17. srpnja 2015.

POVRATAK ZLATNOG TELETA








Proteklih par sedmica iščitavala sam „Knjigu o Ljubinku“ autora Milana Milićevića. Kažem iščitavala, jer sam prvo jurila za sadržajem, a onda se vraćala, sve sporije i sporije. Dok, na kraju, nisam ostala prikovana sopstvenim mislima.

Ovo nije recenzija; niti sam kvalifikovana, niti imam ambicija za to i niko je tako ne treba shvatiti.

Za „Knjigu o Ljubinku“ njene pravi recenzent Svetlana Fucić kaže da je „ovo kazivanje, ustvari, antiratna priča, roman koji nas polako ali izvesno uvodi u različite degradacije ljudskog bića, ali nam istovremeno govori o ljubavi, poštenju, moralu – ukratko, o svim onim vrednostima na koje smo, primorani životom po tuđem diktatu, negde zaboravili“.

Pa još, negde pri kraju recenzije, Svetlana Fucić dodaje da je „Knjiga o Ljubinku“ ....“Roman o ratu – a protiv rata, o pobedi života a gubitku ljudskog dostojanstva, roman, donekle, i o smrti kao izboru – da bi se sačuvao smisao bitisanja, koren i tradicija jednog naroda.....“
                        
Sjajno rečeno, iako je po meni ovo najmanje roman o ratu, mada jeste roman protiv rata. No, da ne cepidlačimo.....

Ljubinko, očito pišćev deda, bolje rečeno ĐED, odslikan je živim bojama, a opet prirodno, jednostavan, a upečatljiv, dosledan svojim tvrdim moralnim načelima, a ćutljiv, čovek koga valja godinama znati, da bi ga mogao razumeti.

Prošao je Ljubinko težak hod po mukama....Od detinjih dana, kada mu je jedino valjda istinski bilo lepo, jer mu je glavno zaduženja i briga bilo da se brine o stoci, preko odrastanja u patrijarhalnoj porodici, sa ocem – neprikosnovenom glavom kuće i izrazito dominantnom majkom, koja bez roptaja vodi brigu o sve jačem domaćinstvu, deci iz dva braka (Ona je Stevanu druga supruga, prva je umrla na porođaju), sinovima, kćerima, snajama, zetovima, unucima, porodicom i prijateljima....

Pa je, na majčino insistiranje morao da izvrši krvnu osvetu, da spasi čast porodice, počeo da robija 9 godina, koliko mu država za to izrekla, pobegao od sigurne smrti, najpre Kosti Pećancu, a kasnije, kada je, kako sam kaže video da Pećanac šuruje sa Nemcima, otišao u partizane, gde je, nekoliko puta ranjavan, ostao sve do 1947. godine čisteći novu mladu zemlju od kačaka, uspeo da 1950.godine zapadne u ralje informirovskih razmirica i zaglavi Goli otok, punih 5 godina, odakle je pušten kao „nepopravljiv“, izdržao i godinu dana „gubitka svih prava, osim roditeljskog“, BIO ČOVEK KOJI NE POSTOJI.....

Dakle, ostao bez posla, umalo bez stana, žena mu Natalija ostala bez posla, a čeljad valja hraniti i oblačiti, kasnije i bez boračke penzije, on koji umalo nekoliko puta glavom nije platio za ideale sveopšte jednakosti, gde će biti slobode i dobra za sve podjednako, kako je čvrsto verovao i niko mu nije mogao, a niti smeo, govoriti i dokazivati drugačije.

Sve to izdržao Milutin, sa vernom i odanom mu ženom Natalijom, polupismenom, a premudrom ženom, uspeo da se ekonomski nekako oporavi, svu decu iškoluje, da dočeka unuke da mu odrastu. Jedino ga Nata pretekla, pa umrla par meseci pre njega. Nije  dugo čekao da ode za njom.

