NI tada, dok se tak zamomčio, ni godinama kasnije, kada mu je kosa
dobrano bila prošarana sedim vlasima, nije bio u stanju verovati da mogu biti
dve kuće, koje deli samo prašnjava ulica sa uskim kaldrmisanim trotoarom, jedna
preko puta druge, a dva toliko različita sveta, da se jedan sa drugim nisu
mogli ni uporediti, a kamoli smatrati jednom, makar i širokom, celinom.
Živeo je sa majkom i mlađim bratom u maloj, urednoj i skromnoj kući od
naboja, gde su sa ulice bile samo dve sobe – jedna veća, druga mala, tek da
krevet stane u nju i velika komoda sa ladicama, od pune orahovine, teška kao
tuč, da je i on jedva pomerao, kada je majka spremala....Drvena kapija, široka
tek toliko da u nju uđu zaprežna kola, koja su im jednom godišnje donosila drva
i kroz koju je majka isterivala onu jednu kravu-hraniteljicu, svakog jutra na
ispašu, da bi je negde predveče dočekivala i tepajući joj, davala svežu travu,
dok je vodila do štale, da joj isprazni puno vime dragocenog mleka....Mali,
popločan starim keramičkim pločicama još od ko zna kad, hodnik, oivičen crvenim
muškatlama, iz kog se ulazilo u kuhinju, zemljanog poda, prekrivenim sa par
krpara, majčinom rukom tkanih, u kojoj se neprekidno boravilo, jer se jedino
ona i grejala....U produžetku, kačara, sa podrumom, prekrivenim velikim drvenim
poklopcem, u kom se čuvao krompir i luk, a na policama duž zidova zimnica,
kojoj je smela prići samo mati, sa velikim stolom, duž celog jednog zida, na
kom je majka presipala mleko i pravila sir. I na kraju, jedna dograđena
prostorija za isečena drva, gde su nasađivane kvočke u drvenim plitkim
kutijama, prekrivenim slamom, a odmah posle nje daščana kapija – ograda, koja
je vodila u drugo dvorište, po kom su carevale kokoške i stajala malo naherena
štala za njihovu kravu Belku. Nešto malo bašte, koja ih je sve hranila i – to
je bilo to. Mogao si sve obići za desetak minuta srednje brzog hoda, pa mu
nikad nije bilo jasno zašto se majka stalno žalila kako je bole noge, dok ih je
uveče, prošarane kvrgavim venama, što bi ponekad znale i prokrvariti (to se
trudila skrivati od njih dvojice) potapala u limeni lavor, osvrćući se da vidi
šta oni rade, prikrivajući uzdahe umora i , verovatno, bola.
To su valjda bili i jedini trenuci, kada je viđao svoju majku da sedi,
a ništa ne radi. U nevelikoj kući je stalno bilo posla – kad se pošalje krava
na ispašu, pristavljao se ručak, jer je vatru palila rano izjutra, još onako, u
spavaćici, ovlaš prekrivenoj starim kaputom, očevim... Pa onda hranjenje
živine, odlazak u baštu na okopavanje, plevljenje i zalivanje, izuzev kada je
išla kod nekoga da radi, u nadnicu, za malo slanine, koju su jedino tada viđali
i sladili se njom. I, kada je išla da obrađuje onu njihovu jedinu njivu, uvek
sejanu kukuruzom, koji bi im jedini donosio nešto prihoda, da se kupi u prodavnici,
koja mu je uvek ličila na vašar obilja, ono što se ne može zasejati i odgajiti.
Večeri su provodili uz radio, onaj veliki „Rudi Čajavec“. On, a kasnije
i brat, kad je stasao za školu, radili su domaći, a mama štrikala ili šila, „na
ruke“ njihove pantalone i košulje, kad je bilo para za novo...Obično je krpila
poderotine, neobjašnjivo česte kod dva živahna, ali uvek poslušna dečaka. Pre
toga bi majka pomuzla Belku, presula mleko u sjajne, oribane limene kante, pa
dočekivala redovne kupce, one što su kupovali obično po 1 litar i spremala sir.
Nakon domaćeg, tanka večera – šolja mleka i parče hleba, namazanog džemom, koji
je ona kuvala od ono malo voćaka, što su rasle u dvoištu (sira su večerali
dvaput nedeljno, bilo ga premalo i uvek bio preskup, da bi ga redovno jeli) i –
odlazak u hladnu sobu, kada bi majka u ledeni krevet stavljala ugrejani na
šporetu crep, zamotan u čistu krpu, da se soba malo smlači, i spavanje u
mirisno čistoj posteljini, pranoj svakog petka, uštirkanoj, sa mirisom na
bosiljak i dunje, žute, na masivnom orahovom ormanu.
I tako svaki dan. Osim na nedelju i velike praznike, kada bi se na
stolu našlo koje jaje i malo mesa, obično pileći paprikaš, jer je to bilo
najizdašnije.
Oca jedva da je pamtio.....Onako, maglovito se prisećao visokog,
stasitog čoveka, uvek nasmejanog, u čijim bi rukama vrištao od smeha, dok bi ga
bacao skoro do plafona, guste tamne kose, sa lepo oblikovanim brkovima, oca
koji je mirisao na duvan i sapun.....Jedva da je i progovorio, kada se jedne
noći tata samo nije vratio kući – nikada se nije znalo kako je stradao, od čije
ruke, ili majka nije htela da kaže....Samo su, pored njegovog kaputa, starog
vojničkog šinjela, još od njegovog oca iz prvog velikog rata, našli njegovu
tabakeru za cigare, sa njegovim monogramom, kojom se ponosio i od koje se nikad
odvajao nije. Brat ga nije ni video, bio je posmrče, rođen 4 meseca nakon
očevog nestanka. Samo ih je na njega podsećala fotografija sa venčanja njihovih
roditelja – njih dvoje, mladi, lepi, zaljubljeni i nasmejani, koja je ponosno visila na zidu one velike sobe,
jedine u kući, koja je na podu imala drveni patos.
Nikada nisu bili gladni, jer se za njih uvek nešto našlo. Ali, nikada
presiti...Živeli su, srećni sa vrednom i požrtvovanom majkom, svesni da ne mogu
imati više. I obojica se nadali lakšim i lepšim vremenima.
**************************
Njihove komšije su imale jednu od najlepših kuća u selu, neuporedivo
veću od njihove sirotinje, uvek uredno i lepo okrečenu, ofarbane kapije i
prozora, zidanog bedema, iznad kojeg su se nazirale voćke i cvetno žbunje.
