4. prosinca 2016.

ANKA JE KRIVA ZA SVE









Ovih sam dana u filozofskoj fazi, pa to potiskujem raznoraznim glupiranjima, samo da ne mislim. Pravila sam dve vrste kolača, sve pod izgovorom da će nam skoro slava, a ovi mogu da stoje, pa neka se nađu...Slušala i puštala muzičke numere svih vrsta, čitala koješta za luftiranje mozga, čak sam se i uhvatila u koštac sa gramatikom engleskog jezika, šmirglajući vijuge sa neodređenim i određenim članom, prisvojnim zamenicama i njihovom primenom kada idu uz imenicu i kada idu uz pridev, drznula se ponovo pokušati pokapirati idiome....A tek vremena.....Ma, svašta sam radila.

Ne vredi.

Posle dva dana, dakle 48 sati, od kojih sam spavala možda 8 najviše, a i to haotično, popijene druge kafe i načete nove kutije cigareta, one što sam je namenila tek za večeras, reših da uhvatim bika za rogove, tj. da se suočim sa onom drugom budalom, onom rođenom komplikatorkom, što čuči u mojoj glavi i nema pametnija posla, nego da stalno čačka i postavlja kojekakva pitanja.

Evo, sama sebi izričem prognozu da ću definitivno, pored nekoliko desetina hiljada knjiga, što ih stigoh pročitati za ovih nekoliko ihahahaj godina, a i onih par hiljada, sa kojima već ne znam gde ih staviti, nema ih samo u kupatilu, dakle izjavljujem svečano i neopozivo – umreću glupava.

Mislim, kažem ja to onako činjenično, niti se žalim niti kuknjam. Doživela sam za ovoliko godina, od kad me moja Milica rodila, previše jadova za tri nečija života, dakle, spremna sam za put u večna lovišta, nemam za čim žaliti. A još i kad vidim ovu mladu decu kako se razboljevaju i umiru, plačem tuđe suze i bolujem tuđe jadove, o svojima se i ne usuđujem razmišljati.

Bogu trebaju dobri, pa sigurno ima razloga zašto me drži u ovom getou, jer previše često osećam kako živim bez života u meni i umirem, zato što ne umirem.

Niko od nas nije za seme, govorila uvek moja divna baka, moja Anka, prepametna i premudra, zato i uvek nesrećna, jer se nikada nije mogla miriti sa ljudskom glupošću, gadošću, sebičlukom i onim nečim zverskim u sebi, što je valjda najuniverzalnija ljudska osobina, ta moja baka, koja je imala 2 razreda osnovne škole, jer su je izvadili iz školske klupe sa 9 godina, da nauči sve ono što žensko mora znati, pa je mesila testa na stolu, koji bi jedva dohvatila, nosila veš na potok sa daskom za ribanje i kuvala sapun, dok su joj oči suzile od lužine i predosećaja da je ništa lepo ne čeka.

Dakle, što bi rekli psiholozi – i genotip i fenotip. Kombinacija, lošija i od one najgore moguće.

******************

Elem, od čega sam ono počela, uvek se rasplinem? Da, od potiskivanja sopstvenih misli i hvatanja bika za rogove.

Pre par dana zatičem ja poruku u INBOXU od jednog prijatelja da odmah pogledam ljubljeni mi RTS 1. Jbg., dok sam ja to pročitala, a i po vremenu slanja, ukapiram ja da je to što je hteo da vidim odavno prošlo. Pitam ga šta je bilo, reče mi kako je emitovana jedna prelepa izvorna narodna pesma, a pevala je devojčica anđeoskog glasa.

Pa posle saznam da to beše ona mala Alvira, što je izgleda svima srce dotakla svojim prelepim, feć formiranim glasom, pevajući „Stade se cveće rosom kititi...“, i to iz teksta moje drage prijateljice, koja mi je toliko pomogla u prvim blogerskim danima, što zaista dobronamernim savetima, što širenjem tekstova, dirnuta do suza lepotom izvođenja ove umetnice u povoju, samo ako uspe da se odupre svim podvodnim stenama tzv. estrade.

Naravno, onda pogledam snimak na „YOUTUBE“, pa i meni oči zasuziše, dok sam slušala to čudesno dete i njeno maestralno izvođenje teške pesme, koju je otpevala tako lako, kao da pije čašu hladne vode za letnjih vrućina.

