SEZAME, OTVORI SE!

Tek kad je dobrano ušla u zrele godine, tada je definitivno shvatila da nikad neće postati majka, jer od nekoliko trudnoća nijednu nije iznela do kraja, svaka se završavala spontanim pobačajem... I u tom trenutku je prvi put istinski mogla  razumeti svoju majku.

Njena je mati desetak puta pokušavala roditi. I, u većini slučajeva, dogurala bi najdalje do 6-og meseca, a onda u mukama, obilnom krvarenju i ledenom znoju pobacivala, a da niko nije mogao otkriti zašto. Bilo je to pre drugog velikog rata, nije medicina bila ni nalik današnjoj, ali, ipak su ginekolozi znali dosta. Jedino, što nije bilo načina da se ispita šta to nedostaje fetusu, zašto se nijedan ne može zadržati. Svega dve bebe, dva sinčića, jedan za drugim, donela je do kraja, ali mrtvorođene....Jedino dete, koje je preživelo bila je ona. Od desetak trudnoća, samo jedno živo novorođenče...Pa, onda nije za čuditi zašto su je roditelji držali, bdili nad njom i pazili je, kao malo vode na dlanu.

A, nije da nisu imali uslova za punu kuću dece. Otac advokat, rođeni gospodin, koji bi svako jutro, nakon što bi kod kuće popio kafu, sa obaveznim slatkim od belih šljiva, punjenim orasima, odlazio do gradske kafane, sedeo sa prijateljima, pričao o aktuelnoj, sve zamršenijoj političkoj situaciji, pročitao novine na onim drvenim stalcima, pa nakon toga, polako otišao do suda, da obavi nešto, da vidi šta ima novo, da bude viđen. Dobro je zarađivao, videlo se to i po kući na glavoj ulici, onoj „na lakat“, uvek besprekorno okrečenoj u svetlo-žutu boju, ogromnoj drvenoj kapiji, od teške hrastovine, svoj u rezbarijama, velikim prozorima, sa po jednim „kibic-fensterom“ sa svake strane kapije, na čijim su ispustima cvetale raskošno-crvene muškatle. Kancelarija mu je bila u kući, odmah do ugla, sa lepim antreom, prepunim palmi, gde su sedele stranke, a njegov kabinet, opremljen antikvarnim nameštajem u punoj tamnoj hrastovini, sa foteljama od teleće kože,  sa pejsažima na zidovima i portretom njegovog dede, koji je radio sam maestro Paja Jovanović, ostavljao je bez daha i bez dileme davao do znanja svakom, ko uđe, kako Gospodin doktor, kako su ga svi bez razlike zvali, povodeći se za mađarskim običajima, gde svaki advokat i jeste imao zvaničnu titulu doktora nauka, ume da uradi, ali njegove usluge nikada nisu mogle biti jeftine. I plaćali su, bez protivljenja.

Žena mu, majka njena, živela je pravim građanskim životom, uvek uredna, diskretno doterana, prava dama sa stilom....U kući su imali dve služavke i momka, koji se starao o dvorištu i konjima, budući da je Gospon Doktor uvek išao fijakerom, svoj automobil je retko vozio, samo onda kada su išli u Peštu ili u Beč, a i to onda, kada nisu putovali vozom. Žena mu je bila dosta bolešljiva, iscrpljena čestim pobačajima, tako da ni nije imala snage raditi teže poslove. Možda ju je i zato muž pazio, bio nežan prema njoj kao prema najvećoj dragocenosti.....Nikada im ćerka nije čula povišen ton u kući, život u kući je bio miran i tih, odvijao se uvek svojim ušuškanim i toplim tokom.

I ona, ćerka jedinica, mezimica i očeva i majčina....Uvek u beloj haljinici, zlatno plavih pletenica, vezanih belo-žutim satenskim mašnama, sa istim takvim pojasom i lakovanim cipelicama. Koliko su joj sve puštali, nije bila ni razmažena, ni zahtevna....Tiha, mirna devojčica, sa kojom se svugde moglo ići u posete, toliko je diskretna i lepo vaspitana bila.

Nije se rasipalo, ali nije ni bilo potrebe da se gleda na svaki paru. Dva puta godišnje se išlo u Beč, obično s proleća i jeseni, letovalo se u Opatiji i na Bledu, a jednom mesečno su majka i otac išli u Peštu, obično u operu ili u pozorište. Mati joj je imala tri pelcane bunde, uvek bisere oko vrata, po jedan prsten na svakoj ruci, koji je dobila od svoje svekrve i znalo se da će njenog dana biti njeni. Ničega previše raskošnog, samo lepog i kvalitetnog.

Rodila se neposredno pred sam veliki drugi rat.....A, opet, ne pamti da je u njihovoj varoši bilo nekih nemira ili su to možda skrivali od nje. Tata je i dalje radio svoj posao, zbog stranaka je dobro govorio i nemački i mađarski, niko ga nije dirao. A u jednom delu kuće, tu negde između glavnog dela i letnje kuhinje, imao je jednu prostoriju, zakamufliranog ulaza velikom stalažom, gde je uvek neko boravio...Ko, nikada nije videla, samo je ponekad primetila kako majka, osvrćući se oko sebe, da je ko ne vidi, nosi poslužavnike sa hranom, ili kutije sa lekovima i zavojima.

