RASTURAJTE SE, UROCI

E, fala ti Bože, te mi poslaše ženu za 'dvokata.

Ovi muški.....ništa od nji’, ič ne slušaju, samo prevrću s oči, nešto se batrgaju, k'o da sedoše na mravinjak, ma, vidiš da jedva čekaju da u'vate vrata. Zidu da pričam, više bi čuo, neg' oni. Jedino što i' zanima, to su pare. Našlo bi se para, mada sve dadoh na onu…..ma, će ti kažem koja je, nije šećer u vodu, pričekaj…… ali neka nešto urade, a ne samo da se beče u mene i onda kažu kako si imaju posla preko glavu, a nema tuj nikakvu odbranu, kriva sam i gotovo! Ali, neću da solim more, kad ne veruju, nek’ im bude.

A ti, rekla bi', imaš si vremena? Mislim, kad si pristala da dođeš......

Dobro, dobro, znam da ne ostaješ do podne...Pa eto, da ti ispričam sve, a ti da mi objasniš šta ću ja ovden, međ’ ovi lopovi, drogoši i kurveštije!

****************

Da krenem ja, sve ću ti ispričam, al' da me slušaš. I pusti te 'artije, valjda nešto možeš da zapamtiš.

Živeli smo mi lepo, ne mogu da kažem da nesmo. Jeste da sam rodila samo ćerku, onaj moj hteo sinovi, al', nije nam se dalo. Il' pobacim, još se dete nije ni ritnulo s nogicu, il' se rodi mrtvo....il' umrede još malečko. Ih, da sam ja onda znala to što sad znam, sve bi bilo drugačije. Al, sestro moja, izvini, gospoja, svaka ti pamet dođe, tek kad već sve krene nizbrdo, razbije se o kamenje k'o bundeva, da prostiš.....

Onaj moj radeo, dobra mu firma bila i dobra plata. Ne mogu dušu da si grešim, bio dobar prema meni, donosio pare kući, tek nešto zadrži za kafanu i prijatelji.....Nije me mnogo ni tukao, tek ponekad, kad mu dođe ono njegovo pusto muško. Nije ni imao neki razlog, sem zbog tu decu i sinovi, koje nesam mogla da mu rodim. A i to više neki šamar, nego da me ubija, ko onu nesrećnicu do nas, što svake nedelje bar jednu noć provede u mojoj štali, kad je onaj njen, istepanu do krvi, samo u košulji, izbaci iz kuću. Pa se, kad on ode na pos’o vrati, šta će, u rod je ne primaju nazad, nema gde.

Ćerka bila dobar đak, tela u gimnaziju, al ja ne dado, pa ni otac joj....Žensko je, gimnazija ti dođe srednja uzaludna, mora na fakultet, šta će ako se uda, ništa od nju....I ode ti ona na frizeraj, lepo dete nauči zanat, nije što je moja, al' moram da je pofalim. Vidiš i ove moje lokne, sve je to ona radela. Ume, pa to ti je. Eh, da je sve bilo, kak' je krenulo, niki na svet srećniji od mene.

Nego, prvo ti ja nešto pofalim sa zdravljem. Ruke, koj da i nisu moje, sve ispada iz nji’, pola šerpi mi olupano, tanjiri i čaše porazbijani. Dobro, jeste da niki ne voli ladnu vodu, al opet, moja majka celi život i’ nije vadila iz nju, pa opet joj prsti manje krivi nego moji. Lek ovaj, lek onaj, pa mas’, prvo iz apoteku, a onda onaj, što babe prave i prodaju, peče ko da si koprivu brala dva dana....I bidne nešto bolje par dana, a onda opet isto....Pa još ide do lakat, sve mi trnci niz žile, ko da sam se živih mrava najela, a ne leba bela i pasulj, onaj domaći, iz moju baštu....

Onda ova moja nešto počmrlja u čkolu, pa beži s časovi, pa krene sa mazanje, kako li to kažu, ČMINKA li beše, mal-mal pa iz kuću, kao uči s drugarice, kratke neke suknje, da prostiš ko neka belosvecka.... bezobrazno, odgovara, sve joj nešto ne godi, ne poznajem više ono što sam rodila i podigla od 3 kile mesa.

