Kada u ekstremnim prilikama, rešim da
upotrebim sopstvenu glavu u još neke svrhe, osim za češljanje i šminkanje, bez
izuzetka dolazim do sledećeg zaključka:
U pravu su oni, koji žele vratiti vreme
unazad. To, ustvari, uopšte nije tako loše. Naprotiv.
Kad bi mi se pružila takva prilika, ne
bih je propustila. Nikako. Izabrala bih sasvim drugačiji mentalni sklop, od
ovog, kojim me je onaj od gore, ili reponja, svejedno koji, kaznio. Postala bih
DAMA.
Što znači da ne umem da skuvam jaje, ne
znam ušiti dugme i neprekidno čistim đubre pod tepih.
Usput, neprekidno trepćem, onako
iznenađeno, trepavicama sa tri sloja LOREAL maskare, onu iz dva dela., kakvu
više nigde ne mogu naći, bar ne kod nas, uvek se nečemu išćuđavajući i
sablažnjavajući.
Vokabular mi se svodi na „STVARNO““,
„ZAISTA?“, „MA, NIJE MOGUĆE!!!“, „U PRAVU SI!“, „LJUBAVI, KAKO SI TI SAMO
PAMETAN!“, „KAKO SE TOGA SAMO NISAM SETILA?!“....Eventualno još ponešto, ali
obavezno u takvom stilu i maniru.
Jer, dame nikada ne izlaze iz mode. Dame
su večne.
Da mi je tu negde moja baka Anka, ona
što mi je celog detinjstva i devojaštva drvila kako žensko mora SVE ZNATI, imala
bih sa njom jednu kreativno-praktično-svađalačku diskusiju, da joj bar dva dana
cvrkutače ptičice i obletali leptirovi oko glave.. Ona je, definitivno, kriva
za sve.
Niko mi nije kriv što nikada, ali baš
nikada, kad je trebalo bilo šta uraditi, nisam znala reći „NE MOGU“ ili „NEĆU“.
Takvi izrazi su mi bili potpuno strani. Pa sam, onda, kao najglupaviji debil,
sa IQ rođenog mi tostera, uvek podmetala leđa, kad je trebalo, a počešće i kad
nije trebalo. Naprosto, nijedna takva zajebancija nije mogla proći bez mog
učešća i to vrlo aktivnog.
Okopavala sam i brala kukuruz. Krunila
ga, sipala u vreću, pa istu, težine otprilike kao moja, najpre kotrljala uz
grede na tavanu, pa niz stepenice do kolica – tragača i gurala sa bakom u
zadrugu.
Mesila rezance, pravila kolače, prvo
pile očistila, a da sam jedva napunila 9 godina....
Uvek sam bila u grupi najboljih đaka.
Svi su od mene prepisivali zadatke, iz svakog predmeta, osim iz matematike. Nju
nikako nisam mogla da smislim. I uvek sam je otaljavala. Sada, kad malo
porazmislim, nisam baš tako bila glupava za to, nego me nastavnik matematike,
na nesreću i razredni starešina, nikako nije mogao smisliti ni očima videti.Žene
nije podnosio ni pod razno. Kad sam davno posle saznala da ga je posle par
godina braka ostavila žena, odvela mu jedino dete u Sloveniju, koje više nikad
nije video, mogu ga razumeti. Mada razumem i nju. Sa takvim mrgudom i zlojebom,
ja ne bih sastavila ni 20 minuta.
Završila sam fakultet kao redovan
student, a sve to uz malo dete, bebana. I to sa odličnim uspehom, u roku, 15-a
u generaciji, od upisanih 1600, koji više ili manje....I ne sećam se ni jednog
profesora, koji me je mrzeo i maltretirao, bila sam toliko staromodna i
ćurkasta, da sam verovala kako nema ispita, koji se NE MOŽE položiti. Pod
uslovom da se uči i to sve redom, a ne po pitanjima, pa se sludiš ako te
profesor nešto pita van konteksta, odnosno, van nabiflanih pitanja..
Svom sinu sam celu garderobu pravila –
štrikala i šila do njegovih 6 godina. I to, onako skoro samouka, dok sam usput
učila, davala ispit za ispitom, a dok je bio u obdaništu, radila preko
studentske zadruge . Nijedna zimnica nikada nije prošla bez mog doprinosa. Ako
nisam znala, pitala bih onog ko zna. I nisam dizala nogu s gasa.
Za sve te godine uspela sam pročitati
barem 10.000 knjiga. Onako noću, u pauzama, u gradskom autobusu, u redu za
dokumenta...Sve sam tašne uvek izobličavala od knjiga koje sam teglila, a to i
sada radim, sa sobom.
Svaka slava za mene je predstavljala
posao od bar 2 nedelje. Trebalo je sve isplanirati, dotegliti, organizovati i
spremiti hranu za 50 ljudi. Naravno, sva sam jela pravila ja, MOI, moja
malenkost, Niko to nije mogao tako sitno naseckati, tako ispeći i servirati,
tako strpljivo skuvati, bolje od mene. Pre dolaska gostiju, onako sva picnuta i
licnuta, sa sve keceljom, sekla bih prasetinu, što nožem, što satarom, Onda je
bilo puna 3 dana VERA TOČI, VERA SLUŽI, još za svakoga gosta je valjalo naći
malo vremena. Sitne kolače sam zaboravila spomenuti – i to mi je uvek palo u
tal. Oni gotovi mi nisu bili dovoljno dobri, za sve sam imala rezon kako bar
znam šta sam stavila od sastojaka, nema šverca, nema prezli umesto oraha, nema
nekih praškova umesto svežih jaja.....Naravno, posle sve te kataklizme, sve
bih, pravničkim jezikom rečeno, „vraćala u prethodno stanje“, što znači da je
sav nameštaj valjalo vratiti na mesto, vratiti ambalažu i obaviti jedno 1238
sitnih poslova, kako bi sve bilo kao i ranije. Baš me čudi zašto sam Novu
godinu uvek dočekivala sa gripčugom, jer mi je imunitet, od svih tih laki
napora i izlazaka na ledenu terasu bio otprilike na par stepeni iznad apsolutne
nule.