Domaćin, jedan od funkcionera u selu, poticao je iz velikog grada i
bogate porodice zlatara, koja je mahom ostala u starom kraju, a on morao bežati
sa ženom i decom, jer je upao u krug komunističkih ilegalaca, da i sebi i njima
spasi glavu. U kući su živeli još njegovi roditelji. Žena tiha, vredna,
izuzetno uredna, koja je retko i izlazila van kapije, ćerka, mlađa od njega dve
godine, koju je samo par puta video na ulici, kada ju je neko od četvorice braće,
već oženjenih i svakog sa posebnim domaćinstvom, pratio od škole kući. Ni ona
ne bi nogom kročila napolje, da nije morala ići u školu i to 8 razreda, kako je
zakon nalagao i otac ga morao poštovati. Bila je mnogo mlađa od braće, rođena
onda kad su joj se roditelji i prestali nadati, da će ikada dobiti kćer, tiho
je bivstvovala u zatvorenoj porodičnoj sredini, gde bi retko ko i dolazio, osim
najbližih.
Nikada mu nije bilo jasno kako je majka uspela da ga, posle završene
osmogodišnje, pošalje u srednju školu. Istina, putovao je svaki dan, odlazio
ranom zorom i vraćao se uveče, jer je autobus samo tada dolazio i odlazio iz
sela. Ćutao je, bez roptanja ustajao, smrzavao se na stanici, učio iz
pozajmljenih knjiga, svestan da samo tako njih troje mogu lakše živeti, jednom,
kad on stasa i počne raditi i zarađivati.
Bilo mu je 16 godina, kada je prvi put malo bolje pogledao svoju mladu
komšinicu, kad je kliznula na ledenom pločniku, skoro kod same ulazne kapije, a
on potrčao da joj pomogne da ustane, preduhitrivši njenog brata. Tada je prvi
put dobro pogledao njeno lice, svetlo i nežno, poput tek pomuženog mleka,
krupnih, malo iskošenih zelenih očiju, rumenih sočnih usana, koje su bežale
uvek u osmeh i zlatne kose, kao tek dozrelo žito. Spržila ga je njena ruka, kad
se prihvatila za njegovu, pokušavajući da povrati ravnotežu na klizavici,
glatka, nežna, topla....I pogled onih čudesnih očiju, koji ga je podsetio na
ozelenele obale Dunava, prodirući mu do dna duše. Za nekoliko trenutaka, koliko
je sve to trajalo, prvi put je zaista pogledao neku devojku i znao da će,
koliko god da živeo, ona za njega uvek biti pojam lepote i ljupkosti. Brat je
odmah preuzeo, zahvalio mu se, nju izgrdio što je nepažljiva i – uveo u kuću,
zaključavši vrata.
***************************
Posle tog jedinog puta, nije je video sve dok nije završio srednju
školu. Ali je zato uvek mogao čuti njen prekrasni glas, dok je pevala, negujući
cveće u dvorištu. Te pesme, koje su bile jedini trag njenog prisustva, nikada
dotle nije ni čuo – niti na radiju, niti od bilo kog drugog. Najdraža joj je
bila jedna o jorgovanima i đerdanima, nju bi najčešće čuo.
Onako kradom, da ga mati ne otkrije, raspitivao se o svojim komšijama,
obzirom da je ona svake večeri nosila kanticu mleka njihovoj kući, ponosna što
jedna tako uredna i ugledna porodica uzima mleko baš od nje, jedne od
najsirotijih u selu. Pa mu mati pričala o, njoj dotad neviđenim, raskošnim i
prečistim sobama, patosa izribanog i žutog kao one dunje, što su mirisale na
ormanu u njegovoj sobi, prekrivenom vunenim serdžadama, velikim okruglim i
niskim drvenim stolovima, uvek punih tacni sa rahatlokumom i jabukama, crvenim
kadifenim zavesama, koje bi navlačili uveče na prozore, a skupljali izjutra, da
bi svetlost ulazila kroz čipkane zavese, koje niko drugi u selu nije imao.
Hvalila je majka njihove komšije, kao čestite, poštene i porodične
ljude, gde se reda zna, gde je očeva reč bila zakon, tako da se majčina nije
skoro ni čula, gde se iz porcelanskih fildžana pila kafa, tek ispržena i
samlevena u sjajnom poput žeženog zlata, mlinu, niskim sećijama uz zidove, gde
su sedeli samo stariji, dok je mlađarija mogla samo sedeti na savijenim
kolenima pored niskog stola....Devojke su radile ručne radove, mahom vez, praveći
svoju devojačku spremu. Jednako sa drugima, radila je i ona, učeći nove šare sa
šarenim „fulom“ – koncem za vez, koji se tako teško nabavljao. Učila je mati da
kuva i mesi, osim toga, drugo ništa radila nije. To je bilo prepušteno mnoštvu
„rodica“, što iz sela, što iz zavičaja, od kojih bi uvek najmanje po jedna, a
obično i dve boravile kod njih, pomažući i radeći sve poslove po kući, kako one
lakše, tako i teže, dok se ona, osim ručnog rada, isključivo bavila cvećem. To
je volela, išlo joj je od ruke i svaki cvetak u dvorištu i na prozorima, kao da
je rastao i opijao bojom i mirisom isključivo njenom zaslugom. Dvorište se
šarenilo od prvih narcisa i lala, preko jasmina i jorgovana, pa ruža i
muškatli, od ranog proleća do kasne jeseni. Naročito je volela razbokoreni
jorgovan, blizu bedema, toliko visok, da se i sa ulice mogao dohvatiti i
omirisati. Svom cveću, kakvim ga je osećala,
uvek je pevala i tepala, znajući da joj ono tu pažnju i ljubav još više uzvraća
mirisom i lepotom.
 |
| Sve fotografije na postu dodate su sa GOOGLE pretraživača |
Iz kuće, pogotovo otkad je završila školu, nije izlazila. Tada je bilo
sasvim uobičajeno da devojka, stasala ili ona koja stasava za udaju, bude kod
kuće i priprema se da bude supruga i majka, da, kad joj vreme dođe, vodi svoju
kuću, onako kako je mati naučila.
I pitala se zašto, kad joj neko u kući spomene brak i svadbu, pomisli
na stasitog momka iz komšijske kuće, kog je često gledala kroz bele čipkane
zavese, onako kradom, da niko ne primeti i ne prebaci joj kako bruka i sramoti
familiju. Onaj trenutak, kad su im se pogledi susreli, kad joj je pomogao da
ustane, dotakao je i trajno obeležio i njenu dušu.... Sve i da je htela, nije
nikako mogla zaboraviti njegove zadivljene oči, onda, kad su se prvi put
dodirnuli i pomilovali pogledom.
