U braku su već solidan broj godina
godina. Oboje uspešni, lepi, harizmatični, predmet zavisti mnogih, koji ih
poznaju. Nemaju dece. Nijedno od njih nije želelo da žrtvuje svoju udobnost
obavezama. To je razlog, koji oboje priznaju. U biti – uvek su bili svesni da
ne žele svoje živote zakomplikovati još zajedničkim potomstvom....
On – dosegao vrhunac u svojoj
profesiji, finansijski potkovan, svuda rado dočekivan, ugledan, cenjen, često
medijski eksponiran. Obožava kada ga prepoznaju na ulici, u nepoznatim
društvima, u svakoj instituciji, gde se pojavi. Uvek elegantan do savršenog,
ništa za njega nije preskupo, ako mu se svidi. Privlačan, sa nepoznatima uvek
suzdržano ljubazan, nikada sebi nije uskratio ono što bi poželeo.
Rođen i odrastao u izrazito
patrijarhalnoj porodici, sa ocem, koji je bio neprikosnoveni šef kuće i
apsolutni autoritet, majkom do poslednje kapi krvi odanoj mužu i deci, bez
sopstvenog mišljenja i stava, dakle, znalo se ko je gazda i čija se ne preispituje.
Isti takav model COPY – PASTE metodom je pokušao preneti u svoj prvi brak. Nije
uspelo. Prva gospođa N. je uporno furala svoj fazon, grejući se na toplini
njegovog ugleda, koji je i njoj dao onu tanku, saharinsku patinu otmenosti, što
je samo novac može pružiti. Ni decu nije želela, previše je toga u čemu valja
uživati, previše toga što se gubi, kada se mora udovoljavati još nekom, osim
sebi.
Uporno je terala svoje i to joj nije
mogao oprostiti.
Šteta, spolja gledano bio je to brak za uzor.
Mnoge zarozane, podgojene sugrađanke, zavidele su joj, smatrajući da živi
bajku. Ali, nije shvatala da sa takvim čovekom ne može živeti nijedna, ako bi i
u naznakama pretendovala na svoju autohtonost. Zato im brak nije ni opstao.
****************
Nikada nije mogao shvatiti da je svako svet za
sebe, da ne postoje dve osobe sa potpuno jednakim stavovima, razmišljanjima,
osobinama. Kompromis je za njega uvek postojao kao jezička figura – u
stvarnosti, svet je onakav, kakvog ga je on video i kakvim ga vidi i sada.
Posle bezbroj kratkih veza i još par dužih,
paralelnih, gde se svaka nadala da će se okititi titulom njegove gospođe,odlučio
je da se ponovo oženi. Naravno, ovog puta pametnije. Ona je bila nešto mlađa od
njega, ali, taman toliko da njegovom imidžu obnovi sjaj svim spoljnim
obeležjima trofejne žene.
*****************
Naravno, nastavio je sa istim
ponašanjem, ponetim još od kuće.
Njegova je glavna, neprikosnovena,
njegova se ne preispituje. On uvek sve najbolje zna, uvek je u pravu, iako se
baš i ne rastura preteranim obrazovanjem, jer, što je naučeno – naučeno je
odavno. Ako nešto i krene kako ne treba, krivi su uvek drugi. Nikada on.
Posle nekoliko godina, ona je shvatila
da putovanja po belosvetskim metropolama, gde se uvek kupovalo najlepše i
najkvalitetnije, izlazilo po uglancanim restoranima, tamo gde u jelovniku i
karti pića nikada ne pišu cene, garderoba besprekornog kroja, uparena sa
firmiranim cipelama i tašnama, skupoceni nakit, ne mogu doživotno biti zamena
za večito kimanje glavom, aplauze njegovoj pameti, sjajnim izlaganjima u kojima
je uvek on najpametniji, slušanje bez daha njegovih tirada,
ponavljanih po stotine puta.
Kompleks boga je gadna stvar, ako
žena ima toliko svesti da ga spozna i iskusi njegovo nepoštovanje na svojoj
koži. Svako izražavanje svog mišljenja, on je doživljavao i doživljava kao atak
na svoj apsolutni autoritet.
Nikada je nije tukao.....Nije ni
morao. Dovoljne su bile njegove konstatacije kako samo uz njega ona predstavlja
NEŠTO. Bez njega, bila bi otprilike za dve nijanse bolja od onih kod Plavog
mosta.
Činjenica da je izgradila sopstveni
ugled i zavidnu karijeru, za njega je značila samo potvrdu kako je sve to
uspela zahvaljujući isključivo – njemu.
Naravno, svemu što uradi, na poslu ili
u kući, uvek je nalazio mane, znao kako to može bolje, naravno, prema njegovim
kriterijumima. Dakle, nikada dovoljno dobro.
Izazivanje osećanja krivice je prvi
korak ka potčinjavanju. Onda i ubijanje dostojanstva i samopoštovanja postaje
neverovatno lak zadatak. Sklona samodestrukciji, uvek je krivca tražila u sebi.
