24. srpnja 2015.

MENE NEMA NIKO





Dete u sirotištu u Iraku na crtežu maje . slika sa Interneta



Nikada nisam voleo da se prisećam svog detinjstva. Koliko god se trudio vratiti u sećanje neki lep trenutak, neku uspomenu koja se sa ljubavlju pamti i čuva u sećanju, nisam uspevao.

Odrastao sam do nekih svojih 10 godina sa majkom. Oca jedva da pamtim, otišao je još dok je sam bio beba, jedva i prohodao, majka me je podizala, uglavnom, sama. Osim ponekog praznika ili kratkog dela raspusta, koji sam provodio kod babe i dede, majčinih roditelja, uvek sam bio sam.

Teško je bilo majci da plaća podstanarski stan, izdržava nas oboje, kupuje mi odeću i obuću.....Ustvari, kada i pokušam da se setim, jedva da sam par puta otišao sa majkom u prodavnicu, kada mi je kupila nešto novo – pantalonice, jaknu, cipele, patike, bilo šta.....Sve je stizalo od maminih drugarica, odeća i obuća njihove dece, koju su prerasli, čista, ali nošena, videlo se to. A voleo sam miris novog, nikad obučenog, još sa etiketom. Tih je događaja bilo vrlo malo, skoro ih sam na prste mogao izbrojati. Prvo nisam razumevao zašto, na uporna pitanja kada ću dobiti nešto novo, iz radnje, nenošeno, a ne da stalno nosim tuđe, dobijao bih umoran i većinom nervozan majčin odgovor da od njene plate čistačice i onoga što zaradi popodne, spremajući tuđe kuće i peglajući tuđi veš, jedva ima da se plati stan i nešto skuva. Ono što se ima, to se mora nositi, uvek je govorila. Sećam se da je i ona uvek bila skromno obučena, za frizera nije znala, ono što je mogla da napravi sama i otkinula od sna i odmora vremena za to, bilo je jedino naše. Ništa drugo.

Nisam išao u obdaništa, mama nije mogla da plati. Čuvao sam se sam. Do četiri godine zaključavala me je, kada je radila, a posle toga sam dobio na pertli vezan ključ od stana. Jeo šta sam našao ili u retkim prilikama ono što bi mi premorena mati uspela  spremiti i ostaviti na tanjiru, u kuhinji, koja je mirisala na tugu, na samoću, na tišinu. Stanovali smo uvek u dvorišnom stanu, soba i kuhinja, u koju se ulazilo odmah sa dvorišta, uvek hladno oko vrata, koliko god da je mama pokušala zapušiti otvor nekim starim, izanđalim ćebetom.... Nisam se mrdao od šporeta na drva, makar bio i hladan, jer je mama palila vatru samo kada bi došla kući sa posla, možda ponekad ujutru, crvenih ruku od vode i „praška“, spremila nešto na brzinu da se pojede i odmah jurila da ode i uradi još nešto, da svojoj jadnoj i nikakvoj plati doda još koju paru. U toj kuhinji smo spavali oboje, svako na svom otomanu, onda kada mi je mama saopštila kako sam sada veliki i trebam spavati sam..... A meni je bilo najlepše i najtoplije kada se stisnem uz nju, pa joj još prstima vrtim kosu, uspavljujući se tako sam, jer priča i uspavanki nikada nije bilo. Premorena i izmoždena mati nije imala snage za to.

 Ta dva otomana, sto sa pločom od ultrapasa i kimavim nogama sa četiri stolice, kredenac, bledo zeleni i sav oronđao i taj čuveni šporet, koji nas je i grejao, gde je mama kuvala, kada je stizala, to je bio ceo naš svet. Na zidu je bilo par uramljenih fotografija maminih roditelja i mene,  i jedna reprodukcija, dobijena ko zna od čije selidbe, koja je završila kod nas, da ne bi pogodila đubrište. I sada se sećam te slike – jedna devojčica, nešto starija od mene u žutoj haljini sa volanima, uplakana, sedi na obali nekog jezera, oko nje najlepše šareno cveće, kakvo nikad u prirodi video nisam, sa nekim dvorcem iza nje.... Ona u ruci drži lutku, kojoj je pokidana jedna noga, plavokose loknaste kose, uplakana.....Bilo je to za mene najlepše stvorenje na svetu i uvek sam se pitao ko je mogao biti toliko surov da  joj osakati tu lutku, koju je očito volela, čim je toliko plakala za njom.