A i muž mi nešto krenu sa piće....Umeo je on da popije, to petkom, kada idu, kako li ono reče na KREVACIJU il’ nešto tako....Al, sad, svaki dan, kako dođe kući, odma u kafanu ili kod komšiju, reži, pcuje,  ništa mu ne valja, baca ručak i večeru na dvorište, kaže ništa ne umem, a život proveo na moju ranu...I ruka mu sve teža, više ne bira kud će da udari....Sva u modrice, sve se krijem, da me niki ne vide.

Da ti kažem i da si zapamtiš - niki od nas nije aperisan od nesreću. Jok! Ide, ide, lepo ti, sve si misliš mora takoj da bidne za navek, kad ono.....jadovi ti sunce zacrne, kak' u najtavniju noć, a suza ti suzu pristiže..... I kad ti najbolje u život, a ti si stavi kamenče u cipelu. Nek'  boli, nek' osetiš; al', dobro ti dojde kasnije, kad te sustignu prave muke. A one, nema te omaše.

Al', da nastavim.....

Sestro moja, uđe ti zlo u našu kuću, koj da je uvek bilo tu, dođe ti neko vrljivo vreme, a ne ono mirno i lepo, ko što beše nekad.

Videh ja, neće to da izađe na dobro, kad mi kumina tetka (dobro, nije mi to rođena kuma, nego neko staro kumstvo, ne znam tačni ni po koje linije) reče da tu nisu čista posla, mora da mi nešto uvračano....Zna ona, kaže, jednu ženu, ima se putuje do nje, ali nema šta ne leči i ne vidi, a razume se i u ono....pa, dobro, kad si već navalila, u čini i coprcanja. Mora se plati, nije baš malo para, al', kad je život u pitanje, tuj se ne pita šta košta.

Kak’e čini? Gde ti to živiš, pa ne znaš da mu sva zla na svet dolaze od čini, magiju i veštice? Kako da objasniš, sve ti ide dobro, a ondak....ko da ti bomba pade u kuću, sve krene nahero, unatraške, oni, što ih znaš ko normalne, najednom ko da se ludi gljiva najedoše?!

*****************

Imadoh ti ja nešto svojih para, ono što ostade da ni ja ne znam. Žensko mora svoje pare da ima, to upamti i drž' se toga. Ne razumeju ovi muški, sve mora da im crtaš, pa dok objasniš, ode mas' u propas'. Rekoh ovom mom da ima neka žena, koja pravi dobre masti za ramatizu, jer mi to doktori rekoše da me snašlo, pa eto.....da mi da koji dinar, mora u kući biti zdrava žena, koj' će da kuva, pere, pegla, okopava baštu, radi sve ostalo....Kuća počiva na ženu, nikad to iz pamet da ne izgubiš. Ma, možeš ti imati sto škola, tako ti je od kad je sveta i veka.

Krenuh ti ja, tako, zorom ranom, s prvi aftobus, a on neki star, sve mu viru federi na sedaljke, kondukter i vozač puše ko da duvan izlazi iz modu, baš i' briga za onu tablu sa precrtanom cigarom.....Mene muka, a ne smem ni da prozborim, izderaše se na neku ženu što se bunila, pa, ko velim, koj zna šta će mene da urade....Pa sve isto, već podne dobro zamaklo, kad stigoh.

Dobro hajde, skratiću, vidim ja, tebi dosadno, a šta si mogu, kad se raširim, ko Dunav i Sava s proleće...

Nađoh ti ja tu ženu začas, lepa joj kuća, mnogo....Da nesam ni pitala, iz prve bi pogodila, jedina u selu okrečena, pa firange čipkane na prozore čiste, cveća na sve strane. Još u bašti sveta, da nesam bila ....da, dobro veliš,  zakazana, bogami bi' se ja načekala.

Uđoh ti ja unutra, ono ćilim do ćilima, bogato.....Rekoše mi da uđem kroz neka vrata sa crvene zavese, i eto mene kod nje.

Ono, bogato, ne znaš gde oči da deneš. Ćilimi, ali oni pravi, plišani, pa cveća lepog veštačkog, sve neke ruže na roze i crveno, a po zidovima ikona na ikonu, nemaš s prsta slobodnog mesta. Odahnem ti ja, vidim u pobožnu sam kuću stigla, nije nešto budibogsnama, već onako, ko u crkvu....Pa sto, okrugli sa šareni stolnjak, sve jeleni i ptice, gde li ga samo nađe.....I sedi žena, crne kose, rekla bi farbane, a možda je i od prirode, valjda ljudima dobro čini, pa joj se tako i vraća. Doduše, naborana, sva u falte, tri puta više nego ja, al', to valjda što tuđu brigu nosi.

