 |
| Autor SALIM LJUMA "DA NEMA TAME, NE BI BILO NI SVJETLA" |
Nadživeo ju je nešto više od
52 godine.
Bio je tu i neki
traljavo odrađen krivični postupak, gde je on, naravno, oslobođen. Kao prvo,
nije dolazilo u obzir da brat narodnog heroja bude osuđen za nešto tako
beznačajno, kao što je navođenje majke svog deteta na samoubistvo. Svedoci su,
osim njenih, prvo izbegavali svoju obavezu, a onda ih je najednom uhvatila
kolektivna amnezija. Niko se nije mogao setiti da ju je bilo kada video
pretučenu sa modricama, okrvavljenu, svi su izgleda imali smetnje sa sluhom, pa
njene i detetove vriske iz uklete kuće niko nije čuo. Bar se niko od njih nije
mogao setiti. Obducent je bio jako, jako neodređen – postoje, rekao je, podlivi
i površinske povrede, ali je nemoguće utvrditi na koji su način nastale, da li
usled delovanja „ljudskog faktora“ ili samrtne agonije 24-godišnje pokojnice,
preminule par sati nakon prijema u bolnicu. Njegova su braća tvrdila kako nikada,
ali baš nikada nisu videli da je on na svoju ženu i povisio glas, a kamoli
podigao ruku. To se, rekoše, u njihovoj kući za primer celom selu, ne dešava. A
na drugim mestima? Nikada nisu čuli, izričito su tvrdili. A i ona je bila,
zdušno su uglas izjavljivali svakom, ko je hteo da ih sluša,
poprilično.......nezgodna, nagle naravi, nespretna, umela se često i sama povrediti.
Milicija nije
imala evidentiran ni jedan izlazak po prijavi bilo oštećene, bilo nekog drugog
lica. Jeste, poznaju oni druga, ali kao uglednog građanina, iz partizanske
porodice, sposobnog, vrednog rukovodioca, koji je umnogome unapredio industriju
tog kraja.
Dakle, ako nije
ugrožena država, ljudi baš i nisu prvi na listi prioriteta. Zašto upropastiti
život čoveku sa takvom prošlošću, na osnovu rekla-kazala i nepotvrđenih
govorkanja. A uostalom, ženino je da ćuti i sluša, ako je nekada i dobila vaspitnu
meru, biće da je zaslužila, a on je sigurno imao jakih razloga za to.
Kada se tako
slože kockice, onda nije teško napisati i obrazložiti oslobađajuću presudu,
koju su jedino kvarila svedočenja njenih, ali su ona pripisana njihovom velikom
bolu zbog gubitka sestre i ćerke „pa im sud nije mogao pokloniti veru kao
realnim i istinitim“.
Devojčicu niko
ništa nije pitao. Ona je bila u bolnici, gledajući satima u jednu tačku,
ćutala, odbijala jelo, samo bi ponekada popila malo vode. Pa, eto, da se dete ne uznemirava....
**********************
Dakle, nastavio
je sa životom. Ona je odavno bila sahranjena u selu, gde je odrasla. Malenu je
uzela baka, jedva uspevši da je iščupa sa bolničkog odeljenja. Nije se
protivio. Možda je mislio da je tako bolje.
Nakon nje, ženio se još dva
puta i iz svakog braka imao po jednog sina. Dakle, tri braka – troje dece.
Prva ga je žena
ostavila posle nepune 2 godine zajedničkog života. Ona nije smatrala da treba
drhtati pred njim, svaki put, kada se dohvati čaše i flaše. Posle prvog napada
ljubomorno-paranoično-alkoholnog besa, počela je uzvraćati. I otišla kod
svojih.
Odlasci su bili
sve češći, dok se samo jednom nije pojavio neki njen rođak, koji je došao po
stvari. Desilo bi se to daleko pre, ali je on imao tešku saobraćajnu nesreću,
sa ozbiljnom povredom glave, koju je jedva preživeo.