Sada kad se setim, bila je i moja mama lepa, ne mnogo starija od te devojčice. Znam da je mene rodila jako mlada, tek je napunila 18, na slici sa venčanja nje i tate, iznad onih bračnih kreveta, pamtim njene divne oči i dugačku kosu, savijenu u punđu, sa nekoliko belih cvetova, nasmejanu, kakvu je nikada nisam video, dok smo dan za danom provodili više gladni nego siti i skoro uvek u hladnoj kući. Drva su bila skupa, o uglju da i ne govorim...

 Imali smo i sobu, koju nikada nismo koristili, možda ponekad samo leti, jer nije bilo drva za grejanje dve prostorije....U njoj sva kreveta, bračna, ormani stari od orahovine i sto sa šest stolica, prekriven plišanim stolnjakom za goste, koji nikada nisu dolazili, sve staro, olupano, bezbroj puta seljeno iz jednog u drugi podstanarski stan, opet samo soba i kuhinja. Mama je jedva i to mogla da plati. Bila je u kuhinji i sudopera, tu sam se mahom prao i umivao, koliko god batina dobio zbog toga, jer u hladno i poluzavršeno kupatilo nisam voleo da idem.... Samo onda kada sam baš jako morao, a i prvi stan sa nazovi kupatilom imali smo tek kada je sam krenuo u školu.

Kada bi pitao majku ima li ja imam tatu, odgovarala bi  uvek da tata živi negde daleko u inostranstvu, radi tamo da bi sagradio kuću za nas, da bi živeli u svom, ali je adresu sigurno izgubio, jer smo se često morali seliti, pa nam se zato ne javlja. I nikada ne šalje ni poklone ni pare da možemo makar malo lakše živeti.

Posle, kada sam sa ključem oko vrata mogao boraviti napolju, onda kada sam se čuvao sam, od nekog velikog, zadriglog dečaka iz dvorišta, čuo sam da  je moj otac u zatvoru, da je kriminalac, a kriminalac i lopov ću sigurno biti i ja, rekao mi je tada,  jer od lopova ništa ne može biti drugo nego samo lopov. Tada se sam prvi put potukao, ne znam da li sam napunio pet godina, koliko god da je mali drznik skoro duplo bio teži i jači od mene. Dovukli su me kući skoro isprebijanog, zatvorenog oka od udarca, krvi, koja nije prestajala da lije od razbijene arkade, razbijenog nosa, koji nikada nije srastao kako treba i ružna izbočina  na licu uvek me je podsećala na taj trenutak, kada sam nekako osećao da je sve to istina, da su mamine priče o ocu negde u inostranstvu, koji tek što nije došao, laž, smišljena da me umiri....

Tek sam, mnogo godina kasnije, shvatio da je majku verovatno bilo i sramota da mi kaže istinu, da je možda i htela da me poštedi, jet je otac zaista bio u zatvoru. I to ni manje ni više, nego zbog ubistva, jer je u kafani, posle ne zna se koliko neke loše rakiještine, prvo što je uradio, nakon što mu se učinilo da ga je gost sa stola pored ružno i preteće pogledao, izvadio bricu iz džepa, od koje se nikada nije odvajao i sjurio je tom nesrećniku u stomak....Tako uspešno, da je potrefio baš prostor između rebara, probio plućno krilo, dohvatio srčanu kesu i dok je stigla hitna pomoć, nesrećnik koji verovatno ništa loše nije uradio, udisao je svoje poslednje udahe, obliven sopstvenom krvlju. Dobio je njegov otac 12 godina robije, ostali su mu kod kuće žena i tek prohodali sin.....Porodica se nije mnogo zanimala, smatrajući mamu krivom što se tata propio (ko je kriv za to što muškarac pije, nego žena, govorili su) smatrajući da nemaju nikakvu obavezu ni prema njemu ni prema nama.

Tako je u prvih nekoliko godina, mama od naših usta odvajala, šaljući tati pakete u zatvor i odlazeći kod njega u posetu jednom mesečno, dok joj nije dojadilo njegovo neprekidno ljubomorno prebacivanje kako je raspikuća i kurva, kako je ona kriva za sve, jer da je bila prava žena, on nikad ne bi završio na robiji.....Pretpostavljam da joj je onda „pukao film“, da je onda presavila tabak i razvela se od njega, boreći se sa „obronamernim“ komšilukom i rodbinom, kako je sada još i raspuštenica, dakle, svima na raspolaganju.

