14. siječnja 2017.

RASKRŠĆA






Kada je pre nekih pedesetak godina gazda Stevan Jovanović ženio sina jedinca Miluna, bio je to doživljaj za celo selo, negde na jugu Srbije. Istina, teška su bila vremena, i tada je seljak morao jako mnogo da radi, ali je ipak nešto i ostajalo.....Spominjani su neki krediti, neki Zeleni plan, pa su ljudi već lakše disali. A i u Stevanovoj porodici se već godinama u generaciji rađalo samo jedno muško dete, pa je Milun, došao kao blagoslov ocu i majci, koji su već izgubili svaku nadu da će sepojaviti naslednik u kući Jovanovića. U poslednjih stotinak godina,muška deca nešto i nisu htela u njihov dom. Sudbina, šta li....

Momak je odslužio vojsku, dokazao da je muško i sada ga je valjalo ženiti. Muškarac semora mlad vezati porodicom, ne sme ostati matori momak, kad već ima četiri sestre da mu i ženu i porod paze kao malo vode na dlanu.

Kuća puna svega, radilo se vredno, od prvog svitanja pado kasnog mraka.....A još od Milunovog rođenja, zakopao je Stevan deset hrastovih  burića najbolje šljivovice svom jedincu za svadbu. Istina, vlast i nije baš blagononaklono gledala na velika veselja, smatralo se to rasipanjem i nečim što se ne bi smelo podsticati, ostatkom trulog buržoaskog vremena.....Neprihvatljive su gozbe od 3 dana, kad se stolovi rasturaju od jestiva, a radnik – samoupravljač mora tako teško da radi i jedva preživljava.

Nikom Stevan ništa nije govorio, ali nije ni pitao za dozvolu. „Trošim moje“, mislio je, „niko mene gleda kada se uveče vraćam kući da odmorim telo, koje više i ne osećam od umora, a volovi jedva potrefe kuću.....Niko me ne gleda ni kada pre prvih petlova ustajem, ni jedna me zora u krevetu nije dočekala. Pa, mogu valjda jedinog sina ženiti kako ja hoću i kako dolikuje?!“

******************

Mlada, Svetlana, lepa je i skromna, vredna, prava za domaćinsku kuću. Nije joj ime baš srpsko, ali šta da se radi kada su posle rata skoro sve bile Svetlane, valjda po Staljinovoj kćeri.

Doduše, nije baš Stevan bio potpuno miran. Čuo je neke seoske priče, ali je sve pripisao dokonim babama, što samo sede po sokacima i žuljaju jezike.....koje nijednu devojku na miru ne ostavljaju, svakoj greha znaju, koliko god on sitan ili nevažan bio, ništa im nije moglo promaći. Čuo je on kako se spominje neki Rade, navodno su se on i Svetlana nešto i gledali, kleli s neki kako su ih par puta videli kako zamiču u guštik u noćno nedoba.....Ali, rešio je da ne obraća pažnju na to, svet je dokon i svašta priča, samo tuđu brigu vodi i u tuđem oku i treščicu vidi, dok mu svoj balvan ne smeta, pa je devojka lepo i po svim običajima isprošena.

Doduše, bila je u početku malo uplakana, no, možda je to bilo i od sreće. Ko bi tu ženskadiju uostalo i razumeo, umovao je Stevan, dok je ugovarao pečenje jaganjaca i prasića.



Jelo se i pilo dva dana i dve noći. Muzika je treštala, morao je Stevan da stalno nadgleda svoje goste, očigledno već dobro podnapite.....da sene poruči neka pesma, koja miliciji ne bi bilapo volji, pa eto onda belaja bez potrebe.

Bilo jedmnogo lepih pogledavanja, noveće svadbe očigledno nastaviti do kasno u zimu, kad im je i najbolje vreme, kad prestanu poljski radovi. Cela jedna ispražnjena soba bila jeprepunjena poklonima, a dve mladoženjine sestre su dobile u zadatak da naprave tačnu evidenciju šta je ko doneo,kako bi se kasnije sličan takav poklon mogao i vratiti. Šarenilo se, naspram sveže belo okrečenih zidova od italijanskih gondola, sve kao pozlaćenih, pa se još čuje i muzika kad se navije....od ćebadi, sve „VUTEKS“ Vukovar, odnekud izvučenih servisa za ručavanje, već pomalo umoljčanih ćilima, čuvanih par desetina godina....Imaće mladenci dovoljno da prve dve godine ništa ne moraju kućiti, a za devojačku spremu se pobrinula prija sa sestrama i rođakama, jer joj se kćer u bogatoj kući Jovanovića nije smela osramotiti.

Posle prve bračne noći, koju je mladoženja dočekao poprilično pijan od dobrerakije, iznet je i svečano prikazan na dvorištu čaršav,nešto malo krvav....Ali, ništa strašno, ove mlade devojke zdravlje uništavaju u tim tankim čarapama, vunene više niko ni ne gleda....Ni neveste nisu kao nekad što su bile.

*********************

I da sve bude kako najbolje može biti, kratko vremena posle svadbe, jedva da je i jedan mesec prošao, mlada je dala do znanja da je trudna.  „Svaka  čast junače, muškarčino očeva“, rekao je Stevan,“neka i ovu kuću već jednom momčići ispune!“

Nije nova mlada imala baš puno da radi. Štedele je i svekrva izaove, neka, mogu one, neka se ona samo odmara, neka spava i pije puno mleka. Baba Petra, neprikosnovena vračara u selu, ugasila je ugljevlje, pa je onda za svaki slučaj bacala i pasulj i sve je bilo narečeno da će Svetlana roditi sina.

Kada su babu poslali kući, dobro je počastivi celim butićem i bubrežnjakom od tek pečenogpraseta i još punom tepsijom gibanice, slavilo se još par dana, a najpijaniji i najveseliji je bio upravo budući otac...Svaka mu čast na pogotku, tapšao ga je po ramenima deda Stevan, pa neka svake godine bude po jedan muškić....Jovanovićima treba sinova, Srbiji treba sinova, mnogo se izginulo....Moraju se devojke udavati, moraju se nova deca rađati! Da se seme ne zatre, daleko bilo!

********************

Tek je mlada zamakla u osmi mesec, kada je počela jako da se zamara....Babica je rekla da se stomak jako spustio, ali eto, dešava se i to, pa ne prođe nekoliko dana i prostranim dvorištem se razlegoše jauci i krici porodilje. Istina, ima i državna bolnica, ali su i do tada Jovanovići uvek u svojoj kući decu dočekivali, pa ni ovaj slučaj nije smeo biti izuzetak.

Doktora su doveli, babica je već poduže bila tu, a nekako se našla i Baba Petra, vrteći glavom. Kod nevine devojke, ako nije nešto teško radila, a znalo se da ništa teže od kašike Svetlana nije podigla, teško ide porođaj pre 9 meseci. Ali dobro, deca se i prerano rađaju.

10 dugih sati nevesta se porađala, žene se ustrčale po kući, a muškarci ushodali po avliji, pijući kafu za kafom i rakiju za rakijom. Uglavnom, posle jednog dugog i bolnog krika, koji je i Stevanu i Milunu suze na oči naterao, začuo se iz kuće slabašan plač, skoro cviljenje.....Izađe babica napolje i ponosno, kao da je ona rodila, objavila – „SIN domaćine, unuk i naslednik!“

Dete nešto baš i nije bilo krupno, ali ni sitno za nedonošće, imalo je dosta one bele masnoće po sebi....Žene su ujkale i huktale, čista posla nisu, nedošeno nije ili baš i ne liči puno....Ali, stvar je nekako legla i mali Zoran Jovanović je uskoro dokazao da više i nije tako slab, drekom je budio i pradedu, uvek dremljivog pored zidane peći, iako nikada nije plakao duže od minut ili dva.....Odmah bi ga neke ruke prihvatile.

Kad je malo ojačao i došlo vreme, krišom je kršten u seoskoj crkvi, čudom izmakloj pretvaranju u dom kulture.

Ukoliko u nekoj porodici dugo nema male dece, svi se naprosto utrkuju da utvrde ko je sve od roditelja, baba,deda i ostalih srodnika ostavio traga na licu deteta. Siroto bepče još nije ni počelo držati glavu uspravno, a već je familija (tatina) ustanovila da je nos dedin, brada babina, uši  i oči na oca. Majčini su se, naravno, samo mudro smeškali, ubeđeni da prijatelji pojma nemaju, jer, šta tu ima da se diskutuje, kad je beban isti majčin otac, tj. deda.

Ni maleni Zoran nije izbegao takvim ocenama i procenama, s tim da je, kad je već prohodao i počeo dobijati dečačke crte, porodični samit doneo uglavnom usaglašen stav da dete ima tatina usta, dedin nos, babine oči, a majčinu kosu...

Rastao je tako Zoka, mažen i pažen. Za njega je uvek moralo biti pilećih bataka, sveže pomuženog mleka i mladog kajmaka, a deda Stevan mu je, svaki put kad bi se vratio iz sela, u skoro otvorenoj prodavnici, uvek kupovao i donosio čokolade PLAVI 9, one naše prve, plavo-zlatne, što su se valjda samo za rođendane i najveće praznike poklanjale.


Kako za koga, ali za njega je moralo biti.

********************

Malo dete ne može nikada potpuno izbeći nevolje – bilo je mnogo njih, koji su pazili na njega, ali Zoran je bio izuzetno živo dete, rano prohodalo, koje je već posle prvog rođendana, bogato proslavljenog, geguckalo po celom dvorištu i ništa mu nije moglo promaći. Bio je to najmanji stvor na dve noge,koji se mogao videti.

Padao je i povređivao se.....no, to bi se uvek nekako zalečilo i možda bi sve teklo bez ikakvih problema i njegov život imao sasvim drugi tok da se, jureći za mačkom, nije sapleo o otpalu granu sa šljive, koja se počela sušiti i oronjavati, pa pao na kosu, ostavljenu pored šupe,nogicom baš preko sečiva.

Mališanova vriska uzbunila je sve u kući; deda je zgrabio unuka i pojurio ka ambulanti, gde je lekar čudom bio tog dana (behu to vremena kad je lekar dolazio u selo jednom nedeljno). Odmah je previjen snažnom poveskom ali je saopštio sluđenim roditeljima da dete mora odmah u bolnicu, jer, reče, krvarenje je jako, teško će ga biti zaustaviti i sigurno će malom trebati dodatno dati krv.

Kada su došli u bolnicu, a ni oni se nisu mogli setiti koga su sve moljakali, niko osim direktora Zadruge nije imao auto, dete je bilo zbrinuto, ali je ubledelom i već potpuno malaksalom Zoranu je bez trena odlaganja trebala transfuzija. Tu su mama i tata, šta je jednostavnije nego da se odmah roditeljima izvadi krv, jer je roditelj sigurno najbolji davalac, pa još samo da se utvrdi ko više odgovara – otac ili majka. Dete je, inače, kako je odmah utvrđeno imalo krvnu grupu B.

******************


Nakon što su i od Svetlane i od Miluna uzeti krv radi utvrđivanja krvne grupe, ostavili su ih pred vratima ordinacije. Mati je grčevito plakala, a  i Milunu je nekontrolisano podrhtavala brada, dok su se trudili čuti kroz zatvorena vrata sve  tiše jauke svog deteta.

