30. prosinca 2016.

ZAHVALNA






Verovatno bih ja i sama odlučila da, dok odbrojavamo sate do ponoćne zdravice, napišem ovaj tekst, ali....obećala sam divnoj Olji Ristić, a, postupajući u mom uobičajenom diskretno-skromno-lavovskom stilu, carska se ne poriče.

Dakle.....

Bila je ova godina.....gadna. Teška. Počesto nepodnošljiva. Ne ponovila se.

Mnogo ružnih stvari, naizgled nerešivih situacija, šokova, kliničko-depresivnih epizoda, kada sam mislila da više neću moći izdržati ni delić sekunde. Onda se prespavalo, novi dan je ipak doneo tračak svetla na kraju dugog tunela.

********************

Odolevam pravljenju konačnog bilansa, nakon izvršenog popisa događanja i mom doprinosu istim. Nema od toga koristi baš nikakve. Znam gde sam kliznula, gde sam mogla uraditi drugačije, kada sam napravila pogrešnu procenu. Neumoljivo teram od sebe moju staru prijateljicu – grižu savesti, kao i njenu sestru bliznakinju – samodestrukciju. Ovog puta me neće ščepati u svoje ralje.

Bilo je, verovatno, onako kako je moralo biti, kako je negde bilo zapisano. I iz sopstvenih grešaka sam nešto naučila. Pa, bar ih neću ponoviti, iskreno se nadam.

Svršenom poslu mane nema. Ko to ne shvati za vremena, sam je sebi najgori neprijatelj.

Mi smo ono što jesmo. I, ako iz svake loše situacije, ne možemo sagledati tri dobre strane, onda......onda smo već daleko odmakli na putu ka propasti. I prvoj gredi na tavanu, sa dobrim užetom.

****************

Moglo je biti bolje......a moglo je, itekako, biti i gore. Pa, da vidim - imam li razloga biti ZAHVALNA?

Imam. I te kako.

Služim se sopstvenim nogama. Odavno ne patim zašto nisu duže ili vitkije. Nekako mi je odjednom došao trenutak spoznaje kako je najbitnije da hodaju, da mogu stići tamo gde sam krenula, bez štapa, štaka ili invalidskih kolica.

Vijuge mi savršeno funkcionišu, kada nisam pod pritiskom ili trebam uraditi nešto, što se protivi svim mojim principima, mom viđenju etike i morala. Čak sam uspela sebe naterati da malo više primenjujem asertivnost u svom ponašanju. Izbegavam sukobe, objašnjavanja i razjašnjavanja, jer, ako moram crtati nekom ono što mislim ili osećam, to je zaludan posao od samog starta, izgubljena partija. Po cenu da budem proglašena asocijalnom, radije ću pobeći u svoj svet, nego se upljuvati do ušiju, kako bih objasnila zašto nešto jesam ili nisam uradila. Beg u senilnost dobro zvuči samo u onom čuvenom vicu kako je skleroza najlepša bolest – ništa te ne boli, a svaki dan doživljavaš nešto novo. U stvarnosti, to je pakao za okolinu, a i za svakog, koga pogodi ta nesreća, jer uvek postoje lucida intervala. Dakle, znamo koliko smo izgubili sebe, bar u tim kratkim trenucima.

Mentalna smrt je retko kada brza. Ako to traje, onda.....onda je to mučenje, bez srećnog ishoda i milosrdnog kraja.

Imam vremena i uslova raditi ono što volim – pisati, čitati, slikati.....Toliko redak luksuz danas, ni svesni nismo koliko to vredi. Jer, ni jedna materijalna stvar nema apsolutno nikakvog značaja, ako nemamo uslova uživati u tome. Dakle, izdigla sam se iznad opsesije imati i nemati, moje vreme za stvari koje mi pričinjavaju zadovoljstvo je neiskazivo vredno.

Uživam u onom što imam, ne razmišljajući, osim u crnim periodima, o onom što nemam. A i to nije materijalne prirode.