Zato nije mogla dočekati veče, kad njegova majka donosi mleko, da je
posebno ljubazno pozdravi, dočeka i ugosti....Gledajući nju, videla bi onog ko
joj je zarobio misli i dušu.
***************************
Išlo je vreme tiho, ali neumitno, već je počeo dva puta nedeljno
brijati stidljivo izrasle malje na bradi starom očevom britvom, srednja se
škola bližila kraju, a njegovi drugovi i drugarice se krišom pogledavali,
razmenjujući kradomice prva ljubavna pisma, kada je shvatio da se ni u jednu
devojku, ni u svom razredu, ni u školi nikad zagledao nije. Sve su mu bile
simpatične, ali, osim toga – ništa više.
I tek je onda morao sebi priznati da je, u stvari, godinama zaljubljen
u svoju prelepu komšinicu....Da mu njeno lice i glas ne izlaze iz uma i razuma,
da mu je svaka slobodna misao upućena samo njoj i nijednoj drugoj.
Da nema dana, kada izlazeći iz kuće, ne osluškuje hoće li negde do
njega dopreti zvuk njenog umilnog glasa, da kod svakog stabla jorgovana, na
koje bi nailazio, ne oseti njeno prisustvo, jer se pored njih najviše i bavila
i pevala.
Svaki slobodan trenutak, kada nije morao ići u školu ili pomagati majci
u kući, koju je, faktički, sada ustvari potpuno vodio on, provodio je u
prirodi, najradije idući na Dunav. Tu, na obali, obrasloj svilasto mekom
travom, uvek tako zelenoj i svežoj, blistavoj od šarenog poljskog cveća, dok mu
je vetar hladio vrelo lice, osluškivao je ptice i šum talasa, što su udarali o
kamenitu obalu i odasvud je dolazio šapat sa njenim imenom i njenim glasom.
Uspomena na onaj susret sa njom i njihov jedini dodir ne samo da nije ocvala,
već je sve jače i jače bujala u njegovoj duši.
Trčao je kroz zrela polja, šapućući njeno ime, tepajući joj, vičući
kako je voli...Samo su jata ptica, koje bi uznemirio, bila svedoci njegovog
ushićenja.
Nekako samo od sebe, ležeći u svom toplom i ušuškanom krevetu, dok se
siva zora pretapala u maglovito jutro shvatio je da jedina devojka, koju može
prstenovati, oženiti, izroditi sa njom decu i provesti život, može biti jedino
ona.
*************************
Onda je malo bolje počeo gledati roditeljsku kuću, shvatajući po prvi put
koliko je siromašna i neugledna. Uredna, koliko god su to mogli postići, jer
para za bilo kakve radove na uređivanju, a kamoli dogradnji, nije bilo, ali
mala, neugledna, vrištalo je njihovo nemanje iz nje.
A njena? Onako lepa i velika, blistavo okrečena i ofarbana, iz koje
nisu dopirali nikakvi drugi mirisi, osim mnogobrojnog cveća i rascvetalog
behara, kada mu je bilo vreme, kao da mu se rugala govoreći mu da siromašak kao
on, nije zaslužio ni da je gleda, tek da uđe unutra – nikad.
On je odrastao uvek uz ono najnužnije, otkad zna za sebe radio od jutra
do prvog mraka, drugačiji život mu je mogao biti samo san. Bez oca, samo sa
majkom, povučenom od sveta do krajnosti, da bi sinove zaštitila od seoskih
ogovaranja, sa bratom, kog je valjalo još odškolovati i dati mu hleb u ruke...
Ona? Prelepa, mažena, pažena, rasla i odrasla u svili i kadifi, nikada
nogom u somotskoj papuči u blato nije stala....Kolenovićka!
Šta on to njoj može pružiti, kada živi kao princeza u kraljevskom
dvorcu?
Spavanje u hladnoj sobi, sa nekoliko krpara na podu, sve majčinim
rukotvorinama, kuhinju, koja se jedina grejala i gde se i kuvalo i jelo i
jedino i moglo boraviti, leti i zimi?
Paljenje vatre, mužnju mleka, okopavanje, sejanje i plevljenje bašte,
da bi se imali čim ishraniti?
Okopavanje kukuruza, kada upeče sunce, mozak da ti sprži, a zemlja
tvrda, ako zamahneš motikom jače,da je probiješ, posečeš nežnu stabljiku.....I
branje, mučno i naporno, kada ti suvo lišće iseče ruke finim, tankim, a tako
bolnim ogrebotinama, sve do lakata, dok ti leđa pucaju kada ubacuješ nabrane
gomile u kola, a posle opet izbacuješ, pa nosiš na tavan.....Po tri puta ti
jedan klip kroz prste prođe, pa od umora ne možeš zaspati?
Od ono malo gotovog novca, što se prikupilo od prodaje mleka i sira, kukuruza,
moglo se kupiti samo nešto za kuću....Kako je, onda, mogao i sanjati o zlatnoj
burmi, koju će joj staviti na prst na venčanju, njoj, okićenoj sjajnim zlatom,
biserima i draguljima, najlepšim što su generacije zlatara mogle obezbediti
kćeri jedinici i lepotici....
Je li to dobar život, koji joj je tada jedino mogao ponuditi i
obezbediti?
Nije ni trebao odgovarati na svoje dileme. Koliko god da tražio bolja
rešenja, istina se nametala sama od sebe.
*********************
Skoro čim je
maturirao, doneo je poštar pismo, plavo i zvaničnog izgleda, u kom je krupnim
slovima pisalo „DOMOVINA TE ZOVE“....Valjalo je odslužiti vojsku i to cele dve
godine.
Kada čovek dospe u
zrelo doba, godina dana proleti, dok dlanom o dlan udariš. Ali mladosti – i jedna
je preduga, a dve..... cela večnost.