Ovako odrastao, sećajući je se uvek umorne, kose stegnute u strogu punđu, bez trunke šminke na licu, uvek jadno i siromašno obučene, iskrpljenih čarapa i cipela iskrivljenih peta, verujem da joj ni na pamet nije padalo da pogleda nekog muškarca, a kamoli da uleti u neku vezu. Ali, džabe, naš ti je svet takav, čim je žensko i raspuštenica (ružnog li izraza) znači da je lovište, otvoreno cele godine.

I znam da me je, ta moja majka, koliko god bila premorena i ubijena bitkom za preživljavanje, jako volela i trudila se iz petinih žila da mi priušti bar nešto od onoga što su druga deca, uglavnom, imala u izobilju.

Pa bi uz onaj novogodišnji paketić, koji je dobijala u firmi za mene, uvek nekako skupila pare za neku igračku ili slikovnicu, možda čak i nove cipele. Borila se moja majka za mene, koliko god je mogla. I više od toga....

Njeni roditelji, moji deda i baba, oboje nezadovoljni, deda pogotovo, što im se jedina kći udala za pijanca, neradnika i robijaša, nisu se baš pretrgli da nam pomognu. Znam da baka bi, valjda sam jedine kolače, osim onih koje bi mama pravila za novu godinu i moj rođendan, dobijao od nje, da se trudila da nam makar malo pomogne, ali kao domaćica, jer penzije nije imala, mogla je to samo retko, kada bi uspela da od sebe same nešto otkine i pruži nama dvoma. Deda je bio neumoljiv – izdala ga je i obrukala kćer jedinica, ne treba mu ni njeno dete. Šlus!

Kada sam krenuo u školu, nisam bio neki sjajan đak. Voleo sam srpski, voleo sam da čitam, valjda sam sve knjige u biblioteci za neki dečiji uzrast već pročitao, ali, to nije vredelo baš mnogo. Jesam se isticao u par predmeta, ali je moja čista, ali stara, iznošena i iskrpljena odeća odbijala i učiteljicu, a drugoj deci služila uvek za podsmeh. Sa čežnjom sam gledao firmirane patike sa vazdušnim đonom, znajući jako dobro da ih mama nikad neće moći kupiti, lepe farmerice, „kupovne“ džempere, a ne one što je štrikala moja majka i ponekad baka.....

Uvek sam imao stare knjige, najjeftinije sveske, najlošije bojice, korišćeni i stari pribor....A na odmoru, kada su sva deca trčala da kupuju užinu, samo sam ja stajao negde uz ogradu, jer je kupovanje peciva za mene bilo mislena imenica.

I uvek je bilo problema oko raznoraznih davanja za ovo ili za ono, svake nedelje, bar jednom, učiteljica je tražila da donesemo neki novac.....Za osiguranje....Za štete, koje đaci nanose školi.....Za novu radnu svesku, bez koje se ne može....I za stotinu drugih stvari, kada sam uvek valjda bio jedini ja koji nikada nisam imao, za ekskurzije, jednodnevne izlete, škole u prirodi i ko zna šta još..... Ma, neka kaže ko šta hoće, siromašnu decu nikada učitelji i nastavnici, kako sam se posle uverio ne vole, ili se meni iskompleksiranom tako činilo. Kvare im, valjda prosek....

Kada sam napunio 10 godina, baš sam krenuo IV razred, u naš sirotinjski stan je došla komšinica, koja mi se dotle jedva javljala, sedeći u sobi i pijući kafu sa onog stola, za kojim nikad niko nije sedeo sa jednim muškarcem, možda desetak godina starijim od mame. Prvo su bili zajedno, pa je onda on počeo dolaziti sam. I uvek ostajao samo na kafi.

Bio je taj čovek uvek fin i ljubazan prema meni, zaista nije zaslužio niti jednim gestom moje odbojno držanje ni ignorisanje.....Kada su posete učestale, mama je rekla da moramo razgovarati, pa sam, već naježen, seo, osećajući da ću čuti nešto što mi se neće dopasti.