Onda je izašla medicinska sestra i pozvala ih da uđu. Sa strahom su stupili iz pretrpanog hodnika u čistu i svetlu ambulantu, stali oboje pred lekara, zagonetno namrgođenog i zamišljenog, pogleda uperenog u nešto, što je njihovom neukom oku izgledalo kao niz brojeva na belom papiru, koji im je bez reči pokazao da sednu ispred njega.
-         „Je li ovo vaše dete?“
Očekujući neko sasvim drugačije pitanje, Milun se, već prenapet od straha i crnog iščekivanja, prenu i izbrecne:
-         „Moje,pa čije li će biti, ja sam mu otac!“

Ćutao je lekar i opet gledao onaj nalaz pred sobom.
-         „A ti, da ti snajka, jesi li mu ti mati?“

Jedva protisnuvši reč, kroz uzdrhtale usne, Svetlana rukavom obrisa oči, pa izusti:
-         „ Pa ja, nego ko će drugi, gosn. Doktore, ja sam ga rodila.......“
-         „ Onda mi objasnite, sunce li vam jebem, kako to da oboje imate krvnu grupu A, a vaš sin grupu B?“

Najednom je zagrmela tišina, spustila se nad prostoriju iz koje je odjednom sav vazduh bio iščezao.....Svetlana i Milun se pogledaše...a onda Svetlana poniknu očima i poče još jače plakati...

Milun, zbunjen, pregledeo, prvo odmeri ženu, pa lekara i upita:
-         „I, šta to znači, crni doktore?!“
-         „To znači Milune, momčino, to znači da kad oba roditelja imaju krvnu grupu A, dete može imati samo tu istu ili nultu, ali nikako i ni u kakvoj kombinaciji ne sme imati krvnu grupu B!

Dobro se vas dvoje preispitajte šta li to može biti, ali, izađite oboje u hodnik, mi moramo tražiti krv detetove krvne grupe, mali je već preslab! A vi ovo raspravite, samo ne ovde. Pravac kući, dete ćemo nekako uspeti spasiti, nadam se, pa vi tamo raspravite kako je ovo moguće!“

**********************

Mališa je ostao u bolnici,a njih dvoje se vratiše kući, u svoj dom, koji više neće dugo biti njihov zajednički.

Svetlana je plakala, odbijala, vriskala kako ona ništa nije kriva i šta, uostalom, doktori znaju, sve dok na kraju, kad je pobeleli Milun posegao za teškom šakom seljačkom, nije priznalakako je na tri nedelje pred venčanje i svadbu, srela svog starog momka, onog što je nije hteo ženiti jer je sirota, a i laka je, kako se dala njemu, daće se i drugom....Tvrdila je kako nije htela, ali je ovaj bio jači od nje, svladao je...mislila je da ništa neće biti, zato i jeste bila onako tužna na prosidbi. Prvajoj je ljubav bio, ali šta je sve vredelo, kad mu kao žena nije trebala i nije bila dostojna njegovog prezimena.

A krv na nevestinskom čaršavu objasnica je kesicom pileće krvi, koju je dobila od majke,da se izbegne sramota i svadba ne propadne....

I voli Miluna, on je najbolji čovek na svetu. Biće mu dobra i verna đena, bolje od nje neće biti, samo da ostanu zajedno, da se bruka sakrije, a“dete nije samo onoga ko ga napravi, već i onoga ko ga podigne“!

********************

E, tu širinu ni Milun, a ni otac mu, već nisu imali.

Voleli su Zorana kao zenicu oka svoga, drhtali nad njim, ali kako da puste da im u kući živi dete, koje nije njihove krvi, da Stevanov naslednik bude onaj, kome se otac i ne zna (Svetlani baš i nisu nešto puno verovali), to ne može biti!

Ona mora sa detetom otići, što dalje to bolje i neka joj na pamet ne padne da traži alimentaciju. Od bruke i jada, ne mogu i neće brisati dečakovo prezime i podatke o ocu u krštenici, ali, ako se ona ikad pojavi na sudu, pući će sramota u 20 sela...I brak odmah mora biti razveden, neka pokupi samo ono što je donela sa sobom, niti jedan poklon od muževljevih nesme poneti, niti je šta od Jovanovićevih njeno....Neka ide, samo neka ide što pre.

********************

Tako se Svetlana vratila kući majcii ocu, sa  dvogodišnjim detetom i nešto malo stvari, koje je kod udaje od svojih dobila.

Njeni nešto ni nisu bili iznenađeni. Naslućivali su, znali.....

Ostali u selu nisu, ali su nagađali šta se to tako krupno moralo desiti. Jer, ne bi Stevan pustio unuka da mu iz kuće ode, pa da mu je mati i najgora na ovom svetu....

Još je svet i mogao razumeti da ode Svetlana.....Često se dešavalo  da snaha, ako nije u volji svekru i svekrvi, nema šta tražiti u kući, ali dete?

Priče su kružile svakojake. Uglavnom, dok su jedni pretpostavljali da mali mora imati neku tešku telesnu manu, svi se drugi prisetiše nekog Svetlaninog dede, koji je bio vrljiv, pa jedne od prababa, koja je za puna meseca šetala po dvorištu i huktala kao sova.....Onda se, je li, baba Petra naprasno prisetila kako je u ugljevlju, koje je s početka trudnoće gasila, bila neka čudna figura sa malim roščićima na potiljku.....To je bio predznak, ustvrdi ona, da sa majčine strane vučeneka teška kletva....I da je bolje što su se Jovanovići oslobodili đavoljeg nakota, koje im za kuću nikad nije ni bilo.

*******************

Nije prošlo dugo, možda par meseci, kad je Svetlana spakovala nešto malo stvari u kartonski,  izgrebani i olinjali kofer i otišla iz sela. Sina je ostavila namrgođenom ocu, koji je od stida jedva iz kuće izlazio, samo do do njive i Zadruge, kad je predavao žito i kukuruz i majci, pocrneloj od muke, sve češće i češće poboleloj, leti i zimi zamotanu u crnu vunenu maramu.

Dugo se nije znalo gde je, nije se javljala.

Po selu se pričalo kako se udala za nekog udovca sa četvoro dece....da radi u Beogradu, kao sluškinja u finoj porodici jednog važnog druga.....Nilo je ionih, koji su je videliujednoj kafani gde dolaze uglavnom kamiondžije, radi kao konobarica i sedi sa gostima, a zna se da i sa gazdom živi.

Tek, priče su malo utihnule, kad je stiglo pismo iz Austrije, iz linca, gde je Svetlana otišla da radi i tamo, kako je tvrdila, našla posao i stan.

Prvo se stišale, a onda opet razbuktale...Jer, najezda odlazaka trbuhom za kruhom u tuđe zemlje tek je stidljivo bila počela, retki su imali hrabrosti da odu, dok je većina još verovala kako se i ovde nešto može napraviti.... I oni što su otišli, mahom se zaputiše u Nemačku, poneko u Francusku, dok je Austriju retko ko i spominjao. Pa, zar se i tamo može raditi?

Očito mođe, ako je verovati Svetlaninom pismu, koja će, reče, čim se snađe, doći i sobom povesti i Zorana, „neka raste s kulturni ljudi i jede leba bela svaki dan, a ne samo za velike praznike“.

Baba je deverala sa detetom kako je znala i umela. Pored stoke, živine i zemlje, teško je bilo svuda sobom vući mališana, koji je od živahnog dvogodišnjaka, kao zift crne kose i svetlih pametnih očiju, uvek nasmejanih rumenih usnica, postao ćutljiv i povučen, divljačan i nepoverljiv prema svakom, osim prema svojoj babi, iza čije se crne cicane suknje nije micao.



A pisma su prvo dolazila svaka dva meseca....pa tri...pa je prošla cela godina da se Svetlana nije javila. Nakon toga, uzalud je maleni Zoran iščekivao na kapiji, poštar je donosio jedino razreze za porez, a druga pisma više nisu stizala u tihu i neveselu kuću.

Kad je baba, a da je on jedva 10 godina napunio, držeći unuka za ruku, dok su joj suze klizile niz izborano, vetrom, kišom i jadom potamnelo izmučeno lice, pa se sa uzdahom okrenula prema svom siročetu i ispustila poslednji izdah, mršavi dečak, u okrpljenoj, sirotinjskoj ali čistoj odeći, nije više mogao trpeti ruganje kompijske dece, dedin vojnički kaiš, bedu u opusteloj i ohladneloj kući, gde vatra više nije gorela. Pobegao je jedne sive zore, sedajući u jedini voz, koji se tek na kratko zaustavljao na njihovoj maloj, ruševnoj železničkoj stanici, a da se nikad u svoje selo vratio nije.

*******************

Našavši se u Beogradu, bežeći od svakog uniformisanog lica, bio to i poštar, živeo je sa onog, što bi pokupio na pijačnim tezgama, noću, dok su se skupljao polusvet.....Živeo je u ciganskoj mahali, od jedne do druge kartonske čatrlje, pa kasnije po zgradama, koje su se trebale rušiti.

Kada nevolja i muka snađu odraslog čoveka, onog što sam o sebi može brinuti, onda se još i može zapitati iskajava li to neki svoj greh. Ali dete? Dete, koje miriši na nevinost, pospana jutra, preplašeno od svakog šuma, to dete mora odrasti voljeno i zaštićeno, jer ničim nije zaslužilo glad, hladnoću i nepoverljive poglede. Nezasluženo okajavanje peče gore od najvrelije žeravice. I nikad ne prođe bez neizbrisivih tragova, koje nikakav protok godina ne može prekriti melemom zaborava.

Počeo je Zoran da se bori za golo preživljavanje.

Gladan, odrpan, iscepan, musavih zglaslih i večito uplašenih očiju, mogao je dočekati sutrašnji dan samo zahvaljujući snu, koji je snio svake noći u kartonima, u kojima se umotan zatekao – velika, čista, topla kuća sa televizorom u svakoj sobi i velikim frižiderom, do vrha napunjenog parizerom i viršlama, staklenim flašama mleka, iz kojih je mogao piti koliko god hoće, tamnim drvenim blistavim stolom, prekrivenim belim čipkanim stolnjakom i vazom sa žutim cvećem, kako je to video u nekom bačenom časopisu, polumokrom od tek poprskale letne kiše....I kada će moći otići u kafanu, pozvati šefa restorana i poručiti ceo jelovnik od početka do kraja, sve od sira i papričica za predjelo, pa do palačinki sa orasima i džemom za kraj.

I prekrasnu devojku, krupnooku, kao i on, koja će mu roditi petoro dece i svakom od njih nikada neće dozvoliti da odu, već će ih za ceo život voleti paziti, ne dozvoliti im nikada da budu gladni i da im bude hladno, da budu nevoljeni i suvišni, čak i sebi samima.


Sve slike dodate sa pretraživača GOOGLE




9. siječnja 2017.

SLAVA









Ne, nije greška ili omaška.

Ova ikona Bogorodice Trojeručice, mojom rukom slikana, vođenom silom iz nekog dalekog univerzuma, na uskršnju nedelju 1997.godine, kada su u isti dan padali pravoslavni i katolički Uskrs, rađena 4 dana i 3 noći.....Najdraža ikona mog Vladimira, ona koju je od svih stvari u kući molio da bude njegova, kao venčani poklon.

I koja je i sada u mojoj kući, a ne njegovoj. Nije moglo. Nije se dalo. Neko je odlučio drugačije.


