GODIŠNJICA

Već se ni nije sećala kada je to usvojila kao svoje, toliko često upozoravanje svoje majke, da ozbiljne razgovore nikada ne vodi uzbuđena i da teške odluke uvek donosi hladne glave, onda kada prvi nalet negativnog adrenalina prođe.

**************

Zato je naterala sebe da onu prvu reakciju, kada je pretrpela novi šok od njega, potisne i razmišlja o svemu šta se izdešavalo onda, kada joj se uzburkane emocije smire, kada bude sve mogla meriti i premeravati, a po potrebi i seći, nakon što sve što je čula, preživela i proživela, ponovo prođe, reč po reč, kadar po kadar, pa tek onda donese odluku, za koju se svim svojim bićem nadala da je razumna i jedina moguća.

Kada je tog predvečerja zvao da se nađu u kafiću, neposredno kraj njene zgrade, najavljujući joj ozbiljan razgovor, iako premorena od teškog i iritirajućeg radnog dana, pristala je, mada je neki uporni glasić upozoravao da isto to mogu obaviti i u njenom udobnom i ušuškanom stanu, po nju mnogo udobnije i opuštenije. Ali, već naviknuta na njegove bubice, pristala je bez protivljenja da se ponovo sprema, šminka, dotera, onako kako je to uvek očekivao od nje. Znala je da razgovoru u stanu nedostaje publika – niko ga nije mogao videti, onako udobno izvaljenog u separeu na galeriji, kako pije ABSOLUT BLUE sa limunom, krajičkom oka osmatrajući ko je sve tu i ko ga sve gleda, dok sedi kao da je jedini i apsolutni gospodar. Onako, vlasnički i bahato, viđeno već stotinama puta.

Sa novom šminkom, uskom suknjom sa prorezom, u visokim štiklama i naparfimisana njegovim omiljenim parfemom, sela je pored njega, trudeći se da ne primećuje njegov mlak poljubac negde iznad njenog ramena. Po njegovom zadovoljnom pogledu, shvatila je da ni ovog puta nije izneverila njegova očekivanja – lepa, decentna, odmerena, uzdržana, odgovarala je svim njegovim predstavama žene, koja zna šta želi, a želi samo – njega. Ostali, koliko god bili zainteresovani, za nju ne postoje.

Krenuo je, kao i svaki put do tada, pričama šta ON radi, šta On misli, šta se NJEMU dopada. Ni traga od raspitivanja kako je ona, šta je sa njenim poslom, iako mu je već više puta do tada govorila da su mahom sve njene poznanice proglašene tehnološkim viškom, da to isto, bez dileme, sigurno sledi i njoj. Izuzetaka neće biti, samo je pitanje dana kada će joj saopštiti da više nikom nije potrebna.

Onda je, bez uvoda, počeo govoriti kako se približava 10 godina njihove veze, kako to valja proslaviti i obeležiti. I, kako je video divan sat, muški naravno, koji mu stoji savršeno, najnoviji „SHOPARD“....Tanak poput hartije, sa dijamantima, puna cena mu je 45.000 EURA, ali se može nabaviti i za 10.000, on zna čoveka koji to radi....A mogla bi ga kupiti i na nekoliko rata“.....Dakle, već je izabrao svoj poklon za godišnjicu, ne spominjući ni jednim slovom čime bi je on mogao obradovati. I šta je to, uostalom, za nju desetak hiljada evra?

Od zujanja u ušima, vreline koja joj je zahvatila celo telo, spasio je samo telefonski poziv, na koje ranije nije odgovarala. Javila se, promrmljavši kako odmah dolazi, a onda mu kratko saopštila da mora ići, ne obazirući se na njegove proteste što ga ostavlja, a baš joj je počeo pričati nešto toliko važno za njega i , slepa od nekontrolisano navrlih suza, grizući usne da suzbije bes, koji samo što nije eskalirao,  nekako došla do vrata, ostavljajući ga zabezeknutog lica, još uvek onako raskomoćenog u udobnoj fotelji, dok se verovatno pitao ko će platiti  popijeno piće, što je, ranije, uvek plaćala ona. On je slabo stajao sa gotovinom ili bi zaboravljao novčanik sa karticama, pa je već prešlo, a da ni sama nije znala kad i kako je do toga došlo, da račune uvek plaća ona.

*****************

Nije krenula odmah kući. Zimska ledena košava joj je osušila uplakano lice, razbistrila joj malo misli. Koračala je skoro naslepo, sudarajući se sa okasnelim kupcima iz usputnih radnji, a onda, zaustavljajući se pored prve trafike, kupila dve kutije cigareta, udovoljavajući opet navici, napuštenoj pre petnaestak godina.....Znala je da će to biti dugačka noć. Više nije plakala, lice joj se skamenilo u izobličenu masku, dok je, potpuno nesvesna pogleda mimoilazećih, žurila u svoj stan.

Kada se vratila u svoj topli, ušuškani stan, sa toliko ljubavi uređen, prepun suvenira sa mnogobrojnih putovanja, na koja su uvek išli zajedno, skuvala je termos kafe i sela u omiljenu fotelju, pa onda, na isti način, kako je obavljala i svoje operacije – hladnokrvno, precizno i metodično, počela secirati svoju desetogodišnju priču, koju je, izgleda, samo ona smatrala vezom, nastojeći shvatiti kako je to stigla do tačke da njen muškarac, bar je ona tako mislila, smatra sasvim sasvim logičnim dobijanje poklona, koji košta taman koliko i solidno izdržavanje četvoročlane porodice za nekoliko godina.

Očekivala je da to neće biti kratka noć. Nje ni bila.

******************

Vraćajući vreme unazad, shvatila je da je, od svega u njenom životu, najlakše bilo završiti fakultet. Sva sreća što se njena ljubav i sklonost prema medicini poklopila sa roditeljskim ambicijama, pa je prošla relativno lako kroz sve te teške ispite, gde je trebalo svakog dana učiti najmanje desetak sati. Pa onda stažiranje, iznurujuća dežurstva, bitka za specijalizaciju, jednu pa drugu, neprekidno učenje, praćenje literature u vreme, kada nije mogla doći ni do inostranih dnevnih novina, a kamoli stručnog časopisa. Prolazila je kroz sve to ni ne razmišljajući da li je teško ili ne, prihvatajući sve teškoće kao deo iskušenja, koje mora proći, ako želi ostvariti svoj cilj. Nikada se nije zadovoljavala sa osrednjim rešenjima, obeleženim linijom manjeg otpora – bez obzira na uloženi trud, znala je šta hoće i hrlila tom vrhu.

Da li je je ta ambicija koštala braka, začetog još u studentskim danima, garniranog abortusom, jer je bila svesna da sa malim detetom neće nikada postati specijalista, vrhunski i cenjeni stručnjak u svojoj oblasti? Nije se ni njen tadašnji momak, kasnije muž, uopšte protivio, smatrajući da bi i njega beba usporila, ako ne i potpuno izbacila sa puta, kojim je krenuo. Činjenicu da je zbog tog abortusa ostala neplodna, da su ostali uskraćeni za decu onda, „kad je došlo vreme“, dakle kad je napunila trideset i koju, prebacio joj je tek kada se setio da u svom spisku ostvarenih dobara nema potomaka, a bez toga, je li, ne može ni jedan uspešan čovek, pa zašto bi onda on podneo tu žrtvu?!

Teško mogu funkcionisati dvoje ambicioznih ljudi, a da se oboje potpuno ostvare u zacrtanim karijerama. Neko i nešto mora da trpi.

U njihovom slučaju to nije bio „neko“. Niko od njih dvoje nije nameravao odustati od onoga, čemu je težio – ugledu, prvo akademskoj, pa profesorskoj tituli, uz koju su, naravno, obavezno išli i materijalni nuzprodukti.

Samo je stradao njihov brak.....Poput Hočkinsove bolesti, one koja se može vući godinama, uz adekvatno lečenje, umirao je deo po deo emocija, bliskosti, proporcionalno se hlađenjem njihove međusobne vezanosti, povećavao se i broj sati, koje nisu više provodili zajedno.  Nije to moglo više kompenzovati ni blagostanje, koje su primećivali, ali više nisu delili, već živeli svako za sebe, retka zajednička prekomorska putovanja, ispunjena ćutanjem, njegovim lutanjima, kao i njenim višesatnim čitanjima, kada bi imala priliku odmoriti se od beskonačnih bazanja po radnjama i besomučnim kupovanjem stvari, za koje su oboje znali da im nisu neophodne, ali eto, bile su baš praktične, dostupne, a možda će jednog dana i zatrebati.

Zato se ni nije mnogo iznenadila, kada joj je njen ohladneli i otuđen muž saopštio da želi razvod, jer je njegova ljubavnica, poslednja u nebrojivom nizu, trudna. Pametna žena, shvatila je brzo šta gospodin uspešni još nema, igrala rizično, ali ubola džek-pot, nepogrešivim osećajem za trenutak i pravo vreme.

