REĆI - ILI PREĆUTATI

Pre nekoliko meseci, obratio mi se porodični prijatelj, sa molbom da odvojim par sati vremena, jer mora da razgovara sa mnom o jednoj vrlo delikatnoj i osetljivoj temi. Izuzetno mu je važno žensko gledanje na problem, koji ima.

„Ti znaš, sam sam podigao to svoje dete, nisam nikada više hteo da se ženim, otkad mu je majka umrla, sve sam podredio njemu. I sve sam mu obezbedio, ne žalim niti sam ikada zažalio zbog toga...Dobar mi je, vredan, nikada nije pravio probleme...Evo, sada treba da mu pravim svadbu, sve je već skoro dogovoreno, slatka je i dobra ta njegova devojka, ali....Brine me nešto jako u vezi nje, a ako ja pokrenem tu temu, plašim se da će me pogrešno shvatiti, da će reći kako sam sebičnjak, ljubomoran na njegovu sreću, da mu sada vraćam što nikada nisam hteo da dovedem drugu ženu u kuću, jer nisam želeo da ima maćehu...Ta mi je devojčica draga, vidim da ga voli, voli i on nju, neću da izgubim dete, ako njoj stavim bilo kakav prigovor. A, opet, ne znam, ne znam šta da radim. Saslušaj me, pa sama proceni....“

Već dobro istraumirana od svakodnevnih i svakosatnih loših informacija, nisam imala opravdanja da ga odbijem, tim pre što ga do tada nikada nisam čula da se žali....Oko bilo čega. I zato sam bezpogovorno pristala. Prijatelji su prijatelji i onda kada je pun sto, a i onda kada krene loše.

Elem, iznese mi on svoju tešku dilemu, zbog koje već nedeljama ne može da spava. Radilo se o sledećem:

Ima sina jedinca, napunio je 30 godina i rešio da svoju vezu sa jednom simpatičnom i dobrom devojkom, sa kojom je u vezi već 3 godine, kruniše brakom,venčanjem i svadbom. Prodao je kuću iza roditelja, neku zemlju, svom jedincu obezbedio lep stan, dovoljan za pristojan početak zajednice. Pripreme su već dobro odmakle, sala za svadbu je zakupljena (dat je avans), a on se, budući da je već godinama udovac i nikad se nije ženio, trudio da pomogne koliko može, prepuštajući svu organizaciju budućoj snahi i njenima. Tada je i prvi put bio u prilici da malo više upozna porodicu sinovljeve devojke, jer je, dok je zabavljanje trajalo, viđao samo nju. I voleo je, gledajući u njoj ćerku, koju nije imao.

Uglavnom, prilikom višekratnih susreta sa porodicom buduće snahe, saznao je da ima dva dosta mlađa brata, obojicu obolelu od hemofilije. Malo mu je to disonantno zazvučalo, pa se diskretno raspitao o ostaloj porodici i uspeo da dođe do informacije kako i sestra njegove buduće prije, dakle, snahina rođena tetka, takođe ima sina, koji ima hemofiliju. Zabrinut, prvo je iščitavao literaturu, a onda se konsultovao i sa lekarom. Ono što je saznao porazilo ga je, pa me je molio da zajedno popričamo sa njegovim sinom, koga znam još kad je bio dečačić, smatrajući da će mene, kao ženu i nezainteresovanu osobu u toj stvari, saslušati i onda doneti pravu odluku.

Nisam lekar i ne smatram da sam popasla svo znanje ovog sveta. Međutim, zbog prirode posla kojim sam se bavila – advokaturom, često sam imala prilike da se sučeljavam sa lekarima-veštacima i, htela ne htela, morala jako dobro pripremati za ta suđenja. Ukoliko je stranka mogla da plati, angažovali bi lekara-konsultanta, u protivnom bih bila prepuštena sebi i svom znanju, ali bez obzira imala konsultanta ili ne, bila sam prinuđena da se detaljno upoznam sa materijom, koja mi je bila i teška i nepoznata.

Pristala sam i momak je došao, pa smo nekoliko sati proveli u razgovoru. Prvo sam mu ispričala ono što znam o hemofiliji, uputila ga i na literaturu, obavezno i na nekog lekara, tek toliko da bude siguran. Morala sam da budem ozbiljna i oprezna, jer problem nije bio mali. Naime, hemofilija je vrlo teška, nasledna bolest, gde krv nema dovoljno sastojaka koji omogućuju zgrušavanje, dakle i zaceljivanje – stvaranje tzv. kraste, tako da svako povređivanje može dovesti i do potpunog iskrvarenja, ukoliko se ne pruži pomoć na vreme. Od nje oboljevaju isključivo muškarci, nije zabeležen slučaj da ju je imala ijedna žena, ali – žene su prenosnici tog dominantnog gena. Ovoj bolesti nekog efikasnog leka, koji će voditi izlečenju – nema. Najpoznatiji širokoj javnosti slučaj hemofilije zabeležen je u ruskoj carskoj porodici Romanovih, gde je poslednji prestolonaslednik bio oboleo, a i u porodici njegove majke je bilo nekoliko bolesnika, od kojih neki nisu više bili u životu. Naravno, radilo se samo o muškarcima. Dominantni gen, nosilac hemofilije, uvek je vezan uz X hromozom. E, sad, zašto ne obolevaju i žene, mogla sam jedino laički objasniti da se verovatno priroda pobrinula za to, jer ako bi i one obolevale, svako mesečno krvarenje, moglo je značiti sigurnu smrt. Uostalom, pravo objašnjenje mogu dati samo stručnjaci, na koje sam ga uputila i to kao nezaobilazni čin.