*********************

Teška priča, ali ništa teža no mnoge slične, o kojima se već puno pisalo i govorilo. Jeste faktografska, ali relativno štura; onaj ko hoće da sazna više o Golom, neka čita Mihajlovića, neće se znanjem mnogo od ove knjige ovajditi.

Šta je to što je čini tako posebnom i ne da mi mira, poput prosutog sitnog peska u postelji – ne vidiš ga, a svako ti zrnce smeta?

Verovatno zbog toga što se iza jednog romana, dobrog, ali sličnog mnogima, krije drugi, filozofski traktat o nama. Poput persijskog tepiha, gde na 1 dm2 ima 100.000 čvorova, tka nam autor priču iza priče, daleko važniju od samih Ljubinkovih muka, koje on prima bez muke i roptaja, skoro da se i ne žali na njih.

 Lajtmotiv celog romana je definicija čojstva i junaštva, koju je dao Marko Miljanov -  Junaštvo je branit sebe od drugih; čojstvo je branit druge od sebe. Jedno bez drugog ne mogu.
                      
Kao što ni Ljubinko, živeći svoj tegoban život, nit uspeva da sebe odbrani od drugih, isto tako ni svojim postupcima, kako god opravdani bili i predstavljali sticaj nesrećnih okolnosti, ne može da odbrani druge od sebe. Dakle, pošten i čestit do srži, a opet je bio povređivan i povređivao svoje najmilije, one koji su to najmanje zaslužili.

Neizbežno nam preostaje da počnemo izvrtati svoje duše i, redajući postupak po postupak, pitati se koliko smo, branili sebe od drugih, a koliko smo druge odbranili od sebe. Kao da daleko preteže da smo uglavnom sebe branili od drugih, sve manje hajući za druge, u poslednjih četvrt veka ponaročito.

Jesmo li se skoro zapitali, koliko smo, smatrajući da branimo sebe, povredili druge, „makar“ i rečju. Nisu ovi navodnici omaška, niti slučajnost, izgubili smo osećaj koliko reč ubija, koliko psovka ponižava, koliko arogancija degradira? Imamo li prava na to?

Ne citira autor slučajno, pre večine od svojih poglavlja, ili „slika“ kako ih je nazvao, Stari zavet.

Upravo Stari zavet, za razliku od Novog zaveta, izričito kaže „Oko za oko, zub za zub“. Novi, pak, zavet miroljubivo savetuje da „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“ i „Ko te udari po jednom obrazu, okreni mu drugi!“

Ha, kako da ne. Lepo to zvuči, sve dok čovek ne dođe u poziciju da  se njemu ili nekom njemu bliskom desi tragedija. Onda trenutno zaboravlja na opraštanje i okretanje drugog obraza.

Krvna osveta, kao rak-rana izjeda naš narod vekovima i vekovima. Pitanje je da li je to isključivo naša tekovina ili je zla relikvija, koja  se provlači hiljadama godina, još od vremena Starog zaveta. Ljubinkova golgota i počinje baš krvnom osvetom, koju mu naređuje majka (?!), jer „krv ne sme ostati nevraćena", krah, gde najveći ceh plaća njegova porodica.

Jedina osoba, koja je tada Ljubinka pokušala privesti čojstvu je upravo njegova žena Natalija „uglavnom koristeći reči: Bog i savest. Vrlo brzo se ispostavilo da je Ljubinko sa bogom raskrstio, a savest prevario.

Savest i opravdanje za sve postupke mogu lako da se prevrnu u korist želje.“

I, iako to pisac ne pominje direktno, valja se setiti onog dela Starog zaveta, kada Jevreji, nakon što ih je Mojsije proveo kroz Crveno more, koje se razmaklo pred izabranim narodom, omogućivši im da izbegnu ropstvu i sigurnoj smrti, zaboravljajući njegova upozoravanja da se ne klanjaju idolima, da ih ne zaslepi zlato i moć, već da veruju samo u onoga, čije se ime ne izgovara, podležu iskušenju alkohola, lažnih proroka, bludi i razvrata, pa stvaraju novi idol – Zlatno tele, kome se počinju potčinjavati i klanjati, zaboravljajući ko ih je spasao i dao im mogućnost za novi, bolji i mirniji život....Od tada počinje njihovo lutanje pustinjom, dugo 40 godina.