Imao je njen otac dovoljno mudrosti i hrabrosti da skriva ranjene ilegalce...To im je svima i spasilo glave i imovinu, kada su došli oslobodioci, jer je mnogo ljudi ostalo bez svojih kuća, najednom podeljenih na više stanova.....Bilo je i onih, za koje više nikad nije čula. Iselili su se, rekoše joj roditelji, dok ih je u par navrata krišom čula kako govore o nekim grupama mladih ljudi koji idu po kućama i odvode domaćine, što se više nikada nisu vratili niti je iko više bilo šta znao o njima.

I upravo zahvaljujući takvom očevom delanju, zbog kog su svi mogli glavom platiti, ostala im je kuća i sve u njoj. Otac se dalje mogao baviti advokaturom, pamćene su njegove zasluge „pomaganja učesnicima Narodno oslobodilačkog rata“..... Automobil im je oduzet, 50 jutara zemlje, koju su davali u arendu, takođe. Nova vlast nije imala mnogo sažaljenja za „krvopije, koji su se bahatili na znoju radnika i seljaka“, više od polovine im je uzeto, ali su im bar kuću ostavili. I sve u njoj. Roditelji su ćutke gledali kako se u njihovom crnom „MERCEDES“-u vozika predsednik Komiteta, ali glasa nisu puštali. Bar su u svom domu bili mirni i neometani.

************************

Tek je prošla dvadeset i drugu godinu, kad se pojavio prvi ozbiljan prosac. Ugledan drug, dobro kotiran u mestu, imao je i stan, stariji od nje desetak godina....Jedva da ga se i sećala, samo bi je drsko merkao, kada bi prošla ulicom, obično do prodavnice ili, kada bi sa roditeljima išla u neku posetu.

Nije to bilo za čuditi. Posle završene gimnazije i velike mature, otac joj nije dozvolio da studira pravo, kao što je želela, govoreći da to nikako nije posao za ženu. Vreme je provodila uz majku, učeći da vodi kuću, uvek tiha i poslušna. Iako jedna od najlepših devojaka u varoši, nije imala nekih bližih drugarica, niti je išla na, tada moderne, igranke. Momke nije gledala, jer nijedan nije bio ni nalik ponašanjem i prefinjenošću njenom ocu, a i momci su zazirali od nje. Bila je....previše drugačija. Ali, nikada ni snevala nije, onako zaštićena i voljena, da ona može biti predmet nečijeg bahatog interesovanja, pogotovo da će zapasti za oko nekom, ko misli da mu je sve dostupno i dozvoljeno.

Seo je u njihovu trpezariju, odmeravajući masivni sto, prekriven heklanim stolnjakom, sa vazom prepunom ruža iz njihove bašte, velik rezbarenu vitrinu i salonsku garnituru u uglu, sve opremljeno u NEOBAROK stilu, kod prozora,  na kojima su visile bele čipkane zavese, sa nabranim kadifenim draperijama, iste tamno višnjeve boje, kao i kanabe i nasloni na stolicama, pa ih pitao zašto još uvek drže tu starudiju, kada „fabrike našeg socijalizma prave novi, moderan nameštaj, po meri radnog čoveka“. A onda, kad je majka iznela posluženje, ni ne čekajući da ga posluže, iz kristalne flaše sipao punu čašiicu rakije, iskapio u jednom gutljaju, da bi odmah ponovo usuo, pa bez uvoda, saopštio kako je došao da im saopšti da namerava da se oženi njihovom ćerkom. Dakle, ni može li, niti je nju pitao šta ona misli o tome, jednostavno im je saopštio svoju nameru, potpuno uveren da im čini veliku čast što uopšte svoj ugled stavlja na kocku, kada hoće da oženi ćerku jednog advokata, dakle uvek sumnjivog elementa, „bez obzira na sve navodne zasluge, koje ima“ za socijalističku vlast.

Ona je, plačući, istrčala iz sobe, dok su za stolom sa budućim samouverenim zetom ostali samo njeni roditelji, zanemeli od zaprepašćenja, a istovremeno svesni da su „dobili ponudu, koja se nije mogla odbiti“.

Nakon što je popio pola flaše rakije, nabadao malo po nekim slanim kiflicama, koje su se pukim slučajem zadesile u kući, obavestio ih je da će „registracija“ biti za dve nedelje, kako će ručku u kafani prisustvovati samo kumovi sa ženama i to slučajno šef policije i predsednik Sreza, a „kerefeke od svadbe, venčanice i ostale trule buržoaske običaje“ slobodno mogu zaboraviti. Nema od toga ništa, on je prvak nove vlasti i tako se i ponaša.

Nije htela. Danima je plakala, odbijajući da jede, sve dok je nekako roditelji nisu ubedili da im svima druge nema, do da pristanu, jer se radi o čoveku, koji svako odbijanje shvata kao direktan napad na sebe i „socijalističku vlast“. A i za koga drugog da se uda, kada je svaki momak, koji je iole nečem valjao, već odavno otišao iz varoši.

Eto, upravo se tako i udala. U svilenoj haljini, noćno-plavoj sa žutim cvetovima, sašivenoj od majčine jedva nošene toalete, koju je nosila u popodnevne posete, bez muzike, bez cveća na kapiji.....Samo su odslušali namrgođenu matičarku u opštini, u zarozanoj suknji, crnoj, masnoj i usjajenoj od sedenja i neprekidne upotrebe, ravnih cipela, sumnjivo bele bluze i zalizane, ko zna kada oprane kose. Mrko je pogledao buket od žutih ruža, koji joj je majka tutnula u ruke, kada je izlazila iz kuće, ali je ipak  -  oćutao.