Nije se protivila. Samo je pokupila mnoštvo svojih stvari, nakupljenih tokom godina, od čega su najveći deo zauzimale knjige, vrativši se u roditeljski stan. Njena soba ju je uvek čekala, a otac i majka, već ostareli i zanemoćali, negodujući reda radi kako ih je ćerka izbrukala, „jer se niko u njihovoj porodici još nije razveo“, krišom su odahnuli. Zdravlje je već dobrano izdavalo, baš im je sjajno došao ćerkin povratak, sada je bilo nekoga kom su svakog dana mogli saopštavati svoje što realne, što potpuno hipohondrične, zdravstvene tegobe, bez kojih izgleda ne može ni jedna starost.

********************

Brzo se navikla na samački život. Više nikom nije polagala račune za svoje jurcanje od bolnice, do privatne ordinacije u koju je odlazila tri puta nedeljno, status vanrednog predavača na dva fakulteta u republikama bivše SFRJ, za koji je morala odvojiti najmanje dan, a ponekad i dve nedeljno, mada, morala je priznati da joj to ni u braku, pogotovo poslednjih nekoliko godina, nije bio neki problem. Bila kod kuće – ne bila, on je jednako bio hladan, udaljen i ćutljiv. Ni kupovina novih cipela, kada je samo slagala kutije jednu na drugu, kostima, uvek firmiranog, krzna (obožavala je čudesnu mekoću nerca i činčile), nije morala pravdati ni njemu, roditeljima pogotovo. Zbirka parfema se povećavala, nakita isto tako – sve joj je to pripadalo, smatrala je, kao što joj je bilo i normalno da za očišćene ispite sa prve godine fakulteta od roditelja dobije na poklon auto.

Jedva da je godinu dana bila razvedena, kad je na nekoj proslavi kod poznanika poznanikovih poznanika, jer pravih prijatelja odavno već nije imala, sve je razvejala sujeta i zavist, kao i njena nespremnost da odvoji vreme za isprazno ćaskanje o večitim i nerešivim problemima, kada se tako lepo moglo zaraditi u istim tim satima, upoznala – njega.

Bio je penzioner, sa zavidnom penzijom, nekih desetak godina stariji od nje, visok, zgodan, markantan, sjajne figure, očito održavane teretanom i suplementima ishrane.....Niko nije znao njegov porodični status – jeste slobodan, ali da li je razveden ili udovac, bila je enigma. Penzioner je, jer je bio policajac i to u „onoj“ službi, pa otuda i njegova visoka primanja. Valjda je zbog posla, koji je nekada radio, uvek o sebi davao malo ili nimalo podataka.

Zato je on o njoj znao sve – da je razvedena, živi u velikom roditeljskom stanu, sa ocem i majkom poodmaklih godina, dobrih, čak odličnih primanja, bez dece i stalne veze, uvek elegantna, doterana, dama sa zavidnim statusom. Sve joj je te večeri saopštio, sedeći do nje, kada je skoro nasilno oslobodio mesto do nje, sipajući joj vino i hvaleći njenu odluku da ostavi duvan, jer, „ne voli žene pušače, kad ih poljubi, kao da ljubi pepeljaru“, ne sklanjajući pogleda sa nje, dok je svlačio očima njenu tanku Misoni haljinu, ne propuštajući ni jednu priliku da joj dodirne tanke prste, okovane nakitom sa višekaratnim kamenjem, koji je rado nosila u slobodnom vremenu, budući da je na poslu uvek morala imati ruke, na kojima nije smeo biti ni ručni sat. Divio se njenoj eleganciji, decentnosti, govoreći joj kako ne pamti kada je video pravu damu, rođenu, a ne isfoliranu, damu poput nje.

Podrhtavala je, prvi put posle toliko godina, od svakog njegovog dodira. Prijale su joj i njegove priče, topila se pod njegovim zadivljenim očima, pogledom koji nije trpeo protivljenje. Ni negodovanje. Očito je navikao da sve ide kako je on želeo. Izgleda da ni ona nije bila izuzetak.

Njegov prvi telefonski poziv usledio je tek posle nekoliko dana, kada je već izgubila svaku nadu da će ga više ikada i čuti, a kamoli videti. Bio je, reče na putu, a i dugo se lomio sme li popustiti svojim osećanjima, koja su ga prvi put preplavila, posle nekoliko godina, pa se otvoriti jednoj ženi, on, koji je mislio da je za njega ljubav sagorela, postala potpuno nepoznata kategorija.

Naravno da je bez trunke razmišljanja pristala na prvi sastanak. U jednom izvikanom kafeu, sa intimnim, izdvojenim separeima, gde se iskusni zavodnik pojavio sa jednom jedinom crvenom ružom, na dugoj stabljici. Bila je toliko impresionirana njegovom prefinjenošću, ne razmišljajući tada, onako srećna i ustreptala, da je ruža najjeftiniji poklon, koji se nekom može dati, a da čovek ne ispadne cicija. Pa i obična čokolada od 100 grama je bila čak i skuplja. Ali, manir je manir, nešto što se ima ili nema, sa čim se čovek rađa, a ne stiče se, stalno joj je jurilo glavom, dok je satima sedela sa njim i pričala, pričala, pričala....Samo joj je par puta, skoro slučajno dodirnuo ruku, plaćajući za dve kafe i dva soka od ceđenog voća račun, koliko bi koštala večera u nekom restoranu srednje karegorije. Ispratili su ih konobari, zevajući i bučno čisteći pepeljare i stolove pored njihovog, kada je primetila da, osim njih, više nema gostiju u lokalu.

Bila je već preko glave ušla u duboku vodu, a da čestito nisu ni počeli.

*******************

Na tom prvom njihovom sastanku, iako mu nije postavila ni jedno lično pitanje, ispričao joj je svoju najstrašniju životnu golgotu.

Kasno se, reče, oženio. Zahtevan posao, gde nije imao radnog vremena, bar ne onog stvarnog, gde je stalno morao biti na raspolaganju, česta, iznenadna, duga putovanja nisu baš privlačna bilo kojoj devojci i malo koja bi to trpela, pogotovo u dužem periodu. A onda je našao divnu devojku, istina ne u prvoj mladosti, ali visoko obrazovanu, pametnu, vrednu, razumnu, nežnu, dobru domaćicu i .....zaljubio se. Prvi put u životu, onako bez ostatka, znao je da je to osoba, sa kojom želi stvoriti porodicu i provesti ceo život.

On, policajac, iz porodice ubeđenih komunista, odlučio se na raskošno, crkveno venčanje, pa pred oltarom i u pratnji hora, obećao svojoj izabranici večnu ljubav u dobru i u zlu, dok ih smrt ne rastavi. Nije mu smetala ni razmetljiva svadbena ceremonija, na kojoj je insistirala njena porodica, dok su njegovi samo trpeli kićenje svatova, odlazak u rastoran u dugačkoj koloni, koja je trubila, ples sa mladom, mladinu cipelu koja je obilazila goste, uz obavezno plaćanje, pijenje na silu, kićenje muzike krupnim novčanicama, već dobro pijanog starog svata i kuma, sa kojima je neprekidno morao nazdravljati, sečenje mladenačke torte, zaglušujuću muziku sa razglasa, razgolićenu pevačicu i prateći bend pohlepnih očiju, sve samo da započne život sa ženom, koju voli.

Jeste to venčanje donelo dobrih para, koje su ne samo pokrile troškove, već je preteklo dovoljno i da se sasvim lepo opremi njihov stan, koji je davno dobio od svoje firme, pa otkupio za sitniš.... Živeli su lepo, u ljubavi i istinskoj slozi. Jedino što im je kvarilo sreću bila je činjenica da ona nikako nije mogla da zatrudni.

Već u tom trenutku, osetila je kako joj oči vlaže. Znala je koliko boli hladnoća prazne utrobe, iz onih retkih trenutaka kad bi razmišljala o deci, koju verovatno nikada neće imati.

Nekoliko godina su, nastavio je, živeli, prošli golgotu produvavanja jajovoda, ispitivanja plodnosti njih oboje, neprijatnog pregleda, sa svim pratećim radnjama, kojem se on morao izložiti, ali su šanse za decu bile minimalne. Onda je njegova supruga, kada su izgubili već svaku nadu, zatrudnela. Nije bilo kraja njihovoj sreći. Ipak ih je onaj od gore pogledao i smilovao sa na njih.

Nije htela otići na bolovanje, nije želela menjati njihov način života, izuzev što je on, na silu, preuzeo sve teže poslove u kući i angažovao ženu, koja im je dolazila dva puta nedeljno, krišom od njegovih, kako je onako slučajno spomenuo, jer im u stan nije mogao dolaziti niko neproveren. Bio je spreman i da menja posao, samo da zadrži idiličan život koji su vodili i koji je trebao biti nagrađen bebom.

I onda, kada je ona već ušla u osmi mesec i kad su oboje odahnuli, jer su svi pregledi dali dobre rezultate, uključujući i vađenje plodove vode, neuobičajeno je dugo čekao njen povratak od posete roditeljima. Kada mu se na vratima pojavio policajac, znao je da se nešto ozbiljno desilo, ali nije bio spreman na svu ozbiljnost nevolje, koja ih je zadesila – njegova žena je imala sudar sa pijanim vozačem i tešku saobraćajku nije preživela. Ni ona ni njihovo nerođeno dete, dečak, kako su mu rekli. Umrla je, a da je još nisu ni dovezli u urgentni centar.