******************


Danas bi moj sin slavio svoju Krsnu slavu – Svetog Stevana. 

Kuća bi bila puna gostiju, njegovih drugova i drugarica, kojih je naša kuća uvek bila puna, jer im je nekako kod nas bilo......najprijatnije. Moj dečak, rođeni lider, a bez svog posebnog htenja i truda, uvek je bio omiljeni domaćin svojim prijateljima, toj divnoj deci, koja su mi uvek bila na radost i prilježnost.

Na slavskom stolu bi gorela ona velika žuta sveća, koju bih ja ukrasila jer „ti to, majka, najbolje znaš a i najlepše je“, bio bi slavski kolač, koji bi pravile prija ili ja, po dogovoru, nikada onaj kupljeni, koliko god lepo izgledao. I koljivo, sa karanfilićem, muskatnim oraščićem, medom i orasima. Dakle, ono što čini obeležje svake slave, ono bez čega je nema i to onda nije to.

Prija i ja bi bile tu da pomognemo u prvom redu njegovoj premorenoj ženi, mojoj nesuđenoj snajki i majci mojih unuka, već skomoleloj od nabavke i priprema. Trudeći se da svoj doprinos predstavimo kao nastojanje da joj olakšamo, svaka od nas bi nešto pripremila, jer je i ta mlada žena slavar, valja joj se naći, onda kada joj je to toliko potrebno, ne zato što ne zna, jer se trudi i hoće, već jednostavno zato – da bar deo tereta preuzmemo na sebe.

Bila bi tu kisela čorba, sarma sa suvim mesom i kobasicom, hladna prasetina, očišćena od kostiju i isečena na kockice, da se ne vrljaju po tanjiru polupojedeni ostaci.....obavezna ruska i mimoza-salata.....još neka, ako baš snajka ima volje, snage i želje.....nekoliko ovala sa sitnim kolačima, ali onim domaćim, za koje i prija i znamo šta smo stavile, umesto jedne smese, koja se valja u 10 varijanti – malo uvaljano u čokoladu, malo u kokosovo brašno, kobajagi bajadere i slične domišljate verzije......i torta „Japanski vetar“, ona koju je uvek najviše voleo.

I ohlađenog vina, belog i crvenog, sve u staklenim holbama, koje sam svojevremeno našla u nekoj antikvarnici, opremajući njegovu kuću unapred, godinama......još svega ostalog, što deca smatraju potrebnim.

Moji unuci, Aleksandra i Nikola, koji bi svom tati, a mom jedincu, vratili sve njegove dugove, onda kada bi na svaku njegovu naredbu odgovarali sa „Može li za 10 minuta“, a vremena nema i mora se uraditi odmah....baš kao što je on meni radio i čime me je dovodio do belog usijanja.

Bilo bi svečano.....bilo bi veselo.....bilo bi lepo i prijatno....onako, kako se i treba obeležiti Krsna slava.

Toliko toga – BILO BI. Previše! Ali, čovek snuje, a Bog određuje.


*********************


Svim svečarima iskreno čestitam Krsnu slavu Svetog Stevana!



Proslavite je u ljubavi, miru i zadovoljstvu, kakva god da bila trpeza, dovoljna je Slavska sveća, kolač i koljivo. Ostalog – ako bude. A, valjda će se nešto i naći.

Zahvalite Svecu zaštitniku na onome što imate – zdravlju, deci, unucima, prijateljima....zahvalite mu na onom, čime vas je darivao.

I uputite mu molitvu da sačuva vaš mali, a toliko vama važan svet, neka bude ljubavi i razumevanja, neka bude zdravlja. Neka deca rastu, neka se iz kuće nikada ne čuje povišeni ton, neka se na stolu nađe bar parče hleba. Posoljeno. Može se živeti sa mnogo, može se živeti i sa malo. Bitno je – živeti. I biti zahvalan na onome što se ima. To je uvek mnogo, mnogo više, nego – prazna kuća.

Jer, ovaj naš svet je toliko krhak, kao mehur od sapunice. Budimo toga svesni, moleći se da ga očuvamo, jer se sve može rasprsnuti u trenutku.


*******************

Na stolu mi gori žuta sveća, plamen je snažan, senke igraju oko njega.

U grudima komad užarenog krvavog leda, tamo gde je nekada bilo srce, ispod kog sam ga nosila.
















8. siječnja 2017.

"MNOŽITE SE" - I KAKO POSLE?







PAŽLJIVO SAM ODSLUŠALA BOŽIĆNU POSLANICU GOSPODINA PATRIJARHA, PA, AKO I POSLE TOLIKO SATI NE MOGU OSTATI RAVNODUŠNA, PRATEĆI SOPSTVENE UNUTARNJE SIGNALE, IPAK MORAM IZNETI SVOJ STAV POVODOM ISTE.

VERNIK SAM, PO MOJIM MERILIMA.

TO ZNAČI DA NE VEĆ ODAVNO NE VERUJEM U TEORIJU EVOLUCIJE. SVAKA ČAST ČARLSU DARVINU, BIO JE TO VELIKI NAUČNIK, ALI.....MISLIM DA PREVIŠE TOGA IMA ŠTO DEMANTUJE NJEGOVE ZAKLJUČKE. I DA POSTOJI PREVIŠE TOGA „AKO“ I PREVIŠE NEDOREČENOG I NEOBRAZLOŽENOG.

DAKLE, PRISTALICA SAM TEORIJE KREACIONIZMA. E SAD, KO JE BIO TAJ, KOJI JE OVOJ PLANETI UDAHNUO ŽIVOT, NE ZNAM, NITI NEKO MOŽE DATI VALIDAN I RAZUMAN ODGOVOR NA TU DILEMU – DA LI JE TO ČIČICA SA SEDOM BRADOM ILI NEKI MNOGO VIŠI NIVO SVESTI, KOJI MI NAŠIM ČULIMA NE MOŽEMO NI NAZRETI, A KAMOLI OBJASNITI, DO SADA NISAM NAŠLA VALJANO OBJAŠNJENJE.

REKOH, VERNIK SAM PO SVOJIM MERILIMA. PO MIŠLJENJU MNOGIH, NAROČITO OSTRAŠĆENIH VERNIKA, MOJI STAVOVI SU JERETIČKI, JER NIŠTA NE PRIMAM ZDRAVO ZA GOTOVO, POSTAVLJAM PITANJA I NE MOGU SE POMIRITI SA MNOGIM STVARIMA, NAROČITO STRADANJEM NEVINIH, ZLOM U LJUDIMA, KOLIKO GOD ME NEKO POKUŠAVAO UBEDITI DA JE TO DELO SATANE. NE MOGU PRIHVATITI REALNOST DA JE PREVIŠE ONIH, KOJI SU PLIVALI U LJUDSKOJ KRVI, TUĐOJ NARAVNO, A DA ŽIVE DOBRO, SITI, UHRANJENI, UŽIVAJUĆI U SVIM MENI ZNANIM I NEZNANIM ZEMALJSKIM ZADOVOLJSTVIMA. I DA GREHE TAKVIH PLAĆAJU ONI, KOJI IH NISU SKRIVILI NITI IM DOPRINELI BILO KAKVIM ČINJENJEM ILI NEČINJENJEM.

NE MOGU REĆI KAKO TRPIM TEŠKE DUŠEVNE BOLOVE ZBOG KVALIFIKOVANJA SVOJIH STAVOVA KAO JERETIČKIH. VEĆ ODAVNO IMAM SVOJA MERILA VREDNOSTI, TVRDOGLAVO OSTAJEM KOD NJIH I NE DOTIČU ME IZLIZANE FLOSKULE, CITIRANJE BIBLIJE, KOJA JE, RUKU NA SRCE, NEPOVEZANA ZBIRKA ČESTO NERAZUMLJIVIH TEKSTOVA, PREVOĐENIH VIŠE PUTA. SVOJE STAVOVE, KAKO IH GOD KO OKAKARAKTERISAO ILI OKVALIFIKOVA, NE MISLIM MENJATI ZBOG STRAHA ODE MUKA PAKLENIH.

AKO BAŠ HOĆETE, PAKAO JE OVDE. TO ZNA SAMO ONAJ KO JE PROŠAO KROZ NJEGA NA OVOM SVETU. I NA NESREĆU, USPEO PREŽIVETI.

ELEM, ZAŠTO POMINJEM BOŽIĆNU POSLANICU?

ZATO, ŠTO MI NEPREKIDNO U GLAVI ZVONI SAM POČETAK – MNOŽITE SE!

SVE TO JAKO LEPO ZVUČI, ALI KADA SAM SLUŠALA NASTAVAK, SHVATILA SAM DA JE POSLANICA FAKTIČKI, UZ NEKOLIKO OPŠTIH OPASKI, KOJE SE PONAVLJAJU SVAKE GODINE, TRAKTAT PROTIV ABORTUSA.

********************


PO USTAVU, CRKVA JE ODVOJENA OD DRŽAVE I DOBRO JE ŠTO JE TAKO.

AKO JE ABORTUS ZAKONOM DOZVOLJEN, SVAKA CRKVA MOŽE IMATI SVOJ STAV, MOŽE GA IZNOSITI JAVNO. ALI, MISLIM DA TO IPAK NE BI TREBALA BITI OSNOVNA TEMA OBRAĆANJA VERNICIMA, KOJI TREBAJU VRAĆANJE VERE U DUHOVNOST I PRIKLANJANJE OSVEDOČENIM VREDNOSTIMA, TOLERANCIJI I LJUBAVI PREMA DRUGOME, JER „LJUBI BLIŽNJEGA SVOGA, KAO SAMOGA SEBE“ NIJE SAMO FRAZA!

TO JE JEDINI NAČIN, KAKO MOŽEMO PREŽIVETI. POSTUPAJUĆI TAKO, NEĆEMO VIŠE DOŽIVETI ONE UŽASE, KROZ KOJE SMO PROŠLI, OLAKŠAĆEMO ŽIVOT JEDNI DRUGIMA I MOŽDA SE SAMO NA TAJ NAČIN PROVUĆI KROZ IGLENE UŠI REALNOSTI I GOLOG PREŽIVLJAVANJA.

NIJE SADA NI NAJMANJE VAŽNO ŠTA JA MISLIM O ABORTUSU. IAKO SAM ŽENA, IAKO SMATRAM DA O MOM TELU MOGU ODLUČIVATI SAMO JA, A NIKO DRUGI NEMA PRAVA MEŠATI SE U TO.

**********************


REKOH, CRKVA JE USTAVOM ODVOJENA OD DRŽAVE, ABORTUS JE ZAKONOM DOZVOLJEN, DAKLE I USTAV I ZAKONE VALJA POŠTOVATI DOK SU NA SNAZI. TO JE ONO ŠTO SVAKI STUDENT PRAVA NAUČI NA PRVOM PREDAVANJU U PREPUNOM AMFITEATRU.

PA SE NE MOGU OSLOBODITI DILEME DA LI JE TO BAŠ NAJVAŽNIJA I NAJAKTUELNIJA TEMA, NAŠ NAJVEĆI PROBLEM? DA LI SMO SVE DRUGO REŠILI, PA JE KAO POŠAST OSTALO JEDINO NEHRIŠĆANSKO PONAŠANJE LENJIH I NEMARNIH ŽENA, KOJE, ZARAD SOPSTVENE UDOBNOSTI I LENJOSTI, IZLAŽU SEBE OPASNOSTI DA UMRU OD KRVARENJA, SEPSE, O GRIŽI SAVESTI DA I NE GOVORIM, JER, KADA SE HORMONSKA RAVNOTEŽA PROMENI, ITEKAKO SE DRUGAČIJE RAZMIŠLJA I OSEĆA TAJ PLOD, SA KOJIM SE VALJA RASTATI?