Mama mi je saopštila da želi da se uda za tog čoveka, dobar je, čestit je, radan i vredan, ne pije, udovac je i ima jednog sina, nešto starijeg od mene....Do tada uvek poslušan, reagovao sam žučno, valjda me je i taj prokleti pubertet počeo hvatati....Vikao sam na nju kako je sebična, kako gleda samo sebe, a za mene je baš briga, pitao je šta nama dvoma fali što smo sami.....Trudila se, ubeđivala me kako ćemo živeti lakše, u pravom stanu, sa toplom vodom, sa centralnim grejanjem, kako ću konačno imati svoju sobu, ali sam ja, usred njene priče, istrčao u kišno veče, lutao ulicama, a da nemam pojma gde sam sve išao i tek kada onako mokar i promrzao nisam mogao više, vratio sam se kući. Na njen uzdah olakšanja, samo sam okrenuo leđa i prvi put otišao u onu sobu za goste, onako mokar umotao se u neko ćebe i tako, malo dremajući, malo plačući, dočekao sivu zoru, koja se pretapala u maglovito jutro.

**************************

Uprkos mojim protestima, sve je išlo nekim svojim tokom, kako je valjda i moralo biti i mama se udala. Dobio sam očuha i novog brata, koji me je, valjda, u istom trenutku kada smo se upoznali, zamrzeo. Jednako, kao i ja njega.

Kako je mladost glupa i nepromišljena.....Da smo obojica iole bili pametniji, mogli smo biti najbolji prijatelji na svetu. Ovako, bili smo dva stranca, koja bi se, u prisustvu drugih, ignorisala, a nasamo otvoreno pokazivala netrpeljivost. Često bi se i potukli, krijući to od drugih, gde sam ja, mlađi, mršaviji i slabiji, uvek izvlačio deblji kraj.....

Nije prošlo ni dve godine od mamine udaje, kada sam primetio prvo kako se, dotle mršava kao saraga, odjednom počinje gojiti, da bi mi saopštila kako ću dobiti brata ili sestru. Razdragana, nasmejana, srećna moja majka.... A ja, kao da sam se najeo ludih gljiva – samo sam je prezrivo odmerio, onoliko koliko mi je mojih silnih 12 godina dopuštalo, pitao je drsko otkada to babe rađaju i izašao, praveći se da ne primećujem njeno izbezumljeno, uplakano lice.

Ako sam za nešto grešan, jesam prema mojoj majci. Ona je za mene uvek činila samo dobro, najbolje što je mogla i umela....Ni moj očuh nije bio loš i grub čovek, mnogo je mojih mladalačkih bezobrazluka progutao, praveći se da ih ne primećuje.

Ne mogu objasniti zašto sam bio takav.....Mami sam se svetio, smatrajući da me je izdala, da smo na svetu trebali biti samo nas dvoje i niko drugi.....A mom očuhu sam vraćao sve dugove, koje sam trebao i morao tresnuti u lice mom rođenom ocu....Jer, i kada je izašao iz zatvora, nije se interesovao za mene. Kao da ne postojim, kao da me majka dovela u brak, začetog ko zna sa kim.....Razveo se od nje, razveo se i od mene. Samo što sam za to kažnjavao i mamu i očuha, jer nisam imao prilike sve reći svom biološkom ocu.

Dobio sam brata, malog kmekavca, koji se brzo zaokruglio, postao preslatka beba, koja se smejala, gukala, igrala onim ribicama, okačenim iznad njegovog belog krevetića. Ni moj brat po očuhu, a ni ja, nismo mnogo pažnje obraćali na mališana, koji bi se uvek ozario kad bi nas ugledao. Obojica smo bili ljubomorni na njega – on je imao i majku i oca, imao je pažnju, ljubav oboje roditelja, tako smo obojica mislili....Zavideo sam mu na belom krevetiću, tamno plavoj posteljini sa slikama zvezda i meseca, na igračkama, na svakom poljupcu, koji bi mu majka utisnula na mirisnu glavicu, koju sam i sa par metara daljine mogao osetiti – onaj neponovljivi dečiji miris, koji odiše na pažnju, ljubav i nevinost.

Onako mali, oduzimao je skoro svu pažnju, koju smo obojica smatrali da se krade nama. Svako je krenuo na neku svoju stranu, uglavnom, trudili smo se da kod kuće boravimo što manje.