Bez stida, plakala je zajedno sa njim, ne obraćajući pažnju na poglede cele sale, gostiju i konobara. Može li biti veće nesreće, nego kada ti se život prekine na tako surov, nagao i nasilan način, kad ti odnese osobu, koja ti je bila ceo život i nerođeno dete, tvoja buduća nada i uzdanica?

Nije se sećao ničega posle toga, sve su organizovali drugi.....Pamti jedino crne dane, kada je lutao po hladnom stanu, koji je odzvanjao prazninom i nesrećom, kada je silom išao na posao, a onda se vraćao kući i onesvešćivao u krevetu, premoren od plača i nespavanja. Za njega je život bio gotov, verovao je da je uklet, da ga stiže ko zna čija nesreća, da će umreti sam i nevoljen.

Sve dok nije te fatalne večeri ugledao njene sivozelene krupne oči, toliko dominantne na njenoj beloj koži, oči iz kojih je izbijala tuga i toplina i shvatio kako mu se ipak Bog nasmešio......Zatvorio je vrata, ali je negde otvorio prozor.

Valjda ne postoji žena, koja na ovako potresnu i tešku priču ne bi reagovala dušom, spremna da i poslednji dan svoga života žrtvuje da čoveku takve sudbine učini život pravim i potpunim.

******************

I krenula je tako njihova veza, lepo, nežno, romantično; valjda je jedino Danijela Stil umela opisati do u detalj takvu ljubav, kad se voli i daje, bez ostatka.

Ne postoji bez razloga verovanje da se svako mora izludovati na vreme....Onda, kada su njene školske drugarice patile i zaljubljivale se, udavale i razudavale, rađale decu, ona je sedela i učila. I njena prva ljubav, za kog se posle završenog fakulteta i stažiranja udala, nije nešto silno sa njom ljubovao i ludovao – oboje su znali koliko je logično da budu zajedno, bila je to veza bez velikih i srcedrapateljnih izjava, bez sažižuće strasti. Skoro anemična.

Možda mora svaka devojka na vreme treptati i otplakati svoje, da bi shvatila koliko svaka ljubav ima svoj početak, tok i smiraj, bez obzira bio on u raskidu ili u braku.

Ona, koja to ne prođe za vremena, kad-tad naleti na taj ludi kamen. Jednostavno ga ne može izbeći, koliko god da bila ubeđena kako nju to nikada ne može snaći.

Svako vreme ima svoje breme. Sasvim sigurno da je bolje proći ga dok je saglasno i odgovarajuće mladim godinama, kad mislimo da za nas nemoguće ne postoji, da ne postoji stvar koju ne možemo postići i dostići, samo ako to jako i čvrsto poželimo.

Nešto poput dečijih bolesti. Klinci ih prežive skoro pa bezbolno. Odrasli – teško.

****************

I krenulo je. Divno. Romantično. Idilično, skoro do kičastog.

Nije mogla verovati da je u svom gradu živela 45 godina, a da postoje mesta, koja je sa njim prvi put videla.

Vodio ju je u male, intimne, tihe kafanice, u kojima su ga svi poznavali....Uz belo vino i sir, pričao joj je o svojoj sreći, potpuno nenadanoj....O životu, koji će imati, jer se više nikada neće razdvajati....O stvarima, koje će raditi zajedno, zajedničkim interesovanjima (nije mogla verovati koliko su slični, potpuno zaboravljajući da je majstor ispitivanja već iz nekih samo usputnih njenih reči veoma brzo shvatio šta je najviše zanima), putovanjima po celom svetu, gde će moći i lično doživeti ono o čemu su maštali, čitajući. Jer, njenu ljubav prema knjigama, delio je i on, toliko joj ubedljivo pričajući o hiljadama knjiga, što su prošle kroz njegove ruke za svojih 55 godina.

Satima su šetali obalom Dunava, ali onom drugom, gde nije bilo uređenog i uglancanog šetališta, na kom si uvek imao prilike da sretneš sve one, što si ih nastojao po redovnom toku stvari izbeći. Punim plućima udisala je miris reke, ribe, vrba  izraslih iz vode....

Bili su divan par, oboje visoki i tanki, pravilnih crta lica, dvoje ljudi koje su imali oči samo jedno za drugo.

Nije se mogla nadiviti njegovoj eleganciji, prefinjeno oblikovanim dugim udovima, gustoj, prosedoj kosi....Uvek je bio toliko lepo obučen, da mu ni jedan muškarac nije mogao ni prići po stilu i načinu kako je nosio uvek savršeno ispeglane pantalone, oštrih bugova, na kojima se nije primećivalo sedenje.....savršeno izglancane i besprekorno čiste cipele, tanke džempere od najfinije trikotaže, košulje sa utkanim šarama ili tek diskretnim dezenom.....kožne jakne, toliko tanke i meke, kao da su od najfinije svile.....mantile, uvek diskretne, tamnih boja, do besprekornog ispeglane, koji su njegovu visoku figuru još više izduživali. Njenom iskusnom oku nije moglo promaći kako je preferirao firmiranu italijansku garderobu, onu koja se može videti samo u časopisima. I tako je znao da to nosi, sa ležernom i nenametljivom lakoćom.

Ona nikada nije bila lepotica, ali je uvek, što zahvaljujući vitkoj telesnoj građi, koju je dobila od roditelja, što dobroj zaradi, koja joj je omogućavala najbolju odeću i obuću, uvek kvalitetnu kozmetiku, uglavnom Diorovu, izgledala privlačno i dopadljivo.

Sada je procvetala, blistavih očiju, iz kojih je izbijala sreća, treperavih, prirodno sočnih usana.

Doduše, nije joj ni bilo mnogo teško da uvek bude doterana i uglancana. Jedna pacijentkinja, frizerka, održavala joj je kosu, jednom nedeljno, naravno besplatno. Sada je uvela običaj da se frizira dva puta u istom periodu, kako bi joj kosa, obojena u toplu crvenu, prošarana sa nekoliko vrsta pramenova, boja rane jeseni, besprekorno očešljana blistala....Druga pacijantkinja je imala kozmetički salon, pa se ona pobrinula, pod istim uslovima, za novi, nešto uočljiviji način šminkanja. Uz krupne oči, sada još izražajnije (ne traje profesionalno šminkanje top modela pred fotografisanje bez razloga najmanje dva sata), mlečno beli ten, diskretno osenčen na pravim mestima, izgledala je – zadivljujuće. A, kada bi u njegovim očima videla svoj odraz, osećala se kao Helena Trojanska.

Tih prvih neverovatnih nekoliko meseci kvarila je samo činjenica što skoro da nisu imali nikakvih telesnih kontakata.

Imao bi običaj, ponekad dok su šetali, da je uhvati za ruku. Pržio ju je  njegov dodir.

Ponekad, kad su sedeli i pijuckali vino, imao je običaj da joj uzme ruku, pogleda savršeno namanikirane ruke (zbog posla nikada nije mogla imati dugačke nokte, ali su njeni, srećom, bili izduženi i lepo oblikovani), pomilike je po svakom dugom i tankom prstu, a onda joj okrene dlan, poljubi ga nežnim, suvim poljupcem, vazdušastim, da se jedva i mogao osetiti dodir njegovih mekih usana, pa ga sklopi. Nakon toga, prala bi ruke baš kada bi morala, želeći da joj na ruci što duže ostane miris njegovog poljupca.

I, kada bi je dopratio do stana, u koji nikada ne bi ulazio, privukao bi je lagano sebi, dotakao joj usne svojima, zadržavši se na njima samo par trenutaka duže, kao da svojim usnama želi da zapamti oblik njenih....Koliko li je bila srećna što je nekoliko godina pre toga prestala da puši, pa je mogao osetiti samo njen sveži dah. Gorela su joj ramena od tih nekoliko sekundi, dok je bila u njegovom zagrljaju.

I, to je bilo sve.

U početku joj to nije smetalo. Jer, seksualnost kod nje nikada nije bila izražena. Možda one prve godine zabavljanja sa prvim mužem, koji je i bio prvi muškarac u njenom životu (tada se i očekivalo da devojka bude nevina), dok je nije zdesila neželjena trudnoća....Nakon toga, da li iz straha, da li zbog griže savesti, koju je ipak osećala, nije čeznula za telesnim dodirom. Kad bi, u retkim trenucima, razmišljala o razlozima, zbog kojih se udala za njega, morala bi priznati sebi kako je njen osnovni motiv za taj korak bila inercija, teško objašnjiva bojazan kako će drugom muškarcu objasniti zašto nije nevina....A njegov? Možda griža savesti, jer je njegovom krivicom prošla kroz sav taj pakao od abortusa. Pored činjenice da se ženi sebi ravnom.