NISAM U PRAVU? NEKA OVAKO JAVNO KAŽE SVOJ STAV SVAKA ŽENA, KOJA JE LEŽALA NA GINEKOLOŠKOM STOLU, SVESNA ONOGA ŠTO MORA URADITI, DOK TRPI ČIŠĆENJE MATERIČNE SLUZOKOŽE I SLUŠA ZVUK USISAVANJA ONOGA, ŠTO JE ZA NEKOLIKO MESECI MOGLO BITI ČOVEK, NJENA RADOST I UZDANICA. NEKA KAŽE DA LI JOJ JE BILO LEPO, DA LI SE RADOVALA ILI JE PLAKALA, OSEĆAJUĆI SE.....OSEĆAJUĆI SE KAO NAJGORI MONSTRUM. A NEMOĆNA DA URADI DRUGAČIJE.

NISAM PRIMETILA DA JE CRKVA IZNELA SVOJ PROTEST PROTIV POLITIKE MNOGIH POSLODAVACA, KOJE OD MLADIH ŽENA, UZ POTPISIVANJE UGOVORA O RADU, TRAŽE ISTOVREMENO I POTPISIVANJE TZV. BLANKO ZAHTEVA ZA RASKID ISTOG. ZAŠTO? PA, AKO ZATRUDNI, ZNA SE ŠTA JOJ SLEDUJE –  PRESTANAK RADA. ZAŠTO BI POSLODAVAC PLAĆAO ONU, KOJA NE RADI, OD KOJE VIŠE NE MOŽE TRAŽITI DA RADI 8, 10, 12 SATI, MALTENE BEZ PAUZE, RADNIM DANOM I PRAZNIKOM, ZA NEKU SIĆU OD PLATE? NEMA POTREBE, KADA SE OBEZBEDIO NA VRLO EFIKASAN NAČIN. PA, KOJA IMA PETLJE, NEKA SAMO RAZMIŠLJA O DECI U SVOM NAJPOGODNIJEM PERIODU ZA RAĐANJE – IZMEĐU 25-E I 30-E GODINE. I NE VIDEH DA JE CRKVA ZAHTEVALA DA SE UKINE POREZ NA DODATU VREDNOST NA SVE PROIZVODE, NAMENJENE DECI......KAO NI POVEĆANJE DEČJEG DODATKA, KOJI TRENUTNO IZNOSI OKO 3.500 DINARA, DAKLE, JEDVA DOVOLJNA ZA DVA PAKOVANJA PELENA NA RASPRODAJI, KAO ŠTO NI NE PRIMETIH INICIJATIVU DA SE IZJEDNAČI ILI BAR PRAVEDNIJE RASPOREDI SUMA DEČIJEG DODATKA I NAKNADA ZA HRANITELJE, KOJI SE BRINU O DECI BEZ RODITELJSKOG STARANJA. KAKO STVARI SADA STOJE, RODITELJ DOBIJA DEVET PUTA MANJI MESEČNI IZNOS OD HRANITELJA.

UGLAVNOM JE NAJLAKŠA STVAR ZATRUDNETI, NAROČITO ONDA KADA SE TO NE ŽELI.

VEĆ U TRUDNOĆI, ŽENA ZAHTEVA POSEBNU ISHRANU, POVEĆANO UNOŠENJE BELANČEVINA I VITAMINA, KOJI KOŠTAJU. KOŠTAJU I GINEKOLOŠKI PREGLEDI, SVAKI ULTRAZVUK, POGOTOVO SPECIJALISTIČKI, SVE MESEČNE ANALIZE......ZA SVE TO VALJA NAMAĆI NOVCA. ODAKLE, AKO JE BEZ POSLA, NEMA FINANSIJSKU PODRŠKU RODITELJA, NI MUŽA, ČIJA PLATA MOŽE POKRITI SVE TO?

NEMA POROĐAJA BEZ 500 EURA. TOLIKO JE POTREBNO, PO NEPISANOM, ALI MAHOM PRIMENJIVANOM PRAVILU, JER „VALJA ČASTITI AKUŠERA I SESTRE“. A O DELJENJU VIZITKI PRIVATNIH ORDINACIJA, U KOJIMA SE MOŽE REŠITI PROBLEM, KOJI JE ODJEDNOM NASTAO, HOROR ZBOG KOG PORODILJA MOŽE U NAJBOLJEM SLUČAJU IZGUBITI SAMO MLEKO, DA NE GOVORIM. JER, BEBA MOŽE SAMO PLAKATI, NEMA ŠANSE DA KAŽE KAKO JE BOLI OVO ILI ONO, NE POSTOJI MOGUĆNOST DA SE UTVRDI DA LI JE TAJ PLAČ ONAJ UOBIČAJENI, ZATO ŠTO JE GLADNA ILI TREBA PROMENU PELENE, ILI JE ZAPATILA NEKU GENETSKU BOLEST, MOŽDA I POSLEDICU TEŠKOG POROĐAJA.

SVI SMO MI NAJOSETLJIVIJI KADA SU DECA U PITANJU, ZAR NE?

ONDA PRIČA KREĆE DALJE, SA PLAĆANJEM PEDIJATRIJSKIH SESTARA, KOJE ĆE PRUŽITI OSNOVNU POMOĆ PORODILJI, AKO VEĆ ŽELI MARGINALIZOVATI MAJKE I SVEKRVE......PA SLABO MLEKO, KADA SE BEBA MORA DOHRANJIVATI, A VEŠTAČKO MLEKO KOŠTA, KAO DA JE PRAVLJENO OD 24-KARATNOG ZLATA. O ODEĆI ZA BEBE, KOJA SE PLAĆA, KAO DA SE KUPUJE U FIRMIRANOM BUTIKU U RIMU, DA I NE GOVORIM. PELENE, MAKAR BILE I OBIČNE, NA KOJIMA SMO SVI MI ODRASLI, BEZ KOJIH SE NE MOŽE SU PRIČA ZA SEBE.

ODRASLI MOGU, AKO MORAJU, IĆI U LOŠOJ OBUĆI, POPRAVLJATI JE I PENDŽETIRATI, LEPITI JOJ DUPLU ĐON – SA OBUĆOM ZA DECU JE TO NEMOGUĆE. A KOŠTA VIŠE NEGO ONA ZA ODRASLE, NE ZNAM OD ČEGA LI JE SAMO NAPRAVLJENA, MOŽDA OD JETIJEVE KOŽE I TO ONE PREVRNUTE, SA UNUTRAŠNJEG DELA BUTINE...... I SA ANATOMSKIM ĐONOM, NARAVNO. PA KAD TE ŠIBNU PO UŠIMA SA CENOM, A ZNAŠ DA MORAŠ DETETU KUPITI NOVE CIPELICE, JER U RANIJIM VIŠE NE MOŽE HODATI,  PRERASLO JU JE, OSTAJE SAMO DA SE NOĆIMA I NOĆIMA SMIŠLJA ODAKLE SMOĆI PARE ZA TO ŠTO SE MORA. A NE MOŽE.

MI ODRASLI SE I MOŽEMO PRITRPETI, SAČEKATI, SNAĆI – ZA DECU TAKVOG REŠENJA NEMA. MI MOŽEMO ŽIVETI OD JEDNOG PARČETA HLEBA DNEVNO, ONI NE. ONI RASTU, NJIMA JE NEOPHODNO MNOGO TOGA, DA NE BI ZAPATILI NEKU BOLEŠTINU – RAHITIS, SMANJEN IMUNITET,

ZA NJIH MORA BITI – HRANE I TO KVALITETNE, DOBRE ODEĆE I ANATOMSKIH CIPELICA, IGRAČAKA, BAR NAJOSNOVNIJIH.....KAKO TO OBEZBEDITI, AKO JE MAJKA BEZ POSLA, OTAC JEDVA DONESE NEŠTO KUĆI, RADEĆI OD JUTRA DO PREKOSUTRA, A BABE I DEDE VEĆ NE ZNAJU ODAKLE DA STVORE I OSNOVNE USLOVE, KAKO BI IM UNUČIĆI IMALI KAKO-TAKO NORMALAN ŽIVOT?

KOLIKO VIDIM, DRŽAVI NE PADA NA PAMET DA SE ODREKNE POREZA NA PROMET ZA STVARI, NAMENJENE DECI.....NITI TRGOVINSKIM LANCIMA DA SMANJE MARŽE, DA RADE MAKAR I NA POZITIVNOJ NULI (DA PRIHVATIM TAJ MATEMATIČKI IDIOTLUK, NIKAD NEĆU SKONTATI KAKO NULA MOŽE BITI POZITIVNA, ZA MENE ĆE UVEK BITI SAMO NULA), PA ĆE TAKO POBOLJŠATI PROMET, JER ĆE I KUPCI, AKO ROBU MOGU NABAVITI BEZ MARŽE, BITI IZDAŠNIJI KADA SE RADI O DRUGIM PROIZVODIMA.

NEŠTO SE NE SEĆAM DA SE CRKVA ZALOŽILA KOD SKUPŠTINE ZA OSLOBAĐANJE DAŽBINA NA ODEĆU, OBUĆU I UDŽBENIKE ZA ŠKOLARCE? ZAŠTO? ZAR JE BIO TAKAV PROBLEM NAPISATI JEDAN AKT, KOJI BI SIGURNO BIO PAŽLJIVO RAZMOTREN, IMAO SVOJE PRISTALICE I POTIVNIKE, ALI BI BIO TU. I DOKAZAO SVIM NEVERNIM TOMAMA KAKO JE CRKVI I TE KAKO STALO DA I NA TAJ NAČIN POMOGNE DECI.

POTPUNO SE SLAŽEM, BUDŽET SE MORA PUNITI, ALI, MORA LI BAŠ ODATLE? MOŽDA POSTOJI I NEKI DRUGI IZVOR, IZDAŠNIJI, LAKŠI ZA PODNETI, NPR. PROGRESIVNO OPOREZIVANJE PRIHODA I MALO VEĆA KONTROLA PRIBAVLJANJA IMOVINE.

DA LI JE KONAČNO DONET ZAKON O KONTROLI POREKLA IMOVINE? NE SEĆAM SE DA SAM ČULA TU INFORMACIJU. AKO I JESTE, BIĆE DA SAM – NEOBAVEŠTENA.

**************************

TZV. BESPLATNO ŠKOLOVANJE, MAKAR I DO STUDIJA, NA KOJE NE MORAJU IĆI SVI, POTPUNO SE SLAŽEM, JE ODAVNO POSTALO FARSA. MADA, I U OBDANIŠTIMA SE STALNO MORA DAVATI ZA OVO I ONO, NE PROĐE NEDELJA, A DA SREĆNE RODITELJE NE DOČEKA RASPIS ZA OVO ILI ONO.