I inače slabo druželjubiv, izgubio sam i ono malo drugova, koje sam imao, gubeći vreme na čitanje, besciljno lutanje ulicama i ležanje, zapušenih ušiju u svom krevetu, trudeći se da ne čujem srećnu porodicu, kojoj sam smatrao da ne pripadam. Trudili su se oboje, ali, zauzeti i poslom i obavezama oko malog deteta i mama i očuh su jednostavno sve više gubili strpljenje za nas dvojicu. Od mališana su dobijali radost i smeh, od nas samo namrgođena lica i drske odgovore, kada bi nas nešto pitali.

Nikada u životu nisam bio usamljeniji.

Očuh ima svoga sina.
Majka ima ovog najmlađeg.
A mene nema niko.

***********************

Nekako sam uspeo da završim automehaničarski zanat, trudeći se da što pre pobegnem od kuće, u kojoj me niko nije ni maltretirao ni zlostavljao, u kojoj sam bio i nahranjen i obučen, ali, onako mlad, nisam se mogao odupreti nekom iracionalnom otporu i samo sam želeo pobeći.

Onog dana kada sam dobio diplomu, otišao sam od kuće. Bez pozdrava.

Menjao sam gazde, živeći prvo u nekom sobičku, u radionicama u kojim sam radio, a kada sam se obučio da nešto znam i uraditi, mogao sam sebi priuštiti prvi podstanarski stan. Slagale su se godine, jedna za drugom, majci se nisam javljao, smatrao sam da je srećna i zadovoljna, ispunjena, sada ima svoju porodicu i ja sam joj potreban kao šesti točak.

Prvi ozbiljniji posao, koji sam našao, sa već nekoliko godina staža, dobio sam u jednoj velikoj automehaničarskoj radionici, nedaleko od grada. Moj gazda se baš tako i ponašao – kao gazda, nikada ga nisam video da je uzeo alat u ruke i nešto radio. Ali, zato je stalno negde išao, menjao kola, lanci na vratu su mu bili sve deblji i upadljiviji, garderoba sve bolja, a bio je i redovan posetilac kafana u kojima je plaćao muziku gomilama novčanica, vodao klinke, koje bi i za mene bile premlade, pored žene i dve poodrasle ćerke, dakle, živeo punim životom, bar je meni sve to tako izgledalo.

Tada sam prvi put dobio pristojnu platu, pa sam i ja mogao sebi kupiti bar nešto od garderobe, koja je dotle za mene bila samo mislena imenica. Čak i zakupiti bolji stan, a ne više neku rupu u dvorištu, sagrađenu samo zato da se drže podstanari i da se tako isplati kuća.

Dobio sam i ja svoj „Đavolji dukat“, kao ono Milan Glasinčanin u Andrićevoj „Na Drini ćupriji“, pa sam zatvarao oči pred poslovima koje radim u toj, sada znam, za mene baksuznoj radionici. Jer, mi skoro da uopšte nismo popravljali kola. Mi smo dobijali automobile, uglavnom dobre i kvalitetne, skupe, koje smo rastavljali, nešto farbali i sklapali ponovo, nešto rasturali u delove.....Nisam ja bio baš toliko neiskusan da shvatim kako tu nešto ne štima. Ali, zašto bih se bunio, kada mi je bilo dobro, lepo sam zarađivao, pa nisam imao razloga, bar sam ja tako umovao, da sam sebi skačem u stomak i pitam šta mi to u stvari radimo.

Nije to dugo trajalo, možda nekih godinu, godinu i po dana.....Uglavnom, u radionicu je upala policija, nekoliko vozila punih policajaca, pod punim naoružanjem, sa pancirima i dugim cevima, sve nas naterali da legnemo na pod, stavili nam „lisice“, potrpali u „marice“ i odveli u zatvor.
Kada sam dobio prvi zahtev za sprovođenje istrage, znao sam da se neću lako izvući. Moj gazda je bio samo jedan u lancu velike grupe kradljivaca automobila – jedni su „tipovali“, drugi krali, treći (kao ja) rastavljali na delove ili menjali izgled, četvrti preprodavali. Naravno, moj gazda je, trudeći se da spasi svoje dragoceno dupe, rekao kako on o svemu tome pojma nema, jer on jedva da je i boravio u radionici, sve poslove smo primali mi, dakle i ja, mi smo sve znali i sve smo radili svesno.