************************

Punih 35 godina provela  je sa njim u braku. Ponekad je razmišljala, da bi, da ga je još na početku ubila, mnogo pre toga odrobijala svoje i živela mirno.

Jer, nju, odraslu uz roditelje, koji su se voleli, poštovali i nikada, bar pred njom, jednu ružnu ili glasniju reč nije čula, bio je šok prvi šamar, koji je usledio već te večeri, nakon neubedljive i toliko birokratske ceremonije kod matičara, kad mu nije odmah donela piće koje je tražio. Od udarca teškom mu šakom, pukla joj je nosna kost, a posrnuvši, udarila je svom težinom u orman, osećajući kako joj celo telo podrhtava od snažnih damara bola. Ne obazirući se na nju, tako okrvavljenu, mirno sedevši, ponovio je da hoće piće. Kao da se ništa nije desilo.

I tako, kako je krenuo njihovo življenje, promene su išle samo na gore. Sa jednog šamara, vrlo brzo prešao je na udare pesnicama, po licu, po telu, gde god mu je bilo dostupno, kad ne bi uspela da se skloni i pobegne.... Onda se dosetio, pa je pojačao tempo i, nakon što bi od surovih udaraca pala na pod, šutirao je obema nogama, gde god bi stigao.

Valjda je i zbog toga usledio njen prvi pobačaj.....Tek saznavši da je trudna, baš kad je htela da mu saopšti radosnu vest, usledile su nove batine i nakon prvog snažnog šuta šimi-cipelom u stomak i probadajućeg, jezivog bola, bila je svesna da deteta neće biti.

Roditeljima nije htela ništa reći. A, nije ni morala. I otac i majka su, u retkim prilikama, kad je mogla otići kod njih, uvek sama, jer on nije hteo ići sa njom, niti su oni imali pristupa u njihov dvosoban betonski kavez u jedinoj stambenoj zgradi, samo za funkcionere, itekako primećivali njene modrice i otečeno lice. I crne podočnjake i uvek crvene, vlažne oči. Nisu joj mogli pomoći. Kada se udala, morala je prihvatiti svoju sudbinu, kakva god da je. O rastavi nije smela ni pomisliti, od takve sramote oni se nikad ne bi oporavili....Tako je bar mislila, a ni oni joj niti jedan jedini put nisu rekli da uvek za nju ima mesta u roditeljskoj kući. Znala je da izlaza nema, nego da ćuti i trpi. Žena se rodi sa svojom sudbinom, kakva god da je, tako su joj govorili, uz takve priče je odrasla.

Tek kada se udala, uverila se da je tačno sve što se govorkalo o njemu...kako voli popiti, više nego hleba se najesti....koliko je agresivan, grub, divalj i pun uvreda prema svima, koji se zadese pored njega, već posle par rakija.....kako mu i posao visi, jer je, pored svih pijandura, sa kojima je radio, bio najgori i ubedljivo najratoborniji. Samo ga je kum, šef policije spasavao od težih posledica.

Ipak, njegovo divljanje po kafanama, ljubavnica za ljubavicom, svaka sumnjivijeg morala od one prethodne, uticale su na njegov status. Polako se srozavao u partijskoj i poslovnoj hijerarhiji, da bi na kraju došao do noćnog čuvara. Škole jedva da je nešto imao, svojim ponašanjem je vređao komunistički moral, pa mu je valjalo ćutati i istrpeti sve što ga snađe. Jedino, što sve padove, kroz koje je prošao, nije pretrpeo zbog ponašanja prema ženi, koju su, u onim retkim prilikama kada bi izlazila iz kuće, videli uvek izbatinanu i u modricama. To nije bio nikakav prestup, muž ima pravo da se prema svojoj ženi ponaša kako hoće....Ako je i bije, ne može mu se niti sme zameriti. Ako on ne zna zašto je tuče, onda to sigurno ona zna.

**********************

Tako se vukla godina za godinom, a da se nije mogla setiti jednog lepog trenutka, koji su proveli zajedno. Pamtila je samo svakodnevne batine, nekoliko trudnoća, koje nikad nije mogla izneti do kraja. Naravno, njemu je to bilo novo opravdanje zašto se opija, zašto terevenči, zašto pravi haos, gde god se zadesi – ostaće bez poroda, bez naslednika, a sve to zahvaljujući toj buržujki-svilenki, koju je oženio.

Nijednom nisu prošetali zajedno, ruku pod ruku, kao drugi bračni parovi...Nikada joj nije doneo ni cvet, a kamoli flašicu mirisa, čarape ili maramu makar....Niti joj je ikada i lepu reč ili pohvalu rekao. Od njega je znala samo za viku, vređanje, batinanje. Jer, pored svih dotadašnjih zamerki, od kojih joj je najteže padala ona kako ni dete nije u stanju da rodi, sve više i više je na plodnom tlu njegove alkoholičarsko-agresivno-paranoične naravi uzrastala i ljubomora. Svako je, po njemu bio njen švaler – čak i prvi komšija, u stanu do njihovog, gde je par puta noć provela, kada ju je samo u spavaćici, svu krvavu izbacio napole. Nikakvog značaja nije imalo to što je komšijina žena bila ta, koja ju je uvela unutra, da se skloni sa ledenog hodnika....Zato nikada nije ni radila. On nije dozvoljavao, govoreći kako samo čeka priliku da se kurva naokolo.

