, dok je golman zabezeknuto-glupog izraza lica gledao loptu u mreži.

Ništa mi više ne značiš. I ti to dobro znaš, uvek si umeo da sjajno osetiš moja raspoloženja, samo što za njih nisi hajao. Nisu te se doticala. Ovo – ovo te ne može ostaviti ravnodušnim.

Ne znam.....Možda si me i voleo,  u onoj meri koliko si sposoban za to. Nije baš sve bilo poziranje, gest gesta radi, ponekada je isplivao na površinu onaj čovek, čija je jedna reč mogla da mi obasja ili upropasti dan ili celu sedmicu.


                                ***********************

A ipak, kada se u tako retkim prilikama sretnemo, kada te neka fraza sigurno podseti na mene, osetiš li bar drhtaj žaljenja? Žaljenja za onim što smo mogli imati, a ti si smatrao bespotrebnim i da tražiš, jer se to, naravno, podrazumeva....

Preskoči li ti srce, bar na trenutak?