 |
| Fotografija preneta sa GOOGLE pretraživača |
Napisala sam za ovo, ne baš malo godina,
dosta, ali nikada nisam volela da pišem o sebi. Izbegavala sam to kao kugu.
Ipak, reč je reč, pa, teška srca ispunjavam svoju obavezu, a sve ovo me jako
podseća na moju prvu saobraćajku, kada je moj auto u lančanom sudaru, tresnuo
teški kamion – cisterna, gde sam zadobila više posekotina na glavi i težak
potres mozga. Kada je trebalo da idem na prvo previjanje, znala sam da, ako
tada ne budem sela za volan i otišla u Dom zdravlja, neću više nikad moći.
Slično se osećam i sada – kao da, ako ne napišem ovo, nikada više neću sesti za
tastaturu.
Pa, da vidimo....
Mislim da nema osobe, koja nikad nije
rekla – da su mi one godine, a ova pamet. Ili da je onaj ko to tvrdi, narcis,
opterećen osećajem svoje sopstvene apsolutne nepogrešivosti i kompleksom boga.
Postoji samo jedna stvar, koju bih
uradila drugačija, da mi neko pruži mogućnost da vratim sat unazad – završila
bih takođe fakultet, rodila troje dece i život provela kao majka i supruga.
Deci treba majka, tokom celog života, makar imali i 70 godina....Odrastu
sigurniji u sebe, imaju mnogo jači osećaj pripadnosti porodici i , čini mi se,
mnogo su bolji roditelji. Ne postoji za ženu veći i važniji zadatak, nego da
podigne i formira dobar naraštaj.
Nemam običaj da kukam, kada je moj lični
život u pitanju, jer – ne vredi. Ono što imam, imam, ono što nemam, nikada neću
ni imati. Samo mogu konstatovati da mi je ova zemlja uskratila mesto u
pravosuđu, za koje smatram da posedujem i znanje i iskustvo i sklonosti.
Napisala sam u svom romanu da je mesto u sudstvu (dakle i tužilaštvu) kao loš
gen – može se naslediti, dobiti prema znanju – nikada. Izuzev, ako ti Bog nije
ujak. Zato nam je pravosuđe takvo kakvo jeste – očajno, sirovo nekompetentno i
korumpirano, jer su kriterijumi sasvim suprotni od sposobnosti i pokazanog
umeća.
Ovo je moja zemlja, volim je, kao
problematično dete, koje pravi probleme, ti to znaš, a opet se obraduješ kad ti
se osmehne. Ali, ne bih dočekala kraj ovde....Nikako....Zadržala bih manji
stan, da mogu doći i obići prijatelje, a trajno se nastanila u toplijoj i
ujednačenijoj klimi, negde blizu mora ili čak na samoj obali. Imala sam prilike
da odem ranije, ali nikada nisam požalila. Tada mi je itekako značilo da se ne
moram boriti 5 godina, da se moj komšija, koji me gleda kao biće niže
vrednosti, udostoji da se osmehne, kada mi se javi na ulici.
Da mogu da biram, mislim da sebe nikad
ne bih odabrala za najboljeg prijatelja. Možda sam previše – isključiva, ne
znam...Ali, nikada nisam pristajala na trule kompromise, zbog boljeg statusa,
više novca, boljeg radnog mesta, privilegija, nikada ne kimajući glavom i
odobravajući ono što nisam mogla prihvatiti. Nemam stomak za to, a i kičma mi
je u vratnom delu nešto problematična – kimam glavom samo kada smatram da
treba.
Teško mogu izdvojiti JEDNU odluku, zbog
koje se najviše kajem. Iskustvo me nateralo da shvatim da, kako god da
postupim, jedno mi kajanje ne gine. Nema crnog i belog – sve su različite
varijante sive. Uostalom i crna ima 287 nijansi....
Zato sam ubeđena da je naš život unapred
predodređen, da je naša sudbina utipkana u neki nadrealni sudbinski DNK kod,
kao što ni svoj sopstveni, onaj merljivi DNK ne možemo menjati. Možemo korigovati
neke stvari u svom životu, ali, drastično ih menjati – teško, za mene nemoguće.
Dakle, priznajem da sam iskustveni fatalista. Neko, ko je utipkavao naš
sudbinski DNK kod, odredio je sve.
Zato verujem.....verujem da nešto
postoji, teorija kreacionizma je, po mojim uverenjima, ono što jedino može
objasniti stvaranje čoveka. Davno sam napustila verovanje u evoluciju. E, sad,
kako se to nešto zove, ne znam, ne mogu definisati...I da, to zaista jeste
sastavni deo moje ličnosti.
Pored svega što me je šibalo tokom
života, zaista volim ljude. Spremna sam da pomognem uvek, trudim se da svoja
(ne)raspoloženja prikrijem, čak i ako je neko direktno uzrokovao takvo
stanje. Zato se javljam svim komšijama u
mojoj zgradi, znam ih po viđenju, trudim se da kažem nešto lepo, da ih
oraspoložim i uvek se osmehnem pri pozdravljanju. Sa nekima od njih sam dobar
prijatelj i čvrsto verujem da je važnije imati dobrog komšiju, nego dobrog
rođaka. Komšija je uvek tu, rođak – uglavnom, kada njemu odgovara.
Umreću kao optimista, verujući da dobro
u ljudima može prevladati uz malo, jako malo truda i napora.
Pre nedelju dana, dok su još bile one
stravične vrućine, kod moje zgrade se nešto, po ko zna koji put, raskopavalo.
Kada sam izašla na + 40, samo što nisam pala od šoka. I gledam te ljude, koji moraju da rade u
nedelju, u radnim odelima, debelim, onim masivnim cipelama, praznog pogleda,
bezizraznih lica....Kupila sam hleb i otišla u prodavnicu, iz frižidera uzela i
platila par flaša mineralne vode i odnela im, govoreći kako verujem da neće
škoditi. I sada me prže ti pogledi neme zahvalnosti, šoka i neverice, što ih se
neko setio. Zar smo tako postali sebični, da nas sitan gest dobrote iznenadi i
začudi?
Umreću, svesna da sam težak ceh platila,
koji ja sigurno nisam napravila. Možda nisam pomogla svima, kojima sam mogla,
ali nikome svesno nisam želela zlo i ni o koga se tako teško nisam ogrešila, da
bih plaćala tako krvavo, kako to činim. Mogu da živim sa tim samo verujući da
iskajavam tuđi greh, iz ko zna koje generacije pre mene, jer, gledajući život
oko sebe, nisam primetila pravo i iskreno kajanje kod onih koji su posegnuli za
tuđim životom, doveli nekoga do egzistencijalnog kraha, ostavljajući ga bez
ičega, bez onoga što je godinama pošteno sticao. Samo, za ovoliko godina koliko
sam nanizala, i kod takvih ljudi su uvek ceh plaćali njihovi, oni koji nisu
skrivili. Pravi krivci su se uvek ili prečesto izvukli.
To to bilo to. Uh.....
Нема коментара:
Постави коментар