26. јун 2016.

JEDAN DAN PRE 65-e




Imam tu sreću i zadovoljstvo da u mojoj neposrednoj blizini živi žena, uveliko u 80-im godinama.

Udovica je....Pre par godina je ostala sama, a pokojni joj je muž, neka mu je laka zemlja i pokoj duši, bio jedno zajebano stvorenje, da je teško zamisliti goru, težu i zajebaniju prirodu.

Radio je nešto za državu, pretpostavljam šta, ali nije to bitno za ovu priču. Svakih nekoliko godina menjao je državu boravka, živeo u celom svetu, već izgustirao sve fensi diplomatske koktele i prijeme. Finansijski problemi su za njega bili nešto, što se dešavalo samo drugima – po njegovim pričama, nije bilo mesta, koje mu je bilo nedostupno, nije bilo stvari, koju nije mogao priuštiti.

Popio je bar 10 olimpijskih bazena viskija, 15 olimpijskih bazena piva, onog pravog, nemačkog obavezno, u kruglama od litra, 20 olimpijskih bazena vina, uvek čistog, jer su špriceri samo za prostake i seljake, govorio bi, pitan ili nepitan.

Nije promašio ni jednu ženu, koja bi mu zapala za oko, a svaku je osvajao samouverenim nastupom, sveznajućom blagoglagoljivošću od onoga što bi zapamtio tu i tamo, jer nikada ništa nije čitao, osim obavezne partijske literature. Nije birao mnogo – dotična je morala imati uverljive telesne atribute, biti spremna da sluša njegove tirade, da mu se divi, da neprekidno cvrkuće pred njegovom harizmom. I da ćuti, jer je samo svoje mišljenje držao ispravnim i apsolutnim. Valjda zato ni nisu imali dece, jer je poodavno pokupio neku boleštinu, koja je njihov brak zauvek učinila neplodnim.

Zato je rođenu ženu pratio kao kobac – nikada nije smela ni pogledati drugog muškarca, a kamoli progovoriti sa njim i ono najformalnije. Da se, kojim slučajem, usudila upustiti u vezu, što je za sebe smatrao normalnim i neophodnim, ubio bi je. Sa njim je više popila batina, nego što je hleba pojela. I prijateljice joj je uskraćivao; ne trebaju joj, govorio je, zar ona ne vidi kako su sve sa njom samo zbog interesa. Kakvog, nije smatrao potrebnim da objašnjava.

Brojao joj svaku paru, koju bi potrošila na sebe, gledajući joj čak i đonove cipela, jesu li dovoljno izlizani  i da li mora kupiti nove; šminka joj nije potrebna, dobra je ona njemu i takva kakva jeste, a i inače, to je samo za kurve; ne treba joj frizer, može valjda sama održavati kosu, kada i onako ništa ne radi. Zato je sebi kupovao najskuplja odela, a onda imao svog krojača, pošto je brzo zapatio pozamašan stomak, cipele isključivo italijanske, kapute od kamelhara, čak su mu i košulje bile ručno šivene, iz BOND STRIT-a. On predstavlja svoju zemlju, on mora uvek biti elegantan, a za nju – šta preostane. Obično vrlo malo ili ništa.

Za restorane, u kojima je on bio omiljeni i rado priman gost, nije ni čula. Na sve prijeme i dešavanja gde je bilo potrebno biti viđen, isključivao je išao sam. Živela je ritmom, koji je on određivao, gledala one emisije, koje je gledao i on, samujući u nametnutom kućnom pritvoru, jer ni za šta drugo nije ni bila, bar ju je on uspešnu ubedio da je baš tako i nikako drugačije.

Onda je on umro, u 80-oj godini, prkoseći svim pravilima o zdravom životu. Jer, koliko je alkohola slio u sebe, koliko masnoća, koliko cigareta, po svim nutricionistima nije trebao doživeti ni 50.....Eto, toliko o zdravoj ishrani i zdravom življenju.