I, ode on da služi vojni rok, negde na kraj Makedonije, skoro kod same
granice. Posle ispraćaja, što mu ga priredilo celo selo, donoseći svako po
nešto – svi su znali da njegova majka, od ono svoje sirotinje to ne može ispoštovati,
koliko god običaji nalagali i zahtevali. Kad su svi zajedno dopešačili do voza,
nije bilo onoga ko mu nije tutnuo u džep po par novčanica, „da se nađe, vojniku
je para uvek potrebna, da ne moli goreg od sebe za cigare i pivo“. Iako se
protivio, pišući joj da je put previše
skup i naporan za nju, došla mu je mati na zakletvu, cepteći od ponosa i sreće
što je dočekala da podigne i vidi sina,
kao vojnika, preznojavajući se na velikom planinskom kamenom platou u novoj,
nevešto sašivenoj cicanoj haljini, isfrizirana, stežući malu tašnu sa voznom
kartom i nešto malo crkavice, da joj se nađe za put...Dok je plakala, grleći
ga, posle gromke zakletve nekoliko hiljada skoro golobradih momaka, u
uniformama, na koje još nisu svikli, osetio je njene kosti pod rukama,
shvatajući koliko je lomna i mršava i zapitao se kako je samo uspela skupiti
pare za put, za novu haljinu, za paket, pun đakonija, koji mu je donela iako je
molio da to ne radi, jer je „hrana dobra, ima svega dovoljno, a vama teba više
nego meni, ja ovde imam sve što mi treba“. Bio je itekako svestan da će i nju i
brata, ovaj put koštati bar mesec dana jedenja golog pasulja i krompira, a opet
je bio presrećan što nije bio sam, jer je svakom njegovom drugu neko došao.
Tada je, posle ko zna koliko godina, onako bolje pogledao i video da je žena,
koja ga je rodila, još uvek i mlada i lepa, iako umorna i istrošena od silnog
rada. Dok ga nije ispuštala iz zagrljaja, brišući suze, koje su neprekidno
tekle, iako mu je obećavala stalno kako će prestati, tutnula mu je u džep
svečane unifome paketić, umotan u tanku belu hatiju, govoreći mu kako mu je to
pozdrav iz komšiluka.
Nije mogao dočekati da ostane sam i otvori maleni zamotuljak, mekan i
tanak....U ruci mu se našla maramica od svilenog belog šifona, obubljena tankom
čipkom sa izvezenim jorgovanima...Gledao je neverovatno sitan i precizan rad, raskošno
lepe nijanse ljubičaste, prineo ga licu i osetio nežan, a ipak tako intenzivan,
miris onih čudesnih cvetova, kojima se njegova, tako često sanjana, dragana
pesmom obraćala. To mu je bila najvednija stvar, koju je uvek nosio sa sobom,
pored majčine i bratove slike, ta, njenom rukom izvezena maramica, koju je u
dugim vrelim noćima prinosio licu, udišući njen miris, milujući ono što su
njene ruke mesecima, verovatno kradom, držale.
Zato mu je i prošlo sve u magnovenju....Nije primećivao vrele dane,
niti ledene noći, nije mu smetao sneg, rano ustajanje (ne pamti da se i kod
svoje kuće ikad naspavao, koliko je mogao i želeo), pranje ledenom vodom,
odlazak na naporne marševe pod punom opremom, noćno stražaenje....Sve to kao da
je polazilo mimo njega, kada je pred očima imao samo nju i dušu mu prožimao
njen miris i smeh....
Ljubav je ta koja od nas načini nadljude, potpuno neosetljive na bol,
glad, vrućinu, hladnoću...Kada volimo, ništa nam ne smeta, sve sa osmehom
možemo podneti – umor, neispavanost, glad......Sve je to nebitno, kada srce
kuca samo za jednu jedinu misao – da će doći dan, kad će zauvek pripadati jedno
dugome.
********************
Jedva da je i primetio, kad je došlo vreme „da bude otpušten“, jer je
domovini odužio svoje. Na nagradno i redovno odsustvo nije išao, previše je to
koštalo, niti je mogao niti želeo majku izložiti tom trošku.
Vrativši se kući, dok je jeo pitu zeljanicu, jelo koje je dobijao u
retkim prilikama, jer je majka retko nalazila vremena da još i testo razvlači,
pored svih silnih poslova, zbog kojih ni jednu zoru prespavala nije, a često bi
noć duboko odmakla, dok bi sve poslove završila, pričala mu je novosti iz sela – ko je umro,
ko se oženio, ko je otišao u inostranstvo (bilo je takvih sve više) trbuhom za
kruhom, gledajući mimo njega, ispričala mu je kako kod komšija nije dobro. Na
njegov začuđeni pogled i neizgovoreno pitanje, gledajući negde u stranu, rekla
mu je kako imaju muke sa ćerkom, već dobro zašlom u godine za udaju, koja
odbija prosce, jednog za drugim i svakom nalazi mane, kako noćima plače,
ubledela od nejela i devojačkog jada. Njeni nisu mogli razumeti šta se to
dešava sa njihovom jedinicom, dotada uvek poslušnom i umiljatom, kad je tako
jogunasta i uporna. A topi se od svima neznanog jada, kao poslednji zimski
sneg, na prvom suncu ranog proleća.
Sagnuo je glavu, krijući plamen, što mu obuze celo telo i plašeći se da
majka ne čuje snažno lupanje njegovog srca, što je pretilo da mu rasturi
raskrupnjale grudi.
Tada je saopštio majci da je odlučio ići u Nemačku na rad. Ovde, reče,
nema perspektive, osim rada od jutra do sutra, jedva da se zaradi za ono
najosnovnije, ni ona više nije jaka kao što je bila, brata treba osposobiti za
život, kuću popraviti....Mlad je, jak, ne boji se teškog rada, pa drugačije
nije nikada ni živeo, a ovde nekog boljitka ne vidi. Pa je onda stidljivo,
skoro šapućući, spomenuo da je odslužio vojsku, spreman je za ženidbu, a kako i
koju to devojku da dovede u njihovu sirotinju, kada jedva ima mesta i hrane i a
njih.
Ćutala je, sagnuvši glavu, dok
su na beli stolnjak kapale njene vrele suze. Onda je podigla glavu, pogledala
ga pravo u oči, iste kao i u njenog davno pokojnog muža, tiho pozborivši kako
je tako nešto i očekivala i daje mu svoj blagoslov da radi, ono što smatra kao
najbolje. Za sve njih.
*********************
Ona je negde pozajmila pare za put, tako da
nije sastavio ni par nedelja u roditeljskoj kući, a već se našao u vozu, noseći
olinjali kartonski kofer i platneni zavežljaj sa pečenim piletom, pitom i
flašom vode. Nemačka ga je čekala, spremna za nove radnike, koji ćute, rade sve
što im se naredi, ne zanovetaju i ne biraju poslove. I bez roptanja dirinče od
ranog jutra, do kasne večeri.
*********************
Nije znao ni reč novog, nepoznatog, odbojnog mu i štektavog jezika, ali
je pognuo glavu, znajući da povratka nema. Ili će napred ili – nikud. Brzo je
našao zemljake, koji su ga ubacili u jednu građevinsku ekipu, još brže se
uklopio, ne libeći se ni jednog posla, ne žaleći se da mu je teško i da je
umoran.