SVAKI SEPTEMBAR JE ZA ĐAČKE RODITELJE POTPUNI HOROR, OD KUPOVINE KNJIGA I ŠKOLSKOG PRIBORA, PA DO PLAĆANJA.....OSIGURANJA, FONDA ŠTETA, KOJE NAPRAVE UČENICI, DEŽURNIH POLICAJACA, ŠTA JOŠ SVE NE TREBA. NISAM U TOJ PRIČI, ALI RODITELJI, KOJI SVE TO MORAJU PLAĆATI, MOGU DATI DALEKO POTPUNIJU INFORMACIJU.

A STIGLO SE SA GODIŠNJIH ODMORA, NA KOJA SMO MORALI VODITI DECU, RADI PROMENE SREDINE, BLAGOTVORNOG UTICAJA MORA, ČISTOG VAZDUHA....GODIŠNJIH ODMORA, NA KOJE SMO NOSILI OD KUĆE SVE ŠTO SMO MOGLI, DA BI DETETU PRIUŠTILI BAR JEDAN SLADOLED I NEŠTO VOĆA U TOKU DANA, POD USLOVOM DA OSTANEMO DOSLEDNI I ODVUČEMO IH OD RAZNORAZNIH MAMIPARA, KOJE VRVE NA SVE STRANE.

U TO VREME SE SPREMA I ZIMNICA. PA, TI VIDI ODAKLE DA STVORIŠ I RODIŠ NOVAC ZA SVE TO, MAKAR I ONO NAJJEFTINIJE, NAJOSNOVNIJE.

ŽELITE DA VAM SE DECA BAVE SPORTOM, KAKO NE BI SAMO BULJILA U TV, GDE VIŠE NIKO I NE KONSTATUJE NATPIS „ZABRANJENO ZA MLAĐE OD 12,14 ILI 18 GODINA“, U RAČUNARE, MUKOM NABAVLJENE OD PRIJATELJA KOJI KUPUJE NOVI, JAČI MODEL, ONDA VAM PREDSTOJI SVAKODNEVNO RAZVOŽENJE DECE NA OVAJ ILI ONAJ SPORT, GDE, NARAVNO, MORATE PLATITI NIMALO NAIVNU UPISNINU. PRISTAJETE NEKAKO I NA TO, BOLJE JE DA SU ZAUZETI, NEGO PREPUŠTENI ULICI, GDE NE MOGU NAUČITI NIŠTA DOBRO.

KOLIKO LI JE ONO FONDOVA ZA SIROMAŠNE UČENIKE FORMIRALA CRKVA? KOLIKO LI JE TO DOBRIH ĐAKA STIMULISANO IZ CRKVENIH SREDSTAVA, DA BOLJE UČE, DA SE VIŠE TRUDE, KOLIKO JE ONO ŠKOLA STRANIH JEZIKA FORMIRANO BAŠ U ARANŽMANU CRKVE? MOŽDA NISAM U PRAVU, MOŽDA TAKO NEŠTO I POSTOJI. SILNO BIH VOLELA DA ME NEKO PROSVETLI U TOM SMISLU.

**********************

E, ONDA DOLAZE STUDIJE.

AKO ŽELIMO DA NAŠA DECA DOBIJU POTPUNO OBRAZOVANJE, AKO IH VEĆ NE MOŽEMO UBEDITI DA JE MNOGO ISPLATIVIJE PO NJIH USMERITI IH NA NEKI ZANAT, JER DO SADA MI JOŠ NI JEDAN MAJSTOR NIJE UŠAO U KUĆU, A DA ODMAH NISAM MORALA CALNUTI URAĐENO, PRVO PLAĆAMO PRIVATNE ČASOVE, RADI VEĆIH ŠANSI NA PRIJEMNOM I ULASKA NA BUDŽET. KOLIKO ZNAM, SVAKI PRIVATNI ČAS NE KOŠTA MANJE OD 10 EVRA, TAMAN SUMA, OD KOJE SE MOŽE ŽIVETI DVA DANA, POD USLOVOM DA SE KUVAJU ČORBICE, JELA BEZ MESA, NA KOJIMA SMO SVI ODRASLI, PA SE NE SEĆAM DA SMO BAŠ NEŠTO TRPELI TEŠKE DUŠEVNE BOLOVE ZBOG TOGA.

AKO SE MLADUNAC NE UPIŠE NA BUDŽET, VALJA PLAĆATI ŠKOLARINE. BANKE ZDUŠNO DAJU KREDITE U TU SVRHU, NARAVNO, AKO SI ZAPOSLEN. AKO NISI....PA, TO JE VEĆ TVOJ PROBLEM.

PA ONDA PRESKUPI UDŽBENICI.....VELIKI DEO PROFESORA TRAŽI DA SE ISPIT PRIPREMA BAŠ IZ NJEGOVOG UDŽBENIKA, KOJI SE, JE LI, MOŽE KUPITI SAMO KOD NJE(GA), PO ODREĐENOJ CENI KOJOJ NEMA PRIGOVORA. I STRUČNA USAVRŠAVANJA, UČENJA STRANIH JEZIKA, BEZ KOJIH JE DANAS NEMOGUĆE PODIĆI BUDUĆEG AKADEMSKOG GRAĐANINA.

DA LI JE CRKVA DODELILA BAR PAR DESETINA STIPENDIJA NAJBOLJIM STUDENTIMA, ONIM ČIJI SE PROSEK KREĆE OKO DESETKE? DA LI JE NAGRADILA MAKAR TU NAŠU PAMETNU DECU, KAKO STUDENTE, TAKO I OSMO- I SREDNJOŠKOLCE, KADA DONESU ZLATNE MEDALJE SA SVETSKIH TAKMIČENJA, IZA KOJIH STOJI ITEKAKO VELIKI TALENAT I TEŠKI RAD? AKO IMAJU PARA ZA NAJBOLJE MODELE POTPUNO NOVIH AUTOMOBILA, ZLATOM IZVEZENE ODEŽDE, AKO ŽIVE ČESTO U REZIDENCIJAMA, KOJIH SE NE BI POSTIDELI NI NAJVEĆI SVETSKI OLIGARSI, AKO NE PLAĆAJU POREZ, NITI SU DUŽNI IZDAVATI FISKALNE RAČUNE, NE POLAŽU NIKOME PRAVO KOLIKO NOVCA PRIKUPE OD DOBROVOLJNIH PRILOGA, PORED IKONA, GDE OBAVEZNO STOJI POSLUŽAVNIK ZA NOVAC, JER, IZGLEDA DA SVAKA MOLITVA MORA BITI PROPRAĆENA POSEZANJEM U NOVČANIK, AKO NISU U OBAVEZI DAVATI IZVEŠTAJE O SVOJIM PRIHODIMA, AKO NEMAJU REDOVNE KONTROLE, ONDA MI SE ČINI DA BI JEDAN MALENI DEO TOGA IPAK MOGAO BITI ODVOJEN I U TE SVRHE.

ALI, JA SAM JERETIK, JE LI, PA MOJE MIŠLJENJE I NEMA NEKU TEŽINU

*****************************


KADA SE BOLESNO DETE VODI U DRŽAVNU AMBULANTU, IMA SVE ŠANSE DA ZAPATI VIRUSE SVIH OSTALIH U PREPUNOJ ČEKAONICI. POSTOJI ALTERNATIVA – PRIVATNA ORDINACIJA, ALI.....KO MOŽE, NEK IZVOLI. MISLIM I JAKO BIH VOLELA DA NISAM U PRAVU, KAKO SVE MANJE NJIH – MOŽE. BAR NE PO CENU VELIKIH ODRICANJA.

ZDRAVLJE, NAROČITO DEČIJE, ČAK JE I U BUKVALNOM SMISLU POSTALO NAJVEĆE BOGATSTVO. DECU LEČIMO SMS PORUKAMA, MINISTRE ZDRAVLJA PLAĆAMO SUVIM KEŠOM. ZAR NE BI BILO LOGIČNO I EFIKASNO DA BUDE – OBRATNO?

BOLESNO DETE, NAROČITO AKO JE U PITANJU TAKVO OBOLJENJE, ČIJE JE LEČENJE SA NEIZVESNIM ISHODOM, DUGO TRAJE, LEKOVI KOŠTAJU TRI PUTA VIŠE, NEGO TEŽINA ZLATA, KOJIM SE MOGU IZMERITI, JE NOĆNA MORA SVAKOG RODITELJA. TU NEMA RAZUMNIH, PAMETNIH, STRPLJIVIH, TU SE GUBI SVAKA KONTROLA, JER, NAS DALEKO BOLI VIŠE NEGO NJIH, BOLUJEMO I UMIREMO ZAJEDNO SA NJIMA.

KADA JE TO CRKVA PRILOŽILA NEKOLIKO DESETINA HILJADA EVRA, DA BI SE POMOGLO SLUĐENIM RODITELJIMA I TOM NEMOĆNOM, NEVINOM STVORU, KOJI JE TEŠKO OBOLEO BEZ IKAKVE SVOJE KRIVICE? IMA LI POTREBE PONAVLJATI DA IMAJU IZ ČEGA, DA MOGU, SAMO AKO HOĆE? SAMO......

ČUDNA JE I TOLIKO VIŠEZNAČNA TA REČ – „SAMO“. TAKO MNOGO.....I TOLIKO MALO.

*******************

KO IMA SREĆE, SNAGE I IZDRŽLJIVOSTI, PA USPE SVOJU DECU DOVESTI DO KRAJA STUDIJA, DAKLE, DO DIPLOME, A DA JE JOŠ I ZDRAVO, OSTAJE MU JOŠ SAMO JEDAN MALI PROBLEMČIĆ.

KAKO DALJE?

NE MOGU DOĆI DO POSLA, NE MOGU REŠITI SVOJE STAMBENO PITANJE, OD NAS DOBIJAJU I POSLEDNJI DINAR, DA BI MOGLI POPITI SOK SA PRIJATELJIMA. VIŠE NAM ODAVNO NE VERUJU, JER SMO IH GODINAMA UČILI DA SE TREBAJU TRUDITI I STVORITI NEŠTO OD SEBE, A ONDA, KADA POČNU TRAŽITI POSAO, SUOČE SE SA ČINJENICOM DA JE OD DIPLOME DALEKO VAŽNIJA PARTIJSKA KNJIŽICA, JAK ŽELUDAC I NEOPHODNOST DOBRIH VEZA. SVE TE GODINE, KOJE SU PROVELI UČEĆI, A MI GRCALI NJIHOVO OBRAZOVANJE, BIVAJU POTPUNO DEVALVIRANE REALNOŠĆU.

GOSPODO CRKVENI VELIKODOSTOJNICI, DA LI STE SE IKADA ZALOŽILI DA PREDNOST PRI ZAPOŠLJAVANJU IMAJU NAJBOLJI STUDENTI? DA LI STE SE IKADA OGLASILI O VLADAVINI PARTOKRATIJE? MOŽE SE ZAKON O RADU IZMENITI U TOM SMISLU, NIJE TO BAŠ NEKI TAKO VELIKI POSAO. ILI DONETI POSEBAN ZAKON, PORED OVOLIKO POSTOJEĆIH, JEDAN VIŠE ILI MANJE NE IGRA ULOGU. ALI, VALJA PODIĆI GLAS, MOŽDA GA NEKO I ČUJE, KADA DOLAZI OD TAKVOG AUTORITETA.