Sedoh ti ja, ona me gleda s one velike oči, ko u teleta, pomislih si,  ima nešto mnogo crnog oko njih, ko onaj....lajner, što ga krišom stavlja moja ćer. Pokaram samu sebe zbog grešnih misli, ne ide to na poštenu ženu, pa pogledah i ja nju, a sve mi toplo kroz ruke. Pored nje ikone, one malečke, što se kupuju u manastiri, pa upaljena žuta sveća u srebreno čanče, bar mi se učini da je srebreno.....

Ja se ukipila, ne znadoh da l’ da sednem il' da stojim, kad stiže pred mene kafa, pa valjda se može piti i sedeći. Ja se, onako, nataknem na kraj od stolicu, a ona i dalje ne skida one velike oči s mene......Ćutimo. Obe.

I onda ona stavi obe ruke na sto, lepote li pogledati, na svakom prstu po prsten, a brojanice ne ispušta, pa onako promuklo, ko da puši četiri kutije na dan, prozbori:

„Ženo, živa li si? Deluješ mi ko da će sad daću da ti prave.

Šta li reče, odakle si? To ja, onako, reda radi pitam, vidim da si iz daleka stigla. I neka si, jer dođe u poslednji čas, već si odavno trebala da si bidneš kod men’.“

Pa mi uhvati sledenjene mi ruke, a prsti joj neki meki, ko da koske nema u nji....I još jače se upilji u moje oči, ma, samo nji vidim, zaboravih i na ikone, kandila, sveće, ruže one veštačke, ćilimi.....sve zaboravi.

„Sestro moja, mnogo se nesreće sruči na tu tvoju glavu.....Vidim ja sve....Muž ti pije, deca....da, dete, nešto li videh drugu decu.....a to su ona što umreše, ma rekoh ti, videh i drugu dečicu oko tebe, tuj su ti svi oni....toj ti dete mnogo problema napravi....Žensko li beše, s muškima je lako, dok se ne ožene...Al, ček da si pogledam....“

Tek onda primetih neku veliku kuglu na sto, staklenu, baš pored nju. Auuu, gde li je samo nađe, sve svetlo ispod nje neko, ko da je mesec stavila ispod to....

Al', ne beše ni to dosta. Reče ti ona na men' da si popijem onu kafu. Probah, a ono, ko da si od žuči napravio. Krenu ja si uznen šećer, kad ona vrisnu:

„Ne!!!! Grk ti život, mora grka i kafa!“

Šta ću, nekako si ja to suknem....Pijem ja iz tu šolju, sve mi crno pred oči, al', izdržah....U tri gutanja si je sručim. Pa prevrnem, da ostane oni soc.

Pogleda si ona u to, maše glavom, jasno mi, vidi si žena zlo na veliko...Pa mi reče da ustanem, u'vati me za glavu, okrene tam' i vam', umalo mi vrat ne puče, a sve mi vruće na oči udara. I onda naredi da zatvorim oči, pa krenu s bajanje....

„Na  put uročica,

pod put urok.

Što urok reče

uročica izreče,

ponese labud

Milanove uročice u planinu.

Ko te ureče

oči ostavi

a zadnji deo ponese.

Rasturajte se, uroci,

kao što se rastura narod sa subote.

Koliko morem prebrodit dlaka

toliko ureče Milanove crne oči,

šarene oči,

zelene oči,

u Milanovo zadnje telo.

Ko te ureče

košulju obuče

a rukav izvuče.

Vuk ide naniže,

Nit' ima na ovaj dlan dlaka

Nit na tebe uroka.

(„Narodna književnost Srba na Kosovu i Metohiji“, autor VLADIMIR BOVAN)

Eto, sad si zaštićena. Al', ima tu još mnogo se radi. Pričekaj, odma' će ti kažem.

Jeste, žensko je. Eh, otela ti se, radi šta hoće, ne sluša te. A i ti si jedva pa živa, ruke ti izrabljene, ne staješ sa poso.....