Kada se vratio
iz bolnice, kako-tako zakrpljen, zatekao je u praznoj kući mališana od nepunih
godinu dana, koji još ni hodao nije. Svoje stvari su joj trebale. Dete – dete
pripada ocu, zar ne?
Sitnog
plavušana, toliko sličnog kćeri, ali mršavog, krastavog, oslabljenog
prehladama, koje su stizale jedna drugu, uzela je na staranje baba, njegova
mati. Otkad je prohodao, trčao je za
starijom sestrom, gegao se za njom, gde god bi išla i nije odvajao od nje, kada
bi se našao u blizini.
Ta neobjašnjiva
bliskost između njih, kada su se razumeli samo pogledom, a da reči nisu bile ni
potrebne ostala je i danas. Oboje toliko slični likom, čak su i hodali na isti
način.
Ali, sestrica
nije bila stalno sa njim. Baba se starala o mališanu neko vreme, a onda je
saopštila sinu da mora na drugi, efikasniji način rešiti pitanje smeštaja i
brige o dečaku.
I poslušao ju
je. Nije prošlo ni par meseci, a već se oženio po treći put. Nova mlada je već
bila trudna, pa je posle skromne svadbe, u kojoj je izgleda najviše uživela
ona, već poprilično zamakla u godine za udaju, rođen još jedan sin.
Dakle, život je
ipak lep, mislio je on. Eto, oženjen je ponovo, ima dva sina, toliko željenog
naslednika je obezbedio. Doduše, ima on i ćerku, ali kao i da nema, ona nije sa
njim, kod majčinih je, sam je smatrao da je tako najbolje. I nije se baš nešto
ni borio da je dobije, iako je to mogao učiniti u jednostavnom postupku – on je
preostali živi roditelj, jedini on ima neopozivo pravo da devojčica bude kod
njega. Ali, ništa nije činio. Možda....možda ga je previše podsećala na ono što
je želeo zaboraviti.
*********************
Nije ga baš
sreća nešto služila tih godina. Poslove je menjao na svakih par meseci, uvek u
drugom mestu i u drugoj firmi. Nekako, s početka je sve išlo dobro, a onda su
počele priče da je nepouzdan, jer pije, potpuno gubi kontrolu šta i kome kaže,
kad ga dobro uhvati alkohol, a to je maltene bio obrazac njegovog ponašanja.
Seljakao se iz
mesta u mesto, tragajući za boljim, koje je stalno izmicalo. U kući nije mogao
naći mir. I treća žena plaćala je cehove svakog njegovog neuspeha, tresući se
od njegovog dolaska, jer su joj obavezno sledile batine. Teška mu je ruka bila,
tu gde udari, odmah je prskala krv, skoro kosti pucale, nije birao ni gde, ni
koliko udara.
Dakle, ni treća
nije valjala.
Razlozi? Jelo je
bilo hladno ili previše toplo, potrošila je više u radnji, nego što joj je on
dozvolio, kuća je bila neuredna, ili je rasturala previše struje na usisivač, košulje
su mogle biti belje, odela biti bolje ispeglana.....
Kada se ima
volje, uvek postoji razlog zašto će na nekoga padati batine. Ćutala je i ova
nesrećnica, braći se nije smela ni požaliti. Pa, jedva su dočekali da je udaju
i da je se oslobode. Žensko je tu da ćuti i trpi, ako njen muž ne zna zašto je
tuče, onda to ona mora znati, umovali su oni i trudili se da sa sestrom imaju
što manje kontakata, što baš i nije bilo teško, jer u odbojnu kuću, gde se čula
samo njegova vika i njeno zapomaganje, ni komšije nisu zalazile.
Zanimljivo,
sinove nije dirao. Ili su možda bila previše brzi, dobro su osećali njegova
(ne)raspoloženja, pa mu se sklanjali, kako se pojavio.
Ćerku je viđao
uglavnom jednom godišnje, kad bi odlazio da je vidi, odlazeći kod nje u školu.
