2. studenoga 2015.

DAMA NEMA ALTERNATIVU





Kada u ekstremnim prilikama, rešim da upotrebim sopstvenu glavu u još neke svrhe, osim za češljanje i šminkanje, bez izuzetka dolazim do sledećeg zaključka:

U pravu su oni, koji žele vratiti vreme unazad. To, ustvari, uopšte nije tako loše. Naprotiv.

Kad bi mi se pružila takva prilika, ne bih je propustila. Nikako. Izabrala bih sasvim drugačiji mentalni sklop, od ovog, kojim me je onaj od gore, ili reponja, svejedno koji, kaznio. Postala bih DAMA.

Što znači da ne umem da skuvam jaje, ne znam ušiti dugme i neprekidno čistim đubre pod tepih.

Usput, neprekidno trepćem, onako iznenađeno, trepavicama sa tri sloja LOREAL maskare, onu iz dva dela., kakvu više nigde ne mogu naći, bar ne kod nas, uvek se nečemu išćuđavajući i sablažnjavajući.

Vokabular mi se svodi na „STVARNO““, „ZAISTA?“, „MA, NIJE MOGUĆE!!!“, „U PRAVU SI!“, „LJUBAVI, KAKO SI TI SAMO PAMETAN!“, „KAKO SE TOGA SAMO NISAM SETILA?!“....Eventualno još ponešto, ali obavezno u takvom stilu i maniru.

Jer, dame nikada ne izlaze iz mode. Dame su večne.

Da mi je tu negde moja baka Anka, ona što mi je celog detinjstva i devojaštva drvila kako žensko mora SVE ZNATI, imala bih sa njom jednu kreativno-praktično-svađalačku diskusiju, da joj bar dva dana cvrkutače ptičice i obletali leptirovi oko glave.. Ona je, definitivno, kriva za sve.

Niko mi nije kriv što nikada, ali baš nikada, kad je trebalo bilo šta uraditi, nisam znala reći „NE MOGU“ ili „NEĆU“. Takvi izrazi su mi bili potpuno strani. Pa sam, onda, kao najglupaviji debil, sa IQ rođenog mi tostera, uvek podmetala leđa, kad je trebalo, a počešće i kad nije trebalo. Naprosto, nijedna takva zajebancija nije mogla proći bez mog učešća i to vrlo aktivnog.

Okopavala sam i brala kukuruz. Krunila ga, sipala u vreću, pa istu, težine otprilike kao moja, najpre kotrljala uz grede na tavanu, pa niz stepenice do kolica – tragača i gurala sa bakom u zadrugu.

Mesila rezance, pravila kolače, prvo pile očistila, a da sam jedva napunila 9 godina....

Uvek sam bila u grupi najboljih đaka. Svi su od mene prepisivali zadatke, iz svakog predmeta, osim iz matematike. Nju nikako nisam mogla da smislim. I uvek sam je otaljavala. Sada, kad malo porazmislim, nisam baš tako bila glupava za to, nego me nastavnik matematike, na nesreću i razredni starešina, nikako nije mogao smisliti ni očima videti.Žene nije podnosio ni pod razno. Kad sam davno posle saznala da ga je posle par godina braka ostavila žena, odvela mu jedino dete u Sloveniju, koje više nikad nije video, mogu ga razumeti. Mada razumem i nju. Sa takvim mrgudom i zlojebom, ja ne bih sastavila ni 20 minuta.

Završila sam fakultet kao redovan student, a sve to uz malo dete, bebana. I to sa odličnim uspehom, u roku, 15-a u generaciji, od upisanih 1600, koji više ili manje....I ne sećam se ni jednog profesora, koji me je mrzeo i maltretirao, bila sam toliko staromodna i ćurkasta, da sam verovala kako nema ispita, koji se NE MOŽE položiti. Pod uslovom da se uči i to sve redom, a ne po pitanjima, pa se sludiš ako te profesor nešto pita van konteksta, odnosno, van nabiflanih pitanja..

Svom sinu sam celu garderobu pravila – štrikala i šila do njegovih 6 godina. I to, onako skoro samouka, dok sam usput učila, davala ispit za ispitom, a dok je bio u obdaništu, radila preko studentske zadruge . Nijedna zimnica nikada nije prošla bez mog doprinosa. Ako nisam znala, pitala bih onog ko zna. I nisam dizala nogu s gasa.

Za sve te godine uspela sam pročitati barem 10.000 knjiga. Onako noću, u pauzama, u gradskom autobusu, u redu za dokumenta...Sve sam tašne uvek izobličavala od knjiga koje sam teglila, a to i sada radim, sa sobom.

Svaka slava za mene je predstavljala posao od bar 2 nedelje. Trebalo je sve isplanirati, dotegliti, organizovati i spremiti hranu za 50 ljudi. Naravno, sva sam jela pravila ja, MOI, moja malenkost, Niko to nije mogao tako sitno naseckati, tako ispeći i servirati, tako strpljivo skuvati, bolje od mene. Pre dolaska gostiju, onako sva picnuta i licnuta, sa sve keceljom, sekla bih prasetinu, što nožem, što satarom, Onda je bilo puna 3 dana VERA TOČI, VERA SLUŽI, još za svakoga gosta je valjalo naći malo vremena. Sitne kolače sam zaboravila spomenuti – i to mi je uvek palo u tal. Oni gotovi mi nisu bili dovoljno dobri, za sve sam imala rezon kako bar znam šta sam stavila od sastojaka, nema šverca, nema prezli umesto oraha, nema nekih praškova umesto svežih jaja.....Naravno, posle sve te kataklizme, sve bih, pravničkim jezikom rečeno, „vraćala u prethodno stanje“, što znači da je sav nameštaj valjalo vratiti na mesto, vratiti ambalažu i obaviti jedno 1238 sitnih poslova, kako bi sve bilo kao i ranije. Baš me čudi zašto sam Novu godinu uvek dočekivala sa gripčugom, jer mi je imunitet, od svih tih laki napora i izlazaka na ledenu terasu bio otprilike na par stepeni iznad apsolutne nule.