Trebalo mu je nekoliko meseci da razume ljude oko sebe, izuzev kad je
bio sa „Jugosima“, kako su ih Nemci sve znali. Sluhista, dobrog pamćenja, počeo
je sve brže i brže učiti jezik. Odmah je dobio bolje plaćeno radno mesto, tako
da je sada već svakog meseca mogao majci poslati koju marku, svestan da svaka
para njoj život znači jedan posao manje
i dan života duže.
Ni nemačke ulice nisu bile popločane zlatom, itekako se morao boriti za
svaki posao, a još više da ga zadrži. Ali, uspevao je, našavši, čak i neki
noćni dodatak – čičšćenje kancelarija u nekom osiguravajućem zavodu. Štedeo je
svaku, ma i najsitniju kovanicu, hraneći se tek toliko da preživi i živeći sa
još njih sedmoricom u baraci, sa jednim
toaletom i jednim zarđalim tušem, gde je tople vode bilo samo jedanput nedeljno.
Kuvali su ponekad zajedno, ali uglavnom svako za sebe, topla jela u ulubljenoj
emajliranoj šerpi, pripremajući meso, za koje je posle saznao da se daje psima.
Nije važno, meso je meso, krepi, daje snagu, živeo je on i hranio se još i
gore. Hleba dosta, da udavi glad i napuni stomak, jednom nedeljno neka flaša
gorkastog piva, na koje se jedva navikao i..... svakog dana tako. Živeo je za
onih par radosnih dana u mesecu - kad je
dobijao platu, kada je slao novac kući i za ona dva mesečna prijema pisama iz
domovine. Nije primećivao ni tanke, gvozdene zidove barake, u kojoj su živeli i
koja leti nikad vrelija, a zimi nikad hladnija, jednostavno se nije mogla
zagrejati, gvozdeni krevet sa ispucalim žičanim madracem, ulubljenim na
sredini, gde bi mu telo stalno bežalo, kako god da se namestio za ono malo
vremena što je mogao odvojiti za spavanje.....Jedino je sve bilo besprekorno
čisto....Zemljakinje, sapatnice njihove su na smenu čistile, ribale, prale i
peglale im posteljinu, a i odeću. Da olakšaju život ljudima, sa kojima su
jedino mogle progovoriti svojim jezikom, ponekad zapevati, uz prvi škriputavi
gramofon, kupljen od nečije ekstra zarade, oko kog su se svi okupljali subotom
uveče. Jer, jedino se nedeljom nije radilo.
Leđa su mu pucala od umora, ruke, ispucale, izgrebane, ogrubele jedva
da je i osećao, od 12-časovnog radnog dana, sa jedva pola sata pauze, a ostalo
neprekidnim radom, bez zastajkivanja. Uskakao je, gde god je trebalo, pomagao
onim sporijim, kao nadglednik i kontrolisao i podmetao grbinu, kada
zapne....Sve, samo da se posao što pre završi. Pa, onda kad se i vrati u tužnu
i hladnu baraku, legne na pola sata, da malo ispravi kičmu i opet dalje, na
drugi posao.
Ne seća se kada je poslednji put spavao više od 4 – 5 sati. Nije mu ni
trebalo. Lepše je bilo kada nju budan sanja.
Nije mu smetao ni umor, ni glad, ni hladnoća, sve je to samo
primećivao, ali nije hajao....Jedino o čemu je razmišljao, osim o njoj, bila je
najlepša kuća na svetu, koju će sagraditi za nju, kuća koju će ona opremiti po
svojoj volji i želji....... Sa cvetnim dvorištem, prepunim jorgovana, ruža i
jasmina.....Sa okruglim belim kavezima, iz kojih će cvrkutati ptice, a ona se
sa njima natpevavati.....O deci, koju će mu roditi (najmanje njih troje), a
koje će sva izgledati kao ona, majka njihova.....O svilenim haljinama za ono
njeno tanano telo, biserima za beli i dugačak, labuđi vrat i zlatnim prstenom
na svakom tananom i dugačkom prstu....Da joj obezbedi sve što joj duša ište,
samo da bude uz njega i njegova.
Da joj piše, nije smeo. Ko zna u čije bi ruke to pismo došlo, da li bi
ga ona uopšte i dobila....Sve se nadao – ono što zna on, oseća i sluti i ona.
***********************
Onda se počeo vraćati u stvarnost. Trebao ju je isprositi, trebao
dobiti njen pristanak. Voli li ona njega ili mu se samo čini? Ako i oseća nešto
prema njemu, da li je spremna odreći se svoje porodice i svoje kuće, jer bi to
bilo neminovno, njeni se nikad ne bi složili sa tim brakom, sa udajom za čoveka
druge vere, dakle, morala bi odbeći. A gde? U onu sirotinjsku kuću, koja bi
dela stala u ulični deo njene, roditeljske? Tamo, gde ima tek pokoja krpara,
greje se samo jedna prostorija, pod je zemljani, svake se večeri mora prati i
golim rukama glancati....Među onaj pohabani nameštaj, ostao od prethodnog
vlasnika, koji je ko zna gde....Da gleda neravne, pogde napukle zidove, loše
okrečene, bez moleraja, prozore sa cicanim zavesama....Da te nežne ruke ispucaju od teškog rada,
mužnje, motike....Da iz dvorca dođe u kolibu?
Jer, ako i uspe da se oženi njom, morala bi biti sa njegovom majkom i
bratom, bar neko vreme. Da je dovede u baraku, koja je jedva i za otvrdle
radnike bila, nije postojalo nikakve šanse.....A, ako zakupi stan, onda nema
više štednje, sve što zaradi će otići na život, dakle, ništa neće biti od
njihove kuće iz mašte, koje je budan snio, bar ne za još desetak godina. A, to
je toliko dugo, predugo.....
I ima li on prava da rajskoj ptici ponudi kolibu, gde će zaboraviti
pevati...
Tek tada je izgubio i ono malo sna, izgovarajući se na umor, kada su ga
pitali za bledilo i crne podočnjake. Ima li on prava na to? I hoće li njihova
ljubav, ako je i ima s njene strane, to izdržati, ili će se razočarati u njega,
u život kojim žive, početi da žali za onim što je izgubila i što je mogla
imati, da se udala za nekog, sebi ravnog.
**********************
Sa zebnjom je išao u selo, na prvi godišnji odmor u polovnom, ali lepom
„FORD TAUNUS“-u, natovaren poklonima za majku, brata....i za nju.