Ne trebaš ništa da mi kažeš. Vidim ja, sestro slatka, ti si pod magiju, neko ti nešto uvračao i to gadno, ako se nešto ne uradi, neće da valja. Kak’a magija? Ja sve nešto osećam da je vlaška, mlogo gadna, teško se skida, na tebe je i na kuću ti bačena....Uh, teško je tu da se pomogne, mora da košta, da znaš.....Šta li ono reče, ponela si pare? Dobro, neka sada bude ta 'iljada evra, ali će te košta ukupno pet, pa sad, ako hoćeš živu glavu da spasavaš i tvoju i od muža ti i ćerku, moraš da prikupiš. Ima tu da se radi, noći i noći, jer se te čini samo noćom skidaju, da si zaboravim kad sam poslednji put spavala. Moraš da prikupiš, druge ti nema.“

Hajde, nemoj sad i ti da mi pričaš kako je ona to sve mogla da zna, čim sam došla kod nje. I pusti to tvoje da će žensko da dođe po pomoć, ako ima problema sa muž i decu, da mi po ruke mogla da primeti kako puno radim! Zna žena, vidi se odmah na nju, s one ikone i kandila mora da razgovara sa sveci, da pozna i oseti zlo, ne bi se toliki ljudi skupljali kod nje, k'o na Ćabu, da ne vidi kroz tri sveta. Ako ćeš tako, ja odma prestajem. Dobro, ako slušaš, da nastavim.....

„To ti je sve napravila jedna ženska, starija......Tu, kod tvoju kuću u blizinu, često pije kafu kod teb’, voli slađu, uvek ju dodaješ šećer, kad si dojde. Rekla bih da nosi maramu, kosa joj neka....ma šućmurasta, ni seda, ni nije, al' joj oči ko žeravice, urokljive....Dok si se ti majala s tu kafu, ubacila ti nešto u čašu, pogledaj ti ispod stola i ćilima....dobro, etisona, šaren je, pa mi se učini kao ćilim...Nije šaren? Mora da ima nešto po sebi, vidim ja to odmah...Eto, kažeš neki, k'o isprskan, dakle šaren.

Nego, lepo ti ostavi te pare, što si ih donela, uzmi odma’ ovu vodicu, pij po supenu kašiku, s jutra i pre neg što zaspiš, a daj i tvojima....Kako da daš? Pa lepo, stavi im u kafu, u ranu, smisli nešto. Ali, moraju da si uzmu i oni, ne smeju ni reč od ovo da znaju. Sve je na tebi, da znaš. A kad skupiš ostalo, dođi kod mene, ponesi 50 jaja, tri očišćena pileta, povelička, od pirgavu kokošku, i tri tegle slatko, ono od bele trešnje. Sve to treba, da se skine magija i čini, iznad kuće ti crni oblak od nji, pa onda dušom da odaneš. Eto, čekam te za dve nedelje.....čekaj, to pada na svetac, ništa se ondak ne radi.....dobro, neka bude još tri dana preko te dve nedelje, pa dođi. I tu vešticu, tu što ti sve to napravi, da izbegavaš, ni dobar dan da joj ne kažeš, razume li ti mene?! I, čekam te.“

Kako sam potrevila vrata, od one ikone i kandila, ne znam ti ni ja. Tek, dok sam se truckala u onaj isti izdrndani aftobus, k'o da je tri rata prošao, mislim se ja i mislim, koja bi to mogla biti, a da mi dolazi u kuću i pije slatku kafu, a nosi maramu... Pa, svi piju slatku kafu, mislim oni stariji, što ne vode računa s liniju, ako poslužiš gorču, svi će te otrcavaju kako kuća štedi na šećer. A i marame više niki živ ne nosi, sve ti se to dalo na flizure, matore žene, pa se farbaju i to u crveno, ko na na šarenog petla....

I – seti' se ja.

Nije mi to, doduše, prva komšika, ali ume nekad da se svrati. I često nosi maramu, doduše, oko čelo uvezanu, s presni krompiri ispod, kaže zbog glavobolju, a kad joj poslužiš kafu, valjda joj se preko onog šećera preliva, kolko ga sipa. Nije mi žao, al sam se uvek pitala kako li joj muka nije od toliko slatko. Pravi ti ona neke meleme za ramatizu (joj, crna ja, pa od nje sam i kupila nešto za moji krivi prsti, gde li mi pamet bila), namešta stomaci, a priča se da i....da i rešava od nevolju devojke, a i žene, kojima deca već velička, kud će od puste bruke rađati, sa neko iskuvano vreteno.....Nema druge, mora biti ona. Ona i nijedna druga.