Ponosio se njenim uvek odličnim uspehom, prošetao sa njom po gradu, odveo negde
na ručak i kupio joj uvek ono što je ona
htela – knjige, klizaljke, kaputić, koji joj se dopao......Plaćao je
izdržavanje za nju, redovno mu je sa plate skidan mesečni iznos po presudi, na
koju se ni jedan jedini put nije žalio.
**********************
Nekako, na poslu
mu je ipak krenulo. Uključio se i u politiku, postao sindikalni funkcioner,
opet je on bio taj, koji se pitao i čije je mišljenje često bilo presudno.
Krenula su i
službena putovanja, sa kojih je uvek donosio nešto kući, svakome od dece
poklon, a i trenutna od ljubavnica nikada ne bi ostala uskraćena za lepu
uspomenu. Jer, žene su mu bile i ostale slaba tačka.
Nekad samo jednu
noć, nekad par dana, a bilo je i srećnica koje su bile aktuelne par nedelja – ali,
nikada nije bio samac u braku. Nije baš nalikovao fimskom glumcu, ali je zato
imao položaj, mogućnost da obezbedi lečenje, da zaposli.... Usluzi se u zube ne
gleda, zar ne? Zanimljivo je da se svaka od njegovih veza, započetih mahom za
službenim ručkovima i večerama, završavala nakon što bi dotična završila
izmodrena, srećna ako joj nos nije bio slomljen.
Od jedne do
druge, nekako je najviše preferirao brinete, mada ni na ostale, raspoložene da
se nađu na usluzi uglednom drugu, a svaka je bila mlađa od prethodne, dok nije
stigao do godina svoje kćeri, nije manjkalo.....Od maliganskog ushićenja na
početku, do raspleta, ponekada završavanog i u stanici milicije. Prijava nikada
nije podnošena, neviđenom brzinom bi se istreznio i ispričao svoju logičnu i
ubedljivu priče, gde se znalo da je dotična isključivo kriva zašto je njemu
„pukao film“. Naravno, nikada pisanog traga nije ostajalo, a o eventualnom, bar
i prekršajnom postupku, ni govora.
Čudo jedno, kako
je ceo svet pun kurvi. I baš svaka da naleti – na njega.
Da mu je neko
tad rekao da je uzalud tražio samo jednu ženu, nasmejao bi se, odmahnuo rukom i
nastavio sa žestinom. Ali, nijedna nije bila – ona. Ni nalik njoj.
Trpela je to
njegova treća žena nekih 15 godina, možda i koju više....a onda pokupila stvari
i otišla u kuću svojih preminulih roditelja, gde je sada i ona imala deo. Više
nije mogla izdržati ni čekati hoće li se njegovo novo divljanje završiti
tragično.
Podizala je
svoje dete, brinula se nevoljno i o njegovom starijem sinu, tihom, nedokučivom
dečaku, koji ništa ne bi govorio, ali uvek radio po svom.......u retkim
prilikama kad je dolazila dočekivala i devojčicu, uživajući u njenim zlatnim
loknama i vedrom raspoloženju.....Ali, to više nije bilo dovoljno. Onda, kada
joj se ukazala prva prilika, kad je nasledila deo roditeljske kuće, pobegla je
od njega, glavom bez obzira.
Mirno je prošao
postupak razvoda, čak se ni pitanje stana nije postavljalo. Znala je šta je
čeka, ako se usudi i zatraži deo stana. A i znala je da on previše voli svoju
decu, neće ih ostaviti na ulici, bez ičega.
Doduše, nije se
povukla bez posledica. Sa njegovom aktuelnom ljubavnicom, koja je nastojala
pobeći od njegovih maltretiranja bilo kako i po bilo koju cenu, sklopila je
lako dogovor, saopštila joj neke podatke iz njegove prošlosti, pa su mu zajedno
smestile takav postupak iz kog se uspeo izvuči samo penzionisanjem. Kratko
rečeno, vratila mu je sve što je prošla sa njim, sa ljutim zelenaškim kamatama.
Dakle, ipak su
mu žene doakale, na ovaj ili na onaj način.
********************
I ostao je sam.