Branio me branilac po službenoj dužnosti, jer nisam imao ni pare da platim redovnog branioca. Ne znam, možda bih nešto lakše prošao, nisam više pametan. Ovako, tresnuše me sa godinu i 6 meseci zatvora..... ni pajtosi u sobi me ubeđivali kako je to još i blaga kazna i – sa 26 godina zaglavih ja robiju. Kao i moj otac svojevremeno.

************************

Robija je za ljude, sve je to tako i sasvim normalno zvuči, kada se kaže. Ali, mnogo, mnogo teško. Pogotovo za onoga koji nema tu kriminogenu vijugu u sebi, onog ko je iz čistog inata sebi upropastio život.

Prvih mesec dana karantina, smestili su me u sobu sa 60 zatvorenika. Sve višekratni lopov do lopova, pljačkaš banaka, narko-dilera koliko ti srce želi, silovatelja i ubica. Nešto malo saobraćajki, ali, u karantinu nema razlike, svi džumle.

Ja, sa 26 godina, mlad, nežnog izgleda, sam još prvog dana postao neverovatno „popularan“. Tek sam kasnije čuo, takve poput mene zovu „device“.....Te prve noći, te užasne košmarne noći, doživeo sam grupno silovanje, niti nabrojati ne mogu koliko se njih izređalo na meni. Punih dve nedelje sam bio u bolnici, sav razderan, nisam mogao ni da prebrojim šavove.....Znao sam da ne smem reći ni reči, na mlaka, reda radi, pitanja ko me je napao, govorio sam kako se ne sećam ničega, bio je mrak, niti jedan glas ne mogu da prepoznam. Nije me niko uputio da tako treba, ali sam bio svestan da se ponovo vraćam u onaj pakao i da „cinkarenjem“ mogu samo pogoršati svoj i inače bezizlazni položaj. Jednom u životu da i ja dobro postupim.

Kada sam se vratio u sobu, dočekali su me podsmešljivi pogledi, ali, za ne poverovati je da su me ostavili na miru. Prošao sam inicijaciju, nisam ispao „drukara“ i nove device stigle su na red. Svakog dana........Trudio sam da se pokrijem po glavi i ne slušam krike i zapomaganja, plač i jecaje......

Nakon 183 dana, ili 8580 časova, a neki optimista bi rekao 6 meseci, zbog dobrog vladanja sam prebačen u drugo odeljenje, poluotvoreni deo, sa boljim smeštajem, nešto boljom hranom i mogućnošću da koristim zatvorsku biblioteku, gde sam uspeo da dobijem jedan od najtraženijih poslova – raspoređivao sam knjige, popravljao ih po potrebi, uglavnom, izvukao se iz 9-og limba.

Dok sam bio u zatvorenom odeljenju, sve moje misli su bile usmerene isključivo na preživljavanje. Mogao si izgubiti glavu zbog sitnice- jer si nekoga pogledao onako kako mu se nije dopalo, nekome nisi izrazio poštovanje, koje je dotični smatrao da mu pripada, iole bolji praznični ručak, koji nisi svojevoljno ustupio nekom od stvarnih šefova sobe – bilo je dovoljno za ručno napravljeno sečivo u stomak, nesreću na poslu, pad na klizavom terenu, gde bi udario glavom o nešto čvrsto, pa tako nekoliko puta. U zatvoru su najveći problem sami krimosi, koji su i tamo glavni, koji zavode red, koji imaju sve privilegije, čak i strogo zabranjene mobilne telefone. Ako nemaš jak nagon za preživljavanjem, gotov si.....To se upravu ne tiče, njima je važno da se posao odvija, a sam život u sobi ih ni najmanje ne zanima – to je kazna na kaznu, svojevrstan nauk da vodiš računa da više nikad ne dospeš u takvo okruženje, ako nećeš da budeš gad i pridružiš im se.....To je ono što se zaista zove ispaštanje.

Moj beg odatle, iako sam i dalje bio u rešetkama, pred svim stražarima morao da skidam kapu, držeći ruke ispred sebe i ne gledajući ih u oči, shvatio sam kao znak od samog neba. Radio sam u toj biblioteci od tzv. doručka – parčeta hleba, koje bih uglavnom morao dati nekom drugom i šolju zatamnjene mlake vode, koje bi zvali čajem ili kafom, a svejedno su imali ukus opranih nogu, pa sve do povečerja, kada bih morao biti u krevetu, provodio sam među knjigama i imao vremena i vremena za razmišljenje.