Ali, valjda su joj od svih njegovih zlostavljanja, najteže padala njegova supijana iživljavanja u bračnom krevetu, još od one prve noći, kada ju je, onako neiskusnu bukvalno silovao, a kasnije svaki put silom uzimao. Grub, sirov, često jedva sposoban da izvede do kraja čin, koji ju je užasavao, samo bi se svalio sa nje, dok bi se ona skupila na samom kraju kreveta, plačući bezglasno. Zato se, onako krišom u sebi, jadom čudila verovanju kako se deca začinju iz zadovoljstva....Jer, sva njena su bila iz prisile, bola, njenih suza i njegovih pijanih groktaja. Možda i zato nijedno nije iznela ni dotle da joj se i stomak nazire, a kamoli do porođaja.

35 godina je trajalo njeno putovanje kroz čistilište. A onda se, skoro bez najave, nenadano razboleo i za par meseci umro od uznapredovale ciroze jetre, kojoj nigde više nije bilo lečenja ni leka. Hiljade flaša žestokih pića, prvo viskija, pa sve do najgore rakiještine, koju je pio kao vodu (vodu, ustvari, skoro da nikada nije ni pio), uzeli su svoj danak.

Nije dugo bolovao, svega nekoliko nedelja. I tek one poslednje, kada se više ni u krevetu nije mogao pomeriti, bez njene pomoći, dok ga je prala i posluživala, nije je udario. Zato što više nije imao snage ni glavu podići.

Sahranjen je uz sve počasti; ipak je bio borac, pa je imao pravo i na počasni plotun i na gomilu uglednika, koji su po dužnosti došli da ga isprate na poslednje počivalište.

I tek tada je saznala da njen muž, njen mučitelj i tlačitelj ima vanbračnog sina, onda, kada je bila ostavinska rasprava. Nije ni znala da je stan otkupljen, naravno, isključivo na njegovo ime. Bez truni protivljenja prepustila je stan njegovom sinu, za sebe zadržala samo malu porodičnu penziju i sa ono malo svoje odeće i obuće, vratila se u praznu roditeljsku kuću. Jer, otac i majka su umrli u međuvremenu, sa svega par meseci razmaka, a da im je jedva i na sahranu smela otići.

Prvi put, u praznoj kući, u kojoj je rođena i odrasla, od kada je izašla iz nje da bi se udala, spavala je mirno, bez snova.....I bez straha šta je čeka, čim oči otvori.

Bila je relativno mlada udovica, jedva da je navršila 57 godina. Ali je znala da se nikada više neće udavati, da na svetu ne postoji muškarac, kome bi, posle braka kakav je imala, smela verovati. Nije da je potencijalnih prosaca manjkalo – naprotiv.....Najednom su joj počele dolaziti prvo komšinice, koje je već i pozaboravljala, pa onda i nepoznate žene da joj pričaju o tom i tom, kako je čestit, dobar, ne puši i ne pije, jeste malo preke naravi, ali, šta da se radi, muško je, to je sasvim normalno.....Ima i dobru penziju, ne bi se mučila kao do tada, imala bi još nešto od života. Naravno, svaki je želeo da dođe u njenu kuću, „šta će ona u tolikoj kućerdači sama samcijata“, a svoju bi ostavio deci. Odbijala je, što prikrivene, što i najotvorenije ponude. Živeće kako god zna od ono malo penzije, što je prima, ješće suvog hleba, ali joj niko u životu više ne treba.

Njena roditeljska kuća, sada već oronula i dotrajala, jer godinama nije održavana, a para za popravke nije imala, bila joj je jedino utočište od sveta, kome je odavno prestala verovati. Jeste da se grejala samo kuhinja, u kojoj je neprekidno boravila, tu i spavala, ali bilo je tiho, bez vike, bez prebacivanja.

Bez svakodnevnih premlaćivanja..... I tome nije mogla iskazati cenu, kako god da joj je ovako bilo teško i siroto.

Curele su tako godine, jedna za drugom, poput letnjeg peska kroz prste. Samovala je bez roptaja, pokrivala mesečne troškove od ono malo para što je primala mesečno na ime penzije, ostajalo je za veknu hleba, mleko svaki drugi ili treći dan....Ponekad za malo najjeftinije salame ili za pile, kada su bili praznici.....Nije se žalila, doduše nije imala ni kome, jer joj kućni prag niko nije prelazio. Novine nije čitala, niti su je interesovale, niti je imala para za njih....Televizijske programe je retko gledala, tek ponekad neki lep film, najradije neki stari, filmove sa uvek srećnim krajem, gde bi se lepa i mlada devojka uvek, posle niza nevolja, udavala za momka, koji joj je bio prva ljubav. Menjale su se vlasti; to je nije zanimalo, niti je na izbore izlazila, niti je znala kako se zove predsednik države. Koji god da bio, njoj je uvek život tekao jednako skučeno. Zato je puno čitala – sve knjige iz očeve biblioteke skoro je znala napamet. Čak i one stručne.....Bilo šta, samo da joj odvuče misli sa njenog života, koji je protraćila uludo, u neprekidnom strahu i neisplakanim suzama.