Deca su se razišla, stariji se sin oženio, ovaj mlađi nikada nije bio kod kuće.
Ćerka....na studijama, udata, imao je i unuka, kog je slabo viđao.
Pravi raj za
svakoga, ko je tvrdio kako su mu žene život upropastile. Piješ koliko hoćeš,
niko ti ne broji flaše ni gajbe, jedino ih treba dovući, lebdeo je svakog dana
u alkoholnoj izmaglici. Samo, prijatelja
nije imao, na vrata dolazili samo inkasanti, anketari, prosjaci i poštar,
jednom mesečno, kada je donosio penziju.
Zao ga je glas
bio. Čovek, tri puta ženjen, sa bezbroj veza, „a sve su bile svakojake“ nije
bio baš privlačna partija ni onoj, koja je gledala stan i njegovu penziju.
Prevelik rizik, šta li?!
Ono malo
prijatelja, što je imao dok je radio, istopilo se kao sneg u maju. Uglavnom je
vreme provodio sam u stanu, gledajući vesti, sistematično prazneći gajbu za
gajbom piva, uz malo meze. Niko mu nije trebao, niti je njega neko tražio. Da
mu se stariji sin nije rano oženio i dobio decu, stanujući naravno posebno,
valjda mu se ne bi imao ko ni nasmejati. Ćutao je, nikada reči ne bi progovarao
o svojim praznim danima, beskonačno dugim noćima, verovatno utopljenim u
alkoholna isparenja, letima bez kraja, kada skoro ne bi izlazio iz kuće, zimama
prošaranim beogradskom košavom.
Kako li je
provodio te usamljeničke dane i noći, bar onda kada je bio pri kako-tako
zdravom razumu? Da li je pretresao svoj život, da li je „vraćao filmove“, da li
je imao snage suočiti se sa svojim ogromnim doprinosom praznom i hibernirajućem
životu u kom se našao?
Da li je video
njen lik, bar u kćerinim crtama, čiju je fotografiju držao na zidu, a bila je
tu negde, doduše malo skrajnuta, njihova slika sa venčanja, jedina koju je imao
izloženu iz svoja tri braka, da li ga je pekla toplina njenog osmeha, sjaj
njenih prekrasnih očiju? Da li je u naletima vetra kroz isušenu stolariju
dopirao od nekud zvuk njenog melodičnog, anđeoskog glasa?
Izgleda da to
nikada nije uspeo potisnuti, koliko god da je bio maestralan u izbegavanju
razmišljanja o prošlosti.
Jer, kada je u
retkim prilikama dolazio kod kćeri, dok bi je gledao, oči su mu se smešile,
uživao je u njenom smehu, govoreći mu kako ga njen glas i njen smeh toliko
podsećaju na njenu majku, „prvu i jedinu ženu, koju je za života iskreno i bez
ostatka voleo.“ Tu svoju kćer, kojom se zaista ponosio, čije je slike svima
pokazivao, naučio je da igra šah, još dok je imala 8 godina....u onim retkim
prilikama, kada je dolazio kod nje, uvek bi odigrali bar jednu partiju, smeškao
se, kada bi govorio kako nimalo nije lak protivnik.
Bio je doživotna
enigma za svoje najbliže. Da mu alkohol nije istopio pola neurona, zbog čega je
prvo zapatio Parkinsonovu bolest, uz partijski pedigre i taj nemilosrdno
analitički zdrav razum, kome baš ništa ne bi moglo promaći, dogurao bi do
ministarskog mesta ili bar direktora nekog ozbiljnog fabričkog giganta. Nikada
se ne zalećući i „ne padajući na prvu loptu“, nije se dao impresionirati
parolama, oslanjao se na svoje procene, koje bi se uvek pokazale tačnima.
Nije dozvoljavao
da mu neko drži predavanja. Ali, nije se ni petljao u tuđe živote. Ako bi ga
neko pitao, rekao bi šta misli i.....ostajao na tome. Jeste bio osobenjak, ali
u svesnom njemu, trunke zla nije bilo.