Dočekan je suzama radosnicama...Koliko god im govorio da prestanu,
svime je, pa i njemu, stalno lice bilo obliveno suzama.....Poželeo ih se,
dograbio je brata, kog je ovog puta jedva podigao, jer je izrastao kao mlada
vrba, ne vadeći ruku iz majčine, dok ga je drugom milovala po licu, kosi, obrazima,
kao da je samu sebe pokušavala uveriti kako joj je sin zaista tu i kako ne
sanja. Tek onda je izvadio poklone. Obradovali su se jako, nema šta, ali je
morao sebi priznati da je veća radost bila kada su ga videli i zagrlili, nego
onda, kad su odmotavali pakete, čudeći se stvarima, koje nikad videli nisu.
Još je istog dana otišao sa majkom u seosku prodavnicu, da isplati
račun, koji je umešni poslovođa otvorio na njeno ime, znajući da će ga imati ko
platiti. Nije bio neki visok iznos, ponašala mu se majka kao i do tada –
kupovalo se samo ono najnužnije, ono što se baš moralo. Platio je, svestan da
je ono što piše uvećano i da mora biti manje, ali i dalje nije bilo nešto što
nije mogao podneti. A, onda nakupovao brašna i šećera, sve na džakove, slatkiša
i mesnih đakonija, do tada za njih samo neostvareni san. I trudio se da ne primećuje
majčine suzne oči, kada su se, onako natovarenog auta vraćali kući i istovarali
sve to, pred zadivljenim komšilukom, jer je majka rekla kako nema potrebe da
auto ide u dvorište, još malo, pa će mu trebati da se provoza i obiđe prijatelje.
Trudio se da ne obraća pažnju na skrivene poglede, što su mu pržili potiljak, iz
komšijske, njene kuće, gde su se samo malo zavese odmicale na prozorima. Nju
nije ni video ni čuo.
Kada je brat izašao na ulicu, da opere auto, pred zadivljenom decom iz
komšiluka, pozvala ga je mati da popiju zajednu jednu kavu, poželela ga se,
„valja se, sine moj“. Ali, nešto ozbiljna i tiha, krenuli su mu žmarci niz
kičmu od neobjašnjivog straha, strepeći od onoga šta će čuti.
Sipala je sveže samlevenu i zakuvanu, vrelu crnu kafu, onako sa penom,
kako je najviše voleo u stae šoljice (doneo je nove, ali njih treba čuvati za
goste), prvo sagnula glavu, gutajući uzdahe, a onda ga pogledala pravo u oči:
„Sine moj zlatni, nisam ti to nit mogla nit htjela napisat....Udala se!
Morala je, već joj je babu prevršilo, kada je svakom proscu tražila i imala
mane.....Ne boj se, nije ovdje, daleko je, u njihovom gradu.....Udala se za
momka iz stare, bogate porodice, kao i njena što je, za momka kog je upoznala
tek posle dogovorene veridbe. Sve je bilo brzo – i veridba i svadba, sada ima
svoju kuću i čujem ponekad od njene majke da je stalno bolna, da ne može
spavati, iako je i muž, sa sve svekrom i svekrvom, drže kao malo vode na dlanu.
Još dok je bila ovde, pitala me pišeš li. Kad sam joj odgovorila da se javljaš,
jer šta sam drugo mogla reći, samo su joj suze grunule na oči i izjurila je
napolje, ostavljajući posluženje na pola. Možda je, dijete moje drago, čekala
nekakvog abera od tebe. Nije dugo prošlo od toga, kad sam čula da su je verili,
da je vode kod stričeva na vjenčanje i svadbu.
I moram ti još nešto reći, bolje da čuješ od mene, no od nekog
drugog....Čujem da je trudna, da to teško podnosi, kada malo osveži, doći će
kod majke, da je pazi. Dobro je što sada nije tu, ne znam kako bi ti srce
izdržalo.“
Prvo je zanemeo, ćuteći i osećajući svoje crvene , vlažne oči. A tek
posle nekog vremena, kad je zaustio pitanje, prekinula ga je:
„Šta misliš, da ništa nisam primjećivala? Pa majka sam ti, budaletino
moja jedina, znam te kako dišeš, znam kada zaustiš šta ćeš reći. Šta sam mogla
drugo da radim, do da ćutim i molim se svetom Jovanu da sve najbolje prođe,
zbog tebe, dijete moje rođeno, iako sam se plašila, ko nikad u životu.... Kako
sam te podigla od tri kila mesa, uvek razlikujući tvoj plač, jesi li mokar ili
gladan, tako te tvoja mati zna i sada.
Sinko moj, pomiri se sa tim, iz tog brašna nikad ljeba ne bi bilo. Ne biva što ne
more bit“.
Tu je noć presedeo u dvorištu, paleći na pikavcu prethodne, novu
cigaretu.
***********************
Prođe tih desetak preostalih dana odmora u čudnom magnovenju. Nije se
ni sećao koga je viđao, ko je dolazio, šta je pričao, onda kad bi smogao snage
nešto reći. I ceo put do Nemačke, nazad, prošao mu je, a da se ni jedne granice
ne seća.
Niko neće dokučiti odgovor na dilemu je li sreća ili nesreća, što se od
snova, slomljenih u paramparčad, od prazne duše i srca, pretvorenog u komad
krvanog leda ne može umreti. Pogotovo, kada si mlad, kada u tebi ima još mnogo
snage i izdržljivosti.
Sve i da je hteo prestati sa životom, znao je mora nastaviti, kako god
zna i ume. Zbog majke i brata, zbog njihovih života, koje nije smeo niti imao
pravo uništiti. Tamo, gde zastao, pre nego što će se, pun slatkih iščekivanja,
uputio u selo, morao je ići dalje. Raditi jednako, bez žaljenja, bez roptaja.
Samo mu se ponekad činilo da živi poput tovarne životinje, koja okreće dolap na
vodeničnom kamenu – od rane zore, do večeri, onda nešto pojede, pokuša malo
odspavati, makar i oči zatvoriti, dok se smenjuju slike onoga što nikad
doživeti ni videti neće, do novog jutra i novog besciljnog rada.
************************
Onda su godine počele da jure – jedva je stizao da se odmori za Božić,
uvek slavljen, praznik nad praznicima u njegovoj novoj zemlji, u kojoj je dobio
boravak, a najavljivali su mu i državljanstvo, kada bi dolazio.....novi.
Sada je već dobro zarađivao, kupio praznu baštu do njihove kuće, srušio
je, napravivši novu kuću. velelepnu, belu poput prvog snega pršiča, onog u koji
još niko ugazio nije, opremio je udobno i lepo, kupio prvo kolor-televizor u
selu. Sada mu se već majka mogla i odmoriti, otići da operiše kritične vene,
brat mu se oženio, sa porodicom živeo u toj novoj kući. Njima je obezbedio sve
što je mogao – on sam, osećao se kao da nema baš ništa.