POSLE PAR GODINA, GDE I ZA RAD U TZV. BUTIKU TREBA CV, A PLATA JE CELIH 8.000 DINARA, NARAVNO, SVI SU NEPRIJAVLJENI NA DOPRINOSE, KADA U SVAKOJ PEKARI ILI PRODAVNICI STOJI OGLAS „TRAŽIMO RADNIKE“, ŠTO ZNAČI DA SE TA DECA IZRABLJUJU NA NAJGORI MOGUĆI NAČIN, RADEĆI NA CRNO, POD FORMOM „PROBNOG RADA“, JER SE TAKO NAJLAKŠE I NAJBOLJE UŠTEDI NA RADNOJ SNAZI, ONDA NAŠA DECA SHVATAJU DA IM NEMA DRUGE, NEGO OTIĆI PO SVAKU CENU NEGDE NAPOLJE, GDE ĆE RADITI OD JUTRA DO KOZNAKAD, NAJPRLJAVIJE, NAJOPASNIJE POSLOVE, JER OD NEČEGA VALJA PREŽIVETI, ONDA.....ONDA KONSTATUJEMO DA NAM JE SVE BILO UZALUD.

DŽABE SMO KREČILI.    

I NEMAMO DRUGE, NEGO POZAJMLJIVATI, REFINANSIRATI STARE I UZIMATI NOVE KREDITE, NARAVNO, OPET POD USLOVOM DA SMO ZAPOSLENI NA NEODREĐENO VREME I KREDITNO SPOSOBNI, PA PREVODITI DOKUMENTA, PLAĆATI ONE SILNE TAKSE ZA APOSTILU – MEĐUNARODNU OVERU, A TREBA OSTATI ZA AVIONSKE KARTE I ZA NEŠTO MALO PARA DA PREŽIVE BAR PRVIH MESEC DANA.

OSTAJEMO SAMO, KAO OSUŠENI PANJEVI, KAD SE POVUČE VODA.....SVOJE VOLJENE, KOJIMA SMO POSVETILI CEO ŽIVOT, GLEDAMO SAMO PREKO SKYPA, AKO NARAVNO IMAMO RAČUNAR I ZNAMO GA UPOTREBLJAVATI. ODVAJAMO OD USTA SVAKI DINAR, DA BI SKUPILI ZA KARTU, DA BI VIDELI SVOJE UNUČIĆE, KOJI ZAZIRU OD NAS, JER NAS NE POZNAJU, STRANI SMO IM, NE GOVORIMO NJIHOVIM JEZIKOM. ONDA SE VRAĆAMO U NAŠE PRAZNE STANOVE. ODJEDNOM NAM DOŠLI VELIKI, A DO JUČE SMO SE GURALI, SVAĐALI OKO ODLASKA U KUPATILO, DELILI ŠPORET I FRIŽIDER, PREPIRALI OKO DALJINSKOG UPRAVLJAČA.

RAZMIŠLJAMO KOLIKO NAM JE JOŠ GODINA OSTALO, KO ĆE NAM SE NAĆI I DONETI NAM HLEB, KAD NAS UHVATI I OBIČNA VIROZA, O NEČEM GOREM DA I NE GOVORIM. NAKON ŠTO OTPLAČEMO NJIHOVE FOTOGRAFIJE, KOJE IPAK IZRAĐUJEMO I STAVLJAMO PO CELOJ KUĆI, GLEDAMO SE, ĆUTEĆI, SVESNI DA NAS NIŠTA LEPO NE ČEKA.

I.....TU SE KRUG ZATVARA.

SVE ŠTO SMO RADILI, ČEGA SMO SE ODRICALI, ČEMU SMO SE NADALI, RAZVEJALA JE OLUJA NOVOG DOBA.




***********************

DAKLE, VRAĆAM SE NA POČETAK BOŽIĆNE POSLANICE – „MNOŽITE SE“! 

I VI, GOSPODO DUHOVNICI, ŽIVITE U OVOJ DRŽAVI, GDE JE STANJE UPRAVO TAKVO, KAO ŠTO SAM SE OVAKO NAŠIROKO I NADUGAČKO RASPISALA. PAMETNI STE, OBRAZOVANI, MNOGO STE TOGA PROČITALI, DAKLE......ITEKAKO IMATE MOGUĆNOST SPOZNAJE DRUŠTVENE REALNOSTI.

APSTRAHOVAĆU, DODUŠE TEŠKOM MUKOM, ZAVET SIROMAŠTVA, KOJI JE MNOGIMA OD VAS POSTAO SAMO IZLIZANA FLOSKULA. UŽIVAJTE U SVIM OVOZEMALJSKIM DOBRIMA, AKO VEĆ SMATRATE DA SE NISTE OGREŠILI NI O JEDAN KANON, KADA SE VOZITE U NAJSKUPLJIM I NAJNOVIJIM AUTOMOBILIMA, KADA SOPSTVENOJ PASTVI PRIČATE JEDNO, A RADITE I POSTUPATE SASVIM DRUGAČIJE. MOŽE VAM SE, NEGO OČITO SMATRA DA TAKO TREBA I DA NE ČINITE NIŠTA LOŠE.

ALI, KADA CELU BOŽIĆNU POSLANICU FOKUSIRATE NA RAĐANJE DECE PO SVAKU CENU, A DA MIRNO POSMATRATE SVE ŠTO SE DEŠAVA SA NAŠIM NARAŠTAJIMA, PREKO TOGA NE MOGU PREĆI TEK TAKO, BEZ DA SE OGLASIM.

DA SE RAZUMEMO – SLAŽEM SE DA ABORTUSA IMA PREVIŠE. ALI, ONIH, GDE JE DO ZAČEĆA DOŠLO SAMO NEMAROM, NERAZMIŠLJANJEM O POSLEDICAMA, IMA MOŽDA 10%, DAKLE DALEKO MANJE NEGO ONIH, UČINJENIH ZBOG STRAHA DA JEDNA NESREĆA RAĐA DRUGU NESREĆU. I AKO JE IMALA MOGUĆNOSTI DA TO SPREČI, ONDA JE TO I MORALA URADITI.

UVEK JE BILO LAKŠE KVOCATI, NEGO JAJA NOSITI.

KADA SE BUDETE UKLJUČILI U ŽIVOT OVE DRŽAVE, ZAHTEVAJUĆI MNOGO BOLJI TRETMAN DECE, KADA BUDETE DIGLI GLAS I ZAHTEVALI MNOGO STROŽIJE KAZNE ZA ZLOSTAVLJAČE I UBICE DECE, UMESTO DA SAMO TRAŽITE I TRAŽITE, JER IZGLEDA DA NIKAD NIJE DOSTA, ONDA ĆETE  I MOŽDA ZASLUŽITI MOJE POŠTOVANJE.

PA MAKAR ONO BILI I OD JERETIKA!

MIR BOŽIJI, HRISTOS SE RODI! VAISTINU SE RODI!



 
Sve slike dodate su sa pretraživača GOOGLE


6. siječnja 2017.

NALIČJE









Dakle, da živim još 100 godina, nikada neću uspeti razumeti – žene.

Ni moju zakonsku, majku mojih sinova, što otaljava sa mnom taj brak već 20 godina, uvek nedokučivu, sa onim nemim, prebacujućim pogledom i agresivnim ćutanjem, nabijenim neizrečenim prebacivanjima. Iako pored mene živi kao najveća dama, kuća nam je predmet zavisti svih naših prijatelja, prepuna antikviteta, ja se doduše u to ne razumem, ali ona tvrdi kako zna, mada meni to.....sumnjivo vuče na kič, sa stalnom kućnom pomoćnicom, ne mora gospođa ni spremati ni peglati, jedino što insistiram da ona kuva, neću da mi deca jedu koješta, ono što na brzinu otaljaju te žene, koje se stalno smenjuju kod nas.....Garderobe i cipela ima toliko, da već odavno nema mesta ni u posebnoj sobi za naše lične stvari, ne sećam se kada je cipele kupila ovde, bolje su, kaže, u Italiji, što ne sporim, ali.....koštaju ti njeni odlasci u Rim nekoliko puta godišnje. Da je pitam koliko i kakvog ima nakita, ali onako, iznebuha, teško da bi mi mogla sve nabrojati u desetak minuta.....Svake druge godine joj menjam auto, već mi je dosta i majstora i farbara, jer ne zna čestito uparkirati, a da ne  ošteti bar boju, ako ne napravi i neku veću štetu. Ne, ni to nije dovoljno, hoće mene na raspolaganju, ali onda kada to njoj odgovara, kada nije na svim tim silnim tretmanima, da me ubiješ, ne mogu popamtiti šta sve radi na sebi, da bi ostala lepa i mlada, mada....ne postoji žensko, koje može odoleti godinama, jedino kada bih bio milijarder, što nažalost nisam.

******************

Ne mogu razumeti ni onu, sa kojom sam proveo toliko godina, doduše nezvanično, ali, ipak smo bili pravi par. Samo nam je papir falio i zajedničko prezime. Dobro, možda i malo više vremena zajedno, ali.....trudio sam se da budem sa njom, koliko sam god mogao. I koliko su mi obaveze dozvoljavale.

Promenila je brojeve telefona, vraća moja pisma, ne prima cveće koje joj šaljem, već sam se izblamirao u tih par cvećara, kada me obaveste da „isporuka nije izvršena, jer primalac odbija da prihvati isporuku“.

U tom njenom prokletom butiku, uvek mi ona njena zamatorela uspijuša od prodavačice, ne trepnuvši, saopštava kako „gospođica nije tu, poslovno je odsutna“. Pa, nije valjda stalno „poslovno odsutna“, valjda nekada mora biti u rođenoj radnji, samo, ne vredi.....Verovatno me vidi, kada se pojavim na vratima, siguran sam da je toj aspidi naredila kako za mene nikada nije tu. Ne znam kako bi to drugačije objasnio. I to mi je neka zahvalnost, nema ta ludača pojma da meni može zahvaliti što je godinama tu, jer sam ja bio taj koji sam insistirao da za ekskluzivne stvari samo dame, prave ili nabeđene, kojih je izgleda u većini, imaju para za prave i dobre stvari, ne ono što se navlači kašikom za cipele, a skida žiletom, već prava, elegantna garderoba, u većim veličinama, pa onda ni ne pitaju koliko košta, čim mogu da uđu u to.

Nisam ja tako pametan sam po sebi. Sve sam to pokapirao od ove moje zakonite, jer mi se stalno žali kako za nju nema veličine, sve su neke kineske ili turske krpe, ni pod sa njima ne možeš obrisati, jedva na ruku navuče celu haljinu, pa zato, je li, nema za nju odgovarajuće garderobe, osim u Italiji ili Austriji. A i te klinke, koje rada po buticima ne znaju kako valja sa mušterijama.....Da mi je po 10 evra za svako frktanje, kako joj je neka anoreksična sponzoruša u nastojanju saopštila da je „sve u isključivo malim veličinama, znate, nemamo ništa za vas“, sada više ne bih ni morao da radim, već bih se baškario negde u Švajcarskoj ili....šta ja znam, valjda Azurnoj obali.

I ja sam bio taj koji je insistirao da prodavačica mora izgledati pristojno, ali ne sme izgledom i godinama konkurisati mušteriji. Lepo mi to sada vraća, baš mi je zahvalna. Nije tu....Sve se mislim, lažeš klimakterična veštice, te priče prodaji nekom drugom. Ali, šta mi vredi, kada me gleda u oči i laže.

Ma, dobar i budala su uvek bili jedno te isto, neka kaže ko šta hoće.

