Dakle, da živim još 100 godina, nikada neću uspeti
razumeti – žene.
Ni moju zakonsku, majku mojih sinova, što otaljava sa
mnom taj brak već 20 godina, uvek nedokučivu, sa onim nemim, prebacujućim
pogledom i agresivnim ćutanjem, nabijenim neizrečenim prebacivanjima. Iako
pored mene živi kao najveća dama, kuća nam je predmet zavisti svih naših
prijatelja, prepuna antikviteta, ja se doduše u to ne razumem, ali ona tvrdi
kako zna, mada meni to.....sumnjivo vuče na kič, sa stalnom kućnom pomoćnicom,
ne mora gospođa ni spremati ni peglati, jedino što insistiram da ona kuva, neću
da mi deca jedu koješta, ono što na brzinu otaljaju te žene, koje se stalno
smenjuju kod nas.....Garderobe i cipela ima toliko, da već odavno nema mesta ni
u posebnoj sobi za naše lične stvari, ne sećam se kada je cipele kupila ovde,
bolje su, kaže, u Italiji, što ne sporim, ali.....koštaju ti njeni odlasci u
Rim nekoliko puta godišnje. Da je pitam koliko i kakvog ima nakita, ali onako,
iznebuha, teško da bi mi mogla sve nabrojati u desetak minuta.....Svake druge
godine joj menjam auto, već mi je dosta i majstora i farbara, jer ne zna
čestito uparkirati, a da ne ošteti bar
boju, ako ne napravi i neku veću štetu. Ne, ni to nije dovoljno, hoće mene na
raspolaganju, ali onda kada to njoj odgovara, kada nije na svim tim silnim
tretmanima, da me ubiješ, ne mogu popamtiti šta sve radi na sebi, da bi ostala
lepa i mlada, mada....ne postoji žensko, koje može odoleti godinama, jedino
kada bih bio milijarder, što nažalost nisam.
******************
Ne mogu razumeti ni onu, sa kojom sam proveo toliko
godina, doduše nezvanično, ali, ipak smo bili pravi par. Samo nam je papir
falio i zajedničko prezime. Dobro, možda i malo više vremena zajedno,
ali.....trudio sam se da budem sa njom, koliko sam god mogao. I koliko su mi
obaveze dozvoljavale.
Promenila je brojeve telefona, vraća moja pisma, ne
prima cveće koje joj šaljem, već sam se izblamirao u tih par cvećara, kada me
obaveste da „isporuka nije izvršena, jer primalac odbija da prihvati isporuku“.
U tom njenom prokletom butiku, uvek mi ona njena
zamatorela uspijuša od prodavačice, ne trepnuvši, saopštava kako „gospođica
nije tu, poslovno je odsutna“. Pa, nije valjda stalno „poslovno odsutna“,
valjda nekada mora biti u rođenoj radnji, samo, ne vredi.....Verovatno me vidi,
kada se pojavim na vratima, siguran sam da je toj aspidi naredila kako za mene
nikada nije tu. Ne znam kako bi to drugačije objasnio. I to mi je neka
zahvalnost, nema ta ludača pojma da meni može zahvaliti što je godinama tu, jer
sam ja bio taj koji sam insistirao da za ekskluzivne stvari samo dame, prave
ili nabeđene, kojih je izgleda u većini, imaju para za prave i dobre stvari, ne
ono što se navlači kašikom za cipele, a skida žiletom, već prava, elegantna
garderoba, u većim veličinama, pa onda ni ne pitaju koliko košta, čim mogu da
uđu u to.
Nisam ja tako pametan sam po sebi. Sve sam to
pokapirao od ove moje zakonite, jer mi se stalno žali kako za nju nema
veličine, sve su neke kineske ili turske krpe, ni pod sa njima ne možeš obrisati,
jedva na ruku navuče celu haljinu, pa zato, je li, nema za nju odgovarajuće
garderobe, osim u Italiji ili Austriji. A i te klinke, koje rada po buticima ne
znaju kako valja sa mušterijama.....Da mi je po 10 evra za svako frktanje, kako
joj je neka anoreksična sponzoruša u nastojanju saopštila da je „sve u
isključivo malim veličinama, znate, nemamo ništa za vas“, sada više ne bih ni
morao da radim, već bih se baškario negde u Švajcarskoj ili....šta ja znam,
valjda Azurnoj obali.