Odlučih ti ja, ima da skupim sve pare, samo još odakle li ću....Pa se seti’, ostala mi od očevine neka šuma, nisam htela da je se odreknem, a brat je već dugo merka i traži. Odmah ću ja kod njega, nije to daleko, da si to nabavim, a za ona jaja, slatko i pilići ću lako....

*********************

Sve ja to nabavi, ne pitaj sestro slatka kako....Najgore mi beše za pare, ne da brat više od dve iljade, prodadoh ti ja svi dukati, što ih doneso’ u miraz, pa trebali da ostanu na ćerku. Mislim se ja, bolje sada da joj glavu spasavam, možda joj miraz neće ni trebati, ako ova veštica nastavi sa te svoje čini i magiju....

Od svega mi najteže bilo da ovu, ovu što se navrzla na moju kuću, izbegnem....Počnem ti ja da zaključavam kapiju, reko mužu i ćeri da se pojavili lopovi u selo, kradu suvo meso iz pušnicu, prasići, sve što stignu....Pa, kad ONA lupa, ja kao nisam u kuću....Ne smem, koj ga zna šta sve može da uradi, sigurno i zna da sam negdi bila, čim je tako često ima kod men.

I tako ti ja, baš kako mi reče moja spasiteljka, odnesoh još 4 hiljade, zaklani i očišćeni pilići, slatko, ko na suncu da je pravljeno i nekako ona jaja, jedva ih sačuvah na rupavom putu, da se koje ne razbije, jer mi strogo pažnju skrenula da ih mora biti baš 50.

Dado’ ja to njoj, lepo me dočekala, što jest – jest. Nesam si čekala ni minut, odmah me propustiše onaj narod, koj da su znali da baš ja dolazim. Vidim ja, neka je koštalo i očevine i zlata, sve je vredelo, kad me tako poštuje i uvažava. Opet dobih vodicu, sada treba da je pijemo svi u kuću bar 5 ili 6 puta na dan, a ona će da počne da skida čini i tu gadnu vlašku magiju, onu što je samo najbolji mogu smaknuti. Jesam se u jednom trenutku pitala šta li će joj ta silna jaja, ali dobro, valjda to tako traži taj.....kako ti ono reče re....re...da, ritual borbe sa crnu magiju.

**********************

Popismo mi tu vodicu, a mene noći davi i davi, neće sanak na oči, nikako.....Ćera, još gora, sad već ni ne ćuti, nego se otvoreno svađa, ima ona, kaže, svoja prava, ja i’ napadam, a nemam si pravo na to. Kako nemam pravo, sunce ti dečije, pa ja sam ti dala sve što imaš, naučila te svemu što znaš, do tvojih 5 godina sat spavanja nisam sastavila ujednom! Koj drugi ima prava, nego ja?

A u onaj moj, sad se ne napiva više – sad samo doliva. Kako u kuću, tako dovati šta mu padne pod ruku, pa – udri. Ni ne kaže zašto. Čujem od drugih, prete mu otkazom, brige ga moru, pa na kog će drugog da se istresa, neg na men’, valjda on to tako umuje.

Ne vredi mi ništa ni vodica, ni to što se klonim, ko od kuge od ONE.....Još se sve nešto kezi kad me vidi, a oči joj urokljive, tek sada ja videh koliko....Gde li mi pamet beše, kad sam taku spodobu mogla da puštam u rođenu kuću, da sedi za mojim stolom i ja je još služim? Još kad sam pretresla celu kuću, pa našla neke isečene stare gume, neka stara jaja, mućkovi već postadoše i koješta još, videh ja šta mi je sve napravila.

I baš kad htedoh da ovu moju nađem, da je priupitam kad će da deluje ono što sam tako skupo platela, zove ti ona mene na telefon, kod komšiju, sad tek vidoh što je tolko navalila da sazna kako da me najde, ako pritreba......Kad me ču kako kukam, samo mi reče da dođem odmah, prvim aftobusom. I ponesem još 5 'iljada maraka, kaže, mlogo jaka magija, treba još noćima da se radi.

Uhhhh......Šta li ću sada?

Vidim i ja da se mora još nešto uraditi, ali gde da nađem toliko pare? Bubreg da prodam, možda bih samo za njega dobila toliko.