Interesantan je i naizgled neprimetan način, na koji nas autor vodi stazom naše propasti; onda kada smo, posle II svetskog rata uništili jedan moral, menjajući ga nekom kombinovanom budalaštinom svega i svačega, koje je sve bilo veliko ništa. Ništa po sadržini, nemerljivo veliko po posledicama.

Sam se Ljubinko suočava sa apsurdnom surovošću sistema, za koji umalo glavu nije dao, kada boravi na Golom....Kada doživljava da mu Uprava kazamata jasno stavlja do znanja „da rad nije kazna, već privilegija. Prava kazna je nerad.Ali još veća kazna od nerada je uzaludni rad“.

Prolazimo li ponovo kroz vaspitne metode Golog otoka, sa tolikim procentom nezaposlenosti? Gde ljudi preko 40 godina više ne trebaju nikom, prestari su, a oni preko 50 se već smatraju okamenjenim fosilima....... Sa tolikim procentom prividne zaposlenosti, za koji se mesecima ne dobija ni jedan dinar ili neki sitniš, pa shvatiš da gde si bio - nigde i šta si radio – ništa.

I gde je rad – zaista privilegija.  Pri tom, kao da nikom nije bitna sirova nekompetencija, kombinovana sa arogancijom i drskim neznanjem.....

Jesu li nas stigle kletve pobijenih zbog ubrane jabuke u tuđem vočnjaku ili ukradenih opranih vunenih čarapa sa štrika, koji uze jedan 18-godišnji momčić od borca, jer mu je, reče „bilo hladno“, a Ljubinku, koji je izrekao smrtnu kaznu trebalo preko 30 godina da, gledajući opštu pljačku, ničim kažnjenu niti obeleženu kao lošu i kriminalnu delatnost, dakle, nečim sasvim prihvatljivim i normalnim, kaže „nisam se ja za ovo borio!“

********************

Sve je išlo skoro neprimetno lagano. Ali zato neumitno.

Najpre je narod zakačila rekvizicija. To je ono kada neki ćata u srezu, koji kao da je u samom carskom Beču rođen, a ne u istom blatu, kao i njegovi dojučerašnji suseljani, odreže po svakom domaćinstvu koliko mora dati novoj državi – žita, vune, živadi, voća.... svega onog, što je seljaku omogućavalo da preživi, da namakne koju paru za ono, što sam ne može proizvesti. I niko ne pita imaš li – tvoja je obaveza tolika i tolika, pozajmljuj, kradi, radi šta znaš, ali država mora biti namirena. Ista ta država, koja nikada ne bi ugledala svetlo dana, da njenu avangardu nisu hranili, sakrivali i pomagali baš ti isti seljaci, koji su zbog i najsitnijeg dela neizmirene obaveze posle prebijani po zatvorima, robijali i oduzimana im dedovina. Za 50 kila nepredatog, a razrezanog žita – ode njiva, ona koju si godinama obrađivao, tepao joj, molio je da rodi...
I nikad dosta, uvek je ostajalo nešto što se moralo platiti. Turci su svojevremeno od raje uzimali desetak, aga, kom su se morali pokoravati još desetak.