Pa uhvatim svoju malenkost, tj. mene, kako sam srećna kao mali majmun što sam iz nekoliko izvora čula sve najlepše, a onda se uverila i rođenim ušima, samo o pesmi i divnom glasu, a da niko  posebno ne apostrofira KO peva. Dođe mi da se prekrstim i desnom i levom rukom, dok se pitam je li moguće da počinjemo hvatati sitna zrnca pameti, da nam je već jednom presudno šta i kako neko radi, a ne ko radi.

******************

Ma, kriva je moja Anka za sve, ne bih se ja pretvorila u ovakvu ludu, da mi nije bilo nje. Moja Anka, koja je sa dedom više od 20 godina živela nevenčana, jer je bila katolik i nije htela da menja religiju, a dedi pravoslavcu to naravno ni na pamet nije padalo, pa ispade da mi je majka bila vanbračno dete. Kao i svih troje ostalih, jedino je Snežin ćale bio rođen bezgrešno, odnosno u zakonom priznatoj zajednici....

Ta moja Anka, moja divna baka, nema dana da je nekoliko puta ne spomenem, koja je slavila Svetu Petku, dedinu krsnu slavu, dva Božića i dva Uskrsa, moj imendan i njen imendan, koja mi je pričala o svojoj majci, ubijenoj u Jasenovcu na grozomoran način – stavili su joj noge u živi kreč, umirala je njena mati, gledajući bele badrljke svojih stopala i potkolenica, uvek mi moja Anka spominjući da su je u logor odvele – ustaše....Ta moja premila baka, nežnog i toplog zagrljaja njenih žuljevitih ruku, koja je na zidu držala sliku Majke Božije, ali onu katoličku, otvorenog plamenog srca, a pored kreveta malu ikonu Svetog Antuna, njenog sveca zaštitnika, Titovu sliku i moju.. ta žena koja od svih osećanja jedino nije posedovala – mržnju. Ni prema kome.

Moja Anka, koja je, kada je formirana NDH, a deda, prvak sveta u čuvanju sopstvene guzice, odmah zbrisao kod svojih u Hercegovinu, ostavljajući je sa četvoro dece, jedno drugom do uveta, da se snalazi i živi kako zna i ume, prvo je morala bežati od ustaša, jer joj je komšinica, čiji je sin bio mobilisan u domobrane, javila da u zoru dolaze ustaše po nju, da joj pobiju „srpsku kopilad“, pa sa onim što je stigla pokupiti i svojim porodom bežala kod dedinih, odakle je, svega nekoliko meseci posle, glavom bez obzira, sa vrećom makarona, zarađenih od italijanske vojske, kod kojih je radila kao kuvarica i ranila celu familiju, sve one što su je mrzeli, jer je „Šokica“, ali su bez ustezanja svi živeli od onog što bi ona donela kući, usred zime pokupila opet svoje malene, da ih spasi od raspomamljenih psihopata, već u niskom startu pripremljenih da ubiju i nju i ovog puta „šokačku kopilad“, pa nekako ušla u prepun voz, sa sve decom i malo odeće, do Vinkovaca, ne znajući gde će i šta će.

I tamo, na toj velikoj železničkoj stanici, isterana iz voza sa decom, pred kolonu SS vojnika, spremnih da na adekvatan način dočeka izbeglice, sa puškama „na gotovs“, kad je videla šta joj predstoji, klekla, obgrlivši kolena, kvaseći blistave crne čizme glavnom oficiru, obrativši mu se na nemačkom, njenom maternjem i faternjem jeziku, moleći ga za milost. I taj je surovi vojnik, kome imena nije zapamtila, izveo sa sve četvoro dece iz kolone umirućih, odveo na jedno brdo u Sremu i smestio u napuštenu kuću, gde je dočekala prvo dedu, odjednom velikog partizana, paćenika u bazama, gde je „jeo samo slanine bez hleba i pio vina i rakije, nije bilo vode“, dok je ona nadničila za parče proje, da bi nahranila svoje ptiće, uveče, kada se onako umorna vrati kući, a onda i kraj rata.