A da nešto moram raditi, moram, to bi i ludom bilo jasno. Ova moja ćer svako veče dolazi kasno, više ni ne pituje može li, samo ju nema. Da je tučem, tako veliku – niti mogu niti dolikuje, mada bih joj svu onu ofarbanu kosu počupala....A sa mužem, osim što sada i ja noćivam u štali par puta nedeljno, jer i mene pretuče, pa me onako, u spavaćici, istera iz kuću, pokrivam se s neki stari gunjevi  i kožusi, reči nemam. Samo vika i prebacuvanje, kako je „kurva rodila kurvu“. Došlo i do njega, u kafani sigurno, od dokonog i zloga sveta kako se ova naša dala u promet, pa se setio i nekih mojih kao kurvara, ljudi koje sam jedva u životu i videla, a kamoli bilo šta imala sa njima.

Od jedne mirne kuće, uvek tople i ušuškane, pakleni dvorovi.

Pa se onda setih jedne metalne kutije od keks, koju sam još odavno, kad sam došla u ovu ravnicu iz onih mojih šuma i brda, zakopala u zidu štale.....Tamo sam stavila nešto dukata, da se nađe za boles', za saranu, nešto zlatni’ đinđuva  za snaju, koju nikad neću ni imati, za ćer, za unuke.....Šta ću, imam samo to, od nasleđe mi ništa više nije ostalo. Pa si razmišljam, ako ovu moju zovem i kažem joj šta imam, možda neće da htedne, možda će bidne malo. Odlučih ja da krenem i odnesem joj što imam, pa.....šta bude.

*******************

Kad sam joj odnela tu kutiju, vrtela je glavom, ćutala, pripitkivala me zašto nesam donela još, pa onda slegnula ramenima, rekavši mi da to nije ni pola od onoga što treba, ali eto, zbog mene i moji', zadovoljiće se ona i sa ovo,  samo da  nam kuću spasi. Duševna žena,  znado ja to od sami počeci.

Nastaviće, sa još triput više snage, a ja moram biti spremna da me veštica i napadne, sada zna da joj udaramo po zle moći, neće više si bira s’ čim. Udariće, reče, na ono što mi je najmilije.

I još mi reče kako sam ja zaštićena, jer je ona bajala meni lično. Ali, ako ne dovedem muža i ćerku, za njih ne može nešto veliko učiniti. I vidi smrt na mom ramenu. Dakle, na meni je da ih ubedim, pa dođemo zajedno. To će me koštati još 5 hiljada, ali drugog rešenja nema.

Jednako bi bilo lako i da  popijem more. Čuj, dovesti njih....Pa, da znaju ono što sam ja uradela, mogla bih se samo vratiti u bratovu kuću, gde bih svima bila na teret. I opet ove moje ne bi spasila.

Ne pitaj me kako sam došla kući. Samo mi je pred očima bila ona žuta, grobljanska zemlja, kojom se rake nasipaju. Ništa si drugo videla nisam.

***********************

Sreća moja, pa na mene više nisu ni obraćali pažnju, osim što sam im trebala da ih na'ranim, ispeglam, operem..... Za njih više nisam postojala. K'o duh da sam, gledali su samo kroz men', onda kad su me uopšte i primećuvali.

Al', zato ja poče da si malo pogledujem okolo.....Kuća mi zapuštena, koj' da je niki nije očistio od prošlu slavu, mužu mi sve crveni pečati po lice, a sav izbečen od onu rakiju, što je ne ispušća, koj' dete cuclu. A ona moja....ubledela, podočnjaci do brade, al' mi došla sva neka okrugla, rekli bi ljudi da jede po celi dan, ne prestaje, nigde iz kuću da si iziđe, dan je ne vidi, sunce je ne ogreja... A znam da ništa u usta ne stavlja, još je čujem i da povraća, kad si istrči iz kuću, pa misli da ne primećujem one joj suzne oči, crvene, koj' da je u sunce gledala.

Saberem ti ja dva i dva.....Nisam ti ja išla na školu, četiri razreda – za žensko i poviše....Umem se potpišem, a da si čitam, baš i ne običavam, sitna ona slova, a malo i pozaboravila.....Ma, ni ne govorim ko u moj kraj, iskvarilo me ovo selo, sve si nešto otežu, dan beli omrknu, dok ne izgovore sve što imaju.