Tek posle nekih 10-ak godina uspela ga je majka nagovoriti da se malo
zagleda u devojku iz treće ulice, lepu, vrednu, čestitu i poštenu. I molila ga,
skoro klečeći, da se oženi, da stvori porodicu, da ne zamatori kao momak. Skoro
da mu je bilo svejedno. Znao je da treba; ako će ona biti srećna, neka tako bude.
Ipak su mladost i zdrav razum učinili svoje, bio je svestan da ne može
nastaviti ovako – uvek sam, ćutljiv, povučen.....Sve je bilo brzo dogovoreno,
devojka oduševljeno pristala, svadba bila u rekordnom roku, pa se u Nemačku
vratio oženjen.
Teško bi se ogrešio o svoju ženu, kada bi rekao i jednu lošu reč o
njoj. Volela ga je, zahvalna što je izvukao iz one teške provincije, odveo u
veliki svet, gde je mogla, u njihovom novom trosobnom stanu doći do tople vode,
bez muka oko paljenja vatre, zagrevanja.....Na mašini za pranje veša, na, za
nju dotad neviđenoj, beloj tehnici, što ipak kućne poslove čini mnogo lakšim i
jednostavnijim..... Zaposlila se i ona, tako da su sa dve plate bez napora
plaćali hipoteku za stan (zašto da plaćam kiriju, kad isto to dajem za nešto
što je moje), brinula se o svakoj njegovoj želji, čak i onoj neizgovorenoj,
žurila da se vrati bar 10-ak minuta pre njega, kako bi ga već čekalo toplo
jelo, čista presvlaka i ugrejane papuče.....Rodila mu dva deteta, devojčicu i
dečaka, priredivši mu najveću radost, koju je mogla.....Bez napora mu
prepustila mesto glave kuće, bespogovorno prihvatajući sve što je nameravao da
uradi.....Bila mu odana i verna....Cvetala, apsolutno zadovoljna svojim životom.
Nikada nije zaboravio niti jedan njen rođendan, godišnjicu....Obožavao
svoju decu do bezumnog, trudeći se da svaki svoj slobodan trenutak posveti
njima.....Donosio svu zaradu kući, izbegavajući kao kugu klubove, društvo,
pijanke, sve pod izgovorom lečenja nostalgije.....Vodio je svugde sa sobom,
podsticao da se šminka, lepo oblači, kupovao joj nakit, čak i krzno....Nikada
nije ton povisio na nju (doduše, nije ni imao potrebe, kad mu nikada nije
kontrirala ni zanovetala)...Bio nežan i pažljiv prema njenom telu, onda kada su
bili sami, u bračnom krevetu....Konačno je imao pravu porodicu, decu, udoban i
lep dom, zdravu i zadovoljnu majku, vrednog brata koji je sav uloženi novac u
kuću i imanje utrostručavao.
Ali, da ga je neko pitao je li istinski srećan, ne bi znao šta da mu
kaže. Kako se može govoriti o sreći, kada ne voliš osobu sa kojom sve deliš i
sa kojom si nov naraštaj izrodio. I kada nemaš želju da joj zagnjuriš lice u
kosu, da zadrhtiš kad te njena ruka dodirne, kada ne čezneš za onim trenutkom
kada ćeš je videti.
Nikada joj to nije rekao ni pokazao, a ona, kao da nije primećivala
njegove uzdahe, kada se noću zagleda prema prozoru, osvetljenom uličnom
svetiljkom. Niti je ikad primetila da u njihovom braku, bar s njegove strane,
pravih emocija, strasti, topline jednostavno......nema.
Možda jeste ponekad osetila nešto.....nešto što nije znala definisati,
ali je znala da je tu, moglo se skoro napipati u tihom noćnom vazduhu njihove
spavaće sobe. Ali, ako to i jeste primetila, pripisivala je njegovoj uzdržanosti,
umoru, brigama oko kuće, oko dece. I, jednostavno odmah zaboravljala.
Nije to bio ni prvi, ni poslednji brak, gde su muž i žena samo poslovni
patneri, cimeri...unapređuju kuću.....izrode decu i brinu se o
njima....posećuju poznanike, koji žive iste prazne živote kao i oni....koji o
drugim stvarima ne znaju niti mogu razgovarati. Brak, gde ćutanje dominira.
**********************
Iako su u selo odlazili dva puta godišnje, nikad svoju prvi ljubav nije
video.
Samo mu je majka, u retkim prilikama i to uvek kad su bili sami pričala
o njoj....Da ima 3 sina.....Da joj se muž kocka, da je redovan kafanski
gost, koju nikada ne bi napuštao trezan,
tako da je svu brigu o radnji morala preuzeti ona, kako ne bi rasturio kapital......da
je ponekad ume i udariti, da sakriva modrice šminkom....da je ljubomorno čuva,
dok ni jedno žensko stvorenje pored njega nije moglo biti bezbedno....da je ni
kod roditelja ne pušta samu sa decom. I da je više nikada nisu čuli kako peva.
Te su godine rešili, tj. on rekao, žena kimnula glavom, da, za promenu,
uskršnji raspust provedu u selu.
Posle dugo godina, podsetio se kako je lepo i raskošno proleće u
njegovom kraju, ne mogavši se nagledati rascvetalog behara, udišući punim
plućima ponovni dolazak novog života, gutajući očima ozelenela stabla, sveže
izniklu travu, dok je odasvud dopirao miris jasmina i...jorgovana. Tih čarobnih
jorgovana, koji su ga uvek živo podsećali na nju, svoju nikad poljubljenu prvu
ljubav, tu prelepu devojku, kojoj nikada nije imao prilike da kaže koliko je
voli.
Dok je žena otišla kod svojih, vodeći i decu sa sobom, a majka, na
svoje insistiranje spremala uskršnju trpezu, rešio je da prošeta. Kako je
kročio napolje, put ga je, neizbežno, vodio preko, do njene kuće. Ništa se nije odatle čulo, ni iz dvorišta, ni kroz
otvorene prozore, kroz koje su na prolećnom vetru lelujale one nezaboravne bele
čipkane zavese. Seo je na onih par stepenika, koji su vodili do ulaznih vrata u
hodnik, onih za pešake.
I uspomene se vratiše, kao da nije prošlo skoro 20 godina. Ponovo se
osetio kao onaj ustreptali momak, što je vrebao trenutak da vidi makar i njenu
senku na prozoru ili bar da čuje njen glas, odnekud iz dvorišta.