Nakon toga, deda je dobio kuću u Bačkom Novom Selu, jedinom selu u Vojvodini, gde su kolonizovani i Muslimani, u kuću koju je sagradio nesrećni Josef Leibl, tamo, gde smo svi proveli detinjstvo, a ona skoro ceo preostali deo svog nesrećnog, mučnog i tegobnog života.




Koga je ona mogla mrzeti, kada su i nju i decu hteli satrati manijaci svih mogućih uniformi, religija i sociopatskih provenijencija?

Ta moja Anka je bila jedina, koja mi je celo moje detinjstvo govorila da je neko čovek ili je zlotvor, kako god se zvao, da li se krstio sa tri ili pet prstiju, da li se klanjao i kojim god jezikom govorio.

******************

Jesam li se ja mogla formirati drugačija, nego što jesam, kada su mi njene reči neprekidno zvonile u glavi, njene priče o ljudima i neljudima, a nikada o religiji i nacionalnoj pripadnosti?

Jesam li mogla odrasti, opsednuta mržnjom, kada ni sama nisam znala koga bi to trebalo mrzeti? I zbog čega, ako ništa loše nije uradio?

******************

Do nozdrva mi dopire miris upaljene vatre, tek zakuvane kafe, sa kojom me je budila, donosivši mi je u krevet, ljubeći mi potiljak i meku, svilenu kosu.

I te naše komšije, kod kojih sam tako rado odlazila, uvek dočekivana i ugošćena kao najrođenija.

Ramiza, valjda najurednija i najvrednija žena, koju pamtim, uvek okrečene kuće i zidane ograde, dvorišta prepunog jorgovana, jasmina i crvenih muškatli, sa onom velikom sobom, prekrivenom kadifenim krparama, sa sećijama pored zidova, gde je smela sedeti samo Nena, a sve mlađe, od Ramizine najmlađe ćerke Beske, moje divne dugarice, mene i svih ostalih, smo sedele na savijenim kolenima, dok je ona  kafu pekla u blistavo čistom šporetu, pa onda, dok bi sve klečale pored velike sinije na sredini sobe, a neka od nas mlela kafu u mesinganom mlinu, vezle, pričale, kikotale se, dok ne bi provrela voda i donosila se kafa, služena u fildžanima, belim, od nestvarno tankog porcelana, sa obaveznim ratlukom i kockama šećera.

Naša divna komšinica Ramiza, koja ne bi propustila niti jedan hrišćanski praznik, a da se ne pojavi kod nas sa punom tacnom kolača, jer je red i tako treba, eto, žao joj je što nema ništa drugo.

Ista ta žena, koju sam 1995.godine branila od mlađanih rodoljuba, došlih ko zna odakle, spremnih da nastave sa paljenjem tuđih kuća, stogova slame, sena i kukuruzovine. I koju sam molila i ubeđivala da se ne sele nikuda, da ne beže, jer je to i njihovo selo, u njemu su život proveli, decu rodili i podigli, ne zamerivši se nikome, uvek gledajući svoju kuću i svoja posla.....Drhtala je u mojim rukama, oblivena suzama, dok sam joj govorila da je svako zlo kao poplava – kako naiđe tako će i proći.

Svi smo se igrali zajedno, gacajući po baricama na prašnjavoj ulici posle letnje kiše, devojke razmenjivale pelcere i učile jedna od drugih da vezu i štrikaju.....A, kada se sunce približi sutonu i krave dovedu sa paše, onda idem da kupim tek pomuženo mleko i nikada ne bih izašla, a da se nisam najela pite krompiruše, onako sa sinije, koju bih prvo mogla uzeti ja, pa tek onda njihova deca – Nura, Zijad, Šuhra, Razija, Nedžad.....

I moja najbolja drugarica Nada, jedina i najmlađa sestra svoje trojice braće – Sabahudina, Omera i Ćazima, čija me majka, kad bih dolazila, nije ni pitala jesam li žedna ili gladna, već odmah donosila kafu i tanjir sa kolačima, dok se ne ugreje ono što je ostalo od ručka.



Neverovatna leta, vrela, koja su trajala zaista puna 3 meseca, koja sam uvek, odmah nakon primim đačku knjižicu, provodila u selu.....Kupanja na Dunavu, kada bi pecali, pekli ribice, koje bi nam naletele na udicu, onako bez soli, pa žedni otplivali do sredine reke, zaronili i lepo se napili vode. Nikada nam ništa nije falilo. A onda bi, da se osladimo, preplivavali Dunav do Sotina, u prvom voćnjaku se najeli sočnih bresaka, mirisnih od sunca i vazduha, pa nazad, kroz virove i boreći se protiv struje. I onda ležali na travi, gledajući u nebo, brojali oblake i avione, jer je tu bio koridor.