Momak me je gledao, bledeći i crveneći, drhteći i cepteći, slušajući nešto o čemu niti je išta znao, niti je ikad razmišljao.

Moje prvo pitanje je bilo – da li mu je verenica rekla da u porodici ima obolelih od hemofilije, na šta je odmah usledio izričit odgovor da NIJE. NIKADA.

Ne znam mnogo detalja o onome šta se posle dešavalo, osim da je sa ocem otišao na ozbiljan razgovor u buduću tazbinu. Epilog – do svadbe nije došlo, razišli su se, on samuje, već mesecima ne izlazi iz kuće.....Nadam se da će uspeti da se oporavi od svega, kroz šta je prošao.

Ostala sam u teškoj borbi mene sa mnom, dakle, mnogo neprijatnim i gadnim sagovornikom, jesam li dobro uradila, da li je trebalo da „ušminkam“ stvari, umesto da sve kažem, bez prećutkivanja.

Zakon o braku je takve situacije regulisao drastično – ukoliko bračni drug, pre sklapanja braka prećuti teško oboljenje, ili neku drugu situaciju, koja bi mogla uticati na drugog bračnog druga da se odluči da do sklapanja braka uopšte ni ne dođe, može rezultirati i PONIŠTAJEM braka. Dakle, smatra se da braka uopšte nije ni bilo, ne upisuje se u matične knjige venčanih, jedino deca, rođena u brakovima, koji su poništeni, imaju status bračne dece.

Bolest, pogotovo ako je nasledna, nikada ne može biti krivica onoga ko je ima. Ali, TO SE MORA REĆI, onda kada se sklapa brak, gde se očekuje da će biti i dece.

Dakle, ne samo kad se radi o hemofiliji, već i o bilo kojoj drugoj teškoj bolesti, koja itekako može život pretvoriti u pakao – šizofreniji, epilepsiji, multipleks-sklerozi, Behterovom sindromu, Kronovoj bolesti, laik sam, bolje da više ne nabrajam, a pojavljuje se u porodici u više generacija, ove činjenice predstavljaju nešto što se, ni po cenu raskida, ne sme prećutati.

Kada su roditelji imali malo više uticaja na izbor bračnih drugova svoje dece, itekako se proveravalo sa kim će im dete sklopiti brak i izroditi decu. Već je moja generacija bila ta, koja je arogantno tvrdila kako niko nema pravo da prigovara ili se meša, jer se „venčavamo mi, jedno sa drugim, a ne sa njegovim roditeljima“!

Pa, izgleda da se ipak spajamo i rađamo decu u neposrednoj vezi i sa roditeljima osobe, koju volimo i svim njenim/njegovim prethodnim generacijama.

Licemerno je i krajnje nekorektno uskratiti ovu informaciju budućem bračnom drugu, lišiti ga saznanja kako postoji velika šansa da neko od njihove dece, pogotovo, ako se rodi muško dete, oboli od bolesti, koja često, u velikom broju slučajeva, sobom nosi sigurnu smrt. Nije lako ni jednostavno gledati dete ni kada dobije vakcinu, pa onako maleno i nemoćno, kao usahli cvet, može samo da ječi od temperature i slabosti..A kamoli imati dete, koje ne smeš izgubiti iz vida ni jedan jedini trenutak, vodeći računa da se ne povredi, a svestan si da ni onda nisi sve uradio, jer su i unutrašnja krvarenja moguća i česta. Krajnji ishod je isti – smrt.

Problem ima jednaku težinu, bez obzira na čijoj strani postojala nasledna obolenja.

Svako od nas ima pravo prihvatiti rizik, koji je vezan samo za njegov život. Ako neko neće da se leči, bolest nije zarazna, niti je svojim radnjama ugrozio ili oduzeo nečiji život, zakon ga na to ne može naterati. Ali, staviti u tu istu situaciju i nekog drugog, koji o svemu tome nije upoznat niti mu je data mogućnost izbora, nedopustivo je.

Zato neopozivo smatram, svesna da zvučim surovo, da se UVEK MORA REĆI. Da se MORA OSTAVITI MOGUĆNOST IZBORA – ako je toliko voli, da ne želi život i decu sa nekom drugom osobom, možda prihvati rizik onoga što njega i celu porodicu može snaći. Dete se može i usvojiti. Ili se čak opredeliti da uopšte nemaju dece, da su dovoljni jedno drugom, vole se i žele život provesti zajedno... Pa,  nisu svi dobri i uspešni brakovi samo oni u kojima ima dece. ALI, MORA ZNATI.

U protivnom, ako se takva činjenica prećuti, kojim god motivima objašnjavana, čini se najteži i najnemoralniji delikt prema osobi, sa kojim će sutra deliti dobro i zlo. TU PRAVDANJA NI OPROŠTAJA NEMA.