********************

Upravo zato sama sebi nikada nije mogla objasniti kako je uopšte stupila u kontakt sa nepoznatim čovekom, koji joj je danima dolazio na kapiju, svaki put da nešto pita, da nekoga traži.

Možda je to bilo zbog njegovih godina. Jer, iako u snazi, dobro držeći, videlo se da je stariji od nje sigurno 15-ak godina. Uredan, čist, uvek u odelu, pomalo pohabanom, ali čistom i ispeglanom.

A možda i zbog naglaska.....Nije govorio onako otežući, naglaskom na koji je navikla, već nekako brzo, gutajući slogove, padeže....To je značilo da nije meštanin, da ništa o njoj ne zna, niti njenoj zlehudoj sudbini, bar je ona tako mislila.

Tek, prvi put, posle ni ona ne zna koliko godina, razgovarala je sa nepoznatim muškarcem.

Bio je izuzetno uzdržan i korektan prema njoj, stalno naglašavajući svoje poodmakle godine i teško zdravstveno stanje, jer, kako reče, nije mu još ostalo puno. Možda je baš to sažaljenje bilo ono što je uspelo savladati sve barijere, koje je postavila prema celom svetu.

Nekako, postade joj taj uzdržani čovek blizak.

I, kad su se već upoznali, reče joj on kako moraju razgovarati o jednoj jako ozbiljnoj temi. I sigurno zanimljivoj za nju, a za njega od životnog značaja.

Najednom je povratila staru uzdržanost, sakrila se iza one svoje uobičajene nedokučive maske. Uplašila se nove ženidbene ponude, a baš se ponadala da ima posla sa drugačijim čovekom. Skoro da je počela ustajati sa stolice, nameravajući da mu kaže kako ima posla, ne može više trošiti vreme na njega.

Na njeno iznenađenje, krenuo je sa potpuno drugačijom temom.

On je, reče, udovac i to već dugo. Dece nisu imali, voleo je svoju ženu, bila mu je dobra i druga mu nije ni trebala, niti mu sada treba. A bolestan je, tužno je uzdahnuo, ako mu je ostala još jedna godina života, puno je.

Tu je zastala.....Ipak je nešto drugo u pitanju! Ignorišući njenu zbunjenost, nastavio je sa pričom.

Upoznao je, kaže, jednog američkog generala, udovca bez dece, koji je dugo bivao po svim ratištima u svetu, a najviše u Africi. Bio je štedljiv, ceo radni vek je proveo u vojnim bazama, pa je i nešto uštedeo....Koliko? Pa, eto, tu negde, oko 20 miliona američkih dolara.

Zanemela je. Kao da je neko zalemio za onu stolicu, nije se mogla pomeriti....Za toliku sumu novca skoro da nije ni čula, a kamoli da je mogla zamisliti da je neko zaista i poseduje.

I eto, nastavlja on, taj general zna da ne može ušteđevinu uneti u Ameriku, veliki su porezi, sve će mu uzeti država. Spreman je da nekom, ko mu pomogne da taj novac prebaci sa računa u Nigeriji, pokloni polovinu, dakle celih 10 miliona dolara, njemu je ona druga polovina sasvim dovoljna za udobnu penziju. Ne trebaju mu ni avioni ni jahte, dovoljna je neka lepa, ne prevelika kuća na Bahamima (o toj zemlji je samo čitala), pa da proživi bez novčanih briga ostatak života.

I tu polovinu, dakle 10 miliona dolara, namerava da pokloni baš njemu.

A on je, tužno uzdahnu, sam i teško bolestan, kada bi neko malo brinuo o njemu i sahranio ga, dao bi mu sve, nešto bi se samo malo okrnjilo to bogatstvo. Eto, sve je najbolje čuo o njoj, ne reče od koga, a ona nije ni pitala, onako još uvek u šoku, pa je odlučio da tih 10 miliona pokloni baš i isključivo njoj. Da se brine o njemu, utoliko što će ga ponekad obići, da ga smesti u bolnicu, kad zanemoća, da ga sahrani kako dolikuje i običaji nalažu.

Onda je, posežući za otrcanom crnom kožnom tašnom, koja je očito videla mnogo bolje dane, izvadio niz papira, prepunih pečata, sa memorandumom jedne banke u Nigeriji, te izvodom o stanju na računu toga i toga. I stvarno, crno na belo, 20 miliona i još koja hiljadarka dolara. Naravno, sve u fotokopiji. Nije joj trebalo duže od desetak minuta, još od mladosti navikloj da čita dokumenta, da se uveri kako sve deluje potpuno verodostojno i baš onako, kako piše.

Valjda je mnogo prstiju na jednoj ruci, na koje se mogu nabrojati ljudi, kojima, na pomen velikog i potpuno neočekivanog bogatstva,  neće zasijati oči, a u glavi već počinju vrteti slike svega onog lepog, što bi sebi mogli priuštiti!

Pogledala je svoju dotrajalu kuću, neokrečenu već godinama, izlizani tepih, okrnjen i vremenom dobro načet nameštaj......

Ovlaš je osmotrila svoju čistu, ali toliko nošenu haljinu, sašivenu još od onih majčinih, sigurno 50 godina staru.....

Setila se da još od svog detinjstva i devojaštva nije videla more, a uvek je sanjala da živi baš tamo, u toplijoj klimi, bez košave, bez snegova, bez poledice, bez kiša, koje sipe danima i danima.....