I ja sam bio taj koji je insistirao da prodavačica
mora izgledati pristojno, ali ne sme izgledom i godinama konkurisati mušteriji.
Lepo mi to sada vraća, baš mi je zahvalna. Nije tu....Sve se mislim, lažeš
klimakterična veštice, te priče prodaji nekom drugom. Ali, šta mi vredi, kada
me gleda u oči i laže.
Ma, dobar i budala su uvek bili jedno te isto, neka
kaže ko šta hoće.
*******************
Hajde da smo se posvađali, da sam je ošamario,
mada....mada me često svrbela šaka, kad bi mi gunđala, ali onako, onako
pritajeno, dvosmisleno, kako je to samo ona znala. Ni jedne oštre reči,
povišenog tona, bilo čega što bi i ličilo na uvredu. Samo je ustala, uzela mi
čašu iz ruke, stavila je na taj famozni sto, beše li „Čipendejl“, pojma nemam,
koji je platila pola auta, otišla do predsoblja, pružila jaknu i rekla da mogu
ići, u njenom stanu za mene više nema mesta ni prostora.
Nikada više.
Upravo tako je bilo. Bez pola reči objašnjenja,
zalupila je vrata za mnom, promenila brojeve telefona, vraćala sve moje
pošiljke, izbegla me u svakoj mogućoj prilici.
Ne mogu je razumeti.
Sam sebi otrcano zvučim, ali.....koliko sam je samo
voleo......i koliko je volim i sada. Sve sam pokušavao, meseci su prošli, a ona
mi iz duše neće nikako.
Tu silinu emocija, to stanje „zbogompameti“ osetio sam
još samo jednom, za moju prvu ozbiljnu devojku, prvu, sa kojom sam se hteo
oženiti.
Bio sam na poslednjoj godini ekonomije, dok se ona
nešto poigravala sa medicinskim......Moglo joj se. Oboje roditelja lekari,
profesori na fakultetu, pa, čik da neko ne propusti njihovu jedinicu-mezimicu,
kada sutra njihovo dete dolazi kod njih na šamar. Valjda je tim lekarima, čast
izuzecima, medicina u genima, zna se da dečica ne mogu omanuti na studijama,
samo ako imaju volje da ga upišu.
Nas dvoje – dva sveta.
Ona, uvek mažena i pažena, sve prvo i najbolje je bilo
njeno. Jedan stan, dva, tri....Bar ono što je bilo zvanično.....O flašama
skupih pića, sa kojima već nisu znali šta će, da i ne govorimo. Sve je moralo
biti po njenom, ali, imala je neku nežnu, milu crtu, imala je u sebi nešto
neodoljivo....Kada se nasmeši, sunce obasja sobu, kada progovori, meni duša u
fronclama. Umela je i zapevati, volela je smeh, kada zaboravi u retkim
trenucima na pedigre, bila je toliko draga, neodoljiva. Da mi je rekla da na
trepavicama prošetam korzoom, valjda bih i to uradio.
U njenoj sam kući prvi put video prave umetničke
slike, koje sam dotad
imao prilike sresti samo u muzejima ili na
reprodukcijama. Nameštaj, sav u nekim iskrivljenim nogicama, dozlaboga
neudoban, ali lep, što jeste – jeste, na tamnim tapetama presvučenim zidovima,
meni, koji sam znao samo za belu ili onako......neku sivkasto-bež. U
njenoj sam se kući, doduše krišom, jer
je bilo očito da je to samo za ukras,
prvi put naslonio na prava kineske jastučiće, koje početkom tih 80-ih
godina nije nije ni video, a kamoli imao. Svako je imao svoj auto, ona je
četvorotočkaša dobila za 18-i rođendan. Stalno prisutna kućna pomoćnica,
svilene zavese, svileni vijetnamski tepisi, rukom tkani, uz poneki mali
persijski. I orhideja, koliko ti duša ište, što u saksijama, što u kristalnim
vazama. Na sve strane samo lepota i
imanje. Nisu se baš ustručavali pokazati ono što poseduju.