A onda, kada je, je li, čovek bio slobodan i jednak, kada je svima pripadalo po zasluzi, kako je to na sav glas propagano, polupismena Ljubinkova žena Natalija morala je konstatovati da „ćemo samo našu muku plaćat novim desetkom letine.  Desetak letine davat ćemo na vršalicu, a desetak već dajemo na mlin. Tako će smišljat kako da uzmu desetak po desetak, sve dok nama ne ostane desetak.“

Pa se ispostavilo da je Ljubinkova žena, koja se nikad mužu usprotivila nije, bila potpuno u pravu. A njemu je trebalo više od 30 godina da joj prizna kako nije pogrešila, nesvesno potvrđujući da je i sam toga bio svestan, samo što to sebi dotad nikad priznao ne bi, govoreći da je počelo „odma poslije rata, kada narediše da se razdvoji oficirski i vojnički kazan.“

Otada, pa do dana današnjeg, nikada država, koja god bila i kako se god zvala, nije položila račun koliko je para prikupljeno, na šta sve potrošeno i koliko se i pod kojim uslovima zemlja zadužila. Kao da je taj narod nečiji tuđi i neprijateljski, a ne njihov, onaj koji ih je birao, uvek se opredeljujući između manjeg zla.

Jer, kako reče Ljubinkova kćer, a piščeva majka Jula, „Sa Turcima smo ratovali za desetak, a ove naše bitange napraviše tako da desetak ostaje nama, a ostalo otimaju oni...Dokle, bre! Dokle?“

Kada se počelo sticati, kada su jedni naglo odskočili na površinu, dok je većina tonula sve dublje i dublje, pomoći više nije bilo.

Zaboravili smo, kao da ga nikad nije ni bilo, vreme kada smo bili siromašni. Što se više sticalo, jedino što se želelo, bilo je – još...Još svega....I onda više nismo mogli da se radujemo onome što imamo, čeznući neprekidno za onim što nemamo. Samo, surovo je to okvalifikovala Jula, kada je svom sinu rekla da se vremena menjaju....“A jedino vreme ima odliku da nije obnovljivo. Sva druga materija može da se pretopi i vrati u prvobitno stanje, ali vreme – vreme ne može.“

Pa smo zaboravili da se smejemo. I da se znamo osmehnuti, uz pozdrav, prodavcu u radnji, gde kupujemo ili na pijaci....Da se iskreno, uz smešak, izvinemo, kada nehotice nekoga gurnemo, kada se zamislimo, opsednuti svojim brigama. Mirno i bez griže savesti zaobilazimo one, što padnu na ulici, nazivajući ih pijandurama i bitangama. Umesto da pokušamo pomoći. Ne znamo mi više kako to izgleda. Štiteći sebe, prestali smo da štitimo druge od nas. Bacili smo u blato, izgazivši ga još pritom prljavim nogama i čojstvo i junaštvo.

***********************

Mnogo je strma nizbrdica, kojom smo krenuli, pitanje je gde ćemo se zaustaviti. Jer, više ne verujemo. Nikome i ni u šta. Ne verujemo više ni sebi samima.

Upravo na taj način u romanu daje konačnu dijagnozu stanja baš Ljubinkova Jula, kada podseća svog sina, autora, KAKO i ZAŠTO.

„Njegov (misli na svog oca Ljubinka, prim. autora teksta) đed je verovao u Boga, njegov otac u Srpstvo, on u komunizam kao pravednije društvo. A mi? Mi ne verujemo ni u šta, ali mi smo utrli put da naša deca veruju u zlatno tele....U šta će verovati naši unuci?“

Ako ih uopšte budemo mogli razumeti, jer nam se deca rasuše po belom svetu.....


slika skinuta sa Interneta


„Jedino što mi dobijamo od vremena je iskustvo. A svo naše iskustvo umire sa nama....Šta će onda da ostane iza nas? Automobili? Kuće? Drumovi? Sve će to da bude urušeno i pretopljeno....Iza nas će ostati samo naše reči i ništa više.... A i to, samo ako ima ko da ih sluša....Ako ima ko da ih peva ili da čita.....“

E pa, izgleda da ima. Ispunio je Milan Milićević pisanjem ovog romana Ljubinkov i majčin amanet.

**************************************************************