Kasnije, tokom braka, kada je njen muž učestao sa dežurstvima, iz kojh se uvek vraćao sa mirisom jeftinog parfema na odeći, ponekad i tragovima šminke, kada je počela neobjašnjivo voditi bitku sa VI-om grupom sekreta, trihomonasom i hlamidijom, jer gospodin nikada nije prihvatao higijensku gumicu („to je kao da perem noge u čarapama“), nije se mogla setiti kada su poslednji put spavali. Poslednjih 10 godina braka imali su odvojene spavaće sobe i gostovanja, bilo nje ili njega, skoro da nikada nije ni bilo. Da li podsvesno, tek, seksualni nagon skoro da nije ni imala. Ili ga je veoma uspešno potisnula.

U nekoliko navrata, na seminarima, često i prekomorskim, koje su tako izdašno finansirale farmaceutske kuće, imala je par kratkih avantura sa privlačnim kolegama. Sve se završavalo na par znojnih, nespretnih sati, nakon kojih se osećala još praznija i beznadnija, nego što je bila. Već je i samu sebe ubedila da je frigidna....Jer, nije svaka žena na svetu opsednuta seksom.

Ali, sada, već dobrano zaljubljena, počela se pitati da li mu je uopšte privlačna, gledajući svoje izmršavelo telo (skinula je i onih par suvišnih kilograma, koji su joj se nakupili na bokovima  butinama, jer više nije osećala glad), da li mu je uopšte privlačna. I poželjna.

Nenadano ju je razuverio jedne večeri, dok su joj roditelji bili u banji, a oni vraćali iz večernje šetnje, kada ju je bojažljivo pitao sme li ući. Zanemela, samo je kimnula glavom i, od trenutka kada su ušli u stan, dok je još zaključavala vrata, privukao je u snažan zagrljaj, skidajući usput i sebe i nju.

To je bila noć, koju nikada neće zaboraviti, trenutak kada dvoje izglednelih i žednih do smrti putnika, zalutalih u pustinji, iznenada nailaze na oazu, u kojoj žubori hladan vodopad sveže vode, a rajsko voće slobodno raste svuda unaokolo.

Pržili su je njegovi poljupci, ledila i topila njegova milovanja, dok konačno nije doživela onaj trenutak, o kom je samo čitala – potpuno spajanje, kada su dva tela postala jedno, kada su postojali samo oni i noć oko njih, negde u čardaku ni na nebu ni na zemlji.

U jednoj od pauza, dok je ležala sa glavom u udubljenju njegovog ramena, još uvek oznojana i mirišući na njega, priznao joj je kako dugo nije sebe mogao savladati, iako je poželeo još od trenutka, kada ju je prvi put video....Vodio je, reče, tešku bitku sam sa sobom, plašeći se da bi telesnim kontaktom sa njom, izdao svoju voljenu pokojnu ženu. Ali, više nije mogao izdržati, uz nju je našao snage da ponovo počne živeti.

Do jutra, dok se sumračna zora topila u sivkastu dnevnu izmaglicu, nije se odvajala od njega. Možda je samo par sati spavala, tražeći njegov dodir, čim bi se odmakao od nje. I javila se dežurnoj sestri na klinici kako je bolesna, jer nije mogla podneti trenutak, kada će se morati rastati od njega.

I onda je, prvi put, shvatila kako je strast samo dobro kontrolisana opsesija.

********************

Nezaboravne su bile njihove prve tri godine. Prelepe. Jedinstvene. Kao da je bila prva i jedina žena na svetu, koja je zaljubljena.

Valjda nije postojao ni jedan njihov trenutak, koji se nije mogao nazvati idiličnim. Doduše, možda joj je ponekad zakljucalo u mislima pitanje zašto mogu biti intimni samo onda kada je ona sama kod kuće. U njegovom stanu, kako joj je usputno spomenuo, često boravi neko od njegovih mnogobrojnih rođaka ili njihove dece iz one nedođije, odakle mu je još otac došao u grad. Zato je rešila problem – sredila je i inače doteran stan svoje pacijentkinje, koja je živela i radila u Nemačkoj, a ovde dolazila dva puta godišnje, uvek radi abortusa. Dakle, svaka intervencija na državnoj klinici, pod punom anestezijom, u posebnoj sobi i sa specijalnim tretmanom, a njoj – dvosoban, lepo i ušuškano opremljen stan, sa velikim kupatilom i ogromnom džakuzi-kadom na neograničanu upotrebu. Bilo je to njihovo prvo pravo gnezdo, mesto koje su mogli zvati samo njihovim. Nije štedela da ga opremi lepim slikama, antiknim nameštajem, mahom u neobaroku, koji se njemu toliko dopadao, saksijama rascvetalih orhideja. Njihov raj, njihov svet, na koji se on vrlo brzo privikao, kao da je ceo život proveo baš tu. A i ona je, morala je to priznati sebi, zazirala od njegovog stana...Nekako je osećala u njemu odblesak prisustva njegove pokojne žene, ipak joj je bilo lepše tamo, gde ga ništa nije podsećalo na nju.

I, počela je maštati.

Valjda je to neizbežno. Koliko god godina žena imala, pogotovo ako se prvi put udala u svetlom kostimu, samo sa kumovima, koje su posle građanskog venčanja odveli na ručak, ipak će maštati o venčanici, cveću u kosi, Mendelsonovom svadbenom maršu.

On je udovac, ona razvedena, zašto se ne bi venčali i živeli onako, kako to Bog zapoveda, kada je stvorio muškarca i ženu? Sve više je počela sanjariti o njihovom venčanju, o njihovom zajedničkom životu, sebe i formalno, a ne samo faktički, smatrati njegovom ženom, kao što je i on bio njen, u potpunosti.

Videla je svoju venčanicu. I sebe u njoj.

Bila je to haljina, boje tek procvetalog breskvinog behara, sa gornjim delom od briselske čipke, rukom rađene u nekom manastiru. Sa rukavima do laktova, diskretnim četvrtastim izrezom, koji je tek malo naglašavao njene još uvek lepe grudi, neuništene dojenjem i trudnoćom. Čipka je tek lagano naglašavala obline njenog tela, sa svilenim delom ispod, spuštala se do bokova, odakle se širila, našivena ispod samog gornjeg dela, da bi raskoš završetka došla do punog izražaja, široka suknja od najtanjeg svilenog šifona, iste boje, vazdušastog i nežnog kao paučina....Haljina do iznad članaka, iz koje su izvirivale BRUNO MAGLJI cipelice, sa originalnom providnom štiklom, dovoljno niskom da ne liči na barsku damu, a opet taman toliko visokom da bude elegantna i originalna, cipele kao izlivene od jednog komada tek uhvaćenog mlečnog skorupa....

U kosi, smotanoj u laganu punđu, sa par sitnih orhideja iste boje, sa buketom od istovetnih takvih cvetova, svega nekoliko cvetova u kosi da ne bi smetale i narušavale sklad ogrlice od burmanskih, prirodnih bisera, i izduženim minđušama, gde je na svakoj bio prvo krupan biser, krupniji nego onaj u ogrlici, sa visećim brilijantom, od po 5 karata svaki. Nakit je već imala, nasledila ga je od svoje bake, a haljinu nije bilo teško sašiti, kada negde budu putovali, samo krišom, da on ne vidi.

Za njega je namenila ERMENGILDO ZEGNA odelo od sirove svile, nešto malo tamnije od njene haljine, i svetlu leptir-mašnu, sa stručkom orhideja, kakve će imat u kosi i nevestinskom buketu. Košulja, naravno bela, sa lakim odbleskom bež, i cipele od zmijske kože, koje je na Via Vennetto u Rimu videla u zaključanoj vitrini, naravno, bez cene.

I imaće crkveno venčanje, jer on, kao udovac, nema smetnji, a i njen prvi brak, sklopljen samo pred matičarom, za crkvu nije ni postojao. Sa tek nešto malo njenim roditeljima, jer su njegovi, kako je još u samom početku saznala od njega, nisu bili živi i desetak prijatelja. Doduše, nije mogla baš odmah da se seti kojih, ali, valjda su njegovi prijatelji tu. Iskreno rečeno, nije je još sa njima upoznao, govoreći joj da za njih nije zgodno da šira javnost zna da su i bili pripadnici „Službe“, ali, sigurno da će se naći neki dobar prijatelj, jer je mnogo slobodnih večeri provela sama, budući da je on bio zauzet poslovnim druženjima.

Stan, njegov, će zameniti, a ona će doplatiti razliku, opremiće ga zajedno, prema obostranim željama, sa vrednim slikama, antikvitetima, vijetnamskim svilenim tepisima, zavesama od tajlandske svile, italjanskim nameštajem. Naći će se u njemu mesta i za njen veliki „STENWAY“  polukoncertni klavir, nije tek tako završila i nižu i srednju muzičku školu, veliki plazma TV, sa nekoliko snažnih zvučnika. To neće biti stan – biće njihov rajski vrt, mesto u koje će oboje hrliti, boraviti u njemu srećni i zadovoljni, dovoljni sami sebi.