Kada bi nekom u selu trebala prava lekarska pomoć, prelazilo se čamcima, pa onda pešačilo do puta i hvatao autobus za Vukovar. Tamo je bila najbolja bolnica, za svakog bolnog bi se našao lek. I niko nije govorio da ide u – Hrvatsku. Za nas je to uvek bio samo Vukovar, divan gradić, čist i uredan, sa dobrom pijacom, koja bi često itekako dopunila sirotinjski budžet roditelja mojih drugarica i drugara. Oni stariji, naročito prvi gastarbajteri, koji su valjda jedino imali viška para, oni su odlazili u hotel „DUNAV“, hvaleći se sjajnim provodom, dok smo mi, za koje je i jedina poslastičarnica u selu sa brašnjavim tulumbama i veštačkom limunadom bila preskupa i mislena imenica, mi smomaštali i čekali neko naše vreme, kada ćemo i mi sesti u taj okrugli restoran, sav u staklu, pa jesti kremšnite i gledati brodove.

Najbolji prijatelji iz mog detinjstva, ispunjenog siromaštvom i ljubavlju, deljenjem onoga što se ima, do poslednjeg parčeta.

******************

Mi prečani, jer tako sebe osećam, rođenu i odraslu u Vojvodini, smo čudan narod, koji često i sam sebi ide uz očin, ako mu tako nadođe.

Ova ravnica, naizgled tako monotona, samo je tanka pokorica crne plodne zemlje, iz koje i so raste, ako je poseješ, a ispod ključa stotinu vulkana. Bircuzi, do kojih se stizalo prašnjavim putevima, uvek su bili puni, tu se i pilo špricera na holbe, razbijale čaše čelima, dok su ciganski svirci, nek mi zameri ko šta hoće, ali kadgod su Cigani sami sebe tako zvali i bili uvek najbolji muzičari, muzički neškolovani, a rođeni za violinu i bas, jer im je venama tekla čista muzika, svirali tako da i glavom udaraš o zid od lepote, od tuge, od onog nečeg, što lebdi iznad sazrelih žitnih polja, zelenih mora mladog kukuruza, žutih nepreglednih poljana soje i suncokreta, kočoperno uvek okrenutih suncu.




Tu se i pilo i kockalo, gubile kuće i imanja, tu se vešalo uvek na svom tavanu.... Tu se i danas nedeljom kuva žuta supa, rindflajš i sos od paradajza ili mirođije. I miriše tek ispečena štrudla sa makom i orasima.

Bilo je tu, bilo je......svega. Bilo je bacanja pod led, na pravoslavni Božić 1942.godine, bilo je i haranja po novosadskom Telepu 1944.godine, kada su trojke upadale u mađarske kuće, ubijale sve redom, onako bez presude, po sopstvenom diskrecionom pravu, a da nikome dlaka s glave nije posle falila.

Onda su godine ipak učinile svoje, stariji gunđali, dok su se mladi počeli mešati izmeđ' sebe, radilo se od rane zore do mrklog mraka, konji sami dolazili do kuće, jer bi umorni domaćin zaspao, ispuštajući kajase iz ruku.

U svo to zamešateljstvo još upali i „dođoši“, pristigli sa voza, pa zajedno sklanjali žito, živinu i svinje u ritove, pokušavajući da spasu bar nešto hrane od rekvizicije, da ishrane sitnu decu. Brzo su se uklopili. Oni, koji su uporno ostajali kod svog, oni su morali pokleknuti pred snajama i zetovima druge vere i drugog jezika.

Ravnica nije geografija. Ravnica je mentalitet, nek kaže ko šta hoće.

*****************

Nikada neću prežaliti što nisam naučila mađarski, a mogla sam. Zato što mi je najbolja školska drugarica iz Novog Sada, kasnije i kuma, imala mamu Mađaricu, ali šta to vredi kada su oni, uvek dok bih bila kod njih, a bila sam ihahahaj, uvek govorili zbog mene – srpski. Sada bih bar mogla pevati sa svircima, kao ono Julija Bisak sa Zvonkom Bogdanom. I sve zajedno tako lepo i skladno  ide.