I videla je šetalište pored Dunava u Pešti, hotel „GELLERT“,  u kom je redovno odsedala sa roditeljima, uvek u apartmanu, sa poslastičarnicom otežalom od cveća i mirisa najlepših kolača.....

Ponovo je osetila miris pečenih lešnika u žutom šećeru, na Kertner Sstrasse u Beču, miris melanž-kafe sa štrudlom od jabuka u hotelu „Sacher“, pored zgrade Opere....

Odjednom joj je svet izgledao sasvim drugačije.....Svetlije....Toplije....

**********************

Onda je ustao, rekavši da ide negde nešto ručati, neće nju da zatruđuje, a ona neka razmisli, pa će se, eto, videti za nekih 2 sata. Neka ona dobro izmeri pristaje li ili ne.

Ha.....

Da li pristaje na dalje vegetiranje u svojoj samotinji, posle onakvog braka u kom je bila najgore tretirana tegleća marva ili će prihvatiti udoban, lep, čak i raskošan život, za koji je već i zaboravila da postoji....Da ponovo može nositi krzna, da se može pojaviti sa majčinim biserima i prstenjem na već artritičnim prstima, koje nije htela prodati ni onda kada je bukvalno bila gladna, smrzavajući se ispod pernatog starog jorgana, jer novca za drva nije bilo.....

Odluku je donela već za petnaestak minuta, pa joj je bilo toliko dugo da čeka i ta dva sata, koje joj je ostavio na raspolaganju za odluku.

************************

Kada se ponovo pojavio, već je kršila ruke od nestrpljenja, saopštavajući mu da je dobro razmislila, sve izmerila i – pristaje.

Onda je on krenuo sa daljom pričom.

U toj banci je, reče, sve dogovoreno, jedino tom direktoru, koji će odobriti prenos svih 20 miliona dolara, treba dati 2.000 EUR-a, kako bi zažmurio što se toliki novac odliva iz zemlje. A i njemu sada treba novac za neke preglede, koje može obaviti samo privatno.....Dakle, sve u svemu, neka ona obezbedi 3.000 evrića, više neće trebati, a on te pare nema, pa će novac, odnosno, svih 10 miliona, naravno dolara, biti njeno.

Zastala je, zamislila se......Velike su to pare, kako da ih obezbedi tako brzo, jer joj je još rekao kako ne smeju čekati više od nekoliko dana, obzirom da se lako može desiti da država Nigerija oduzme sve.

Ostavivivši je tako zadubljenu u brige, saopštio je da mora ići, a ona, čim nađe te pare, neka ga zove, dolazi on odmah.

I ode!

Toliko je stegla čelo rukama, da je u jednom trenutku pomislila kako će sopstvenu glavu zdrobiti....Za pozajmicu treba vremena, kako da stvori tu nezamislivo veliku sumu u tako kratkom roku? I, HEUREKA......Setila se kako je u pauzi, za vreme reklama, dok je gledala neki film, videla razmetljivu objavu jedne agencije, koja daje novčane pozajmice u roku od 24 sata, potrebno je samo pokazati dokaz o posedovanju nekretnine.

Posle dugo vremena, uključila je TV, nestrpljivo iščekujući prve reklame, satima sedela pred ekranom, ne osećajući ni glad ni žeđ, dok se konačno nije pojavila slika onog lepog mladog čoveka, koji baca iznad sebe gomilu novčanica, svaku od po 100 evra. Brzo je zapisala telefon, adresu i počela da se sprema za prvi jutarnji autobus. Naravno, najvažnija su bila dokumenta o kući, nešto para, koje je sakrila i od sebe same, da se nađe zlu ne trebalo, trudeći se da ne gleda u sat, na kom se, kako joj se činilo, kazaljke uopšte nisu pomerale.

Celu tu noć presedela je, naizmenično drhteći i sanjareći.

Ipak je nekako dočekala jutro, obukla se, namazavši posle nekoliko decenija usne već odavno suvim karminom, koji je prstom nekako uspela razmazati, uzela pod ruku majčinu tašnu...... i krenula na dugačak put.

*************************

Posle nekoliko sati truckanja u autobusu, pohabanih i iscepanih sedišta, ne primećujući neprekidne prepirke putnika oko sebe, ko je kome spustio sedište u krilo, kome smeta glasna muzika, a ko je otvorio prozor, pa ih ubi promaja, stigla je na odredište. Prvi put je bila u tom velikom gradu, pa joj nije preostalo ništa drugo, do da prihvati prvu ponudu za taksi, još kod izlaska, ne shvatajući da će za vožnju platiti nekoliko puta više, nego da je zamakla samo stotinak metara dalje. Čak i da je bila svesna toga, nije joj bilo važno, šta znači koja hiljadarka dinara više, kada će za najviše 2 nedelje imati punih 10 miliona i to dolara!

Stigavši do agencije, iznenadila se kada ju je namrgođeni momak, visok i krupan, kao parče ormana, detaljno ispitao šta hoće i po kom poslu je došla. Čim je video dokumenta, odmah je pustio unutra.

Lepo su je dočekali, što jeste – jeste.