Za svo vreme mog boravka u zatvoru nisam dobio niti jedno pismo, niti jedan paket, niti mi je bilo ko došao u posetu. Bio sam prvo besan kao zmija, ogorčen do ludila, tonuo u udobno živo blato depresije i plakanja nad svojom crnom sudbinom.

Nakon prvog naleta samosažaljenja, kako mi je život bio maćeha, morao sam priznati sebi da sam dao svoj puni doprinos da upravo takav i bude. Prave stvari, onda kada sam ih imao, nisam znao da cenim, sebičan do srži, pun bezrazložnog besa i irealne agresivnosti, prema svima koji su prema meni bili dobri, odnosio sam se kao prema najgorim neprijateljima. Čini mi se, da što sam više dobijao, to sam bio gori prema njima.

Kada se čovek zatvori u sopstveni oklop, bega mu odatle nema. Nije meni bio potreban zatvor, da bih shvatio da sam u njemu već odavno, jer sam oko sebe godinama i godinama dizao tako visoke zidove, da nit sam kome puštao da prođe kroz njih, niti sam ja mogao kročiti napolje.

Najviše sam povredio ljude, koji su mi dali najviše ljubavi što su je imali, a ja je tako nipodaštavao i odbacivao od sebe. Zaslužujem li ja dalje uopšte da živim?

Ja mogu otići, ali, zar to ne bi završni udarac mojoj majci, da ne kažem nokaut, koja je sve od sebe dala da me podigne, zaštiti koliko je god mogla od gladi i hladnoće, da mi pruži kakav-takav pristojan život, da od mene stvori čoveka? Zar je posle svega ona to zaslužila od mene?

Ili mome očuhu, koji me je prihvatio kao člana svoje porodice, kao svog, od kog sam dobio daleko više ljubavi i razumevanja nego od svog biološkog oca....Zar njega treba da oblatim kako sam zbog njegovog navodnog maltretiranja, a nikad na mene ruku podigao nije, ili povisio ton, osim u par navrata, kada sam onako žestoko preterao, upropastio svoj život i okončao ga, zato što mi je bio „OČUH“? Ili mom bratu, faktički jeste tako, niti on niti ja nismo birali da se nađemo u istoj porodici, pa kada je već tako, zar nismo bili dužni da poštujemo volju njegovog oca i moje majke, da živimo i ponašamo se kao porodica.,,,,

I na kraju, tom našem najmlađem bratu, koji je sada već momak, koji nije tražio da se rodi baš u takvoj porodici, u takvim okolnostima, sa takvim ukućanima, treba li na njega natovariti krivicu kako sam njegovim dolaskom na svet ja izgubio razlog svog postojanja?

***********************

Pustili su me tri meseca ranije, dakle, umesto 18 meseci, odrobijao sam 15, a tri meseca sam dobio kao uslovni otpust, zbog dobrog vladanja.

Od ono malo para, što sam zaradio za tih 15 meseci imao sam taman dovoljno da platim sobu u nekoj udžerici za mesec dana i da par nedelja živim na hlebu i vodi. Onda sam našao posao, lako i bez problema, ispalo je da je moj zanat deficitaran, da trebam svuda. Ljudi imaju sve manje i manje para, ni bolji auto, a kamoli novi, ne mogu sebi da priušte, pa onda krpe stari i – dok traje, traje. I na crno sam mogao da zaradim da preživim, a kako li ne u nekoj od radionica.

Radim kod čoveka kom sam priznao gde sam bio proteklih skoro dve godine i zbog čega. Ćutao je, ćutao, pa onda odlučio da me primi na probni rad. I sada sam u tom statusu.

Znam da prati svaki moj korak, da gleda hoću li nekome sam nešto naplatiti, hoću li u radionicu dovesti auto, koji tu ne pripada....Znam da me ne ispušta iz vida. I ne zameram mu na tome. Zaslužio sam....

***********************

U sledeću subotu moj mlađi brat puni 18 godina i postaje punoletan. Od mamine koleginice sa posla sam dobio poruku da sam i ja pozvan.

Za svojih 30 godina doživeo sam mnogo teških trenutaka, previše i za nečija 3 života. Isto tako, za tih 30 godina uspeo sam da do koske povredim nekoliko ljudi, od kojih sam samo dobra dobio.

Odlučio sam da odem, pa kako god bude. Moram već jednom da raščistim jesam li ja neko koga nema niko. Ili nekom i negde ipak pripadam.

*****************************************