SAMO MI TO ZNAMO

MI, KOJI SMO PROŠLI KROZ TAJ PAKAO, SAMO MI ZNAMO!

ONAJ STRAVIČNI TRENUTAK SAZNANJA DA JE NAŠE DETE, ONO ŠTO JE OD NAŠEG TELA STVORENO, ŠTO SMO PODIGLI OD PRVOG PLAČA I BROJANJA PRSTIĆA, PREKO BOLI U GRUDIMA, KADA SU SISALI, ONE PRVE, PA ONDA NASTUPAJUĆEG BLAŽENSTVA, DOK SU TIHO I COKTAVO VUKLI IZ NAŠIH BOLNIH GRUDI ŽIVOTVORNO MLEKO,OD NJIHOVOG PLAČA KAD SU MOKRI, KADA TRAŽE PAŽNJU, NJIHOVIH PRVIH REČI, TETURAVIH KORAKA, OD NJIHOVOG SMIRUJUĆEG ĆUTANJA, KADA SE NAĐU U NAŠIM RUKAMA, NJIHOVIH PRVIH REČENICA, PITANJA BESKONAČNIH, PRVIH SAMOSTALNIH IGRANJA, PLAČA, DOK SMO IH OSTAVLJALI U OBDANIŠTU, ŠKOLE I DOMAĆIH ZADATAKA, PUBERTETA I PUBERTETSKIH BUBICA, PRVIH IZLAZAKA, PRVH ZALJUBLJIVANJA, SA JEDNOM SNAŽNOM NITI STRAHA ZA NJIH, KOJA SE PROVLAČILA KROZ CELO NJIHOVO ODRASTANJE - DA JE TO, SAMO NAŠE DETE, OTETO, IŠČEZLO IZ NAŠIH ŽIVOTA I VIŠE GA NE MOŽEMO VRATITI, IAKO BI SRCE IZ GRUDI IŠČUPALI I STAVILI GA U TE HLADNE GRUDI, U TO TELO, KOJE JE OD NAŠEG OTKINUTO, A ONO PRAZNO, HLADNO, LJUŠTURA, U KOM VIŠE NEMA TRUNKE ŽIVOTA.....

SAMO MI TO ZNAMO!

ZAKIVANJE KOVČEGA, KOJE I U ONOM ŠOKU I UŽASU GOVORI KAKO JE ZAISTA KRAJ, TIHO TAPKANJE POPALE ZEMLJE PO NJEMU....ZVUCI UŽASA, KOJE NIKADA NEĆEMO ZABORAVITI.....

TUPO BULJENJE U JEDNU TAČKU POD SEDATIVIMA, SUROVO OTREŽNJENJE, JER SHVATAMO DA NI TO NEMA SVRHE, ŠOK  SHVATANJA DA SMO IH IZGUBILI, NEVERICA, BES, PA ONDA STALNO I PROGANJAJUĆE OSEĆANJA KRIVICE, GARNIRANO ONIM - DA SAM ILI DA NISAM....NEPREKIDNIM PREBACIVANJIMA SEBI ŠTO NISMO UČINILI VIŠE, ŠTO NISMO SPREČILI, ŠTO NISMO......

SAMO MI TO ZNAMO!

NJIHOVI ROĐENDANI, KOJE IM VIŠE NEĆEMO SLAVITI, NOVE GODINE, SLAVE I PRAZNICI.....

DIPLOME NJIHOVE, KOJE NIKADA NEĆEMO SLAVITI.....

SVADBE DECE NAŠIH PRIJATELJA, NA KOJE MORAMO IĆI, JER ŽIVOT TEČE DALJE, NEBO JE VISOKO I ZEMLJA JE TVRDA, ZNAMO TO MI, A I ONI NAM TAKO GOVORE, SVADBE, KOJE ISPRATIMO SUZAMA, ŠTO ISPLAKANIM, ŠTO PROGUTANIM, KADA SE TRUDIMO DA PEVAMO, DA SE RADUJEMO TUĐOJ RADOSTI, A TAKO DOBRO ZNAMO DA TE TRENUTKE NIKAD NEĆEMO DOŽIVETI...DA SE NEĆEMO RADOVATI SA GOSTIMA, PRIMATI ČESTITKE, ČASTITI SVE OKO NAS, KITITI MUZIKU BAKŠIŠEM, PEVATI "SAVILA SE ZLATNA ŽICA", GLEDATI IH KAKO SE RADUJU, ONAKO MLADI, LEPI I PUNI NADE.....

SAMO MI TO ZNAMO!

DOLAZAK UNUKA, ONO IŠČEKIVANJE U PORODILIŠTU, TREPERENJE OD STRAHA HOĆE LI NEŠTO KRENUTI PO ZLU, PA SLAVLJENJE, ČAŠĆAVANJE SVIH PRIJATELJA I KOMŠIJA...UZIMANJE TOG MALENOG TELA, KOJE JE NAŠEG MESA MESO, PRIVIJANJE U NARUČJE, PRVI PLAČ I PRVO PRESVLAČENJE, KADA SE ČOVEK NE MOŽE NADIVITI SAVRŠENSTVU NOVOG ŽIVOTA, MIRIS MLEKA, NEVINOSTI I NEŽNOSTI NJIHOVIH MALENIH GLAVICA, TAKO TOPLIH U RUKAMA, SVIH TIH PREDIVNIH STVARI, KOJE NIKAD, NIKADA NEĆEMO DOŽIVETI....