I sve to, dok ne
bi krenuo sa prvim pivom. Za popodne bi otišla gajba, a onda bi prelazio na
žestinu, uglavnom rakiju ili vinjak, koji je jedino priznavao kao kvalitetno
piće, bez hemijskih budalaština.
Onda se
neverovatnom brzinom od Dr Džekila pretvarao u Mr Hajda. Alkohol je u njemu
uvek budio tešku agresivnost, neobuzdani poriv da se sa nekim svađa, da vređa,
da izlije sav nakupljeni otrov. Sve što je za života uspeo upropastiti, a toga
je bilo previše, nezamislivo mnogo, učinio je isključivo – pijan.
Još su stari
Rimljani osmislili pravni institut ACTIONES LIBERA IN CAUSA. U prevodu, to je situacija kada neko svesno
dovede sebe u stanje, gde neće moći upravljati svojim postupcima. I kada se
neće moći pozivati na smanjenu uračunljivost, jer je takvo svoje duševno stanje
sam izazvao, svestan da pod uticajem alkohola potpuno gubi kontrolu nad svojim
postupcima.
Upravo to je on
radio. Ta destruktivnost, koju je nosio u sebi, poput okovane nemani, bila bi
oslobađana uvek onda kada bi alkohol počeo odlučivati umesto njega.
********************
Imajući u vidu
pod kojim su mu okolnostima deca rasla, imao je mnogo više sreće nego pameti.
Svi su, ko više, ko manje, nešto napravili od sebe, niko nije dopao kandži
zavisnosti niti pod udar zakona.
Kada je bio
normalan, svestan, trezan, umeo je biti dobar otac. Voleo je svu svoju decu,
svakog od njih na svoj način. Pokušao im biti podrška, koliko je znao i umeo.
Svoju kuću u
Banji Koviljači je prodao i podelio svojoj deci na ravne delove. Možda se na
taj način pokušao izboriti sa sobom, svestan da u školovanju kćeri nije
učestvovao, a mogla je, uz njegovu podršku, postati doktor nauka, radeći negde
u UNICEF-u i govoriti nekoliko jezika.
Ćerku
je......izgubio i bio je bolno svestan toga. Ali je opet uvek pominjao,
presrećan što mu jedina unuka, liči na nju. Nije propuštao ni jednu priliku da
je pomene, govoreći kako je od njega nasledila pamet i zdrav razum.
Obožavao je
svoje sinove.
Stariji, od
kojeg su mu jedino ostali unuci, dva anđela, divna i dobra deteta, najviše je
ličio na oca, vredan, pomalo svojeglav, ali uvek odan kući i porodici. Morao je
za to najviše zahvaliti svojoj divnoj ženi, čiji su mu otac i majka, do krvi
odani svojoj deci, pružili jedinu pravu normalnu porodicu, koju je imao, podigli
im decu i uvek bili uz njih, kad su im trebali.
Čak se i on,
osvedočeni ženomrzac, jedino sa poštovanjem odnosio prema snaji, koja mu je
rodila unuke i njenoj majci.
I bio presrećan
što su se njegovo dvoje starije dece savršeno dobro slagali i voleli, bliski
kao jaje sa dva žumanceta, oboje toliko nalik njemu.
Mlađi.....uvek
rastrzan između roditelja i njihovog lošeg braka, bio mu je slabost, bolna
tačka, svestan da bez njegove pomoći
teško može i preživeti, odvajao je od usta, samo da bi mu nekako olakšao život.
Izgleda da bi
svaki čovek morao imati dva života – prvi, da nauči da živi, a drugi – da ga
proživi, dajući od sebe najbolje što može i što mu je podareno. Koliko li je
njemu života bilo potrebno da počne ceniti sebe, da ne gleda u sebi samo
preživelog brata narodnog heroja, onog što je imao više sreće, jer je bio
premlad......da poziciju, koju je zauzimao može zahvaliti i svojoj pameti i
visprenosti, umesto isključivo boračkom pedigreu....da svoju potrebu za dominacijom
prihvati kao deo uloge oca i muža, lepog i pristalog čoveka, umesto opsesije za
neobuzdanom tiranijom, koju doliva flaša za flašom.