*******************

Hajde da smo se posvađali, da sam je ošamario, mada....mada me često svrbela šaka, kad bi mi gunđala, ali onako, onako pritajeno, dvosmisleno, kako je to samo ona znala. Ni jedne oštre reči, povišenog tona, bilo čega što bi i ličilo na uvredu. Samo je ustala, uzela mi čašu iz ruke, stavila je na taj famozni sto, beše li „Čipendejl“, pojma nemam, koji je platila pola auta, otišla do predsoblja, pružila jaknu i rekla da mogu ići, u njenom stanu za mene više nema mesta ni prostora.

Nikada više.

Upravo tako je bilo. Bez pola reči objašnjenja, zalupila je vrata za mnom, promenila brojeve telefona, vraćala sve moje pošiljke, izbegla me u svakoj mogućoj prilici.

Ne mogu je razumeti.

Sam sebi otrcano zvučim, ali.....koliko sam je samo voleo......i koliko je volim i sada. Sve sam pokušavao, meseci su prošli, a ona mi iz duše neće nikako.

Tu silinu emocija, to stanje „zbogompameti“ osetio sam još samo jednom, za moju prvu ozbiljnu devojku, prvu, sa kojom sam se hteo oženiti.

Bio sam na poslednjoj godini ekonomije, dok se ona nešto poigravala sa medicinskim......Moglo joj se. Oboje roditelja lekari, profesori na fakultetu, pa, čik da neko ne propusti njihovu jedinicu-mezimicu, kada sutra njihovo dete dolazi kod njih na šamar. Valjda je tim lekarima, čast izuzecima, medicina u genima, zna se da dečica ne mogu omanuti na studijama, samo ako imaju volje da ga upišu.

Nas dvoje – dva sveta.

Ona, uvek mažena i pažena, sve prvo i najbolje je bilo njeno. Jedan stan, dva, tri....Bar ono što je bilo zvanično.....O flašama skupih pića, sa kojima već nisu znali šta će, da i ne govorimo. Sve je moralo biti po njenom, ali, imala je neku nežnu, milu crtu, imala je u sebi nešto neodoljivo....Kada se nasmeši, sunce obasja sobu, kada progovori, meni duša u fronclama. Umela je i zapevati, volela je smeh, kada zaboravi u retkim trenucima na pedigre, bila je toliko draga, neodoljiva. Da mi je rekla da na trepavicama prošetam korzoom, valjda bih i to uradio.

U njenoj sam kući prvi put video prave umetničke slike, koje sam dotad
imao prilike sresti samo u muzejima ili na reprodukcijama. Nameštaj, sav u nekim iskrivljenim nogicama, dozlaboga neudoban, ali lep, što jeste – jeste, na tamnim tapetama presvučenim zidovima, meni, koji sam znao samo za belu ili onako......neku sivkasto-bež. U njenoj  sam se kući, doduše krišom, jer je bilo očito da je to samo za ukras,  prvi put naslonio na prava kineske jastučiće, koje početkom tih 80-ih godina nije nije ni video, a kamoli imao. Svako je imao svoj auto, ona je četvorotočkaša dobila za 18-i rođendan. Stalno prisutna kućna pomoćnica, svilene zavese, svileni vijetnamski tepisi, rukom tkani, uz poneki mali persijski. I orhideja, koliko ti duša ište, što u saksijama, što u kristalnim vazama.  Na sve strane samo lepota i imanje. Nisu se baš ustručavali pokazati ono što poseduju.

A ja?

U dvorišnom stanu, sa majkom, oca sam se jedva i sećao, toliko je godina prošlo da je otišao „na rad u Nemačku“, bar mi je mati tako rekla, koji je nekako iskukala od firme, gde se neko umilostivio da stambeno reši čistačicu, sebi olakša savest i oslobodi prostor za nova muvanja, jer mu niko ne može prigovoriti kako se „ne vodi računa o radnicima samoupravljačima“. Soba i kuhinja, prozuklih zidova i prozora, sa krovom koji prokušnjava, vrata nisi mogao otvoriti od nagomilanog snega ispred ulaza, kada si morao ići u dvorišni WC. Za mene je uvek bilo i mleka i mesa i slatkog, a majka je uvek govorila kako „nije gladna, baš je malopre nešto jela“. Radila je dva posla, ni ne mogu se setiti da sam je ikada video kako samo sedi, bez nekog posla u rukama, a sve to da bi meni mogla kupovati iole pristojnu garderobu, baš da ne budem najjadniji i najbedniji. Za sebe je šila i štrikala sama.

Pentrao sam se preko ograda ulickanih kuća u bašte njenih komšija, dok sam išao kod nje, naravno, uvek onda kada su njeni bili na nekom putešestviju, obično prekookeanskom ili prijemu, tamo gde je tako bilo važno biti viđen, da bih joj nabrao cveća i odneo joj ga, onako svežeg i mirisnog, a sve bežeći od zapenjenih zverki, zvanih psi-čuvari.....Štedeo svaki dinar od studentskog kredita, jer je volela izlaziti na lepa i skupa mesta.....Odricao se doručka,  kopirao kod tatinog druga u firmi knjige, da bih njoj kupio najnoviji parfem.....Da je tražila od mene, valjda bih na trepavicama prošao glavnom ulicom, nije postojala stvar, koju bi poželela, a da joj nisam pokušao bar delom pružiti.



Ništa to nije vredelo. Bio sam autsajder, građanin drugog reda, nisam pripadao njihovom svetu. Bar sam umeo plesati, mati je insistirala da idem u škole igranja, govoreći mi kako je ples nešto što svaki gospodin mora znati. A i voleo sam – kada staneš na podijum i kreneš, kada me ponese muzika i ritam, više niko nije obraćao pažnju ni jesam li obučen po poslednjoj modi, ni ko sam. Svaka od „učenica“ otimala se da igra sa mnom.

Kada je nešto zavisilo isključivo od mene, tu sam bio nenadmašan.

Međutim, nisam mogao prevladati te famozne društvene razlike, te prepone, koji su njeni postavili. Nisam joj nikada mogao priuštiti ono što bi mogao neki perspektivniji zet, lekar naravno, pa još ako ode negde napolje......Neki dvoiposoban kavez, koji sam morao čekati 5 godina, kad se zaposlim, nikako nije odgovarao njihovim kriterijumima lepog življenja. Ruku na srce, ni njenim.

Nisam se iznenadio kada mi je njen otac saopštio da sam ja dobar mladić, perspektivan, lepo vaspitan, načitan, izgledan, ali....nemam perspektivu. A za njegovu princezu je svet, „ne ovo sivilo i lavina mediokriteta“. Pa, bolje je za mene da se na vreme pripremim, kako od toga neće biti ništa. Ja nikada neću biti prilika za njegovo dete.

Možda bih to i ignorisao, ali kada mi je rekla da ide dve godine u London, da uči jezik i radi kod jednog poznatog plastičnog hirurga, kod koga će učiti i znanje i zanat, znao sam da je gotovo.

Tada sam se prvi put napio, onako, baš......Nemam pojma šta sam sve trpao u sebe, bilo je tu i brlje i pelinkovca, kiselih špricera, mlakog piva, čak i kruškovca....Sa svakom novom čašom i flašom osećao sam se sve jadnije.




********************

Oženio sam se za jedva tri meseca, devojkom koja me je bukvalno proganjala, pozdravljala preko drugarica, nudila da učimo zajedno, da mi spremi sobu, da mi donese novu knjigu.....

Znao sam da me godinama voli, uvek se trudila biti negde u mojoj blizini, bio sam itekako svestan njenih sugestivnih pogleda, rumenila njenih obraza, kad bih joj se slučajno nasmešio ili obratio nekim pitanjem. Umreću grešan, jer sam sve to prihvatao, odlučivši ovog puta da ja budem taj koji će biti voljen, za kojim će neko čeznuti. Nisam je voleo, niti sam to naučio za sve ove godine, od kada smo zajedno.

Nije ni morala svesno ostati trudna, misleći da će me naloviti na to. Već sam ja od prvog momenta odlučio da ću se oženiti prvom, koja mi se učiniti dovoljno dosadna, da sa njom deluje sigurno.

Sve ovoj mojoj već bivšoj dragoj u inat. Neka pomisli kako mi i nije značila bogzna šta, kad sam mogao tako brzo da je zaboravim.

Siguran sam da joj nije bilo baš svejedno, ali čini da joj je daleko više bila pogođena sujeta, nego emocije. Šta je očekivala? Da ću se ubiti, otići u Legiju stranaca, plakati, moliti, puziti?

Ne, ja sam ponosno svima objavio da se ženim, trudeći se da to i ona obavezno sazna, ne shvatajući tada, onako nadobudan, mladi glupav, da od se od inata samo strada, da ću upropastiti i svoj i život moje buduće, koja još nije ni svesna u šta ulazi.

Moja je majka, onako izokola, pokušala u par navrata predočiti mi da se njoj sve to odvija – prebrzo. Da nisam dobro promislio, nisam je ni stigao upoznati, a već ulećem u brak. Kad sam joj mladalački drsko odbrusio kako je to „moj brak“ i kako se „ja ženim a ne ona“, zaćutala, uzdahnuvši i samo nešto promrmljala o ishitrenim odlukama.

Mi para za svadbu nismo imali. Ali, zato su se njeni pokazali, baš domaćinski. Bilo je to svečano, sa sve novom venčanicom, kupljenom u Italiji, jer je valjalo dati glanc i lepotu neuglednoj budućoj nevesti, koja je do tada malo gde izlazila, uvek nosa zabodenog u svoje knjige, uvek na fakultetu. I to istorija umetnosti, šta će i kako će sa tim posle. Ali, makar dobija za mladoženju jednog od najlepših momaka u gradu, svugde omiljenog i dobrodošlog. Odmah mi je budući tast saopštio kako će me osloboditi vojske, „nije to gubljenje vremena za tebe“, izračunao kad ću dati poslednji ispit, da u velikoj firmi, gde je bio generalni direktor, odmah startujem na istaknutom radnom mestu. Zet je mio, koje fele bio.

Bila je to svadba za pamćenje, u novom tadašnjem još „INTERKONINENTALU“, sa sve muzikom pred crkvom, dugačkim belim mercedesom, iz kog je izašla ponosna nevesta, napirlitana kao novogodišnja jelka.

Gosti su bili oduševljeni, sala kao iz 1001-e noći, nisu se stisli za poklone, pa navalili prvo na raskošan meni, a onda i na naručivanje pesama plejadi novih estradnih zvezde, koje su učestvovale u muzičkom delu. Valjda je to bilo prvo venčanje, na koje je došao matičar, umesto da mi idemo tamo, točila su se preskupa pića potocima, rasturali poslužavnici sa „Pate de foi gras“, dimljenim lososom i kavijarom, kič do kiša i prostakluk do prostakluka. Ali, pokazaše se mladini kao pravi domaćini.

Ja sam se napio još i pre čina venčanja. Kum me držao, dok sam preko jezika prevaljao sve ono što sam morao reći. Bilo mi je potpuno svejedno. Jednom se ženiti mora, pa ako i liči na propast, bar neka bude – nivo. 

**********************

Izrodili smo dva sina, dva pametna, prelepa dečaka, dve rumene jabuke....Zenice očiju mojih, centar moga svega, najvrednije što imam na ovom svetu.