A ja?
U dvorišnom stanu, sa majkom, oca sam se jedva i
sećao, toliko je godina prošlo da je otišao „na rad u Nemačku“, bar mi je mati
tako rekla, koji je nekako iskukala od firme, gde se neko umilostivio da
stambeno reši čistačicu, sebi olakša savest i oslobodi prostor za nova muvanja,
jer mu niko ne može prigovoriti kako se „ne vodi računa o radnicima
samoupravljačima“. Soba i kuhinja, prozuklih zidova i prozora, sa krovom koji
prokušnjava, vrata nisi mogao otvoriti od nagomilanog snega ispred ulaza, kada
si morao ići u dvorišni WC. Za mene je uvek bilo i mleka i mesa i slatkog, a
majka je uvek govorila kako „nije gladna, baš je malopre nešto jela“. Radila je
dva posla, ni ne mogu se setiti da sam je ikada video kako samo sedi, bez nekog
posla u rukama, a sve to da bi meni mogla kupovati iole pristojnu garderobu,
baš da ne budem najjadniji i najbedniji. Za sebe je šila i štrikala sama.
Pentrao sam se preko ograda ulickanih kuća u bašte
njenih komšija, dok sam išao kod nje, naravno, uvek onda kada su njeni bili na
nekom putešestviju, obično prekookeanskom ili prijemu, tamo gde je tako bilo
važno biti viđen, da bih joj nabrao cveća i odneo joj ga, onako svežeg i
mirisnog, a sve bežeći od zapenjenih zverki, zvanih psi-čuvari.....Štedeo svaki
dinar od studentskog kredita, jer je volela izlaziti na lepa i skupa
mesta.....Odricao se doručka, kopirao
kod tatinog druga u firmi knjige, da bih njoj kupio najnoviji parfem.....Da je
tražila od mene, valjda bih na trepavicama prošao glavnom ulicom, nije
postojala stvar, koju bi poželela, a da joj nisam pokušao bar delom pružiti.
Ništa to nije vredelo. Bio sam autsajder, građanin
drugog reda, nisam pripadao njihovom svetu. Bar sam umeo plesati, mati je
insistirala da idem u škole igranja, govoreći mi kako je ples nešto što svaki
gospodin mora znati. A i voleo sam – kada staneš na podijum i kreneš, kada me
ponese muzika i ritam, više niko nije obraćao pažnju ni jesam li obučen po
poslednjoj modi, ni ko sam. Svaka od „učenica“ otimala se da igra sa mnom.
Kada je nešto zavisilo isključivo od mene, tu sam bio
nenadmašan.
Međutim, nisam mogao prevladati te famozne društvene
razlike, te prepone, koji su njeni postavili. Nisam joj nikada mogao priuštiti
ono što bi mogao neki perspektivniji zet, lekar naravno, pa još ako ode negde
napolje......Neki dvoiposoban kavez, koji sam morao čekati 5 godina, kad se
zaposlim, nikako nije odgovarao njihovim kriterijumima lepog življenja. Ruku na
srce, ni njenim.
Nisam se iznenadio kada mi je njen otac saopštio da
sam ja dobar mladić, perspektivan, lepo vaspitan, načitan, izgledan,
ali....nemam perspektivu. A za njegovu princezu je svet, „ne ovo sivilo i
lavina mediokriteta“. Pa, bolje je za mene da se na vreme pripremim, kako od
toga neće biti ništa. Ja nikada neću biti prilika za njegovo dete.
Možda bih to i ignorisao, ali kada mi je rekla da ide
dve godine u London, da uči jezik i radi kod jednog poznatog plastičnog
hirurga, kod koga će učiti i znanje i zanat, znao sam da je gotovo.
Tada sam se prvi put napio, onako, baš......Nemam
pojma šta sam sve trpao u sebe, bilo je tu i brlje i pelinkovca, kiselih
špricera, mlakog piva, čak i kruškovca....Sa svakom novom čašom i flašom osećao
sam se sve jadnije.