Tražila je pozajmicu od 5.000 EUR-a.....Jeste da treba 3.000, ali neka se nađe, možda i zatreba još; onda su je zamolili da popije kaficu, taman dok to ona uradi, svi će papiri biti gotovi. Naravno, nakon što su par njih, jednako građenih mladih ljudi, kao i onaj na ulazu, dobro pogledali sve papire, koje je donela.

Pijuckala je onu kafu, prvu za ko zna koliko vremena, jer joj je uvek bila preskupa i nedostižna, kad, evo ih, sve je gotovo.

Držeći gomilu novčanica u jednoj ruci, a u drugoj otvorenu fasciklu sa odštampanim dokumentima, pojavio se novi čovek, očigledno mnogo više rangiran u hijerarhiji, visok, doteran do savšenstva. Čak je i njeno neiskusno oko moglo primetiti koliko je skupo sve što ima na sebi – od crnih, blistavih cipela, očito ne domaće proizvodnje, preko besprekorno krojenog odela, svilene kravate i sata, tankog kao list hartije, sav u crnom, seo je za sto preko puta nje.

I saopštio joj da je agencija odobrila njen zahtev, vlasništvo je provereno, dobiće pozajmicu odmah, novac je, uostalom, tu, vidi ga ona i sama, samo treba da potpiše ugovor. Kakav ugovor? Pa, kupoprodajni, naravno, to je sve samo forme radi, da se agencija osigura, inače se radi o pozajmici, neka ona ništa ne brine.

Zastala je za trenutak.....Zašto ugovor o kupoprodaji, a ne o zajmu, zar to ne znači da oni kupuju celu njenu kuću za 5.000 EUR-a, šaputao joj je u glavi glas njenog oca advokata? Pa još ugovorna tačka da kupac preuzima posed nakon mesec dana, od dana prijema kupoprodajne cene.....Onda je opet pogledala novac, odagnavši onaj uporni upozoravajući očev glas, pa potpisala ugovor. Tu se, gle čuda, odmah našao i overivač iz suda, pa je sve bilo gotovo za jedva pola sata. Izašla je, ne dodirujući skoro mermerni pod, delom prekriven pravim persijskim tepisima, čvrsto stežući tašnu sa nezamislivo velikom gomilom para, koju nikada još nije držala  u rukama, trudeći se da ne razmišlja o svojoj velikoj kući, koja je poslužila kao zalog svemu tome.

Naravno da je odmah zvala, čim je stigla kući, svog novog najboljeg prijatelja....Došao je izuzetno brzo, kao da je bio na par desetina kilometara odatle, uzeo 3.000 evrića, 2.000 za onog direktora banke, 1.000 za svoje lečenje, a sve će biti gotovo, reče, za najviše nedelju dana.

Ostala je u nemom iščekivanju, potpuno zaboravljajući da jede, samo bi pokatkad popila malo vode. I zamišljala sebe na svim onim lepim mestima, gde će putovati, čim dobije novac u ruke.

Prošlo je par dugih, predugih dana, dok je on ponovo došao.

Malo su se stvari zakomplikovale, ali, neka se ona ne brine, nije ništa strašno. Eto, taj direktor banke sada traži umesto 2.000, 3.000 EUR-a, mnogo je opasno to što radi, ali, čim taj novac dobije, odmah daje nalog za transfer sredstava. A i njemu će trebati još nekih 500 evrića, treba da obavi magnetnu rezonancu i još nekoliko pregleda, to košta, a on nema...Pa, ako bi mogla....

Morala je! Izbora više nije bilo, kud je otišla krava, neka ide i tele. I dade mu još 1.500 EUR-a.....Sve u svemu, 4.500 suve evropske valute.

Pozdravljajući se sa njom, jer mora, kaže, žuriti da pošalje taj novac, kako se ovaj ne bi predomislio, potapša je po ruci, govoreći kako će proći još najviše 5 dana, a sigurno i manje, kad će se ponovo videti, ovog puta sa svim onim silnim dolarima, koje joj je obećao. Dakle, 10 miliona $ tek što nisu tu.....

************************

Nije se brinula prva tri dana, mada iz kuće nije izlazila, da slučajno ne propusti njegov telefonski poziv......Narednih 2 dana, već je bila daleko više uznemirena.

Ni sama nije mogla izbrojati koliko puta je okrenula telefonski broj, koji joj je dao, rekavši da se javlja samo on....Signal je kliknuo uvek nekih desetak puta, a onda je dobijala zauzeće linije. Niko se nije javljao.

Prošlo joj je još nekih desetak dana, provedenih u najcrnjem magnovenju i ledenom strahu, koji joj je stezao grudi, kao da je u njima nosila bombu, izvađenog osigurača, koja tek što nije eksplodirala. Nije to bilo prvi put da je priželjkivala infarkt....Ali, nikada kao u tom vremenu.

Potpuno je prestala da jede. Telefon je uporno ćutao.

Tada se, nekako, prenula i zvala informacije, kako bi na osnovu telefonskog broja dobila ime i adresu vlasnika. Onda je, razmenivši deo preostalog novca, putovala od ranog jutra do kasne večeri do malog mesta, negde na jugu zemlje, jedva pronašavši kuću. Na njeno uporno lupanje, vrata joj je otvorio mlađi čovek,  jedva da je imao 40-ak godina, pospan, razbarušen, u pižami, preko koje je prebacio neki stari, otrcani kaput u papučama....Jedva ju je, nakon sat vremena raspravljanja, ubedio da čoveka, o kom ona govori, niti zna, niti je ikada i čuo za njega.