I, kada bi se posle bezumnog zagrljaja, u kom bi se potpuno gubila, trudila opet normalno disati, nije prestajao pričato o svojoj sreći da, onda kada je mislio da je njegov život gotov, sretne nju, toliko lepu, nežnu, elegantnu, pravu damu, na kojoj mu zavide svi muškarci koji su makar i čuli za nju. Ona je njegova sreća, razlog zašto živi, bez nje je svaki trenutak bez smisla i radosti.....Ona je žena, sa kojom želi proživeti ceo svoj život, dočekati i svoje poslednje dane, svoj poslednji dah, samo da je uz nju. Bilo bi toliko lepo da imaju decu, ali eto, nije im se dalo.

Valjda joj je to i najteže padalo. Imala je redovan ciklus, bila zdrava, pa je opet počela meriti bazalnu temperaturu, loveći svoje plodne dane, nadajući se čudu i trudnoći u tim godinama. Kada bi mu dala dete, njihova bi sreća bila potpuna. Svaki potmuli bol u donjem delu stomaka, koji joj je bio prva najava mesečnog krvarenja, dočekala je sa suzama zbog još jedne propuštene prilike. Jer, vremena skoro da više nije bilo, čak i ako su čuda u pitanju.

E sad, kad će to biti, baš i nije mogla da odredi, jer su njeni roditelji sve više poboljevali. Očev Parkinson je naglo počeo napredovati, teško je mogao zadržati bilo šta u ruci, a majka je sve više i dramatičnije pokazivala znake uznapredovalog Alchajmera. Muža više nije prepoznavala, ponekad ni ćerku. Smenjivale su se po kući privatne medicinske sestre, po jedna u svakoj smeni, jer oca i majku više nije smela ostaviti same bez kontrole.

Ali je, uprkos svemu tome, ljubav cvetala. Sada su se javno pokazivali po celom gradu, izlazili, više nije bilo nikakve sumnje da su njih dvoje par. Doduše, on baš nije bio oduševljen tim šetnjama, govorio je kako ne voli gužvu i gomile ljudi, ali je uvek popuštao, kada je poželela da prošeta gradom i pogleda nove radnje.

Trgovački centar grada je sve više počeo nalikovati na predgrađe olimpijskog sela, jer je skoro svaka sa garderobom prodavala samo sportsku opremu. Kao da cela nacija nije izlazila iz trenerki i patika, a ostatak nosio uske pantalone, majice i dukseve, koje su sumnjivo šljaštile sintetikom....Ali, bilo je u tržnim centrima i lepih radnji, specijalizovanih za muškarce, gde nije mogla proći, a da mu ne kupi makar kravatu. U početku se bunio, govorio kako je to za njega preskupo, ali se neverovatnom brzinom navikao, pa je i sam vodio u tom pravcu. Nisu mu bile mrske ni radnje sa skupim satovima...Prva zlatna OMEGA, sa doduše pozlaćenom narukvicom, koja se pojavila u gradu, bila je njegova, njen poklon. Nećkao se, skanjivao, ali je ipak nije skidao sa ruke...Uzdahnula je i rekla prodavcu da je spakuje, nastojeći da ne sluša njegova mlaka negodovanja.

Pogotovo stoga, što se on svim silama trudio da joj uzvrati „pažnju“, kako je on  nazivao sve te skupe stvari, koje mu je kupovala. Trudio se, o, još kako. Nije bilo sastanka, kom prilikom joj ne bi doneo divnu ružu, sve više i više žutu, sa crvenkasto-oranž odblescima, tvrdeći kako su crvene izvikane, a njenoj bezvremenoj lepoti pristaje baš ta. Bilo je tu prvih buketića mimoza i ljubičica, magneta za frižider, lepih olovaka, na kojima je jednom sasvim slučajno primetila tragove uklanjanja reklamnog logoa.....Neka lepa svilena ešarpa, sa pažljivo odsečenom etiketom, jer, reče kako ne voli da se frlja markama proizvođača, knjiga, koju je spominjala.....Skoro se nikada nije pojavljivao praznih ruku.

*******************

Uvek postoji nešto „što devojci sreću kvari“......Još u samom početku joj je izričito saopštio kako ne dolazi u obzir da ga pita bilo šta o njegovom poslu, a na njena negodovanja kako je sada u penziji, odgovarao bi kako se „pripadnici Službe nikada potpuno ne penzionišu“. Oni su dužni biti na raspolaganju, sve dok mogu da dišu. I neprekidno je išao po nekim sastancima, dogovarao, pregovarao, a šta – nikada nije hteo da joj kaže. Odbijao je i sam početak razgovora o tome. Govorio je da ona samo vodi računa o svojim obavezama, inače ih ima previše, a njegovi poslovi su službena tajna o čemu ne može i ne sme govoriti baš nikome, osim svojima. Bilo je tu i lakog prebacivanja zbog njene zauzetosti, mada on svoje izostanke i iznenadna putovanja nikada nije obrazlagao i pravdao, samo je obaveštavajući da na njega toliko i toliko vremena neće moći računati.

Pa se onda potrudila da svaki svoj slobodan trenutak,  pogotovo kad su bili raspusti – letnji, zimski, uskršnji – posveti njemu. A, to je najlakše mogla organizovati preko putovanja. Prvo bi ga pitala gde želi ići, a kada joj je odgovorio da pristaje na sve njene odluke, jer ona ne može izabrati ništa loše, uplaćivala je sama.

Egipat, Tunis, Maroko, Dubai.....

Venecija u aprilu, kada kanali najmanje vonjaju,  Rim i Istambul u maju, Prag, Pariz, Madrid, Barselona u junu, Valensija, Kordoba, opet Istambul krajem septembra i početkom oktobra....

Krajem decembra Daleki istok, Kina, Tajland, Šri Lanka.....Prošlo je vreme monsuna, a vrelina se mogla izdržati u raskošnim klimatiziranim hotelima, klimatiziranim automobilima i restoranima za strance.

Sve su to obišli, uvek u biznis – klasi, jer on nije podnosio običnu („ne znam gde ću smestiti noge“), ispijajući ledeni šampanjac uz „BELUGA“kavijar i dimljenog lososa.

Beč im je bila redovna destinacija, gde su putovali najmanje jednom u 2 – 3 meseca. Tada se nije mogao promašiti hotel „SACHER“, u kom bi uglavnom spavali, samo bi nekada, promene radi, odsedali u „IMPERIJALU“.  U Beču, kod „HERTZMANSKOG“, jednoj od najeitnijih muških radnji, kupio je smoking, koji mu je stajao kao saliven, uz, naravno, blještavo belu košulju od najfinijeg egipatskog pamuka, što je podsećao na svilu, crvenu leptir mašnu i crveni svileni pojas, sa sve crnim lak-cipelama. Treba imati odgovarajuću odeću i obuću za operu, govorio je, sa čim se ona slagala, a paprena cena, koju je ona opet regulisala tako što je „ispeglala“ svoju zlatnu „VISU“, nije mu smetala. Dobre stvari nikada nisu jeftine, složili su se, dok su pili melanž sa štrudlom od jabuka u „MOCART“ kafeu i on velikodušno platio račun i to čak za dve kafe, pošto su procenili da je jedna premalo. Zato se vrlo neprijatno iznenadio, kada je ona za sebe kupovala pastele i dala oko 500 EUR-a za dve kutije pastela, nešto pratećeg pribora i ram? Zar je moguće da to malo boja toliko košta, pitao se. Progutala je knedlu, dok je plaćala kupljeno, razmišljajući da li još da kupi i boje za svilu.

I gde god da su išli, uvek bi se vratili sa mnoštvom kesa, mahom cipela i skupe odeće, većim delom za njega nego za nju. Sa Dalekog i Bliskog istoka dolazili su kući natovareni nakitom, kupljenim naravno njenim kreditnim karticama. Na putu iz Pariza često su u Švajcarskoj kupili za njega sag. POLICE je bila dnevna varijanta, za prodavnicu i fudbalsku utakmicu. Morao je imati i LONGINES i PATEK FILIP. Cena? Za satove takvog kvaliteta desetak hiljada evra i nisu bili nešto što oni nisu mogli podneti, umovao je on, dok je ona pokušavala da se priseti hoće li imati pokriće na karticama. Na carini nikada nisu imali problema. Ona bi stala u red, on bi otišao do nekog svog poznanika, koje je izgleda svugde imao, pa se vratio sa njim i samo su prošli kroz carinsku kontrolu, bez da ih je iko išta pitao.

Kada bi se usudila razmišljati da svako njihovo putovanje ne košta ispod 10.000 EUR-a, odmah bi pomislila koliko su uštedeli na carini, a i to je ionako sve njihova zajednička imovina. Brzo bi odagnavala te teške misli od sebe.

U početku joj je govorio kako će joj vratiti novac, čim mu legne penzija, kada prođe registracija auta ili rođaka izvuče iz neke nepovoljne pozajmice. Onda je ućutao. Svejedno će uskoro živeti zajedno, svako doprinosi zajednici života koliko može. A kada se njemu ostvare neki poslovi, o kojima joj ne može govoriti, vodiće je na put oko sveta i to prvom klasom. Sasvim ozbiljnim glasom bi joj saopštio kako bi trebala da se raspita može li dobiti godišnje neplaćeno odsustvo, jer ta putovanja toliko traju, mahom velikim brodovima i sve, naravno, u prvoj klasi. Ona je njegova kraljica, druga klasa nije za nju.

Naravno, nisu koštala samo putovanja. Valjalo je poneti i novca za troškove, a on se, „kao pripadnik Službe“ nije smeo usuditi poneti više novca, nego što to država dozvoljava, dakle, najviše 1.000, pa kasnije 2.000 EVRA. Nije to smatrala nekim problemom, imala je devizne kreditne kartice, u koje on, po svojoj izjavi, nije imao poverenja i uvek ju je upozoravao na mogućnost zloupotreba. Pa, ako je neko to znao, bio je to baš on.

Kako su se lepo osećali, kada bi ušli u raskošnu radnju, mirisnu i klimatiziranu, iz koje bi uvek izašli sa punim kesama od luksuznog plastificiranog kartona sa logoom firme. Kupovalo se više za njega nego za nju, nekako je ispadalo da ona sve ima, a njemu baš treba to i to. Posebno je bilo lepo u Tunisu, glavnom gradu istog imena, gde su najbolje radnje namenjene isključivo muškarcima i gde se moglo naći sve ono što i u Parizu, samo jeftinije i to znatno. Za nju ništa nisu mogli naći, jer je sve bilo kitnjasto i kičasto, a „LA PERLA“  tamo nije imala svoju radnju ili je bar nisu mogli pronaći. Onda su došli do jedne draguljarnice, gde su oboje, u isti mah, videli najlepšu narukvicu na svetu – dva leoparda, od 18-karatnog zlaga, posuta dijamantima, sa krupnim očima od indijskih smaragda. Lepši komad nakita još nikada nije videla, nije je naprosto mogla skinuti sa ruke. Prodavac je, videći koliko je zagrejana, rekao da se ta narukvica prodaje ispod cene, to je antikni primerak, koji je gazda na svoj rizik stavio u radnju, pripadala je omiljenoj naložnici sultana Abu Hamida, a prodaje se po bagatelnoj ceni od 5.000$. Pogledao je njene kreditne kartice, izabrao zlatnu Ameriken Ekspress, provukao i – narukvica je bila njena. Dok je, uzdišući, jer ipak na toliki trošak nije računala, potpisivala račun, on je zagrlio, rekavši joj da je to svadbeni poklon od njega, a novac će joj dati čim se vrate. Opustila se, nasmešila i do kraja putovanja svaki čas pogledavala u svoju čudesnu narukvicu, koja je istovremeno značila i njegovu najavu njihovog skorašnjeg venčanja.

Zato je on plaćao sve večere, na koje su išli. E sad, nije njegova krivica što je to Afrika, pa i najskuplja večera za njih dvoje ne košta više od 100$, sa sve šampanjcem zajedno.

Vratili su se sa puta oduševljeni. On sa kompletnom novom francuskom garderobom, ona sa prelepom narukvicom sultanove miljenice, dok su im oboma još odzvonjavale izjave ljubavi, privrženosti i nežnosti.

Jedino što tih 5.000$ on više nije spominjao. Niti je nešto pobliže govorio o venčanju.

******************

Kada ti je jako lepo, kada se nalaziš na samom vrhu, uživaj u svakom trenutku. Jer, lepi momenti nikada ne mogu trajati večito, a put sa vrha vodi samo – naniže.

                     

Njihova veza je već premašila 5 godina, kada su njeni roditelji ozbiljno počeli poboljevati. Do sada su bolovali od bolesti od kojih se ne umire, ali sa kojima se umire, no, njihova zdravstvena situacija se rapidno počela urušavati.

Prvi je stradao otac i to od infarkta. Sva sreća, pa je bila kod kuće, odmah primetila da se radi o nečem vrlo ozbiljnom, ali, kada je stigla hitna pomoć, mogli su samo konstatovati smrt. Posle, na obdukciji, ustanovljeno je da je očev infarkt bio toliko razoran, da se u tom trenutku nalazio i na samom odeljenju intenzivne negde, pomoći ne bi bilo.

Tek kada je sebi smela i morala priznati da joj oca više nema, setila se koliku je veliku podršku uvek imala u njemu. On je taj koji je insistirao da ona ide na medicinu.....Kada je razmišljala o psihijatriji, kao specijalizaciji, tata ju je ubedio da se opredi za nešto mnogo profitabilnije. I nije pogrešio. Jer, zahvaljujući svom poslu, mogla je sebi obezbediti život, o kakvom je većina ljudi u zemlji samo sanjala. Tek onda je počela plakati, tek tada, kada je pogledala u ogromnu crnu rupu, što je pretila da je proguta u neutaživom bolu, potekle su joj prve suze.

On, njena ljubav i budući muž, jedva je prisustvovao i sahrani, verovatno na insistiranje nekog čiji je autoritet cenio. Ali, nije dolazio kod nje, nije sedeo sa njom i makar ćutao, govoreći joj da nema snage za to, previše ga smrt podseća na ono što je sam preživeo. Nije imala snage ni da se pobuni, ali je negde u njoj ostala urezana teška zamerka.

Za nekoliko meseci je otišla i majka. Smrt je bila pod sumnjom, tih dana je počela govoriti suvislo, spominjati svoga pokojnog muža i prepoznavajući je bez problema.....Verovatno ju je muževljev odlazak malo vratio u stvarnost, imala je tu sreću ili nesreću da doživi svoje lucida intervala. Tek, našla je majku jednog jutra hladnu, preminulu još pre nekoliko sati. Kolege su ćutkom prešle preko činjenice da su sve kutije tableta za smirenje, spavanje, bile prazne. Obdukcije nije bilo, a smrt je proglašena prirodnom, zbog starosti.

Dve smrti oba roditelja, ona, dotle ipak pod staklenim zvonom, zaštićena i obezbeđena, veoma je teško preživela. Ali, na njega opet nije mogla računati. Ne može se i ne sme, reče, vraćati u svoje a košmare, jer neko mora ostati miran, sabran, sposoban da odlučuje o administraciji, svim onim stvarima, koje osoba izgubljena od bola ne može obaviti.Možda je to i moglo proći kao izgovor za nekog drugog. Ali, njoj je bio potreban on, njegova uteha, makar zajedničko ćutanje, umesto bežanje od svakog potencijalnog stresa.

 

******************

Ostala je potpuno sama u velikom stanu svojih roditelja. Ali, on venčanje ni zajednički život više nije spominjao. Istina, nije tu temu baš direktno izbegavao, ali je uvek predstojao neki posao (o kom naravno ne može reći ni reči). Pa, čim se to završi, onda...

Kleo se u sve što mu je najsvetije na svetu kako će i svoj život dati, samo da njoj olakša njenu muku. Izgleda da je smatrao kako je tom izjavom učinio sve što je trebalo da je uteši, pa je nastavio po starom. I pojačao tempo.

Toliko joj je malo govorio o sebi, da nikada nije mogla shvatiti odakle najednom ta silna najezda rođaka, očeve i majčine familije, kojoj je trebala medicinska pomoć. I to sve magnetne rezonance, snimanje skenerom, ubacivanje stentova.... Na prvo njeno pitanje da li je on svestan koliko je ozbiljno to što traži od nje, naljutio se i otišao. Nije ga bilo 10 dana, nije se javlja, nije ga nigde mogla naći.

Kada ga je konačno pronašla, bolje rečeno, kada se udostojio javiti na njen telefonski poziv, uvređeno joj je saopštio kako od svoje buduće žene nije očekivao takvu sebičnost. Poklekla je. Sve što je tražio od nje za ovoga ili onoga, saznavši sasvim slučajno priču kako on za svaku tu intervenciju uzima izdašnu naknadu, ali je, prestrašena da će izgubiti i njega, sve to pripisala dokonim zlobnicima.

Tek je skinula crninu iza roditelja (od toga nije htela odustati, mada joj je govorio da ga podseća na vranu, tako mršava, bleda, crna, a „žali se srcem a ne odećom“, kada se on pojavio kod nje, sav ustreptao i raspoložen. Ne obraćajući mnogo pažnju na njenu ćutljivost, duboke podočnjake, koje više ni najstručnije nanesena šminka nije mogla sakriti, uzbuđeno joj je saopštio kako mu se ukazala neverovatna prilika da kupi dobar auto na lizing i to za samo 14.000 EVRA. On bi dao 2.000 kao učešće, a ostatak od 12.000 bi išao na 2 godine. Lizing daje auto kuća, svakog meseca bi rata iznosila 500 evrića, a u pitanju je AUDI 3, auto o kom je sanjao celog života, samo ga nikada sebi nije mogao priuštiti. Onako bezvoljna, bez neke naročite energije da priča upitala ga je zašto onda ne uđe u to, ako smatra da je taj posao tako povoljan, da bi on prišao, podigao je, stavio u svoje krilo kao nekada davno, u prvim njihovim danima i počeo priču da on ima neki administrativnih zabrana na svojoj penziji, pa mu lizing ne može biti odobren. A to nije neka rata, isplatio bi je sa četvrtinom svoje mesečne zarade iz posla koji radi (opet prećutavši koji), pa eto, ako bi ona htela.....

Gledala ga je netremice, ne shvatajući odmah da on očekuje od nje da ona optereti svoju platu i primanja za automobil, koji bi koristio isključivo on. Očekujući njen oduševljeni pristanak, kao i svaki put do tada, najednom joj je sručio niz uvreda u lice – da je stipsa, stisla se, puna je kao brod, ne zanima je u kakvom se autu on vozi, bitno je da ona vozi BMV-a (nasleđenog od oca)....I zašto pravi svetski problem od jedne isključivo formalne transakcije. Jeste da će biti ona nosilac lizinga, ali će joj on svakog meseca, još 1-og davati novac za ratu, ništa je to neće koštati, primanja su joj i ovako neopterećena, jer nikada nije ulazila u kredite, držeći se uporno očevog upozorenja da je „dug zao drug“.  

I, odmah demonstrativno krenuo prema izlazu govoreći kako, kad se na nju ne može osloniti za takvu sitnicu, onda......

To njegovo – ONDA – najednom joj je osvetlilo beskonačno duge dane, kada se sa posla vraća u praznu kuću, kada joj telefon ćuti, kada više niko, jer tate i mame nema, nije ostao na ovom svetu da je voli.

Pristala je, gazeći sve svoje principe, nastojeći da razbije knedlu panike, koja je pretila da je udavi. Neverovatnom brzinom su sve obavili, izveštaj od Kreditnog biroa, na kom je insistirala stigao je e-mejlom u roku od 1 dana, ugovor je potpisa, posao sklopljen i auto preuzet. Radovao se kao malo dete, toliko je njegova sreća bila zarazna, da se sama nasmešila, prvi put posle ko zna koliko vremena. Pa uostalom, govorila je sama sebi, oko čega je i napravila takvu dramu, kada dve godine brzo prođu, a tu ratu ona prima samo od jednog fakulteta, gde je vanredni predavač ili od 3 abortusa, nakon 4-og meseca trudnoće....Auto je bio prelep, uživala je pri pomisli da će ga često voziti i ona, kako joj je bezbroj puta ponovio.

******************

Prvih nekoliko rata joj je donosio redovno, istina ne baš prvog, već 6-og, 7-og u mesecu, kada je svaki put zvala neka devojka iz lizing kuće, opominjući je da je zakasnila sa uplatom i mora platiti kamatu za kašnjenje. Bunio se,besneo, govorio kako su krajnje neposlovni, u ovoj državi svako svakom duguje, ali joj tih nepunih 50 evra razlike na ima docnje nikada nije platio. Iz principa.

Onda je počeo kasniti ozbiljnije....Ogrebali su mu auto na parkingu, mora platiti popravku, može li ona platiti ovog meseca, a on će joj to vratiti, čim naplati štetu, budući da je auto imao kasko-osiguranje. I doneo je, negde krajem meseca, kad se već opasno približilo vreme za plaćanje druge rate. Stizao ga je maler za malerom – nakon tog oštećenja, morao je kupiti novu mašinu za pranje veša, pa eto, ako bi ona mogla...Već se više ni nije mogla setiti njegovog sledećeg izgovora. Uglavnom, rate je izmirivala ona. On je novac vraćao kad mu je bilo zgodno. Što je više odmicalo vreme, sve mu je manje odgovaralo, sve se više toga nepredviđenog dešavalo. Kao da ga je neko ukleo, govorio je.

Sada već više nije bila toliko zaslepljena. Jedna njena pacijentkinja imala je blisku rođaku u Beogradu u Kreditnom birou, koja je, imajući sve njegove generalije, ušla u bazu podataka. I utvrdila prave činjenice.

Znala je odmah da nešto strašno ne valja, čim joj njena pacijentkinja nije mogla saopštiti ono što je saznala preko telefona, već je insistirala da se vide na kafi.

Umalo se nije udavila, koliko se zagrcnula vrelom kafom, kada joj je ova žena saopštila da njen dragi, čovek njenog života, ima dve administrativne zabrane na svojoj penziji – dve presude kojom se nalaže isplatnoj blagajni da na ime alimentacije za mldb. Sina i mldb. Kćer isplaćuje mesečno 2/3 svojih primanja. Pošto je znala da joj neće verovati, stavila je pred nju kopije obe presude, platila kafu i insistirala da je odveze kući. Videla je prvi put svoju doktoricu potpuno izvan sebe.

******************

Presedela je taj dan u svom stanu, ne pomerajući se i gledajući u crveno svetlo DVD plejera, a onda ga uveče zvala. Nikada sebi neće moći objasniti kako je mogla govoriti toliko smirenim glasom, ona, koja je dotle bila nema, suvih očiju, skamenjena, dok se svet rušio oko nje. I kako je uspela da mu otcvrkuće poziv na večeru, jer je baš pravila nešto što on najviše voli.

Za susret i ovakav razgovor morala je posegnuti za hemijom. Želela je po svaku cenu ostati mirna i hladnokrvna, ne dozvoliti da je rasplače i izbaci iz ravnoteže.

Došao je, skoro poskakujući. Podmetnula mu je obraz na poljubac, pa ga dobro odgledala. Sve što je nosio, ali svaka stvar na njemu, samo za donje rublje nije mogla garantovati, poticalo je od njenih kupovina, što poklona, što onoga.....ja sad nemam dovoljno kod sebe, plati ti, pa ću ti ja vratiti. Mirisao je na GUCCI, onaj što mu ga je kupila na aerodromu u Rimu, kao da se kupao u njemu. Od tog toliko jakog mirisa nije ni primetio da iz kuhinje ne dopire baš nikakav miris.

Kada je seo u svoju omiljenu fotelju, u kojoj je ranije uvek sedeo njen otac, prerstivši noge, zablistale su mu crvenkasto-braon italijanske cipele, sa istim takvim svilenim čarapama, naravno, dokolenicama, jer ga je još davno odučila od onih kratkih, koje su mu se srozavale na cipele. I tek onda primetio da večera očito kasni, čim se ništa još ne oseti.

Ćutala je. Stavila te dve presude ispred njega, pa sela i sipala samo sebi čašu mineralne vode.

Prvo nije mogao shvatiti o čemu se radi, a onda, stavivši naočare i videći o čemu je reč, prebledeo. Bio je belji od papirne maramice, kojom je obrisao najednom orošeno čelo.

-          Pa, ljubavi, zar si oko ovoga napravila ovakvu dramu? A, baš sam hteo da ti kažem.....

Kada je ustao i krenuo prema njoj da je zagrli, samo ga je odgurnula nazad, suvim i odmerenim glasom naredivši mu da joj objasni šta to znači. Nikada sa njim tako nije razgovarala.

Krenuo je....pa stao. Ćutao neko vreme, a onda se ipak malo pribrao, pa krenuo:

-          Znaš, to je moj drugi brak. Koji je odavno propao, eto, ostali su samo restlovi iz njega. Ali, sve je bilo onako kako sam ti ispričao. Jedino, što se ovo desilo posle toga....

Nije mu dozvolila da nastavi. Podsetila ga je do u detalj na njegovu priču o poginuloj ženi, o deci koju nikad neće imati, a uvek je za njima čeznuo, rekla mu da je patološki lažov, nitkov koji samo uzima i otima, čudovište koje je bilo u stanju da prećuti rođenu decu. Uprkos tabletama za smirenje, osetila je da se sve više uzbuđuje, pa je odlučila da prekine njegovo jalovo objašnjavanje očitog i rekla mu da može ići, da su završili, da više nikada ne želi ni da ga vidi ni da ga čuje.

Ostala je slepa na njegove suze, koje su mu odjednom grunule, gluva na njegova objašnjavanja kako se toliko zaljubio u nju, da bi lagao i samog Boga, samo da je sačuva, da ostane uz njega, da bude njegova.....Da je voli, kao što nikada nijednu ženu nije voleo.....da je njegov život crna noć bez nje.....da bez nje, on nema razloga ni motiva živeti ni sat, a kamoli još onoliko koliko mu je ostalo. Da je ona njegova svetlost, njegova kraljica, ljubav njegovog živoga i to će biti dok još u njemu bude bilo daha.

Uspela je da sve to sasluša bezizražajnog lica, iako je imala utisak da joj se i pluća i utroba cepaju....

Kada je konačno zastao da uzme dah, ne puštajući njene oči ni delića sekunde iz vida, kako bi ocenio koliko je uspeo ublažiti njen bes i opet je pokoriti slatkim rečima, rekla mu je da zna gde su vrata, neće ga pratiti, a obračun svega što joj duguje, dobiće od njenog advokata. Kao i da će o svemu, što je doživela sa njim, obavestiti novog načelnika „one Službe“...

Itekako su ga njene reči razdražile, ali spominjanje spora, advokata, obaveštavanje novog načelnika, dovele su ga do „belog usijanja“.....

Onda je jako udahnuo, ćutao nekoliko minuta, pa ustao i krenuo prema vratima, rekavši joj samo da se grdno vara, ako misli da će sve to proći tako kako ona misli.

******************

Sedela je skamenjena, ne pomerivši se cele večeri, samo pijući onu vodu, potpuno suvih usta, dok su joj drhtave ruke pokušavale doneti čašu do usana....Sve je na njoj bilo mirno, osim tih ruku, koje je jedva mogla pokrenuti, sećajući se kako je i njen pokojni otac imao potpuno iste tegobe. Tek posle nekoliko sati uspela se pokrenuti, skupila dovoljno snage da javi koleginici kako je bolesna, neće je biti  na poslu nekoliko dana, neka odloži sve njene obaveze.....Onda je isključila telefone, popila još dve tablete, odvukavši se nekako do kreveta, gde je odmah zaspala. I cele noći sanjala decu svih uzrasta, od fetus, pa do onih skoro odraslih.

Nekoliko dana je prošlo u crnom magnovenju, koje je prekidao samo zvuk zvona na vratima. Nije imao ključ od njenog stana, pa nije mogao ući, ali je uporna zvonjava na njenim vratima mogla značiti da je to samo on, pokušava doći do nje i umiliti joj se, kad mu je već onemogućila telefonski kontakt.

Izdržala je. Nekako. Ali je celo telo bolelo, svaka i najsitnija kost, svaki mišić....Činilo joj se da je i kosa prži.....

Ali, patiti se može samo ograničeno vreme neometan. Morala je otići na posao, njeno bolovanje nije moglo trajati večito.

Čekao je čim se pojavila na ulazu u kliniku (posle su joj rekli da je dolazio danima), uhvativši je za ruku kao čeličnim mengelama, nateravši je da ga pogleda u oči.

-          Nikad i nikog nisam voleo kao tebe. Ako imaš i trunku osećanja za mene, oprosti mi. Ne mogu živeti bez tebe!

Očekivala je da neće birati sredstva, kako bi se ponovo vratio u njen život. Samo, izgubila je iz vida svoju upornu, surovo snažnu i intenzivnu ljubav prema njemu, koja joj je do tada zamagljivala zdravu pamet i jednostavnu logiku.

Odbila ga je, rekavši mu da ide. Ali joj je srce tuklo kao u preplašenog pačeta.

Danima je opsedao njeno radno mesto na klinici, privatnu ordinaciju u kojoj je radila popodne, zvao je u svako doba i nedoba dana i noći. Postepeno, bledeo je bes i povređenost, a bliskost i čežnja za njim su preuzimali čelne pozicije. Izdržala je mesec dana, možda dan kraće ili dan više. I onda popustila.

On je obećao da je više nikada neće slagati, ma se radilo i o najbezazlenijoj stvari, da je ona najvažnija osoba u njegovom životu, da ni nema nikoga osim nje, jer su njegova deca potpuno na majčinoj strani, oca gledaju samo kao na bankomat i ništa više. Ne može i ne želi da živi bez nje.

Nije mogla ni ona. Koliko god da je znala da greši, da mora svemu tome napraviti kraj.

*****************

Nastavila se njihova veza. Bio je dirljivo iskren, počeo insistirati da zakažu datum venčanja, da ona izabere haljinu, vratio joj novac, koji joj je dugovao za rate lizinga, koje je ona platila, da će uzeti i njeno prezime, ako ne želi da se ugasi loza njenog oca,  da traži od njega sve što joj srce ište. Bilo je lepo, ali ništa više nije bilo isto.

Nešto krhko u njoj prepuklo je u hiljade sitnih komadića.

Bio je mekši od pamuka par meseci. A onda opet počeo po starom, da dolazi i odlazi kad hoće, da joj govori ono što smatra da ona treba znati....Čak je sumnjala da paralelno sa njom, živi i sa svojom bivšom ženom i decom. Lizing je, naravno, opet prestao da plaća, jer ga je loša sreća ponovo krenula, ali je pozajmljena suma već bila skoro isplaćena, nije bilo više vredno svađe.

Sve što se može naknaditi novcem, može se prevazići. Ali, iskidane emocije, izneverena nadanja, to joj više niko nije mogao naknaditi.

Zato je nije mnogo ni pogodila činjenica da oba fakulteta, na kojima je predavala, nisu tražila produženje ugovora. Imala je dovoljno prihoda i ovde da sasvim udobno živi. Samo nije imala za koga i sa kim. Bar ne onako, kako je ona želela, na način koji je njoj bio potreban.

Sve češće je dolazio kući sa nepoznatim ženskim mirisom na sebi. Nije joj bilo stalo. Prošla je to sa svojim prvim mužem. Samo, ipak je promenio svoje ponašanje prema njoj utoliko što se odnosio prema njoj sa nešto više poštovanja.

I sve je to išlo tako do približavanja njihove desetogodišnjice, koja joj više ništa nije značila i priče o ŠOPARDU.

******************

Odavno je prestala plakati, nije više imala suza. I pokušala dokučiti, kao seciranjem na časovima anatomije sa prve godine studija, koji je njen doprinos u nastalom patološkom stanju.

Niko joj nije mogao osporiti pamet i obrazovanje, ponekad astronomski brzu sposobnost dedukcije, kada su njene postavljene dijagnoze, još od prvog pregleda, opstale do krajnjeg ishoda, kakav god on bio.

I niko nije mogao reći da nije bila dobra i brižna ćerka. Ispunila je očekivanja svojih roditelja, brinula se o njima do poslednjeg njihovog daha, bez roptanja i prebacivanja.

Ali je dozvolila sebi da joj sopstvena sujeta i veoma izražen kompleks više vrednosti zamagle razumno rasuđivanje do te mere, da je 10 godina pravila od sebe zaljubljenu budalu, zdušno mu pomogavši da on ostvari sve što je želeo.

Uvek možeš prevariti nekoga, ko od tebe nešto  očekuje. Ako mu predočiš da ga čeka ćup zlata na kraju duge, moći ćeš mu raditi šta god hoćeš, a da se nikada ne pobuni.

Najteže je skupljati svoje smeće i čistiti pred svojim vratima. Nijedna žena ne može biti dovoljno pametna, kada je ona  u pitanju, jer ima jednog najvećeg, nepobedivog neprijatelja – sebe samu.

Povređena propašću svog braka, jer je njenom mužu druga žena mogla dati ono što ona nije, dozvolila je sebi da je osvoji prvi muškarac, koji se potrudio da nađe pravi put do nje, pa, koristeći njenu opsednutost da bude potrebna, glavna i jedina, pretvorio je u krpu, mlateći sa njom kako je god hteo i radeći joj šta mu je palo na pamet.

Mogla je videti, ali je samo gledala. I prela poput mazne mačke na njegove nežne, toliko joj potrebne reči, topila se pod njegovim dodirima, tumačeći njegovu želju kao ljubav. Zašto je ne bi želeo? Bila je zgodna, privlačna, mogao je od nje napraviti dobru ljubavnicu, baš onakvu kakva mu je odgovarala. Koliko je uživao on, još je i više uživala ona, morala je pošteno sebi priznati.

Nije je on terao da razbacuje novac na njegovu garderobu, na stvari, koje su se njemu dopadale. Poklon obavezuje, poklon vezuje. I na taj način htela je da ga još više približi sebi, da mu postane neophodna, da ne može živeti bez nje.

Jeste strašna laž, kojom ju je na samom početku vezao za sebe. Ali, toliko je bila spremna da mu se da, da nekom pripada, da njoj neko pripada, da je bila spremna i na bilo šta drugo, samo da bi postigla željeni cilj.

I, najbolnije, ono od čega nije mogla pobeći – koliko je žalila njega i čeznula za njim, jer su osećanja osećanja a telo itekako pamti – možda je još i više žalila za životom, koji su mogli imati, bar onako kako je to ona priželjkivala.

Planirala je da radi još nekoliko godina, a onda skupi ušteđevinu, proda roditeljski stan, ubedi njega da i on proda svoj stan, pa odu na Siciliju, kupe deo kuće na obali mora i tamo dočekaju ostatak podarenih im dana. Engleski i nemački govorila je izvanredno, latinski bi joj omogućio da savlada italijanski bez pola problema. U nekoj mirnoj, lepoj kući, dovoljnoj za njih dvoje, sa velikom terasom okrenutom prema moru, provodili bi večeri i večeri čitajući, razgovarajući, možda često i ćuteći, ali zajedno. To je za nju bila ovozemaljska vizija raja, tome je težila, a on se sjajno uklopio u mušku figuru, koju je zamislila, kako izgledom, tako i statusom – bez dece, bez obaveza, sa dovoljno prihoda da uz jedan skromni život, sa svojim dvema penzijama, mogu sebi priuštiti sve ono što čoveku zaista treba. Njena ušteđevina bi sasvim sigurno pretekla, jer je verovala da sa dva prodata stana mogu priuštiti baš takvu kuću, o kakvoj je sanjala još kao devojčica.

Sanjala je svoj san, ne pomislivši ni jednog trenutka da li on želi nešto drugo.

Možda će jednog dana i doći da proživi svoje poslednje dane baš na nekom takvom mestu. Ali sama. Možda njen emotivni blizanac postoji, ali na drugom kraju sveta i daleko su veće šanse da ga nikada ne sretne, nego da sazna da ga uopšte i ima.

Ima samo sebe. I više nikoga. Sa tim saznanjem moraće dalje živeti.

 

Sve fotografije dodate su sa GOOGLE pretraživača