********************
Oženio sam se za jedva tri meseca, devojkom koja me je
bukvalno proganjala, pozdravljala preko drugarica, nudila da učimo zajedno, da
mi spremi sobu, da mi donese novu knjigu.....
Znao sam da me godinama voli, uvek se trudila biti
negde u mojoj blizini, bio sam itekako svestan njenih sugestivnih pogleda,
rumenila njenih obraza, kad bih joj se slučajno nasmešio ili obratio nekim
pitanjem. Umreću grešan, jer sam sve to prihvatao, odlučivši ovog puta da ja
budem taj koji će biti voljen, za kojim će neko čeznuti. Nisam je voleo, niti
sam to naučio za sve ove godine, od kada smo zajedno.
Nije ni morala svesno ostati trudna, misleći da će me
naloviti na to. Već sam ja od prvog momenta odlučio da ću se oženiti prvom, koja
mi se učiniti dovoljno dosadna, da sa njom deluje sigurno.
Sve ovoj mojoj već bivšoj dragoj u inat. Neka pomisli
kako mi i nije značila bogzna šta, kad sam mogao tako brzo da je zaboravim.
Siguran sam da joj nije bilo baš svejedno, ali čini da
joj je daleko više bila pogođena sujeta, nego emocije. Šta je očekivala? Da ću
se ubiti, otići u Legiju stranaca, plakati, moliti, puziti?
Ne, ja sam ponosno svima objavio da se ženim, trudeći
se da to i ona obavezno sazna, ne shvatajući tada, onako nadobudan, mladi
glupav, da od se od inata samo strada, da ću upropastiti i svoj i život moje
buduće, koja još nije ni svesna u šta ulazi.
Moja je majka, onako izokola, pokušala u par navrata
predočiti mi da se njoj sve to odvija – prebrzo. Da nisam dobro promislio, nisam
je ni stigao upoznati, a već ulećem u brak. Kad sam joj mladalački drsko
odbrusio kako je to „moj brak“ i kako se „ja ženim a ne ona“, zaćutala,
uzdahnuvši i samo nešto promrmljala o ishitrenim odlukama.
Mi para za svadbu nismo imali. Ali, zato su se njeni
pokazali, baš domaćinski. Bilo je to svečano, sa sve novom venčanicom,
kupljenom u Italiji, jer je valjalo dati glanc i lepotu neuglednoj budućoj
nevesti, koja je do tada malo gde izlazila, uvek nosa zabodenog u svoje knjige,
uvek na fakultetu. I to istorija umetnosti, šta će i kako će sa tim posle. Ali,
makar dobija za mladoženju jednog od najlepših momaka u gradu, svugde omiljenog
i dobrodošlog. Odmah mi je budući tast saopštio kako će me osloboditi vojske,
„nije to gubljenje vremena za tebe“, izračunao kad ću dati poslednji ispit, da
u velikoj firmi, gde je bio generalni direktor, odmah startujem na istaknutom
radnom mestu. Zet je mio, koje fele bio.
Bila je to svadba za pamćenje, u novom tadašnjem još
„INTERKONINENTALU“, sa sve muzikom pred crkvom, dugačkim belim mercedesom, iz
kog je izašla ponosna nevesta, napirlitana kao novogodišnja jelka.
Gosti su bili oduševljeni, sala kao iz 1001-e noći,
nisu se stisli za poklone, pa navalili prvo na raskošan meni, a onda i na
naručivanje pesama plejadi novih estradnih zvezde, koje su učestvovale u
muzičkom delu. Valjda je to bilo prvo venčanje, na koje je došao matičar,
umesto da mi idemo tamo, točila su se preskupa pića potocima, rasturali
poslužavnici sa „Pate de foi gras“, dimljenim lososom i kavijarom, kič do kiša
i prostakluk do prostakluka. Ali, pokazaše se mladini kao pravi domaćini.
Ja sam se napio još i pre čina venčanja. Kum me držao,
dok sam preko jezika prevaljao sve ono što sam morao reći. Bilo mi je potpuno
svejedno. Jednom se ženiti mora, pa ako i liči na propast, bar neka bude –
nivo.