Umem se nasmejati, zaplakati, zapevati.....Dakle, ne moram više potiskivati emocije, ni zbog koga i ni zbog čega. Možda deluje malo, ali za mene – nemerljivo veliko i značajno.


*****************

I na kraju, ali jednako vredno, možda i najvrednije – zahvalna sam na svojim divnim prijateljima.

Čudesan je osećaj da imam toliko bliskih ljudi, sa kojima mogu razgovarati, komunicirati makar i virtuelno. Ne menja na značaju. Naprotiv. Oslobođeni pritiska vizuelnog, kada komuniciramo mislima, onda smo naiskreniji, onda se najbolje osetimo.

Nemoguće je iskazati taj osećaj sreće i zadovoljstva, kada osetim nečiju dušu, kada se razumemo, a da se sa većinom mojih prijatelja nisam faktički upoznala, „videla uživo“. Onda zaista mogu razumeti da su misli najsavršeniji oblik energije, poznat našim čulima.

Volim moje prijatelje. I one, doduše premalo ih je, koje sam upoznala lično, provodeći sate i sate sa njima u razgovoru, ali je toliko tih divnih ljudi. Kao  i one sa kojima imam misaono-virtuelni kontakt. I znam da oni vole mene. Ti moji prijatelji, koji uvek osete kada sam u krizi, kada mi je teško, moji prijatelji, koji mi daju istinski do znanja kako im je stalo do mene, svi koji osete da mi je potrebna podrška i ohrabrenje, oni, koji se raduju i pate, zajedno sa mnom. Možda nekom malo – za mene ceo svet.

Zahvalna sam, jer znam i osećam da nisam sama. Da, gde god se našla, uvek će biti nekog, sa kim se razumem i znam da će mi uvek priteći u pomoć.




Divni moji prijatelji, prateći vaše objave, tekstove, komentare, upijajući toplinu vaših slika i fotografija, vaših izuzetnih radova, omogućili ste mi da iskoračim iz ovog Paviljona broj 6, lebdeći nezamislivo većom brzinom od svetlosti, da bih se našla u vašim svetovima, vašim dragocenim univerzumima. Dali ste mnoštvo novih dimenzija mom bitisanju, bruseći mi dušu svojim talentima, harizmom, spontanošću i toplinom vaših duša na nivo od stotina novih prizmi..... Omogućili mi da u sebi pronađem neslućene nove slojeve, kojih nisam bila ni svesna da postoje.

Uz vas, istinski uživajući u onome što neštedimice dajete iz sebe, definitivno sam se uverila da u meni nema mržnje i zavisti. Impulsivnosti - da, ali bez primese zla.

Spontano sam iz sebe izvlačila lepotu, koju ste i vi dobrim delom probudili i oživeli u meni, lepotu hiberniranu životnim nevoljama. Sve ste mi to uzvratili stostruko.

*******************

Dragoceni moji prijatelji, hvala vam što delimo radosti, dobra raspoloženja, teške trenutke....I, morate znati – nikada nisam uputila niti jednu jedinu rođendansku čestitku, a da zaista nisam svoje želje uputila samo da otaljam, da ispunim formu.

Hvala vam što ste imali volje i strpljenja za moje dugačke tekstove, za moje impulsivne objave, uvek propraćene zanimljivim, dobronamernim, meni toliko korisnim komentarima.....Za moja euforična raspoloženja....za moje košmare, u kojima nemam volje da živim, da dišem, koje ste uvek osetili i pružali mi podršku.

Zahvalna sam što se imamo – u dobrom i u kriznim, crnim trenucima. Vi ste mi vratili volju za životom, poverenje u ljude, i zbog vas se osećam potrebna i voljena. Imajući vas, kao što i vi imate mene, duša mi je obasjana toplinom i svetlošću.

Pehar moje sreće je prepun ljubavi.

Bez vas, sve ovo ne bi imalo smisla. I ne znam kako bih izdržala sva svoja crna raspoloženja, bez vaše iskrene brige i podrške. Zahvalna sam vam što postojite. 

Vi jako dobro znate da sam uvek tu za vas.    

Sve slike, osim naslovne, prenete su sa pretraživača GOOGLE