To je bar najlakše i najjednostavnije.
****************
Već godinama ona ćuti. Ne prepire se
više sa njim, to je košta daleko više krvi iz duše, nego beskonačne svađe, u
kojima se gospodin bez mere i granice pretvara u verbalnog nasilnika, a možda i
pravog, samo kada bi nastavila. Čita, beži u druge svetove. Njemu to ne treba.
On je sve pročitao još u gimnaziji, kao lektiru. A i nema vremena, pored zahtevnog
posla, koji im obezbeđuje takav standard.... U svakom društvu sjajno valja onih
nekoliko pojmova, koje pokupi iz razgovora sa prijateljima od punog stola,
vestima, treš-štampi.
Kako se nižu godina, ona shvata da je
paukova mreža, u kojoj se koprca, sve gušća, sve lepljivija. Ali, bega nema.
Treba deliti imovinu, treba izdržati njegovo beskonačno pljuvanje, koje bi
neizbežno usledilo, kako je godinama bila samo izdržavana, živeći kao carica.
Razvod joj, osim varljivog mira
samoće, ne bi doneo ništa, što već nije iskusila. Zašto bi onda menjala jedan
zatvor za drugi, kada jedva smogne snage da skine šminku, pre nego što se
prepusti onim kratkim satima košmarnih snova, gde uvek nailazi na ponore,
iskidanih stepenika?
Sve joj je teže da ga sluša, da kima
glavom, da mu bude publika. Njemu to ne smeta, iako ni on ne shvata da bi žena
sa psihologijom svinje – pun valov, dovoljno vode i tor, koji ne prokišnjava,
bila daleko bolji partner. Takva žena bi istinski bila zadivljena njegovim
sjajem, koji ne tamni, ona bi svaki dan zahvaljivala nebesima, što upravo njega
ima za muža, umesto što se glupira i traži malo poštovanja svoje ličnosti i
svog mišljenja.
****************
A zakonita srećnica? Ona trpi njegove
sve ređe prevare, monologe, u kojima je uvek on najpametniji, uspešan, uvek u
pravu.....Za sve promašaje krivi su isključivo – svi, osim njega.
Gutajući beznađe, stavlja privlačnu
masku, dok odlazi na posao, gde provodi daleko više vremena, nego što mora.
Koliko god bilo glupo i mučno, bar ne mora boraviti u svom udobnom zatvoru.
Stroga, beskompromisna, više se ni ne mora truditi odbijati predloge za privlačna
neobavezna druženja.
Jer, odavno je spoznala da muškarci
ne vole jake žene, a naročito ti potencijalni udvarači, ljigavo-harizmmatični
šarmeri u javnosti, kućni tirani u sopstvenoj intimi. Sujeta je.....sujeta je
čudo.
 |
| Sve ostale fotografije preuzete sa pretraživača GOOGLE |
Ponekada se vidi sa poznanicama,
smeška se, šeta lepu ambalažu i prave tašne, mirišući na DIOR-a, SHANELL i GUCCI,
blistajući 18-karatnim zlatom i dijamantima. Forma se mora održati, zar ne,
inače će ljudi početi pričati, a to njemu ne treba. Njoj je svejedno, ali nju
baš niko ništa ni ne pita. Šta bi to ona još htela, kada već sve ima? A i to
što nosi, nije njeno. On je već odavno odlučio kako će naslednik svega biti
njegov bratanac, naslednik porodičnog imena.
Prepuštanje stihiji, prihvatanje
statusa večno podređene i potcenjene žene, nije bilo nešto čime se ponosila.
Ali, izgubila je nadu da za nju postoje neki bolji dani. I ubedila sebe da više
ništa ne želi.
Čak ni da je neko voli zbog nje same, a ne
zato što je prikladan deo dekora. Da vidi u njoj nešto lepo i vredno ljubavi.
Tako malo – i toliko.......previše!
Svako spava u svojoj sobi. Njemu to
ne smeta, bar može do u beskonačnost ponavljati tirade, kako mu brige ne daju
da spava, dok ona svake noći grli svoj prazan i pust krevet. Bez nade da će
ikada nekome biti potrebna, ni ne treba joj bilo ko drugi, jer zna da su svi
oni na svoj način nepodnošljivo sujetni.....Nada se da će bar na vreme umreti,
dok se još može brinuti sama o sebi.
*****************
Put prema paklu popločan je dobrim namerama.
Bile one i ručno oslikane, šljašteći od plavo-zeleno-zlatnih rajskih ptica.
Svako ima sudbinu, kakvu je zaslužio, što gresima predaka, što zahvaljujući
zamkama sopstvenih omašaja i previda. Valjda je najpaprenija cena svoje
nesigurnosti i odsustva hrabrosti.
 |
| Autor fotografije: Vera Uzelac |
Нема коментара:
Постави коментар