**********************
Izrodili smo dva sina, dva pametna, prelepa dečaka,
dve rumene jabuke....Zenice očiju mojih, centar moga svega, najvrednije što
imam na ovom svetu.
I traje taj naš, nazovi brak skoro 30 godina. Lepo smo
se skućili, nije bilo problema, kada sam samo dobijao jedan kadrovski stan za
drugim, a onda i trgovinsko predstavništvo u inostranstvu. Sve sam to prepustio
njoj, moja nesvršena studentkinja umetnosti imala je neverovatan talenat da kupi
najružniju stvar za najviše para. Svako pametan, ko bi nam došao u goste,
doduše takvih i nije bilo nešto previše, zgražavao se nad novim bogatstvom,
koje je šljaštilo na sve strane.
Pa, kakav razlog, takav i brak. Moram biti iskren, ona
je bila daleko bolja žena, nego ja suprug. Ona je uvek bila ta, koja je sve
organizovala, besprekorno brinula o deci, dovela i moju majku da živi sa nama,
neka se ne pati više u onom jadu i sirotinji. Uvek meni odana, bez svađa, bez
prebacivanja....i bez ljubavi.
Ponekad, kad sam iz svojih jurcanja bivao kod kuće, a
da me nikada nije pitala gde sam bio, prvo bih primetio da se ugojila, jer je
valjda posegnula za hranom kao utehom. A onda njen bolni pogled, pun nemog
prebacivanja, njen nemi vapaj za ljubavlju, koju joj ja nikada nisam mogao
dati. Mislim da je znala čak i za ovu moju višegodišnju vezu, ali mi nikada
nije rekla ni pola reči.
Živeli smo u istoj kući, delili isti prostor, isti
sto, u onom retkim prilikama kada smo obedovali zajedno i to najviše zbog dece,
a da sam odbijao sva njena nastojanja za bliskošću. Mogao sam sebe naterati na
formu – ulogu besprekornog muža, domaćina, uvek priželjkivanog gosta, svugde
dobrodošlog.......Ali, da je zaista volim – nikada.
Ostvario sam se u karijeri, mislim da sam bio i dobar
otac. Jedino sam u ulozi supruga potpuno zakazao. Nikada mi to nije prebacila,
samo je poneki prigušeni jecaj iz njene sobe (već smo od prvih godina spavali
odvojeno) davao do znanja koliko je nesrećna.
Bili smo dva sveta, dvoje stranaca, čija je jedina
koheziona sila bila – zajednička deca.
**********************
Moja draga, moja višegodišnja ljubavnica mi nije bila
ni prva ni poslednja. Ali je sasvim sigurno bila jedina, koja je bila zaista
važna.
Od prvog trenutka, kad sam je video u restoranu, gde
je bila na večeri sa prijateljima, jedina sama, osetilo se to, iako je tu bilo
još žena bez partnera osim nje, znao sam da mora biti moja. Ta njena duga kosa,
do pola leđa, u raskošnim talasima.....prirodna plavuša, nije to bilo
dostignuće ekskluzivnog frizerskog salona, u koje je odlazila moja žena,
plišanim rajfom usmerena ka leđima, otkrivajući belu, kao od alabastera, nežnu
kožu i krupne plavo-zelene oči......diskretno našminkana, sa sočnim usnama, sva
skladna i diskretna, a opet, u onom moru šljokica, štrasa, vrtoglavo visokih
štikli, u kojima su njihove neiskusne vlasnice posrtale.....dugački tanki
prsti, sa lepim noktima, bez cvetića i ukrasa....Izdvajala se kao bela ruža,
izrasla iz kamena, ona koju sam jednom video u Počitelju.
Bila je nenametljovo-prava, rođena dama, videlo se to
iz svakog njenog pokreta, ona, kakva moja žena nikada neće biti, koliko god se
trudila.