Tako ti je to, kad si odosmo otamo, gde smo se rodeli. Moji, u selo, nas pcuju što pobegosmo od muku i rad, svi si misleju kak' žanjemo pare na livadu i zavatamo  med iz bunar..... Ovi ovde me ni ič nesu prinesli, smeju se, kad govorim, koj' ona bradata žena iz cirkus, niki mi u kuću ne zalazi. A i ovi moj, da si nema drugari od rakiju, niki ga ne bi ni pogled'o. Sem ONE, mal' – mal', pa evo ju. I eto, šta nam napravi. Kad ne mož' na mene, nek mi bar zatruje kuću i ukućani.  

Svi me mrzu, znam ja to. I nemo' da mi odmakuješ s tu ruku! Nemam ja te škole k'o ti, al' si valjda i ja imam nešto u glavu, pa osetim.

To mi Bog narek'o – ni tam' ni vam'. Al', valjda se u to razumem, dovoljno sam ja toga prošla. Jeste, sestro, rođena mi ćer, napunila si sedamnaes' tek – pa trudna.

Nego, da ja nastavim i više da me ne prekidaš, 'el ti jasno?! Ja ti je pritisnem, to nju, ćer mi, a ona ne priznaje, pa ne priznaje. Ima si problema u školu, momak ju ostavio, zato si plače po celi dan i ne izlazi iz kuću. I povraća od moje kuvanje, mnogo masti stavljam, ko da nije izrasla velička od to, što joj ja spremah, još od kad sam je od sisu odbila. Ni da čuje. Koj' sa zidom da si raspravljam.

Pa još ni to ne beše dosta, nego ti dolazi ovaj moj, baca na sto neki papir, kaže da si dobio otkaz, pa neka ja vidim od čega će si živimo. Pomisli' na tren za oni dukati, što ih dadoh, al' prestadoh, bar da sam si više imala, možda nas sve ovo ne bi ni zadesi'.....Opcova mi sve živo i mrtvo, pa  ode kod komšiju, na pojilo. Sad si barem ima razlog što loče i ne prestaje.

Da mi nebo padnulo na glavu, ne bila jadnija. Vidim si ja, veštica ne prestaje, pomamila se.

******************

I, ne prođe ti dugo, baš si prebiram neki pasulj, da se nešto stavi u lonac, a on, sav užižen.....Kad, eto ti ove moje nesreće, mislela da sam u baštu, pa da si kradom u kuću uđe.

Leleeeee.......

Bela u lice, ko da je samo kredu jela, posrće, ni da je dve litre od rakiju ispila, crno joj pod očima, ko, da prostiš, živi leš. Reče kako joj se slošilo, pa je poslaše iz školu lekaru, ode ona da legne. I neka je ne diram, mora da odmiruje.

Može si ona da miruje, mislim se, al' zato ja ne mogu. Pustim ti ja nju, sve se nešto majem po kujnu, pristavila i onaj pasulj, pa raspremam....A u men' sve kuva.

Odem ti ja da ju obiđem, ona vrisnu da je ostavim, mora da spava, evo, baš je probudih.....A oči joj ko dva bunara crna bez dno,  još mi belja, neg' što beše, kad je ugledah ono pre.

Pustim ju, šta ću. Možda treba si odspava, možda je pritislo, šta ti ja znam. I ostavih je, nek se odmori......E, sestro, kud mi Bog ne reče da ju ranije obiđem..... Jer, kad uđoh ponovo, a sunce si već zalazi, ona sva gori, a ispod nje krv lije, ko svinjče, da prostiš, zaklano.  Ono moje, ono što od mene otpalo, moje meso, moja krv, na moje oči umire, već joj oči prevrnute, ni ne vidi me.

Odjurim si ja do komšiju, dao mu sin svoj auto, pa ga kumim i molim da je odvezemo u bolnicu, glavu detetu da spasavam. Što jes' – jes', ne reče si čovek ni reč, valjda vide da ne znam ni šta govorim, osim što lelečem i kukam za dete si,  pa krenu da istera kola iz avliju,  a ja da ju zamotam dobro, da mu ne iskrvavi sedaljke, on će je smesti.