Ostala je sama, izgubljena u svakom danu, koji više nije počinjao prebacivanjem, njegovim zahtevima i prigovorima, ne verujući da može prošetati do prodavnice, a da ne prikazuje i objašnjava koliko je i na šta potrošila, mogla je sesti sa prijateljicama u neku letnju baštu, popiti kafu, pojesti kolač.....Ali, šta joj je vredela sloboda, kada nije imala prijateljica, ni želje da bilo gde ode sama. Zazirala je od ljudi, očekujući svaki čas njegovo prebacivanje, siktavi šapat da odmah izađe napolje. Dobro ju je istrenirao, uspešno i efikasno.

Kada pticu držiš desetine godina zatvorenu u kavezu, nemoj je puštati na slobodu. Ne zna šta je to, zaboravila je da leti, postaće plen prve grabljivice, na koju naiđe.

*******************

Par godina mlađa od njega, tavorila je sama, dok nije počela poboljevati. Prvo problemi sa zglobovima, onda i ostalo. Nema lepe starosti, niko me neće ubediti u suprotno.

I gle.....najednom se oko nje počela okupljati bulumenta familije, za koju nije ni znala da postoji.

Svi su bili silno zabrinuti za nju, naročito bratanica, koju je poslednji put videla još kao srednjoškolku, a sada se pojavila sredovečna žena, dobrano zapuštena, po izrazitim podočnjacima i zamašnoj pozadini se lako moglo zaključiti da dobroj i obilatoj hrani, kao i čaši ne može odoleti. Ona je bila najrođenija, najzabrinutija, najviše predana svojoj dragoj tetki, koju je, reče, uvek najviše volela od svih, čak i od rođene joj majke.

Svaki dan je viđam. Ne izbija od tetke, koja je zaintačila, pa neće i neće da umre. Jeste da nosi pelene za odrasle, jeste bleda kao avet, anoreksično mršava, kao da je isključivo na kokainu, ali ne da se. Ne umire joj se, pa to ti je......

A i baba zapizdila, pa neće u dom. Kaže, dokle je god svesna, biće u svojoj kući!

Nema moja komšinica baš neku silnu imovinu, ali trosoban stan, prepun umetničkih slika i antikviteta, koje je kupovala obično u tadašnjem Sovjetskom Savezu, krzna i nakit nisu za baciti. Pozamašnu porodičnu penziju niko ne može naslediti, ali, daj šta daš.

Džabe je i sirće slatko.

*******************

Dugo mi je trebalo da sama sa sobom raspravim šta mi tu toliko smeta i zašto ne gledam svoja posla, kao i ostali što rade.

Dok sam je gledala ispred zgrade, kako polagano hoda, dok joj kosti samo drži već izvešena, stravično naborana,  avetinjski bleda koža, videh, najednom – sebe. Pa i mene to isto čeka, do u poslednji detalj.

Kada moj zakoniti sapatnik ode na vikendicu, a ja odbijem, jer mi je dojadilo „Vera toči, Vera služi“ svih onih silnih prijatelja od punog stola, koji nas se baš onda prisete i jako požele da nas vide, naravno uz neprekidno jedenje i pijenje, kada smo tamo, prisetim se da mi telefon u tri dana zazvoni nekoliko puta. Doduše, na moj zahtev broj nije u imeniku, a odučila sam sve dobre goste, koji „svrate da vide šta radimo“ od nenajavljenog banjavanja. Šta radimo?! Ne radimo ništa, vodimo rat sa zlehudim vremenima, koja su nas zadesila, trudimo se da ne poludimo baš potpuno.

Ima tome već dosta godina, od kada sam stekla fobiju od zvonjave telefona. Zovu ambiciozni klinci, oni što rade na procenat, opsednuti željom za stalnim zaposlenjem, da mi uvale novu čudotvornu posteljinu, koja se ne pere 5 godina i ne pegla, dušek, na kom se najbolje spava, ili životno osiguranje, koje je ujedno i sjajna štednja. U najboljem slučaju oni kojima nešto treba.

Pokušavam se setiti kada me je neko pitao kako sam. Ne mogu. A pamćenje me još uvek dobro služi, dakle biće da ipak nisam (toliki)  paranoik.

Odavno sam prestala da odgovovaram na cirkularne poruke za Božić, Novu godinu i Uskrs, sa sve stihovima u desetercu. Ko hoće, neka me zove i čestita.