Kada sam je zamolio za prvi ples, kada sam osetio
toplinu njenog tela, kroz savršenu malu crnu haljinu, izrađenu od nekog basnoslovno
skupog materijala, besprekorno sašivenu, a za nju valjda kreiranu i pravljenu,
uz koju je nosila samo jednostavni niz bisera, čak su joj i cipele bile bez
ukrasa, zaplovili smo niz glatak podijum. Odmah je uhvatila ritam sa mojim
koracima, pratila me, kao da nam je to hiljadita, a ne prva igra. Već sam onda
znao da je ona – ta, jedna i jedina.
Cele večeri igrao sam samo sa njom. Drugi su već i
odustali, kada smo nas dvoje bili na podijumu za ples, niko drugi nije imao
petlje upoređivati se sa nama. Prošaputala mi je svoj broj telefona, koji sam
odmah zapamtio. I već sutradan bio u njenom stanu.
Svaki trenutak, koji smo proveli zajedno, nažalost
bilo ih je malo za tolike godine, bio je prelep. Sklad, ćutanje, onda kad mu je
bilo mesta, pričanje satima, gde smo jedno drugom dovršavali rečenice.
Ti naši sati u njenom širokom krevetu, žutom, kao i
spavaća soba joj.....Ti naši zagrljaji, koji su se pretapali u strast, meni
dotad nedoživljenu, a ne mogu reći da sam bio neiskusan.....Kao da je za mene
bila skrojena, izvajana, rođena. Njena mirisna kosa, koju je volela da obmota
oko mog vrata, te čudesne ruke, sa nežnim prstima, zahtevne usne, nezaboravan
miris. Nezaboravni naši trenuci.
Dobro, možda sam ja više pričao nego ona. Nekako, imao
sam utisak da me sluša, da je istinski zanima ono, o čemu joj govorim.
Uvek je naslutila šta želim, ne buneći se što pušim u
njenoj spavaćoj sobi (u rođenoj kući sam već odavno proteran na zatvorenu
terasu), donoseći mi kafu u krevet, ohlađen šampanjac, nestvarno tanke sendviče
sa dimljenim lososom i kavijarom. Čak je i muzička numera, koju bi pustila,
bila upravo ona o kojoj sam malopre razmišljao. Ili sam to umislio, shvatajući
da mi kod nje sve, ali baš sve odgovara.
Nikada ništa od mene nije tražila. Zato sam je obasipao
cvećem, ponekim komadom lepog i originalnog nakita, nekada i običnom malom
bajaderom, kojoj bi se jednako obradovala, kao i skupim poklonima. Njene oči su
uvek bile ogledalo naših raspoloženja, te oči, koje su blistale srećom,
ljubavlju i privrženošću.
Ni sa mojom prvo devojkom, onom sa kojom sam se želeo
oženiti, nisam osećao takvu bliskost. Kada smo bili zajedno, mogli smo biti
jednostavno – mi.
Bez da nam je bilo ko drugi bio potreban.
**********************
Bar sam ja tako
gledao na to. I zato sam bio ubeđen kako smo sami sebi dovoljni, ne treba nam
dete, ne treba nam bilo ko u našem čardaku ni na nebu ni na zemlji.
Doduše, samo smo jedan razgovor imali na tu temu –
onda, kada sam joj saopštio da našeg zajedničkog potomstva ne može biti, da ne
želim da moje dete odrasta bez oca, koliko god bilo materijalno zbrinuto.
Zabrinuo me iščezli sjaj iz njenih potamnelih očiju.
Ali, brzo se pribrala, mirno mi saopštivši kako ni u njenom životu nema mesta
za decu. Sada se pitam da li je zaista tada tako mislila ili je verovala da ću
promeniti mišljenje.
Kako sam joj mogao objasniti da ću žrtvovati sebe, ceo
svet, ali moji sinovi ne smeju ostati bez oca i ne mogu im oduzeti iluziju doma
u kom su odrasli? Kako sam joj mogao reći da svog oca ne pamtim, jer me je
ostavio još dok sam bio beba, više se nikada nije pojavio i ništa ne znam o
njemu? Nije bilo načina da joj iKako zgrcam moj bol, dok smo u školi imali pismene
zadatatke na temu „MOJ TATA“, a ja uvek
predavao prazan papir, jer nisam imao o čemu pisati, pa ni po cenu slabe
ocene.....Jednostavno, nisam mogao lagati. I onaj snažan bljesak bola, kada
vidim na ulici oca sa sinom, kako ga nosi na ramenu ili baca u vazduh, dok
mališan vrišti od smeha i uživanja.....Bilo je to duboko zakopano u meni,
keloidni ožiljak, kome nikada nisam smeo prići. Još tada sam se zaricao da ću
svojoj deci biti pravi otac, njihova podrška i oslonac, dok me ima, dok sam im
potreban.