Kao da mu je neko pružio priliku da to vreme doživi još jednom setio se
svega. I onih stvari, o kojima onda nije ni razmišljao, jer je, onako
mladalački siguran u svoje sveznanje, verovao da je jedino realno i moguće
viđenje sveta samo ono njegovo.
On je voleo, želeo da mu ona bude devojka, da je oženi.....Ali, kada joj
je to rekao ili makar napisao, pa, nije baš bilo toliko nemoguće ubediti svoju
majku da joj doturi pismo.... Ona je bila devojka; nije bilo njeno, niti se i
očekivalo kao moguće i prihvatljivo da ona njemu izjavljuje ljubav.....Dakle,
čekala ga je, nadajući se nekom znaku naklonosti, kojom bi joj uzvratio onu
vezenu maramicu, što je i danas čuva u fascikli sa dokumentima o stanu, a on je
ćutao...Nije znala ni da namerava ići na rad u Nemačku, da tamo radi i uštedi
novac za njihov budući život....I o tome je mogla čuti samo iz komšijskih
ogovaranja, a sigurno se osećala ostavljenom, jer se nije javljao, dok je ona
ratovala sa roditeljima, odbijajući prosca za proscem..... A on je čekao.....A,
da ni sam nije znao šta.
Konačno je morao sebi priznati da nije imao dovoljno hrabosti boriti se
za svoju ljubav. Njen otac, strog, ali razuman čovek, možda i ne bi tek tako
odbio da sasluša momka, koji mu je rastao pred očima i o kom je mogao čuti samo
dobro....Tim pre, što je nameravao i spremao se da ide da radi i zaradi, dakle,
ne prosi mu ćerku siromašni proleter, već perspektivan i vredan čovek, spreman
da svojim rukama stvori ceo svet svojoj budućoj supruzi....Ali, on se uplašio
neuspeha, odustajući unapred, da ne čuje odbijanje, koga možda ne bi ni bilo.
Jer, ako je bio spreman rizikovati svoj život, živote svoje žene i dece, svojih
roditelja, zbog pomaganja ilegalnog komunističkog pokreta u ideološki okovanom
gradu, valjda ne bi bio ni toliko tvrdokoran i isključiv odbiti kao prosca
kćeri jedinice vrednog, poštenog i čestitog momka druge vere.....
Uplašio se svog straha, blokirao sam sebe, zaplevši se, kao pile u
kučine u sopstvene predrasude. Kada je govorio sebi kako je ne može osuditi na
život u sirotinjskoj kući, dok čeka da on ne stvori neku osnovu u Nemačkoj, a
dolazi iz drugačijeg i bogatijeg sveta,
to mu je bio samo izgovor da sakrije strah da ga ona možda ne bi prihvatila....Da bi se razočarala u njemu, kao
muškarcu, očekujući nekog sasvim drugačijeg.....Da možda ona ne bi imala sa njim o čemu da priča, jer je u njenoj kući bilo
prilike i vremena za drugačije razgovore, one, koje sa svojom majkom, uvek u
poslu i premorenom, nikada nije vodio....Da bi, upoznavši ga, shvatila da je,
razmišljajući o njemu, videla jednog čoveka, a upoznavši ga, videla da ima
posla sa nekim potpuno drugačijim, sa neznancem.
Bio je kukavica i platio tešku cenu svoje neodlučnosti. Ali, život,
kojim je živeo, nije bio baš toliko nepodnošljiv....zar je njegova žena kriva,
što je on ne voli, zar je ijednim svojim postupkom tome doprinela? Sasvim
sigurno, nije.
Ali je njoj, svojoj prvoj ljubavi praktično upropastio život. Otišavši
iz sela, bez da nađe način da joj se javi, pozdravi je, ostavi joj darak, kao
što je ona onda, kada je išao u vojsku, našla načina da mu preko njegove majke
doturi maramicu, njenom rukom vezenu, najočitiji znak ljubavi devojke prema
momku, koji je smela sebi dozvoliti, a da ne izađe na loš glas, faktički ju je ostavio....Kako je mogla drugačije
razumeti taj njegov postupak i njegovo kasnije nejavljanje, čak ni preko
njegove majke? Zar je bilo teško napisati pismo sa „Volim te, čekaj me“, koje
bi joj dalo snagu da se bori sa roditeljima protiv udaje za neznanca?
Njeno bogatstvo, svilene haljine, retki i neviđeni parfemi, basnoslovno
vredan nakit, stican generacijama uplašili su njega, jer je sumnjao u sebe da
li se uopšte može takmičiti sa tim. Dozvolio je da ga zaslepi ono, što bi
sigurno ponela sa sobom, kao njeno devojačko, a ne bi mogao parirati tome istim
ili lepšim stvarima. Zaledili su ga i potpuno blokirali sopstveni kompleksi i
još gora sujeta....
Ovako ju je osudio na verovanje kako je nevoljena.... Pa zar je onda
čudno što je na kraju ipak poklekla, udavši se za prvog ko joj je delovao dovoljno
dosadan, da se sa njim učini sigurno.
Njemu je mladost i sredovečni život prošao u žaljenju zbog neostvarene
ljubavi, a njoj u boli zbog napuštanja, pa onda u lošem braku, gde je trpela
najgora poniženja, što ih žena od muškarca može doživeti.
Igrao je na sigurno, patološki preplašen stahom od gubitka, plašeći se
jednakom merom rizika. A, sve što je dobio, sada mu se činilo bezvrednim.
***********************
Teško je ustao, osećajući se najmanje 20 godina starijim. Otkad zna za
sebe, ovo je prvi put da je prema sebi bio surovo iskren i realan. I da se nije
pravdao nikakvim izgovorima, niti tražio krivca u svima, osim u sebi samom.
Ovaj život naš nasušni toliko je dugačak, da napravimo u njemu nebrojeno mnogo grešaka. I, u isto vreme, toliko kratak da ni deseti deo onog, što smo pogrešno procenili, gde smo omanuli, ne možemo ispraviti. Koliko god se trudili, kasno je. Što razvejahu životni vetrovi, niko više ne može povratiti ono što je bilo. Jer, vratiti se neće, koliko god to želeli.
**********************
**********************
Polazeći prema kući, zapahnuo ga je moćni miris rascvetalih jorgovana tog razbuktalog proleća.Zapahnut opojnim mirisom behara, rascvetalog jasmina i neodoljivog rascvetalog jorgovana, kroz guste, ljubičaste cvetove, učinilo mu se da dopire
zvuk njenog umilnog glasa.
https://www.youtube.com/watch?v=coW1oIpJ6BU
 |
| Sve fotografije preuzete sa GOOGLE pretraživača |
Нема коментара:
Постави коментар