A pošto više nikoga ne mogu da zaposlim, nemam volje za davanje besplatnih pravnih saveta, pogotovo onima, koje sam ubeđivala da ne kupuju stan u zgradi, koja od svega poseduje samo neutaživu želju investitora da na brzinu zgrne pare, pa onda, nakon što su ljuljnuli 50.000 evrića za vazduh, vade oči sa nezainteresovanim tužilaštvom, koje sve to tumači kao „obligaciono-pravni odnos“, dakle ishod „soli na rep“, jer je graditelj otišao u stečaj, a para nigde.....

A i dojadilo mi je da budem sveopšti psihoterapeut, slušajući priče o nezahvalnoj deci, o napornim muževima, koje najednom trese kriza srednjih godina (izgleda da to kod njih traje do 85-e), jalovo gubljenje vremena, jer ko ne može prihvatiti vreme u kome živi, onda ni nije za njega. Zapatim plikove po jeziku od ukazivanja na lepe stvari, nije baš sve toliko crno, da bih kao odgovor dobila - "Ti to ne razumeš, lako je tebi".....E pa, neću da gubim vreme na jalove diskusije. 

Moje drugarice, ako su zaposlene, vikendom ne znaju čega će pre da se dohvate, obavljaju nabavku, kuvaju po 5 ručkova i zamrzavaju, znam da žele samo tišinu....A one, koje imaju sreću da su u penziji, odmaraju se od sebične dece, kojima su bebisiterke i služavke svakog radnog dana, a počešće i vikendom, jedva dočekaju malo slobodnog vremena da predahnu, da pogledaju neki film, da jednostavno ćute i gledaju kroz prozor. I ne zameram im.

******************

Ako bude išlo redom, a ne budem te sreće da me tresne infarkt ili neki šestomesečni kancer, pa odlutam elegantno i na vreme u večna lovišta, nanizaće se godine.

Moja baka mi je usadila kult rođendana. I nikome od mojih dragih ne propuštam da čestitam, ponavljajući ono što mi je ona govorila – „to je veliki dan, jer je Bogu drago što si na ovome svetu baš ti.“

Mrzim iz dna duše samo svoj rođendan.

Jer, toga dana neizbežno pravim bilanse onoga šta sam planirala i onog šta sam ostvarila. Imam osećaj da sam se našla u dvorani iskrivljenih ogledala – moji snovi su poprimili čudovišne oblike, izobličeni su, keze mi se i cerekaju, podsećajući me da sam trebala voditi računa šta želim...Sve se ispunilo, ali u nekim svojim grozomornim obličjima, od kojih  me trese jeza i razdiru noćne more.

Neće proći dugo, a počeće me opsedati nećaci i nećakinje.

Gledaće me kako izgledam, posmatrati kako hodam, tražeći znakove neke boleštine ili iznemoglosti....Govoriće mi o tom i tom specijalisti, koji sjajno leči, nije baš jeftin, ali vredi.....Trudiće se da ne primetim kako pažljivo računaju koliko mi je još vremena preostalo, dok okom sudskog izvršitelja procenjuju ono što imam i što bi im baš dobro došlo. Čini mi se da i onaj „zoger“, kome nikako da zamenim polomljenu dršku ima svoju vrednost.

Učestvovala sam u bezbroj ostavinskih postupaka.....Malo koji je završio bez parnice, čim je bilo više naslednika. Svako je smatrao da je baš on najvažniji i sa najviše prava da nasledi sve.

Da li me je rad sa ljudskom patologijom učinio tako ciničnom ili život, u kome su „živi roditelji mrtav kapital“? Ne znam....A i nije ni bitno, ishod je isti.

******************

Zato sam čvrsto rešila da ću živeti, ako neko kompetentniji ne odluči drugačije, jedan jedini dan pre mog 65-og rođendana. Ni sat, ni minut više od toga.

Ne želim dočekati te bljutave trenutke neskrivene pohlepe „došlo vreme da se voli tetka“.


Sve fotografije su preuzete sa GOOGLE pretraživača