Selidbe....Bilo ih je nekoliko, a svaku sam izgurala kompletno, od planiranja, pakovanja, organizovanja svih faza, bitke sa majstorima, koji bi, kako ugledaju stan, uvek prvu cenu množili faktorom 6, raščišćavanja podruma, garaže, tavana., pakovanja....Za to vreme bih zakonitog poslala iz kuće na odmor. Da mi se ne plete oko nogu, kuknja kako ne može više podneti sav ovaj nered, već mu je dosta selidbi itd., itd., sve u tom smislu – da mi ne smeta. Odlazio je iz jednog stana – vraćao se u drugi, sređen kompletno, I dok bih ja, još onako sva zarozana, preznojana, podočnjaka do kolena od pretrpljenih napora stajala, nikad ne bi propustio da nađe neku zamerku. Jeste, sve je sjajno, ali zašto nisam ovo ili zašto nisam ono. Nisam imala snage ni da se svađam.

A još usput, dok je sve to trajalo, redovno sam obavljala svoj posao, skidala prašnjave pantalone i majicu, presvlačila se i navlačila masku strogog advokata, jurcala sa rasprave na raspravu, dok bih, usput, vadila iz kose komadiće kreča, prašinu, paučinu, od zaranjanja u gomile „možda će zatrebati“, Onda bih se opet vraćala na novo objašnjavanje sa majstorima, koji su mi se kleli, kako sam lično and personalo baš ja rekla kako spavaća soba treba biti okrečena u narandžasto, E, nećeš burazeru, vadila sam im tlocrt stana, gde je u svakoj sobi bila upisana oznaka boje..Vraćala ih da ponovo ofarbaju vrata, koja su zamazali onako ofrlje, brojala rebra od radijatora i kontrolisala vetile na radijatorima, kako bih izbegla sreću i zadovoljstvo pucanja ventila i prskanja one masne crne pod 2 atmosfere.

Kada bi mi ispustila guma na autu ili se probušila, uvek sam sama menjala točak. Sva sreća da u prtljažniku uvek nosim vodu, deterdžent i krpu, pa mogu oprati zamazane ruke.

Sama menjam sijalice, sređujem osigurače, čak i odvrćem sijalična grla, onda kada pukne onaj stakleni deo. Klešta u ruke i moli da te ne tresne struja. Ni bušilica mi nije strana – kad sam je dohvatila prvi put u ruke, jer niko od vajnih prijatelja baš nešto nije imao vremena, postavila sam sve garnišne i slike.

I onda se još čudim zapanjenim pogledima, ako samo pokažem i tračak oklevanja, kada nešto mora da se tegli ili zapne. S razlogom. Uvek se najviše šibao magarac, koji vuče.

Sada, posle 48 godina, od kad sam se prvi put dohvatila posla, koji i nije bio za moj uzrast, VEĆ sam došla pameti.,

Dosta je bilo! FINITO! BASTA! The END!

Neopozivo sam odlučila da dijametralno menjam svoje ponašanje i odnos prema stvarima i ljudima. Od danas sam DAMA.



Što znači da sam obolela od iznenadne, retrogradne amnezije...Više ništa ne znam i više ništa ne mogu. Bespomoćnu ću treptati okicama, nežno pogledujući potencijalne kavaljere i očekujući pomoć.

Više ne teglim ništa iz prodavnice, teže od vekne hleba i eventualno još pakovanja jogurta. Onog malog, od 0,3 dl.

Sedeću u mraku, ali više neću da restartujem kablovsku, računar, ne zanimaju me pregorele sijalice.

Nosiću obavezno visoke štikle. Nigde ne žurim, prave dame su uvek došle na vreme, dovoljno je da se pojave! Ići ću na manikir, gde će mi mazati nokte intenzivno crvenim lakom. Oblačiću se u crveno. Neću više piti ni prvu jutarnju kafu, bez „ŠANEL“-a Nr.5, ogrlice od pravih bisera, onih sa južnih mora, a ne lažnjaka. Sreća što muštiklu već imam.

Zaboraviću da postoji rečca „NE“. Ustvari, zaboraviću sve druge reči iz rođenog mi jezika, osim „DA“, „JESTE“, „JAOJ; TO BAŠ NISAM ZNALA“ i , naravo, one najvažnije „OOOH, KAKO SI TI PAMETAN“! I još poneki izraz, ali uvek u tom stilu i maniru.

Zato sam rešila da, zarad ostvarenja ovih namera, objavim mali oglas, sledeće sadržine:

MALI OGLASI – RAZNO

MENJAM  GLAVU, UZ DOPLATU.
Neozbiljne ponude NE DOLAZE U OBZIR    

Kako god bilo da bilo,  više nema povratka na staro.

Od danas, sve će biti drugačije. Dopadalo se to nekom ili ne!