Selidbe....Bilo ih je nekoliko, a svaku
sam izgurala kompletno, od planiranja, pakovanja, organizovanja svih faza,
bitke sa majstorima, koji bi, kako ugledaju stan, uvek prvu cenu množili
faktorom 6, raščišćavanja podruma, garaže, tavana., pakovanja....Za to vreme
bih zakonitog poslala iz kuće na odmor. Da mi se ne plete oko nogu, kuknja kako
ne može više podneti sav ovaj nered, već mu je dosta selidbi itd., itd., sve u
tom smislu – da mi ne smeta. Odlazio je iz jednog stana – vraćao se u drugi,
sređen kompletno, I dok bih ja, još onako sva zarozana, preznojana, podočnjaka
do kolena od pretrpljenih napora stajala, nikad ne bi propustio da nađe neku
zamerku. Jeste, sve je sjajno, ali zašto nisam ovo ili zašto nisam ono. Nisam
imala snage ni da se svađam.
A još usput, dok je sve to trajalo,
redovno sam obavljala svoj posao, skidala prašnjave pantalone i majicu,
presvlačila se i navlačila masku strogog advokata, jurcala sa rasprave na
raspravu, dok bih, usput, vadila iz kose komadiće kreča, prašinu, paučinu, od
zaranjanja u gomile „možda će zatrebati“, Onda bih se opet vraćala na novo
objašnjavanje sa majstorima, koji su mi se kleli, kako sam lično and personalo
baš ja rekla kako spavaća soba treba biti okrečena u narandžasto, E, nećeš
burazeru, vadila sam im tlocrt stana, gde je u svakoj sobi bila upisana oznaka
boje..Vraćala ih da ponovo ofarbaju vrata, koja su zamazali onako ofrlje,
brojala rebra od radijatora i kontrolisala vetile na radijatorima, kako bih
izbegla sreću i zadovoljstvo pucanja ventila i prskanja one masne crne pod 2
atmosfere.
Kada bi mi ispustila guma na autu ili se
probušila, uvek sam sama menjala točak. Sva sreća da u prtljažniku uvek nosim
vodu, deterdžent i krpu, pa mogu oprati zamazane ruke.
Sama menjam sijalice, sređujem
osigurače, čak i odvrćem sijalična grla, onda kada pukne onaj stakleni deo.
Klešta u ruke i moli da te ne tresne struja. Ni bušilica mi nije strana – kad
sam je dohvatila prvi put u ruke, jer niko od vajnih prijatelja baš nešto nije
imao vremena, postavila sam sve garnišne i slike.
I onda se još čudim zapanjenim
pogledima, ako samo pokažem i tračak oklevanja, kada nešto mora da se tegli ili
zapne. S razlogom. Uvek se najviše šibao magarac, koji vuče.
Sada, posle 48 godina, od kad sam se
prvi put dohvatila posla, koji i nije bio za moj uzrast, VEĆ sam došla pameti.,
Dosta je bilo! FINITO! BASTA! The END!
Neopozivo sam odlučila da dijametralno
menjam svoje ponašanje i odnos prema stvarima i ljudima. Od danas sam DAMA.
Što znači da sam obolela od iznenadne,
retrogradne amnezije...Više ništa ne znam i više ništa ne mogu. Bespomoćnu ću
treptati okicama, nežno pogledujući potencijalne kavaljere i očekujući pomoć.
Više ne teglim ništa iz prodavnice, teže
od vekne hleba i eventualno još pakovanja jogurta. Onog malog, od 0,3 dl.
Sedeću u mraku, ali više neću da
restartujem kablovsku, računar, ne zanimaju me pregorele sijalice.
Nosiću obavezno visoke štikle. Nigde ne
žurim, prave dame su uvek došle na vreme, dovoljno je da se pojave! Ići ću na
manikir, gde će mi mazati nokte intenzivno crvenim lakom. Oblačiću se u crveno.
Neću više piti ni prvu jutarnju kafu, bez „ŠANEL“-a Nr.5, ogrlice od pravih
bisera, onih sa južnih mora, a ne lažnjaka. Sreća što muštiklu već imam.
Zaboraviću da postoji rečca „NE“.
Ustvari, zaboraviću sve druge reči iz rođenog mi jezika, osim „DA“, „JESTE“, „JAOJ;
TO BAŠ NISAM ZNALA“ i , naravo, one najvažnije „OOOH, KAKO SI TI PAMETAN“! I
još poneki izraz, ali uvek u tom stilu i maniru.
Zato sam rešila da, zarad ostvarenja
ovih namera, objavim mali oglas, sledeće sadržine:
MENJAM GLAVU,
UZ DOPLATU.
Neozbiljne ponude NE DOLAZE U OBZIR
Kako god bilo da bilo, više nema povratka na staro.
Od danas, sve će biti drugačije.
Dopadalo se to nekom ili ne!
Нема коментара:
Постави коментар