I traje taj naš, nazovi brak skoro 30 godina. Lepo smo se skućili, nije bilo problema, kada sam samo dobijao jedan kadrovski stan za drugim, a onda i trgovinsko predstavništvo u inostranstvu. Sve sam to prepustio njoj, moja nesvršena studentkinja umetnosti imala je neverovatan talenat da kupi najružniju stvar za najviše para. Svako pametan, ko bi nam došao u goste, doduše takvih i nije bilo nešto previše, zgražavao se nad novim bogatstvom, koje je šljaštilo na sve strane.

Pa, kakav razlog, takav i brak. Moram biti iskren, ona je bila daleko bolja žena, nego ja suprug. Ona je uvek bila ta, koja je sve organizovala, besprekorno brinula o deci, dovela i moju majku da živi sa nama, neka se ne pati više u onom jadu i sirotinji. Uvek meni odana, bez svađa, bez prebacivanja....i bez ljubavi.



Ponekad, kad sam iz svojih jurcanja bivao kod kuće, a da me nikada nije pitala gde sam bio, prvo bih primetio da se ugojila, jer je valjda posegnula za hranom kao utehom. A onda njen bolni pogled, pun nemog prebacivanja, njen nemi vapaj za ljubavlju, koju joj ja nikada nisam mogao dati. Mislim da je znala čak i za ovu moju višegodišnju vezu, ali mi nikada nije rekla ni pola reči.

Živeli smo u istoj kući, delili isti prostor, isti sto, u onom retkim prilikama kada smo obedovali zajedno i to najviše zbog dece, a da sam odbijao sva njena nastojanja za bliskošću. Mogao sam sebe naterati na formu – ulogu besprekornog muža, domaćina, uvek priželjkivanog gosta, svugde dobrodošlog.......Ali, da je zaista volim – nikada.

Ostvario sam se u karijeri, mislim da sam bio i dobar otac. Jedino sam u ulozi supruga potpuno zakazao. Nikada mi to nije prebacila, samo je poneki prigušeni jecaj iz njene sobe (već smo od prvih godina spavali odvojeno) davao do znanja koliko je nesrećna.

Bili smo dva sveta, dvoje stranaca, čija je jedina koheziona sila bila – zajednička deca.

**********************

Moja draga, moja višegodišnja ljubavnica mi nije bila ni prva ni poslednja. Ali je sasvim sigurno bila jedina, koja je bila zaista važna.



Od prvog trenutka, kad sam je video u restoranu, gde je bila na večeri sa prijateljima, jedina sama, osetilo se to, iako je tu bilo još žena bez partnera osim nje, znao sam da mora biti moja. Ta njena duga kosa, do pola leđa, u raskošnim talasima.....prirodna plavuša, nije to bilo dostignuće ekskluzivnog frizerskog salona, u koje je odlazila moja žena, plišanim rajfom usmerena ka leđima, otkrivajući belu, kao od alabastera, nežnu kožu i krupne plavo-zelene oči......diskretno našminkana, sa sočnim usnama, sva skladna i diskretna, a opet, u onom moru šljokica, štrasa, vrtoglavo visokih štikli, u kojima su njihove neiskusne vlasnice posrtale.....dugački tanki prsti, sa lepim noktima, bez cvetića i ukrasa....Izdvajala se kao bela ruža, izrasla iz kamena, ona koju sam jednom video u Počitelju.

Bila je nenametljovo-prava, rođena dama, videlo se to iz svakog njenog pokreta, ona, kakva moja žena nikada neće biti, koliko god se trudila.

Kada sam je zamolio za prvi ples, kada sam osetio toplinu njenog tela, kroz savršenu malu crnu haljinu, izrađenu od nekog basnoslovno skupog materijala, besprekorno sašivenu, a za nju valjda kreiranu i pravljenu, uz koju je nosila samo jednostavni niz bisera, čak su joj i cipele bile bez ukrasa, zaplovili smo niz glatak podijum. Odmah je uhvatila ritam sa mojim koracima, pratila me, kao da nam je to hiljadita, a ne prva igra. Već sam onda znao da je ona – ta, jedna i jedina.

Cele večeri igrao sam samo sa njom. Drugi su već i odustali, kada smo nas dvoje bili na podijumu za ples, niko drugi nije imao petlje upoređivati se sa nama. Prošaputala mi je svoj broj telefona, koji sam odmah zapamtio. I već sutradan bio u njenom stanu.



Svaki trenutak, koji smo proveli zajedno, nažalost bilo ih je malo za tolike godine, bio je prelep. Sklad, ćutanje, onda kad mu je bilo mesta, pričanje satima, gde smo jedno drugom dovršavali rečenice.

Ti naši sati u njenom širokom krevetu, žutom, kao i spavaća soba joj.....Ti naši zagrljaji, koji su se pretapali u strast, meni dotad nedoživljenu, a ne mogu reći da sam bio neiskusan.....Kao da je za mene bila skrojena, izvajana, rođena. Njena mirisna kosa, koju je volela da obmota oko mog vrata, te čudesne ruke, sa nežnim prstima, zahtevne usne, nezaboravan miris. Nezaboravni naši trenuci.

Dobro, možda sam ja više pričao nego ona. Nekako, imao sam utisak da me sluša, da je istinski zanima ono, o čemu joj govorim.

Uvek je naslutila šta želim, ne buneći se što pušim u njenoj spavaćoj sobi (u rođenoj kući sam već odavno proteran na zatvorenu terasu), donoseći mi kafu u krevet, ohlađen šampanjac, nestvarno tanke sendviče sa dimljenim lososom i kavijarom. Čak je i muzička numera, koju bi pustila, bila upravo ona o kojoj sam malopre razmišljao. Ili sam to umislio, shvatajući da mi kod nje sve, ali baš sve odgovara.

Nikada ništa od mene nije tražila. Zato sam je obasipao cvećem, ponekim komadom lepog i originalnog nakita, nekada i običnom malom bajaderom, kojoj bi se jednako obradovala, kao i skupim poklonima. Njene oči su uvek bile ogledalo naših raspoloženja, te oči, koje su blistale srećom, ljubavlju i privrženošću.



Ni sa mojom prvo devojkom, onom sa kojom sam se želeo oženiti, nisam osećao takvu bliskost. Kada smo bili zajedno, mogli smo biti jednostavno – mi.

Bez da nam je bilo ko drugi bio potreban.

**********************

Bar sam ja tako gledao na to. I zato sam bio ubeđen kako smo sami sebi dovoljni, ne treba nam dete, ne treba nam bilo ko u našem čardaku ni na nebu ni na zemlji.

Doduše, samo smo jedan razgovor imali na tu temu – onda, kada sam joj saopštio da našeg zajedničkog potomstva ne može biti, da ne želim da moje dete odrasta bez oca, koliko god bilo materijalno zbrinuto.

Zabrinuo me iščezli sjaj iz njenih potamnelih očiju. Ali, brzo se pribrala, mirno mi saopštivši kako ni u njenom životu nema mesta za decu. Sada se pitam da li je zaista tada tako mislila ili je verovala da ću promeniti mišljenje.

Kako sam joj mogao objasniti da ću žrtvovati sebe, ceo svet, ali moji sinovi ne smeju ostati bez oca i ne mogu im oduzeti iluziju doma u kom su odrasli? Kako sam joj mogao reći da svog oca ne pamtim, jer me je ostavio još dok sam bio beba, više se nikada nije pojavio i ništa ne znam o njemu? Nije bilo načina da joj izgrcam moj bol, dok smo u školi imali pismene zadatatke na temu „MOJ TATA“, a ja uvek predavao prazan papir, jer nisam imao o čemu pisati, pa ni po cenu slabe ocene.....Jednostavno, nisam mogao lagati. I onaj snažan bljesak bola, kada vidim na ulici oca sa sinom, kako ga nosi na ramenu ili baca u vazduh, dok mališan vrišti od smeha i uživanja.....Bilo je to duboko zakopano u meni, keloidni ožiljak, kome nikada nisam smeo prići. Još tada sam se zaricao da ću svojoj deci biti pravi otac, njihova podrška i oslonac, dok me ima, dok sam im potreban.

Mnogo je grehova na mojoj duši. Mnogo sam ljudi slagao....pa dobro.....predstavio im stvari u drugom svetlu....Mnogo njih sam bez trunke razmišljanja uklonio sa puta, ako bi ocenio da bi mi mogli biti i potencijalna, a kamoli prava opasnost.

Ali, svojoj deci nisam mogao oduzeti – sebe. Radije bih umro, nego to uradio.

Kao što nisam mogao dozvoliti da moje dete, sa ženom koju svom dušom, svim svojim bićem volim, raste bez mene, da njega ili nju ne viđam jutrom, kada se onako sneno uvuče u krevet, spremno na jednu turu maženja.  I još jedan domaći zadatak o tati, koji je jedva prisutan.

To ona nije znala, to joj nikada nisam rekao. Možda sam i mogao, možda sam trebao. Možda bi me onda razumela, možda ne bi ispalo tako, kako se desilo.

Previše tih možda.

********************

Podsvesno sam ignorisao njeno tiho nezadovoljstvo putovanjima na egzotična mesta, ona za koja sam uvek dobro proveravao liste putnika, uvek uplaćivana preko neke inostrane putničke agencije.

Cvećem i poklonima.

Izlascima na tajna mesta, gde, ako te neko i vidi, mora ćutati, jer je tu zbog istog razloga kao i ja.

Svim tim rođendanima i praznicima, koje smo slavili drugog dana. Živeli smo imitaciju života, a ja sam bio ubeđen da je ona ipak toliko zauzeta svojom karijerom i da prihvata takav način života, bez previše obaveza, da joj upravo to i odgovara.

Mogu li joj onda zameriti što više nije pristajala na takav model zajednice? Pa je uradila jedino pametno, što se u takvoj situaciji moglo napraviti, a i za to je imala mnogo više hrabrosti i snage nego ja – jednim bolnim rezom napravila kraj svemu.

******************

Dugo već nismo zajedno i sada se mirim da nje više u mom životu nema. Ostaju mi samo te kratkotrajne zabavice sa devojčicama, mlađim od mojih sinova, kojima je dovoljan dobar auto, pristojan provod, muškarac koji je viši od 175 cm, izgleda pristojno i može platiti nekoliko koktela, a na kraju šampanjac.

Pa, njih barem imam na poizbor. I nikako mi nije jasno zašto sve manje imam volje za to, zašto me sve više nerviraju isprazni razgovori, koji će uvek završiti na isti način.

Nisam želeo obaveze. I sada nemam obaveze. Dakle, punom snagom stigla me je kletva – PAZI ŠTA ŽELIŠ. MOŽDA TI SE I OSTVARI.

Prošao sam ja mnogo toga do sada, neće me slomiti jedna tvrdoglava žena, koja je mogla samo tako da me izbaci iz svog života. Ako ona ne treba mene – ne trebam ni ja nju. I šlus!

Ja sam skoro slobodan muškarac, lepo izgledam, i dalje se sve žene okreću za mnom kada uđem u restoran....I dalje mnogo od njih na poslovnim sastancima, naročito kad prođe prva faza pregovora, počinju nameštati kosu, obnavljaju ruž na usnama, nisam siguran deluje li to treće piće na njih ili moja harizma.

I još samo da sebi mogu objasniti zašto mi srce drhti kao preplašeni vrabac, kada gledam malu plavušicu, još nestasalu za školu, u kojoj vidim naše zajedničke crte....To dete, koje je trebalo i moralo biti naše!


 
Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE