4. svibnja 2018.

TRILOGIJA TIHOG PORAZA - 3. deo






Koliko se god trudila, ovog puta ne mogu krivicu svaliti ni na kog drugog, nego na sebe. Kada odrasteš sa neprekidnim ubeđivanjem da sve najbolje znaš, ništa lakše, lepše ni udobnije poverovati u to. Eto, opet ja.....onog trenutka kad pomislim kako sam sam uspela iskoračiti iz iluzije kako sam posebna, jedinstvena, u svemu (pa dobro, SKORO u svemu) savršena i nepogrešiva, ipak skliznem u okrivljavanje drugih, najgore je to što pričam baš o svojim roditeljima.

Mesecima su me ubeđivali da dođem pameti, da progledam kroz rođene oči, da se osvestim......Ništa nije vredelo. Terala sam po svom, ne razmišljajući ni o čem drugom. I šta mi sad preostaje, nego da kažem – sama pala, sama se ubila.

Bar da jesam. Ne bih tako odrobijavala posledice moje tvrdoglavosti i držanja nosa u oblacima.

*******************

U onih teških par posleratnih decenija, ja jesam rođena i odrasla kao princeza. Nisam znala šta je to marmelada iz limenke, margarin, grozno vodnjikavo mleko u prahu, sušena jaja, od milošte zvana „Trumanova jaja“.....Samo sam slušala o tome i čitala, onda kad sam imala volje.

Ta impozantna vila u kojoj sam se rodila i odrasla, bila je isključiva zasluga mog dede. Za vreme rata nešto je muljao sa ilegalcima, bio skojevac, išao stalno u neke akcije, gde su mahom palili novinarnice, poneki izlog, sipali pesak u automobile „trule buržoazije“, valjda su i pobili nekih desetak nemačkih vojnika. E sad, što je zbog toga streljano par stotina ljudi (pričala mi to više puta baka, mamina mama) nije važno, je li, avangarda se morala sačuvati. Samo on zna kako je uspeo izbeći odlazak u šumu, spasili ga Rusi u bici za Beograd. Jednako kao što je eskivirao i Sremski front. Tu su išli svileni, oni koji su sedeli u kućama i gledali svoja posla, umesto da daju svoj puni doprinos za pobedu revolucije.

Tek, kad su se oslobodioci ustoličili, dobio je moj deda da bira vilu na Senjaku, ne može on tek tako stanovati u nekoj rupi, „dovoljno se napatio u Savamali“. Uz vilu je išla, doduše bez papira, obaveza da se oženi uglednom drugaricom, pridošlom iz neke vukojebine. Samo, kad je video svoju novu potencijalnu mladu, udahnuo njen teški znoj („kupa se subotom, pa gotovo, pirkanje vodom i pomadama je za buržoasko-neprosvetljene popišuše“), osmotrio njene masivne kukove, koji obećavaju još 30 kila za dve godine, tamne brčiće i dlake po bradi, sa neurednim i gustim obrvama, ispod masne kose.......začas joj je našao nekog ujaka, koji je šurovao sa nenarodnim elementima, pa je izbacio iz varijante, kao prikrivenog neprijateljskog elementa. I onda se mogao oženiti mamom, čije poreklo iz srednje od najosrednjijih klasa nije bilo upitno, spasio je stric, koji je pobegao od apsa, pa otišao u šumu, iako im se sva silna gospoština o kojoj su krišom govorili videla samo u savijanju malog prsta, dok se pio popodnevni čaj....i koja je bila Ester Vilijams u odnosu na njegovu nesuđenu, svojevremeno tako podobnu, verenicu.

Uvek se moj ćale umeo provući kroz iglene uši, proći tamo gde bi svi odustali,  to mu niko nije mogao poreći.

Uglavnom, posle svadbe, na kojoj se tako lepo složila nova aristokratija gospode drugova i stari skorojevići i snobovi, useliše se oni u tu vilu, čiji je bivši vlasnik (dokazani narodni neprijatelj, naravno), dobio neki sobičak u dnu bašte, pa još morao održavati celo imanje, sa sve kućom i dvorištem. O svom trošku i bez tačkica za snadbevanje.

Mamini roditelji, koji su se u početku silno bunili protiv zeta-gologuzana, odjednom su postali oduševljeni ćerkinim izborom. Neverovatnom brzinom su zaboravili sastavljanje kraja sa krajem, gde je bilo najvažnije pokazati se i biti ono što nisi. Začas su im iščileli iz sećanja oni paprikaši sa krompirom bez mesa, ajnpren-čorbe i prženice sa belim lukom, pripremane obavezno kraj otvorenih prozora, da se komšije žive pojedu od muke, ubeđeni sa svakog dana pojedu bar kilo kobasica. I prekrajanje haljina za ćerku, pendžetiranje trošnih cipela, koje nisu mogle izdržati ni oblačno vreme, a kamoli običnu kišu, uvek hladnjikavu kuću, gde su se kaljeve peći ložile samo kada bi neko dolazio. Može se i gladovati, ali za gospođom mamom i ćerkom udavačom morao je ostati nepodnošljivo težak miris parfema. Ne postoji dovoljno velika žrtva, da bi se prikazali onima, koji nisu. Biće da im nikada nije došla do ušiju izreka – „Oni koji nisu znaju one, koji jesu. Oni, koji jesu, još bolje znaju one, koji nisu!“
Tek, zetu sa vilom u elitnom delu grada se u zube ne gleda.

***************

Uklopiše se moji majka i otac, dok si rekao „keks“ u nove životne uslove. Ne bi im to brže pošlo za rukom ni da su oboje rođeni i odrasli u Šenbrunu.

Impresivnu kuću su začas opremili nameštajem i svim potrebnim pratećim stvarima iz tzv. Diplomatskih magacina, ne tarući glavu ni jednog trena kome je to oteto i ko je zna to prolivao znoj. Čipendejl, Secesija, Neobarok......jedna monstruozna kombinacija, čega sam postala svesna tek kada sam otišla na studije. Uz to beli vez, briselska i španska čipka, majsenski porcelan i kineske vaze i paravani. Posteljina, u teškom vezu, sa tuđim monogramima, persijski tepisi, na kojima se, tek kad dobro zagledaš, mogla videti poneka rupa od metka, nevešta zakrpljena ili zakamuflirana nameštajem.

I posebna garderoba, u kojoj su držali redovnu  i svečanu odeću (za prijeme), desetinama lakovanih cipela, bundi i tamnocrvenim somotskim kutijama sa nakitom, sve uzetim na revers iz tih istih diplomatskih magacina, koje su, valjda slučajno, zaboravili da vrate. Niko to nije ni kontrolisao, uvek se moglo naći novih nenarodnih elemenata i državnih neprijatelja, koje je valjalo osloboditi nepotrebnog balasta.

Pa, kada mama godinama nije ostajala u drugom stanju (sve se nešto mislim da se domogla prvih tableta za kontracepciju, jer joj na pamet nije padalo da remeti svoj novi život, o kom je samo mogla svojevremeno sanjati), tata se baš i nije brinuo. Imao je on dovoljno razbibriga – očajne devojke, gladnih očiju, obučene u skrpljene ostatke nekadašnjih bečkih i pariskih modnih noviteta, sa pažljivo zakrpljenim svilenim čarapama, koje su uvek nešto tražile – još jednu sobu u stanu, pristup povlašćenom skladištu za snadbevanje, posao.....i znale da se za učinjenu uslugu moraju odužiti.

Posle nekih desetak ili nešto više godina, majka je ipak morala popustiti, jer se tata odjednom silno poželeo naslednika (onog u čije sticaje nije uložio ni trunku sopstvenog rada), pa je najednom zatrudnela. I rodila – mene. Posle te avanture sa najtežom trudnoćom na svetu, kako mi je godinama nabijala na nos, nije htela rađati. A i otac se smirio, bar javno, uz aktivno učešće AFŽ-a u (obavezno dominirajućem) političkom životu, nije imao petlje priznati kako po svaku cenu hoće sina. Daj šta daš, dobra je i ćerka. Udaće se jednog dana, pa će perspektivni zet sve nadoknaditi.

*******************

Zaista sam imala divno detinjstvo.

Mažena, pažena, sve što bih poželela, to sam dobijala. Najbelje dokolenice, crvene cipelice od sjajnog laka, u kom sam se mogla ogledati, haljinice sa do tada neviđenim cvetnim dezenom, sa uvek uštirkanim belim kragnicama (tek sam posle saznala da su bile kupovane u Engleskoj, kreatorke Meri Ešli.....Duga kestenjasta kosa, sa najvećim i najsjajnijim satenskim mašnama, dok su sve ostale devojčice ličile jedna na drugu, u prepravljenoj odeći svojih baka, ako su imale sreću da budu sačuvane....

U vreme, kada je bilo apsolutno poželjno biti punačak, mama i ja smo se potpuno uklapale u vladajuću modu. Jer, ako imaš buckaste obraze, ako izgledaš kao sladak meda, kojih sam imala ni sama ne znam koliko, to znači da se vidi kako se dobro hraniš. U našoj kući se jeo samo najbolji puter, zimske salame, verovatno iz Beča ili Mađarske, beli hleb i kifle, i kremasti kolači, kad mi duša zaiska, a nikada nisam patila sa slabim apetitom, što se na meni i videlo. Doduše, mama baš i nije bila srećna što deluje okruglo, prvi put sam od nje čula za reč DIJETA, jer je ona Engleskinja Meri Kvant lansirala mršavost, kao jedini podoban izgled za modernu ženu. Meni nije smetalo.

Sve sam imala, osim – roditelja. Tata je tako retko bivao kod kuće, ponekad bih ga viđala uveče, ako ne bih dotle zaspala, a mama je bila zauzeta svojim silnim prijateljicama, kojima je izgleda bila velika čast da se mogu svima hvaliti kako su u našoj kući bile na ručku, čaju (do tada se kod nas pio samo kad je neko bolestan), te u novootvorenim kafanicama, u kojima su se počele skupljati gospođe uglednih drugova. Sa mnom je najviše vremena provodila baka, mamina mama ili kućne pomoćnice, nekada zvane služavke. Nije bilo u duhu novog morala reći da imaš služavku, pa su smislili novu kovanicu, kako bi i vuk bio sit i sve ovce na broju.

Moja baka baš i nije bila nešto obrazovana, ali je uspela na mene preneti sve svoje snove o životu, kojim devojka iz dobre kuće mora živeti – u dobroj kući, evenualno stanu, ali salonskom, onom u centru, što mu ne možeš prebrojati sobe, biti uvek doterana, „jer se nikad ne zna ko te može videti, devojka si, uskoro ćeš tražiti muža“. Taj famozni muž je bio glavna i završna tema svih njenih tirada. Žena vredi samo ako se dobro i bogato uda, izrodi decu, pa ne mora brinuti za svoju budućnost, sebe je bogato i doživotno obezbedila.

Ne znam da li je tata bio baš toliko zauzet poslovima ili druženjima sa uvek podobnim prijateljima, jer svi, koji bi došli na crnu listu, nestajali bi iz njegovih kruga pajtosa, koji su bili dobro poznati gosti u svim poznatim kafanama, po lovovima, koji ga je, odjednom, jako zainteresova. Izgleda je tu bilo još mnogo toga, jer sam toliko puta, kada su mislili da ih ne čujem, slušala mamina siktava prebacivanja uz prigušeni plač, za koji on nije mnogo hajao. Jednostavno bi se okrenuo i otišao.

Tek, stasala sam za fakultet i nije bilo dileme – upisaću istoriju umetnosti, „to je jedino pravo zanimanje za devojku iz dobre kuće...ne mora ni da radi, dovoljno je da svoju kuću otmeno uredi“. Kad sam već krenula sa predavanjima, moji su se silno razočarali, kada su videli kolege sa godine, usukanih lica, u usjajenim odelima i džemperima prozuklih laktova....Ali, ima i drugih fakulteta, zar ne?

Tek, kada sam na jednoj igranci na pravnom videla njega, najboljeg igrača u sali, apsolventa na ekonomiji, za kojim su uzdisale sve devojke, onako stasitog i lepog momka, znala sam sam srela svog budućeg muža.

Nisam skakala od sreće kada sam čula da se zabavlja sa nekom studentkinjom medicine, da je veza ozbiljna i govorka se o venčanju. Može to i da se pokvari, mislila sam, sigurna u svoje adute i kvalitete, koji mu ne mogu promaći. Koliko sam samo predavanja propustila, viseći na mestima gde je on išao, broja im ne znam. Na kraju me je ipak zapazio, smeškao se, dok bi navio uvojak moje kose (sada već mnogo svetlije, zahvaljujući prvim italijanskim kozmetičkim novitetima), govoreći mi kako još malo moram da porastem....i da ga čekam, neka mi se slučajno ne desi da me vidi sa drugim momkom, dok sam ja crvenela od sreće i miline.

Nije mi to morao govoriti. Već sam se ja odlučila za njega, trebalo je samo eliminisati tu njegovu devojku i ubediti moje, jer je izabranika srca moga bio siromašan kao sirće, živeo sa majkom udovicom u nekom dvorišnom stanu, koja ga je školovala čisteći tuđe stanove, kada se vrati sa posla.

******************

Već je bio pred diplomskim, kada sam čula da se razišao sa devojkom, nije odgovarao kriterijumima njenih roditelja.  Super, jedna prepreka manje. Trebalo je još slomiti moje, koji su mi već spominjali neke mlade diplomate, perspektivne i iz poznatih, naravno, partijskih porodica, „da se već jednom isplate ti silni časovi jezika, koje smo ti plaćali“. Ali, ja nisam htela ni čuti – imam svog izabranika, koji će biti moj, iako on to, možda, još i ne zna. I kada me je prvi put poveo na ples, već smo bili viđeni kao par.

Pucala sam od ponosa, kada sam „odvojila“ najlepšeg momka u gradu. On je perspektivan, tata će ga odmah zaposliti, rešiće nam pitanje stana, ja baš ne moram završiti fakultet, nisam ga ni upisala da bih negde prašinarila po muzejima, već......da budem dama, kako i dolikuje. Bilo je mnogo lepših devojaka od mene, ali niti jedne obučene kao ja.....I šta onda što me....ima, žensko mora biti žensko, bar mi je tako ON počeo govoriti, još od prvog stidljivog poljupca pred našom kapijom, kada bi me pratio kući.

Moji su se bunili, vikali, brundali, primenjivali sve taktike, kojih su se mogli dosetiti. Bilo je dovoljno nekoliko zatvaranja u sobu na par dana (uvek bih obezbedila dovoljno hrane u ormanu, taman posla da gladujem), plakanja i pretnji kako ću popiti živu sodu, ako me ne daju za njega.....tek, popustiše i moji. Valjda je tata skontao kako mu zet, diplomirani ekonomista, može jako imponovati. Biće posla za njega, samo neka otalja taj pripravnički, čeka ga direktorsko mesto u velikom trgovinskom gigantu, koji je još uvek jako dobro radio, a rešiće se lako i pitanje kadrovskog stana, jer, iako sam ja nešto pričala kako bi se oni mogli preseliti u drugi stan, a nama prepustiti vilu, jedino tu moji nisu hteli da ustuknu ni makac.

Dakle – dobila sam sve što sam htela. I svi su mi se snovi ispunili. Onda još nisam znala za onu kletvu – pazi šta želiš, možda ti se želje i ostvare. Tek posle, kada sam počela provoditi prve besane noći, čekajući ga.

********************

Od mnogo njih sam čula kako su im prve godine braka bile teške, ispunjene prepirkama i problemima.....MI smo uživali. Pa, kad malo razmislim, zašto i ne bi – živeli smo malo kod mojih, dok moj dragi nije dobio kadrovski stan, salonac u centru pored parka, koji sam sa mamom bez problema opremila, do poslednje sitnice. Ono što nismo imali na tavanu, kao rezervu ili od šljaštećih svadbenih poklona, od kojih bi se mogle skućiti bar dva takva stana,  kupovali smo budzašto po bačkim selima, opremili naš stan kao dvorac. Nisam bila zaposlena, jer „ne treba ti da radiš, brini se o kući i meni, a doći će uskoro i deca, što da se patiš ceo dan za sitniš“. Nedostatak moje plate se nije osećao, naprotiv – nismo jednostavno znali šta to znači nemati, uz izdašnu podršku mojih.

Dakle, početak je bio idealan. Još od svadbe, koja se slavila u novootvorenom „INTERKONINTENTALU“, moje venčanice sa šlepom, specijalno za mene šivene u Italiji (nisu na lageru imali moju veličinu), sa sve kamenčićima, karnerčićima i biserima, njegovog smokinga, kupljenog u Londonu (na tome je insistirao moj sveznajući tata, kao da su mu se pet kolena predaka oblačili kod krojača u Bond stritu, umesto grič pantalona i raskvašenih opanaka).  Ma, lepota!

Ja sam u brak ušla onako, kako je to dolikovalo – nevina. Zato baš i nisam imala neku osnovu za poređenje, iako mi se činilo da moj idealni muž otaljava svoje bračne dužnosti, jer je stalno bio umoran, „uh, izludeću od tih silnih sastanaka, spremi mi kofer, sutra putujem u Pariz (Moskvu, Rim, Madrid, Kairo.....), željan sam malo mira u rođenoj kući“. Valjda to tako mora, mislila sam, jer uprkos činjenici da nikada nisam doživela ono o čemu su stidljivo počele pisati prve slobodne spisateljice, jesam rodila dva sina, jedanog za drugim. Srećni tata, a moj muž, uvek ulašten i doteran, nije znao kud će od silnog ponosa – „samo pravi muškarci, bato, imaju sinove“!

Moram biti poštena – bio je zaista nežan i predan otac, naravno, onda kada je bio kod kuće. Obožavao je naše momčiće, uvek za njih imao strpljenja i živaca......ja sam sa njima boravila stalno (dobro, kada tu nije bila dadilja), ali taj čarobni osmeh i cikanje od sreće, čuvali su samo za njega. Teško mi je priznati da sam uvek bila ljubomorna na dečiju ljubav prema njemu. A jesam!

******************

Rođeni mi muž je imao daleko više osobina svog tasta, a mog  oca, nego ja. Tipičan biciklista – sve ispod sebe je nemilosrdno gazio, a pred onima iznad njega, uvek je držao lako povijenu glavu, direktorovao je, kao da mu je to upisano u DNK. Kako upropasti jednu firmu, tako bez zazora prelazi u drugu, naravno, uvek na čelno mesto. Znao je jako dobro kada treba ćutati i odobravati, a kada biti bahat. I imao nepogrešiv osećaj za one, čije je vreme žarenja i palenja prošlo, zaboravljajući brojeve telefona, dečije rođendane, godišnjice braka. Tek, stalno smo imali nove prijatelje, dok se nije ustalio sa jednom grupom sinova gospode nekadašnjih drugova, trbušastih, uvek olabavljenih kravata i iskrivljenih kragni na košuljama, ali zato prepunih novčanika, onih što su vozili automobile, tek izložene na sajmu u Cirihu.

Dok su drugi počeli siromašiti, prvo jedva primetno, a onda sve očiglednije, takvih problema u našoj kući nije bilo. O nestašicama benzina, znala sam samo kada bih videla pored puta videla naslagane plastične flaše sa gorivom. Što su radnje bivale praznije, naša kuća je bila sve punija najfinijih delikatesa, onih što sam ih nekada čežnjivo gledala u filmovima. Nisam bila zaposlena (“neko treba da nadgleda dadilje I služavke, a deca trebaju majku, koja je sa njima”), dakle, živeli smo kraljevski od njegove zarade. Koje to? Iz čega? Nisam mnogo žuljala glavu time, jer…..navikneš nekako na dobro, pa ti se to čini sasvim normalnim. Ponešto mi je počelo biti jasnije, kada sam poželela prvi put ići u Italiju. I dok sam ja zapenila kako sada moram zbog dva para cipela i jedne tašne čekati satima u redu za vizu, on me potapšao po ruci i dao mi – pasoš zemlje, čije sam ime jedva pročitala, a nikada čula za nju, negde na Karibima, rekavši kako ne trebam brinuti, jer imamo dvojno državljanstvo i svako od nas još po jedan pasoš. Zabavljao ga je moj zaprepašćeni izraz lica, pa mi je rekao da valja spojiti praktično sa korisnim, dakle, ako tamo već ima otvorene račune, državljanstvo se podrazumeva. “I ništa me više ne pitaj, što manje znaš to bolje”.

Pa, nisam pitala, zašto bih? Samo se lud, umovala sam ja, mogao buniti od blagostanja velikog sveta, u kom mi je sve bilo dostupno.

*****************

Ušuškana u svoj udobni zemaljski raj, relativno sam kasno primetila da je moj muž, očito, svom spisku novih aktivnosti, pored tenisa i časova jezika, stalne izlaske (bez mene), koji su završavali negde u zoru narednog dana (“sada se kasno izlazi, kasno i završava…a kada bi mrdnula nos iz tih tvojih butika, znala bi to”). Promenio je način oblačenja, sada je svoja odela, sa sve pratećim akcesoarom, kupovao isključivo kod “BRIONI-a” u Rimu, sa usputnom opaskom kako ARMANIJA I ZENJU nose samo novi prostaci. Odjednom je postao opsednut vežbanjem, odlazeći u teretanu nekoliko puta nedeljno, žaleći se usput da nemamo dovoljno mesta u stanu, jer eto, “kada bi se menjali sa tvojima, lepo bi mi bili u vili, a oni u stanu, imali dovoljno mesta za teretanu, posebne garderobe, sobu za bilijar u kojoj će biti izloženi novi lovački trofeji – očit dokaz je jedne od njegovih novih aktivnosti, što njegovih, što tuđih, “živ me sram pojede, kada ne mogu pozvati prijatelje, to ti je sada IN, kada se igra bilijar i pije viski”. Isto tako, silno se angažovao oko promene načina ishrane, doveo je posebnog kuvara za nova, “zdrava” jela, angažovanog isključivo za njega, dok je beležio unete kalorije, podnoseći izveštaj svom nutricionisti, nekoj muljatorki, koja je teške pare uzimala svima, o čijem se načinu hranjenja starala, pa je svaki večernji izveštaj koštao kao nečija plata. On, koji je jedva I to na moje insistiranje, upotrebljavao losion posle brijanja, nabavio je kompletnu kozmetiku za negu tela, anti-age kreme, losione za telo, za rast kose, za omekšavanje brade…..Ni nabrojiti ne mogu čime se sve mackao. Uz svako češće prekide telefonske veze, kada bih se ja javila, još jednu liniju u njegovoj sobi, poslovnoj, kako je govorio, koju sme koristiti samo on, bilo mi je jasno – pored finansijskih muvačina, u koje je uleteo kao da je rođen u takvom mentalitetu, dečko je krenuo sa vannastavnim aktivnostima – ima ljubavnicu. I to ne jednu. Valjda je prvo krenuo od maloletnica na splavovima, koje si mogao kupiti za dva koktela, o šampanjcu da i ne govorim….pa svojih  sekretarica, za čiji početak veze bih uvek saznala, kako je bivala sve drskija i arogantnija prema meni, dok  mi je, uz teško prikrivenu nadmenu ironiju, saopštavala da “Gospodin direktor nije tu….ne, ne mogu vam reći gde je, znam da se radi o važnom sastanku….da, da, budite bez brige, SVAKAKO  ću mu preneti da ste zvali.”

Jako je bio pametan onaj, ko je rekao da muškarci nemaju psihičke predispozicije usmeriti istovremeno pažnju na više stvari. Svaka žena, koja ima više od tri vijuge, morala bi iz takvih promena osetiti da se dešava nešto ozbiljno. Kao i ostali, ni moj bračni sapatnik nije trljao glavu šta će biti, ako saznam za njegove escapade. Ili ga ni najmanje nije bilo briga za to.

Sva uplakana, otišla sam kod mame po savet. Pogledala me je, konstatujući kako sam se opet ugojila, naredila mi da prestanem plakati, jer mi se šminka pretvorila u razmazanu mrlju, dok sam ja, grcajući, govorila o najnovijim aktivnostima mog zakonitog supruga, sa sve planom za razvod.

“Znala sam da te od pameti glava ne boli (ha, našao se ko će da mi kaže), ali da od sebe praviš ovakvu glupaču, nikada ne bih ne bih ni pretpostavila, sve dok nisi počela sa lupetanjem. Prestani ovog momenta i dovedi se prvo u red! Pogledaj sebe na šta ličiš – zapustila si se, nabacila bar deset kilograma, sve na tebi puca…..Izrastak na kosi ti je kao cela moja šaka, ličiš na pijačnu prodavačicu. U šta sam ja ulupala sve one godine, pokušavajući od tebe napraviti damu?

Vara te, je li?! (ovog puta sam se već gušila u suzama). Čudna mi čuda, kad te vidim takvu, skoro da mu i ne zamerim. Šta ti misliš, jednom kad uloviš muža, odradila si svoje? E, budalo moja, kao da su ti vrane mozak popile. Muž ti je, razmažena i glupa moja ćerko, jako kvarljiva roba, stalno ga moraš nadzirati, ne ispuštati iz vida ni jednog trenutka. Prestani već jednom da arlaučeš, nego me slušaj! I tvoj otac je mene varao, nismo se još ni venčali, a znala sam da se sastaje sa mojom najboljom nazovi prijateljicom, još i kumom. I da je bila samo ona….Ni nabrojati ne mogu koliko je recki stavio na raboš. Muško ti je to, mora se stalno dokazivati, a još kad se dokopa para, onda misli da mu je svaka na raspolaganju. To što si mu rodila decu ga neće sprečiti, samo će mu poslužiti kao izgovor da ode negde iz gungule i galame.

Razvod?! To si sada rekla i nikada više, jesi li me razumela?! Šta bi ti, da budeš raspuštenica, svima na šamaru, svakom da se istrese kad mu dođe?! A on će i dalje biti glavni, šarmer, glavni frajer, švalerčina! Kad si ti čula da se nekom  muškarcu to zamera, ludačo jedna nepromišljena? Rastavićeš decu od oca, borićeš se za svaku alimentaciju…..Voli ih, čudna mi čuda….Znaš li ti da oni, kada se razvedu od žene, odmah se razvode i od dece?! Pa šta, ako ima i neku stalnu?! Samo ćeš ga gurnuti njoj u ruke, a ti ostati kao govno na kiši! Veću mu uslugu ne možeš napraviti.

Svaki se istutnji, pa se vraća – naravno, rođenoj kući. Gde mu žena ne stvara scene, ne svađa se, ne gađa ga vazama, već – ćuti. Vole oni svoje gnezdo, tamo im je toplo, udobno, tu se ne moraju truditi, sve im dođe na noge. Deca im porasla, mogu mirno spavati, bez da ih bude grčevi i hranjenje, prošli su sve male boginje, zauške, ne moraju više sricati nemušte zahteve. Vole oni najviše na svetu sebe, zašto bi još jednom imali ono, što žele zaboraviti. i slobodno pusti poneku suzu, tek da ga štipne savest, valjda mu je još toliko ustalo. Nikada ga ne pitaj  gde je bio, sa kim i šta je radio, ništa ga ne pitaj, već ga pitaj da li se umorio, da li je gladan….Ne foliraj kako ne možeš, malo se jednom u životu oko nečeg potrudi. Onaj, ko to ima, sam od sebe otići neće.

Nego, blago meni, vidim ja da vi u parama baš ne oskudevate….TROŠI budalo, troši na sebe, putuj, kupuj sve na šta ti pogled padne, zaboravićeš gde je i sa kim je. Lako je lečiti boli punog novčanika i punih ruku od kesa sa najskupljim stvarima Ima sad tih plastičnih hirurga, vidiš da nema neke bivše popišuše sa Ibarske magistrale, koja se nije iseckala kao koštunjava riba. Pa, bar onda neće niko reći kako nije čudo da se okrenuo drugima, ako kod kuće ima uvek doteranu i lepu ženu!”

*******************

Dakle, reših ja da poslušam moju majku, prvi put sam videla da joj život baš nije prošao pored nje, zatvorenih očiju. U pravu je moja majka, sve ti nekako dođe lakše, kada samo uzimaš sa gomile, a ona i dalje puna, kao što je bila.

Još od tada imam svog plastičnog hirurga, skupog muljatora, koji mi je podigao kapke, uradio bar tri fejs-liftinga, napumpao usne, upropastio mi pola lica od botoksa, koji mi je ubrizgavao u one dugačke bore pored nosa i usana, na čelu, dok nije otkrio hijaluron. I jednom mi radio liposukciju, koju sam jedva preživela.  Moj bože, toliko bola i muka, a sve se vratilo za nekoliko meseci…..Imam frizera, kozmetičara, u ponoć da ih zovem, stigle bi, koliko ih plaćam.

U Italiji kupujem cipele i garderobu (samo Valentino dolazi u obzir). U Parizu parfeme, kozmetiku, rublje i tašne, u Londonu…..pa, nađe se i tamo šta god hoćeš, naročito kada voliš PRADU, MANOLO, DŽIMIJA ČUA I VERU VANG. U Dubaju – nakit. Nigde ga na svetu nema, kao tamo.

Nešto su se i meni osladili dobri automobili. Ali, isključivo džipovi. Kad sednem, stavim tamne naočare, dok mi blješti sveže ofarbana kosa, naprosto osetim kako me mrze žene na ulici. Nema veze, bolje da me mrze, nego da me žale.

Pa, ko kaže da novac na donosi sreću, laže ko pas. I grožđe mu kiselo. Dobro, ako baš i nije sreća……a ono je najbolja zamena za to.

******************

Koliko god trpala glavu  u pesak, praveći se da furam svoj fazon i ništa ne primećujem, moje drage i odane prijateljice, potrudile su se da ne ostanem neobaveštena.

Skoro da ih razumem.

Još od školskih dana bila sam suočena sa zavišću mojih drugarica. Dok su se one dovijale kako bi pristojno bile obučene, ja sam trebala samo poželeti. Sve sam dobijala tog trenutka.  Ali…..bila sam toliko glupa  da sebe ubedim kako u nekim zrelijim godinama postajemo svesnije sebe, onoga što možemo i onoga što imamo, da su tu zloba i pakost nekako….suvišne. Uživala sam sa mojim prijateljicama u izlascima na kafu, piće, u šoping......i trudila se da nekako apstrahujem kako sam uvek JA ta koja plaća sve njihove ceđene sokove, martinije, pina-koladu, šampanjac…..Obnevidela od sopstvene kupovne moći, nisam ni obraćala pažnju da vraćaju robu umornoj prodavačici, koju su uspele izmaltretirati svojim neumerenim zahtevima, sa pričom o neodgovarajućoj boji, kroju, materijalu….

Jer, skoro dve trećine njih su bile razvedene. Rođeni im, a sada već bivši muževi, poženili su se sa klinkama, mlađim od sopstvenih ćerki, nalazeći stalne izgovore zašto im još nisu poslali alimentaciju, zašto im ovaj vikend ne odgovara da budu sa decom, jer im je baš izbilo neodložno putovanje! …..Rim, Pariz,Moskvu. Čuj, vikend, pa službeno putovanje. Sve su im češće prigovarali kako MORAJU biti racionalne sa novcem, “ne raste on baš na drveću”, sve su se češće sudile oko dečijeg izdržavanja, jer su tatice zaključile kako im bivše žene njihovu teško stečenu kintu troše na švalere, pa deci kupovali svakojake gluposti, zaboravljajući da ona moraju jesti, školovati se, živeti u toplom….One, koje su se uspele zaposliti, odjednom su postale gorke, razočarane, pritisnute obavezama na koje nisu navikle. Sada su cipele i garderobu kupovale na sindikalne potvrde, sve više posećujući kineske radnje, od kojih bi ranije bežale, kao dasu zaražene kugom. Ako želim biti poštena – jesam im bila trn u oku svojim bezbrižnim životom (tako je to njima delovalo), u kom teče samo med i mleko.

Zato su jedva dočekale, utrkujući se koja će mi ispričati više pojedinosti, da mi saopšte ko je glavna sultanija u haremu dragog mi muža. Devojka, dvadesetak godina mlađa od njega, sa sopstvenim velikim i lepo opremljenim stanom, dobrim automobilom, uglednim, da ne kažem izvikanim, ali preskupim butikom u centru grada, gde se mogle naći isključivo prave stvari, kopija nije bilo. A sve je to stekla uz pomoć svojih roditelja, koji su joj dali osnivački kapital, dakle, nije sponzoruša, ona što bi se prišljamčila uz neku naivčinu, pa sa njegovim novcem izigravala poslovnu ženu.

Uz to (kao da sve to nije bilo već previše), bila je izuzetno lepa i zgodna, uvek savršeno obučena, sa nogama kojima se kraja nije moglo nazreti…..Govorila nekoliko stranih jezika, proputovala ceo svet, pametna I obrazovana.

Vrlo su mi uspešno polivali kiselinom otvorenu ranu. Svaka je reč bolela do zenica, dok su ceptale od sreće, uspevajući da iscede po neku suzicu, jer su KONAČNO dobile priliku da me sažaljevaju – NI NJOJ NE IDE UVEK SVE KAKO JE ZAMISLILA I KAKO JOJ ODGOVARA.

I, umesto da pokušam potisnuti ono što sam već  sama mogla naslutiti, još sam otišla i da je vidim, u taj njen famozni butik.

Nahodala sam se po belosvetskim radnjama, itekako dobro umela prepoznati dobar ukus i smisao za posao. Zabljesnula me lepota izloženih stvari, diskretan miris čistog i skupog, neutralno bež podovi i tavanica, uz koje su najnovije, valjda tek pristigle posle sajma mode u Parizu, stajale kreacije, od kojih je svaka bila sa oznakom proizvođača, bez cene. Ako moraš da pitaš, onda ne možeš da platiš, tako li to valjda beše?!

I nju…..dok je razgovarala sa jednom mušterijom, ubeđujući je da pravi ŠANEL kostim nikada ne može koštati manje od 5.000 eura (“opipajte samo ovaj lančić u porubu, jedino tako suknja može imati savršen pad i držanje”), dok je prodavačica, obučena kao da je sišla sa ESKADINE piste, već u godinama, ali otmeno vitka, sa šikom i stilom, budno motrila šta rade ostale mušterije.

Kako li je samo bila lepa, moj bože?! Visoka, vitka, prirodna plavuša, sa kosom do struka i
 onim tankim vretenastim udovima, koje mogu dati samo generacije  generacije žena sa vezom i ispijanjem čaja, kao glavnim zanimanjem. Lepa, visoka i vitka……Lepa visoka i vitka…..

Pored nje bi se i Klaudija Šifer osećala izanđalom, prosečnom, loše obučenom….a kamoli ja, sa svojim večitim viškom kilograma, okovana u zlato, kao novogodišnja jelka, u VALENTINOVOJ haljini, koja bi izvanredno stajala na manekenki, višoj 20 cantimentara od mene i tridesetak kilograma lakšoj. Poredeći nju sa sobom, shvatila sam da izgledam kao pepeljara od plastelina iz vrtića, remek delo petogodišnjaka sa utisnutim dlanom, kao poklon mami za 8.mart, stavljenu pored tanano providne pastirice od majsenskog porcelana.

Sa takvom rivalkom, bezuslovna kapitulacija je bila jedino moguće rešenje. Ja, koja nisam, bez dileme sam prepoznala onu, koja jeste.

*********************

Sada, kada se prisećam kako su prolazili ti dani, meseci i godine, ne mogu se setiti prave reči. Sve se slilo u sivu izmaglicu straha, preispitivanja gde sam to pogrešila, predviđanja šta se sve može desiti.  Valjda sam prvi put tada u životu pomislila da se upravo kao ja osećaju osuđenici na smrt, kojima se godinama i godinama razvlači izvršenje kazne, a onda stigne ili pomilovanje ili se na vratima pojavi stražar, sa pitanjem kakav poslednji obrok želi onaj, kojeg sutra više neće biti.

Konačno se pokazao rezultat višegodišnjeg drila moje mame, a pogotovo bake, kako mora da se ponaša dama, bez obzira što su sve to pokupile iz popodnevnih otrcavanja uz kafu i jeftinih časopisa – DAMA ćuti, govori tiho (valjda je to otmenije), ne pravi scene, ne viče, ne svađa se, ne pokazuje ni pod koju cenu emocije…..Svoj eventualni protest sme pokazati tiho i diskretno, uz pokoji uzdah I bolan pogled. Valjda me to spasilo demoliranja sopstvenog mi stana, jer sam u bezbroj navrata do krvi zabila nokte u dlanove, da mu ne tresnem u glavu sve što mi dođe pod ruku, samo da skine sa lica onaj samozadovoljni osmeh uspešne muškarčine, koja sve može postići – i uživati sa ljubavnicom, pijančiti sa prijateljima, a u rođenoj kući biti neprikosnoveni, ali blagonakloni gospodar. Naročito kada sam primetila da je zakoniti preljubnik odjednom postao duša od čoveka, nežan, pažljiv, uviđavan, spreman da me sasluša, ma, sve u svemu, sladak da padneš u dijabetičnu komu od njega. Bleskasto se smeškajući (valjda su mu pred očima išle proživljene scene popodnevnih ili prvovečernjih bahanalija raspomamljenih probuđenih hormona, kada se jedu jagode u čokoladi, naravno, svako do pola, pa se završi poljupcem, uz obaveznu tihu ambijentalnu muziku sa navučenim draperijama, sam je sebi delovao kao Sulejman Veličanstveni. ON sve postiže, sve može, svugde je glavni i neprikosnoveni gospodar, ne postoji osoba na ovom svetu, koja mu može odoleti. Mene, sa stegnutim usnama i zamrznutim samosavladavanjem da ne skočim na njega i udavim ga rođenom kravatom, jednostavno – nije konstatovao. Bila sam dekor, kao i sve ostalo u našem domu. Pa, dok sve štima, onda….nema razloga za brigu, zar ne?

Znam da mu ONA nije bila jedina…..Često sam na njegovim košuljama i rublju nalazila tragove šminke, koja nije pripadala NJOJ. Kao i miris teških parfema, onih sa ambrom, cimetom i mošusom, tako omiljen kod profesionalnih finalistkinja u trci za dobrostojećim mužem, uz koga su doživotno rešile  sve svoje problem. Ali – bila je stalna, nezaobilazna, uvek negde u pozadini našeg braka.

Valjda sam bila svesnija njenih godina, nego svojih – znala sam da ću, koliko je to uopšte moguće, biti mirna do njene tridesete. Jer, gospođica mora da se dokaže kao poslovni mogul, prava heroina novog doba……da putuje bez opterećenja…..da izlazi, kao da se tek verila, uz tu sićušnu prepreku, zvanu ZVANIČNA SUPRUGA, za šta oboje nisu ni najmanje hajali. Posle toga, naročito kako budu išle godine, a njoj proradi i podivlja biološki sat, svest da nema još mnogo na raspolaganju za rađanje sopstvene dece – e, onda počinje bivati gusto.

Mislim da sam onda počela….pijuckati. Votku, sa sve ceđenim sokom, da mi olakša usamljene večeri, koje bih provodila uz neki zaglupljujući film, sa knjigom u ruci ili jednostavno sedeći i buljeći u mrak. Krenula sam od jedne čaše. Posle nekoliko meseci sam nekako sasvim prirodno zaključila kako lako klizi novo piće. Ustalila sam se na tri čaše, moj jedini lek, koji me mogao uspavati da ne razmišljam gde je i šta radi. Deca su porasla i izlazila, telefon je, izuzev majčinih sve ređih poziva, ćutao. Doduše, ponekada bi me se prisetila neka od bivših prijateljica, tek da proveri kad će raspad sistema. Afera mog dragog muža je postala predmet svakodnevnih olajavanja celog dokonog tzv. (h)otmenog društva, kao i očekivani rasplet.

********************

Sve faze njihove višegodišnje veze su mi bile dobro poznate, poput ostrašćenog voajera, bila sam ona nevidljiva treća u njihovim…..događanjima. Jer, posle prvog polizanog meda, DRAGA je počela zahtevati više vremena i pažnje, što njemu na pamet nije padalo. Uvek je svima davao onoliko koliko on smatra da im pripada, što sam ja jako dobro znala, ali ona očito nije. Počela je sa prigovorima, prebacivajima, ne shvatajući da sebi samoj kopa rupu, jer to od mene, poučene majčinim oštrim pridikama, gospodin nikada nije doživljavao. Ponekad, kad bih ga kriomice gledala, dok je buljio u TV ekran, što se retko dešavalo, čujan je bio njegov uzdah olakšanja što ja ćutim, držeći jezik za zubima. Tako je bio lak za održavanje u tim trenucima, koji su se javljali sve češće i češće, na hleb da ga mažeš, koliko je bio mek i podatan. Virtuelna slika srećne porodice, samo što bi uvek iz pozadine, poput bljeska, promicao – njen lik. Onda bih odlazila u drugu sobu, svesna da neću moći dugo da zadržim samokontrolu, koja je bila moj jedini splav za spasavanje…..onoga, što se nekada zvao srećan brak, mada….mada moram bar sebi samoj priznati da me nikada nije voleo, da se oženio sa mnom zato što sam bila dobra prilika….da se zadržao uz mene, jer nikada nisam mutila njegovu ustajalu baruštinu, u kojoj se gospodin udobno baškario.
Skoro da sam počela uživati u svojim samovanjima, jer bih tada bar bila oslobođena njegovog prisustva. Trudeći se da me i dalje zadrži u blaženom neznanju (bio je potpuno ubeđen u to), počeo me je tegliti na sva javna dešavanja – ona, na kojima je bilo važno biti viđen. Od pozorišnih i operskih premijera, prijema po ambasadama, čak i na dvoru prestolonaslednika države, koja nikada neće biti ponovo monarhija. Pržili su me radoznali pogledi prisutnih uvlakača i tzv. vipovaca, poznatih valjda jedino u sopstvenoj kući, bez kojih se nije moglo zamisliti ni jedno ELITNO događanje, da ne kažem hepening. Do poslednjeg detalja bih bivala procenjivana – šta sam obukla, imam li na sebi nešto novo od nakita, da li je došlo vreme za novu estetsku intervenciju. I, naravno – koliki mi je još rok trajanja, dok moj dragi ne zameni stari model novim, priuštivši sebi novu, TROFEJNU suprugu.

Gadio mi se. Pažljiv do bljutavog, trudio se da mi uvek čaša bude puna hladne i sveže mineralne vode (nikada javno nisam bilo šta popila), pridržavao me za lakat, milovao po leđima, nameštao mi zalutali pramen…..Muž za primer! Sve to, dok je pogledom šarao po prostoriji, trudeći se primetiti eventualno sveže meso, pardon, novo lice, znalačkim pogledom osmatrao nove silikone, nove napumpane usne, novu glavnu atrakciju. Pri tom, nije propuštao da se javi svim koje je trebalo pozdraviti, pričao viceve, ali onako prefinjene, nikako vulgarne…..Glavni kozer, glavni zabavljač, markantan profi-plesač, za kojim su čeznule sve napirlitane gošće, već prezasićene svojim partnerima sa dve leve noge…..Moj neverni muž, uzor dobrostojećeg biznismena i donatora, onaj koji je uvek u toku, zna sva dešavanja i sve prisutne, ljubi ruke, jedva dotičući usnama oznojeni dlan sa svežim manikirom i, naravno, veštačkim noktima. Duša svake zabave, poznavalac svega i svačega, napabirčenog iz treš-štampe, koju je redovno pratio, opsednut strahom da će jednog dana ON biti junak naslovne strane (nečista savest je čudo) i usputnih političkih emisija, površan i neobrazovan, mogao je biti uzor samo sličnima sebi…… Redovno glavni junak svojih zanimljivih priča (ja sam ih se toliko puta naslušala, da bih se sklanjala svaki put kada bi udahnuo vazduh i krenuo sa tiradom), nezaobilazan gost,  bez čijeg prisustva ni jedna domaćica ne može smatrati svoj prijem uspelim. Moj lažljivi oportunista, koji nije prezao od bilo kakvog javnog blama, kom me je izlagao i morao biti svestan toga, samo da po svaku cenu održi formu - uglancanu restauriranu sliku, koja šljašti pozlatom i novim bojama.

*******************

Imala sam samo dva, ali izuzetno važna i nezaobilazna aduta – našu decu i imovinu, koja bi morala biti dobro okrnjena, za slučaj da poželi slobodu. Kao ni činjenicu da nikada nije mogao proceniti koliko toga o njegovim (mutnim) poslovima ja znam, iako me je svim svojim prijateljima prikazivao kao glupu i ograničenu skorojevićku, opsednutu trošenjem. Plašio me se. Pa….sa dobrim osnovom.

Mogla sam mu zameriti jako mnogo, maltene sve, osim jedne stvari – bio je divan otac i jako voleo naše sinove. On, koji je sa majkom ni razvedenom ni udovicom, jer se njegov otac samo izgubio, verovatno negde u Nemačkoj, propatio svoje detinjstvo u hladnom siromaštvu, sa suvim hlebom i čorbama ni od čega, često promočenih cipela, u okraćalim pantalonama, u vlažnom dvorišnom stanu, gde nikada nije smeo dovesti bilo koga od svojih drugova, nije mogao dopustiti ni teoretsku mogućnost da naša deca rastu bez njega. Niti da im oduzme ono što on nikada nije imao – oca i sigurnost njegove ljubavi. Ako su mu godine provedene u bedi spržile emocije, zamenjujući ih patološkom ambicijom, ipak su mu ostavile jednu jedinu pozitivnu opsesiju – da njegova deca nikada ne dožive ono, kroz šta je on prolazio. Da imaju onog sa kim će igrati fudbal…..gledati crtaće i akcione filmove…..ići u McDonald’s na trostruke hamburger i sladoled…..da neće iskusiti glad, nemaštinu i hladnoću. I da će upravo on biti taj centralni muški lik, po kome će se formirati u odrasle ljude. Oduvek sam znala da bi pre poginuo, ON tako sebičan, pohlepan i nezajažljiv,  ON, koji nije birao sredstva do cilja, bez trunke razmišljanja bi stao i pred streljački vod, samo da njih spase. I da nema cene, koju će platiti, samo da ostane sa njima i uz njih, centralna figura njihovih života.

I još nešto, za njega, kom nikada nije bilo dovoljno novca – vila, koju ću naslediti od roditelja. Oni su je već par godina izdavali jednoj ambasadi, sa stalnim upitima da li su voljni da je prodaju. Pa, koliko god da imao i štekovao, sitnica od vile u najelitnijem delu grada nije bila za zanemariti. Naravno, ako se razvede, onda tim kapitalom raspolažem ja, on više ne može uticati na to.

Jedino stvar, koje se nije morao plašiti (naravno, to nije znao, polazeći uvek od sebe) da nikada, ni pod kojim uslovima, ne bih bilo kome rekla jednu jedinu reč o njegovim poslovima. Ne zbog njega, već naše dece, kojoj nisam mogla i imala srca dozvoliti bilo kakav skandal.

******************

Naravno da mi nije rekao ni jedne reči o svojoj opsesiji i, postepeno, sve većoj mori, zbog koje je imao sve češće noćne more. Jer, u početku su cvetale ruže i leteli leptirići…..Onda je on verovatno počeo (koliko ga poznajem) pokazivati svoju patološku ljubomoru – ono što je njegovo, tome niko ne sme prići. Mlada dama ga je očito volela, bila mu prilježna, podatna, ali je imala svoj život i svoj posao, a on tu nije imao pristupa. I očito nije više dozvoljavala da sve bude isključivo po njegovom. Isto tako, čini mi se da je sve više gubila strpljenje, jer ona čuvena “samo dok deca ne porastu” više nije imala ni približno dejstvo, kao u početku. Deca su se aktivno spremala za odlazak na školovanje u Englesku, dakle…..on im nije bio neprestano potreban, osim naravno kao finansijer.

Čini mi se da je upravo zbog toga počeo pucati njegov savršeno dvostruki život. I njoj su se nizale godine, verujem da je želela svoju decu i svoju porodicu…..jedino, što joj on nije mogao priuštiti. Sve se ranije vraćao kući, napet, ćutljiv i nervozan. Na moje prećutano pitanje rekao bi samo da ima nekih problema na poslu.

I…..došao je kraj, sve mi se čini na njenu inicijativu, jer što se njega tiče, mogli su se tako vodati celog života.

Danima nije izlazio iz kuće, natmuren, sleđenog lica, osim što bi vodio duge, a zatim sve kraće telefonske razgovore iz svog kabineta. Nije baš bio diskretno ćutljiv, kroz odškrinuta vrata bih slušala njegova moljakanja, ubeđivanja, pretnje, izvinjavanja, obećavanja….Ali, ona nije popuštala. Menjao je raspoloženja iz sata u sat, jedina konstanta je bila sve veće neraspoloženje i to prema meni.

Razmazila sam ga, godinama mu ugađala, drhtala od straha i kada zakašlje….Onako pun sebe, sve je žene merio upravo prema meni – nesigurne, sa minimumom samopouzdanja, sposobnosti i želje da mu se usprotive. Ovog puta naišao je na dostojnog protivnika. Njeno DOSTA JE BILO značilo je upravo tako, kako mu je, čula sam, rekla.

Iz faze otupelosti i neverice, začas je prešao na teranje inata. Valjda je mislio da će ona, ako svake nedelje bude okrenuo bar dve fufice, pokazujući joj kako je neodoljiv, jedinstven i onaj pravi, ona promeniti mišljenje. Izgleda da joj to ni na pamet nije padalo. Nevoljko sam joj se divila. Finito! Ende!

******************

I ostadosmo nas dvoje da robijamo zajednički život, iz koga nam oboma nije bilo izlaza.

Više mu nije bilo ni najmanje važno moje pijenje, koje je sa dva-tri večernja koktela, sada već garnirana tabletama za spavanje, kao i jutarnjim, a često i podnevnim đusom, zavisi koliko su dugo delovali lekovi, dobro poduprtim votkom, nije smetalo. Kao da je umesto mene bila senka, kroz koju je ravnodušno gledao.

Nekada sam ga volela. Moj bože, koliko sam samo ljubavi imala za njega! Onda je došao bes, pa prerastao u stalni strah da ću ga izgubiti. A sada – sada je ostala samo ravnodušnost, često garnirana sa prezirom. Jer, gledam ga kako se koprca, uvija poput crva na udici, ne zna šta će sa sobom i novostečenom slobodom (ja se nisam računala kao prepreka), sa kojom očito nije znao šta će. Sve je isprobao, sve mu je bilo dostupno, osim – želje. Mislim da je malo stvari toliko strašno, kao kada sve imaš, a ne privlači te baš ništa, niti ičemu stremiš.

Pa, možda bi mu bilo lakše da je znao kako se i ja upravo tako osećam. Zarobljena sa čovekom, koji me ne voli, niti me je ikada voleo, uvek nipodaštavao, smatrao neobrazovanom skorojevićkom, luftikom, frivolnom glupačom,  kojoj su samo materijalne stvari važne, a da se nikad, ali baš nikad nije potrudio da me bar malo upozna.