Tek tada joj je definitivno postalo jasno da je prevarena, izigrana na najlakši mogući način. Pala je na slatkorečivu i žalosnu priču, pripomognuta svojim neostvarenim snovima, opsednuta željom za drugačijim, lepšim i opuštenijim životom. Samo joj se to vrtelo u mislima, dok je, očiju uprtih u jednu tačku, sedela na tvrdoj klupi pod olupanom nadstrešnicom autobuskog stajališta, ni ne osećajući kišu, koja je natapa celu.

Kako je uspela da se vrati u svoju varošicu, nikako nije mogla da se seti. Ni jedan detalj tog dugog puta joj nije ostao u pamćenju.

Vrativši se u hladnu kuću, dok se presvlačila, ignorišući drhtavicu, koja joj je tresla izmršavelo i iscrpljeno telo, začula je zvuk telefona....Pojurila je, onako poluobučena, zahvaljujući Bogu i svim svecima što se on javlja i sa novoprobuđenom nadom podigla slušalicu.

Nepoznati muški glas joj je saopštio da se javlja iz agencije, koja joj je dala pozajmicu, te ga zanima kada će doći da vrati dug, uvećan za još toliko, dakle, sve u svemu 10.000 EUR-a....Valjda mu je njeno ćutanje bilo dovoljno jasno, pa joj je, potpuno ravnodušnog tona, rekao da, ukoliko ne vrati dug u narednih nedelju dana, kupac dolazi da preuzme kuću. Šta će biti sa njom? Pa, to ga ne zanima, niti je to njegov problem! Ona je kuću prodala, novac dobila i  treba da preda posed, slobodan od lica i stvari, u roku, kako je to prihvatila ugovorom!

                                                

Još dugo je sedela, držeći u ruci slušalicu, iz koje je dopirao signal prvo slobodne linije, pa zauzeća....

************************

Posle teških stresnih situacija, kojima dominira isključivo očajanje i panika, često nastupi neko otupelo stanje, kada se razmišlja potpuno hladnom i razumnom glavom.

Život je provela, onako kako ju je struja nosila. Nije se morala udati, niko je nije terao, niti prinudio. Mogla ga je odbiti, otac bi nekako preživeo, samo je nju imao, ne bi valjda ostao bez ijednog klijenta. Kada ju je muž prvi put pretukao, moglo joj je biti jasno da se siledžija neće promeniti nikada, da takvih situacija može biti samo još, a neće prestati nikada. Ako je roditelji ne bi hteli primiti nazad, a nikada joj nisu rekli da to ne bi učinili, ako bi tražila, mogla je negde naći posao, stan, pa pregurati nekako vreme, dok se ne završi brakorazvodna parnica, makar i njenom krivicom.

Dala je bogatstvo čoveku, čija čak ni dokumenta nije videla, poverovala u njegovu srceparajuću priču, prihvatila kao verodostojnu bajku o velikom novcu, sve to na osnovu fotokopija sa pečatima, koje je mogao uraditi svaki pečatorezac, samo ako mu se dobro plati. A da bi sve to isfinansirala, svesno zanemarila činjenicu da je dokumenat, koji potpisuje i još overava potpis, kupoprodajni ugovor, a ne ugovor o zajmu, da to što je potpisala nije čestito ni pročitala, ona, koju je otac stotinama puta upozoravao da MORA pročitati sve što potpisuje.

I da je završnicu svojih promašaja napravila isključivo ona, jer joj se učinilo da je naišla na čudesnu pećinu, pa, kad je rekla – SEZAME, OTVORI SE – pred njom je zasijala čudesna pećina, prepuna zlata i dragulja, koja je čekala samo nju....

Dakle, sve što ju je stiglo, zakuvala je najvećim delom sama. Pa, kad je već tako, onda i ceh mora platiti sama.

***********************

Prvo je otišla kod lekara, žaleći se da loše spava, da je stalno umorna i iscrpljena. Onako bleda, mršava, dubokih crnih podočnjaka, nije ni trebala mnogo ubeđivati kako su joj lekovi za smirenje i spavanje neophodni. Pa je otišla kod drugog lekara, u drugi dom zdravlja, na kraj varoši i dobila nove recepte.

Već sledećeg dana otišla je do grada i zaređala od apoteke do apoteke....Začas je saznala kako, samo ako malo više plati, nije problem dobiti lek, koji želi i koji joj treba, bez recepta. Vratila se kući, još uvek njenoj, tašne pune lekova. Jedva je zatvorila poklopac.

Veče je bilo, kada je otvorila sve kutije – koktel raznoraznih lekova, izvadila tablete, stavivši ih na tanjir. Iz bokala, punog bunarske vode, koji je kopao još njen deda, pila je deset po deset komada, praveći kraće pauze, kako ne bi povraćala. Nakon popijenih stotinak tableta, već usporenih pokreta, zaključila je da je dovoljno.

Utonula je u san, držeći u rukama sliku svojih roditelja, sa majčinom bisernom ogrlicom na vratu.

Posle tri dana, kada je poštar doneo penziju, lupajući prvo na kapiju, pa na prozor, čudio se što niko ne otvara, jer je znao da je ona uvek kod kuće i da nikada nigde ne ide.

On je i zvao policiju.

Sve fotografije preuzete su sa GOOGLE pretraživača