Mnogo je grehova na mojoj duši. Mnogo sam ljudi
slagao....pa dobro.....predstavio im stvari u drugom svetlu....Mnogo njih sam
bez trunke razmišljanja uklonio sa puta, ako bi ocenio da bi mi mogli biti i
potencijalna, a kamoli prava opasnost.
Ali, svojoj deci nisam mogao oduzeti –
sebe. Radije bih umro, nego to uradio.
Kao što nisam mogao dozvoliti da moje dete, sa ženom
koju svom dušom, svim svojim bićem volim, raste bez mene, da njega ili nju ne
viđam jutrom, kada se onako sneno uvuče u krevet, spremno na jednu turu
maženja. I još jedan domaći zadatak o
tati, koji je jedva prisutan.
To ona nije znala, to joj nikada nisam rekao. Možda
sam i mogao, možda sam trebao. Možda bi me onda razumela, možda ne bi ispalo
tako, kako se desilo.
Previše tih možda.
********************
Podsvesno sam ignorisao njeno tiho nezadovoljstvo
putovanjima na egzotična mesta, ona za koja sam uvek dobro proveravao liste
putnika, uvek uplaćivana preko neke inostrane putničke agencije.
Cvećem i poklonima.
Izlascima na tajna mesta, gde, ako te neko i vidi,
mora ćutati, jer je tu zbog istog razloga kao i ja.
Svim tim rođendanima i praznicima, koje smo slavili
drugog dana. Živeli smo imitaciju života, a ja sam bio ubeđen da je ona ipak
toliko zauzeta svojom karijerom i da prihvata takav način života, bez previše
obaveza, da joj upravo to i odgovara.
Mogu li joj onda zameriti što više nije pristajala na
takav model zajednice? Pa je uradila jedino pametno, što se u takvoj situaciji
moglo napraviti, a i za to je imala mnogo više hrabrosti i snage nego ja –
jednim bolnim rezom napravila kraj svemu.
******************
Dugo već nismo zajedno i sada se mirim da nje više u
mom životu nema. Ostaju mi samo te kratkotrajne zabavice sa devojčicama, mlađim
od mojih sinova, kojima je dovoljan dobar auto, pristojan provod, muškarac koji
je viši od 175 cm, izgleda pristojno i može platiti nekoliko koktela, a na
kraju šampanjac.
Pa, njih barem imam na poizbor. I nikako mi nije jasno
zašto sve manje imam volje za to, zašto me sve više nerviraju isprazni
razgovori, koji će uvek završiti na isti način.
Nisam želeo obaveze. I sada nemam obaveze. Dakle,
punom snagom stigla me je kletva – PAZI ŠTA ŽELIŠ.
MOŽDA TI SE I OSTVARI.
Prošao sam ja mnogo toga do sada, neće me slomiti
jedna tvrdoglava žena, koja je mogla samo tako da me izbaci iz svog života. Ako
ona ne treba mene – ne trebam ni ja nju. I šlus!
Ja sam skoro slobodan muškarac, lepo izgledam, i dalje
se sve žene okreću za mnom kada uđem u restoran....I dalje mnogo od njih na
poslovnim sastancima, naročito kad prođe prva faza pregovora, počinju nameštati
kosu, obnavljaju ruž na usnama, nisam siguran deluje li to treće piće na njih
ili moja harizma.
I još samo da sebi mogu objasniti zašto
mi srce drhti kao preplašeni vrabac, kada gledam malu plavušicu, još nestasalu
za školu, u kojoj vidim naše zajedničke crte....To dete, koje je trebalo i moralo biti naše!
 |
| Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE |
Нема коментара:
Постави коментар