Najstariji od
preživele dece, uvek odgovoran za celu porodicu, sa previše teških obaveza u
vreme, dok je još morao sazrevati, uvek u fazi preispitivanja da li je mogao
uraditi drugačije ili bolje, opteretio se teškom nesigurnošću, koju je mogao
odagnati jedino kada popije. Onda su svi strahovi i dileme ostajali iza njega.
Onda mu je – more bilo do kolena.
********************
Nikada ga niko
od njegove dece nije čuo da se žali. Niti da nema para. Podnosio je svoju
sudbinu ćutke, bez roptanja. Kao da je sam iskajavao kaznu, koju je sam sebi
izrekao.
Dugo je vremena
prošlo kada je priznao da je teško bolestan i malo više rekao o prirodi svoje
bolesti. U to vreme sa ćerkom više nije komunicirao – desetine godina
nataloženih loših sećanja kulminirale su tihim, ali žestokim sukobom i potpunim
prekidom odnosa. Ona nije mogla prihvatiti njegovo olako prihvatanje stvari,
koje su, kako je govorio bile onakve, kakve su morale biti. Smatrala je da je
sve moglo biti drugačije, da, ako već nema koristi od vraćanja unazad, ono bar
ne može neprestano gurati stvari pod tepih, kao da se ništa nije desilo.
Previše je toga
bilo, a da se moglo samo tako potisnuti. Tim pre, što on svoju odgovornost za
njen osakaćeni i upropašteni život, bar javno, nikada nije prihvatao niti želeo
priznati svoj presudan doprinos.
12 godina nisu
komunicirali. Znala je da je živ, da se dobro drži, ali da je već dobrano
oboleo. Tek je posle saznala da nikada nije hteo da se invazivnije leči – svoje
zdravstveno stanje prihvatio je potpuno fatalistički, odbijajući hemoterapiju i
citostatike. Znao je šta ga čeka i.....kao da je to prihvatio kao oslobađanje.
Ona je izgubila
najveću bitku sa sobom, kada je odlučila da proguta ponos, jednako tvrdoglava i
uporna kao i on, pa ipak odlučila da ga vidi, ne želeći da svoju savest
optereti i činjenicom da će on otići, a nikada se više neće videti.
Dok je grlila
njegovo mršavo telo, kosti presvučene kožom, a suze im se mešale u njenom nemom
priznanju da mu oprašta, da je sve iza njih, njegovi skoro bezglasni bolni
jecaji sami su joj šaputali da bi sav svoj život dao za samo jedan dan novog
početka. Previše kasno! Brišući suze sa njegovih obraza, koje je svega par puta
videla, otkada ga zna, bila je svesna da on neće još dugo.
*********************
Umro je lako.
Par sati nakon primljene injekcije, ugasio se, bezglasno, sa jedva primetnim
uzdahom. Bez bolova, bez jauka, bez roptaja.....Otišao je iz svoje kuće, svog
kreveta, sa svojom decom pored njega.
Možda je u tom
poslednjem samrtničkom snu, video i njen lik, čuo nju, kako ga poziva, govoreći
da mu oprašta, jer se ništa od propuštenog ne može vratiti. Satkana od dobrote,
ona jeste bila sposobna da to uradi.
Možda je i zbog
toga njegovo lice odisalo nepojmljivim mirom.
Bog će suditi.
Pa kako presudi - gospodaru i robu,
svecu i grešniku, silniku i žrtvi..... Svakom čoveku, u kriku rođenom, u roptaju ispraćenom.
*********************
Ovaj je život
toliko dugačak, a u isto vreme tako porazno kratak.
Predugačak, jer
u njemu napravimo milion grešaka, što namerno, što nehotice.
A previše kratak
da bi ispravili i stoti deo onoga što smo pogrešno uradili.
Нема коментара:
Постави коментар