Jedan od par naših najboljih prijatelja, Ištvan, već nekoliko godina pokojni, a desetak godina stariji od mene, kod koga smo uvek rado odlazili i rado ga dočekivali, bio je jedini proizvođač guščije džigerice u zemlji, dakle onoj prastaroj SFRJ. Imao je čopore i čopore gusaka, prvog stranog gastarbajtera u zemlji, jer mu je guske kljukao jedan stari Mađar iz okoline Segedina. Ištvan je snadbevao prvoklasnom džigericom sve najbolje hotele u zemlji – od „ESPLANADE“ u Zagrebu, hotela „LAV“ u Ljubljani, pa do beogradskog „INTERKONTIJA“. On me je naučio kako se priprema guščija džigerica, onako, u luku i guščijoj masti, žutoj poput zlata, a njegova mama, gospođa Margita, kojoj je i Ištvan uvek govorio VI, uvela me u tajne mađarske kuhinje, pokazujući mi kako se prave gulaši i „TUROŠ ČUSO“, sa ovčijim gustim paprikašem. Za neupućene – to je testo, uvek domaće, pomešano sa pavlakom i punomasnim sirom, pa preliveno topljenom, seckanom slaninicom. Jeste kalorijska bomba, ali, jednom se živi, a kada se to iznese na sto, nestajalo bi rekordnom brzinom.

Ištvan, ostavši udovac, jer mu je žena Barbara, koju je doveo iz Poljske, poginula u saobraćajki, kad se ženio drugi put, zvao nas je za kumove.

Hej, Mađar zove Srbe za kumove! To se može doživeti samo ovde.

Na njegovoj svadbi smo se izuzetno svečano osećali, bili glavni gosti, mi i doktor, takođe Srbin. Svi su ostali bili Mađari. Čoveče, kakav je to provod bio.....I sada mi noge same trupću, kad se setim, jer sam se naigrala čardaša, sve onako zajedno u krugu, ispevala sa izuzetnim ciganskim orkestrom, od kojih su mahom svi sada u onoj grupi „100 CIGANA“, koja  hara svetom i puni najveće koncertne dvorane.

Mi smo bili njegovi gosti za katolički Božić, a on redovan na našoj krsnoj slavi. Kada zapeva svojim prekrasno moduliranim baritonom, gasio bi sveću na 3 metra.

Posle njegove nenadane smrti, na svu sreću nekoliko meseci posle majke, bar nije doživela taj užas da sahranjuje sina jedinca, nikada više nisam pravila guščiju džigericu. Valjda bi se udavila od prvog zalogaja, toliko me podseća na njega.

******************

Ovde, u ovoj našoj ravnici, veliki deo nas jedni drugima čestitamo praznike, družimo se i poštujemo. Tako treba i tako je jedino dobro, ako želimo opstati zajedno.

Naprave, ponekada, klinci gužvu u nekom kafiću, potuku se. I sve je to normalno, dok nekom ne padne na pamet da poveća tiraž treš-štampe, pa to predstavi kao nacionalni sukob. Pa, kadgod, momci nisu iz Čuruga smeli ići u Đurđevo, a da ne očekuju da će popiti batine. I niko od toga nije pravio svetski problem.

Daleko me veća jeza hvata, kada vidim čete žandarmerije, koji sprovode navijače do stadiona, kada su fudbalske utakmice. To je poziv za opštu bežaniju, jer ako ti se nađe auto na meti razularene balavurdije, koja urla, onako složno horski, pesme od kojih me jeza podilazi i želudac se podiže do grla, budi srećan ako prođeš samo sa razbijenom šoferšajbnom.

******************

I zato, jer sam godinama radila sa ljudima svih naših jezika i narečja, ne pravim razliku niti hoću.

Jer, uvek se setim onog bakinog – „Vero moja, čovek je čovek, neljudi su neljudi.“ To mi je jedino merilo vrednosti, kada biram prijatelje; poštujem svoje, cenim tuđe. I prijatelj mi može biti samo onaj, ko razmišlja i ponaša se na isti način.

Definitivno, Anka je kriva za sve.


 
Sve fotografije preuzete sa pretraživača GOOGLE