SAMO MI TO ZNAMO!

ĆUTANJE PRIJATELJA O NAŠOJ DECI, JER NE ŽELE DA NAS POVREDE, A MI, OPSEDNUTI ŽELJOM DA SE NE ZABORAVE, TAKO ŽELIMO DA PRIČAMO O NJIMA....DA OSETIMO KAKO ŽIVE U JOŠ NEČIJEM SEĆANJU, U JOŠ NEČIJEM SRCU, A NE SAMO U NAŠEM....

SAMO MI TO ZNAMO!

NEUMITAN I NEUMOLJIV PROTEK VREMENA, KAD JE DAN DUŽI NEGO CEO MESEC, A MESEC DUŽI NEGO GODINA, KADA GLEDAMO SEBE U OGLEDALU, BROJEĆI SEDE I SVE ČEŠĆE BORE, A ONI OSTALI VEČNO LEPI I MLADI, TOLIKO PRELEPI U NAŠIM MISLIMA....ONO ČEKANJE KRAJA, KADA ĆEMO UMRETI SAMI, NEVOLJENI, KADA NAS SVI POČNU PRIPITKIVATI DA LI SMO NAPRAVILI TESTAMENT, KOME ĆEMO OSTAVITI....STAN, KUĆU, NAKIT, KRZNA, KNJIGE.....TO VREME, KADA SE MORAMO POMIRITI DA NAS SVE ČEŠĆE POZIVAJU ROĐACI, JER JE DOŠLO VREME DA BUDEMO OMILJENI, INTERESANTNI JEDINO KAO ONI, KOJI NEŠTO MOGU OSTAVITI U NASLEĐE.....

SAMO MI TO ZNAMO!

NJIHOVE STVARI, KOJE IPAK VREMENOM DAJEMO DRUGIMA, A ZA SEBE OSTAVIMO SAMO PO NEKU, MAJICU POD JASTUKOM KOJA VIŠE NEMA NJIHOV MIRIS, A SAMO ZATO JE ČUVAMO, SUROVO SAMOZAVARANI KAKO JE TIME SAČUVAN I DEO NJIH SAMIH....

ODLASKE NA GROBLJE, ČIŠĆENJE I GLANCANJE ONOG LEDENOG SPOMENIKA, CVEĆE I PALJENJE CVEĆA, KADA VIDIMO DA JE NEKO POKUŠAO OTKINUTI MESINGANO KANDILO ILI VAZU, KAD JE OSKRVNUO POČIVALIŠTE NAŠEG DETETA, DA BI SE DOKOPAO PAR STOTINA DINARA NA NEKOM OTPADU, A DALI BI MU STOTINU I HILJADU PUTA TOLIKO, SAMO DA ČUVA I PAZI.....KADA NE SMEMO ZAMISLITI KAKO SE ISPOD TOG LEDENOG KAMENA, POPUT ONE KRVAVE GRUDVE U NAŠIM GRUDIMA, KOJA PRŽI POPUT GROMADE UŽARENOG LEDA, NEPOJMLJIVIM BOLOM SPOZNAJE, KAKO SE ISPOD TOG KAMENA KRIJU JOŠ SAMO KOSTI TELA, KOJE JE DEO NAŠEG, TELA KOJE SMI MI STVORILI NAŠOM KRVLJU I MESOM, TOPLOG I NEŽNOG, MIRISNOG, BLISKOG, TOG TELA OD KOG VIŠE NEMA NIŠTA.....OSIM BELIH KOSTIJU...

SAMO MI ZNAMO!

MI, KOJI OSTAJEMO U DOŽIVOTNOJ ZAVADI SA BOGOM, JER NIKADA NE MOŽEMO PRIHVATITI KAKO JE TO VOLJA NJEGOVA DA UZME BAŠ NAŠE DETE, MI KOJI NE SE NE MOŽEMO POMIRITI SA VEROVANJEM DA ON UZIMA SAMO NAJBOLJE, JER SE NEPREKIDNO PITAMO ZAŠTO NISMO OTIŠLI MI, ZAŠTO NIJE UZEO NAS, A NE NAŠE DETE....

MI, JEDINI KOJI SMRT ČEKAMO KAO OLAKŠANJE, VERUJUĆI DA ĆEMO TEK U TOM TRENUTKU BITI PONOVO SA NJIMA, PONOVO SE RADOVATI, PONOVO IH ZAGRLITI, OSETITI MIRIS I MEKOĆU NJIHOVE KOSE, KUCANJE SRCA POD NAŠOM RUKOM, DOK SMO IH POKRIVALI I UŠUŠKAVALI.....

SAMO MI TO ZNAMO!