Zamota ti ja nju u čaršavi, pa u ćebe, svečano, ono Vu...Vu...kako li beše...da, imaš pravo, Vuteks iz Vukovar, što sam si samo za gosti čuvala.  Neje vredelo, krv li lije, pa lije, krv one, koju sam s muku iznela i podigla, krv  mojega mesa, ko da iz men' ističe.

Dok se vozesmo u bolnicu, ja sa njom ozadi,  glava joj u mom krilu, dođe ti ona malo na sebe. I nekako, sve reč po reč iz nje izvlačim, priznade mi da je ostala u drugo stanje, nije smela da nam kaže, para za doktori neje imala, pak si ode kod ONU, da joj to sredi.

E, svetiteljko moja, jeste ju veštica sredila, ko mene da je kasapila. A toj je i 'tela, nema niki da me ubedi kako neje tako.

I dovedosmo mi nju, već se ućutala, nit’ zbori nit’ romori, vidim, dete mi umire. Zna to majka, uvek zna…. Unesmo je  unutra, pa je odmah odvedoše, čim je videli, sa sve onu krv, a ja ostadoh s oni narod, sav izbubecan, biće od kafanu, i izlomljen, svak' si ječi i jauče, samo ja, ko kamen, ćutim, gledam u ona vrata, što je provezoše na nosila kroz nji. Jedva si ubedi' komšiju da ode u svoju kuću, ja će čekam, pa šta mi bidne.

Ni ne znam da l' prođe sat, dva ili tri, kad evo ti ga neki doktor, ulazi među nas. Sestrica, neka nalarfana, prstom mu pokaza na men', on me pozove iza ona staklena vrata, pa me napade.

Joj, odavno me prošla mlados', al' me tako još niki ne izrezili’, ko on! Pcuje mi mater nepismenu, gejačku, kad sam pored ovu medecinu i doktori rođeno dete poslala kod mesari, probijena joj materica, moraće da je vade, nikada poroda neće imati.....I neka se molim svakom svecu koga znam, da joj glavu sačuvaju, jer je mlogo krvi izgubila, ako jutro dočeka, biće na dobro. Inače.....crninu da spremam. I da si idem kući, će mi jave.

Ne kažem da sam mutava, imam si jezika, ali tad ne mogo' da prozborim, ko da mi jezik od kamen’....od jada, od muke, od strave.

Poteraše me, a ja se ne dadoh, neg' odo kod nekog u uniformu.....da, portir....Tutnem ti ja koju šušku kroz ono stakleno prozorče, ono maleno, da me pusti na neke stolice, da si pričekam jutro. Ne reče mi ni reč, sam' okrenu glavu, pa, k'o velim, to mu znači da može. I sedim si ja, a pred oči mi slike moje ćere, još kad sam je rodila, pa dok je držah na svoje grudi.....i kad je s nogicu na zemlju stala, pa njen smej, ko srebrna zvonca da si zvekeću. I to moje rođeno, jedino što imam, to treba da umrede zbog vešticu?!

Slušaj, nemo' da mi držiš vakelu! Ti si veruj u šta 'oćeš, to je tvoja stvar, al', nek ti na pamet ne padne da me tu ubeđuješ kako veštice ne postoju! Ja joj videla one urokljive oči, videla joj nešto crno na rame, crno ti zlo iz nje izbiva, ma, nema koj' će me prevrne u pamet, kako ne znam šta je na stvar. I nemoj da mi kolačiš s te oči, odma' si tražim drugog 'dvokata.

Dobro, znači mogu da nastavim? Ti si pripazi, kratki mi živci, više da me ne prekidaš, si me razumela?!

Dočeka ti ja sivu zoru, jedva se po koji trun svetla probija kroz oni mrak. Ponovo ti odoh kod doktora.

On si briše čelo, valjda tek seo, pije kafu što mu skuvala ona vrtiguza, ona sestrica namazana.....Zausti doktor nešto, vidim ja, 'oće da me otera, pa, ipak se predomisli.

„Slušaj me sada dobro! Evo, upravo sam završio operaciju, imao sam nažalost pravo, morali smo joj izvaditi matericu. Dakle, pozdravi se sa unucima, neće  dece nikada moći da ima. Ali, preživeće valjda, dali smo joj krvi i krvi, probudiće se, bude li sreće, negde popodne. Nego, blago meni, idi ti kući, pa doći negde predveče da ju vidiš. Hajde, idi sada, da te ne vidim. A za ne daj Bože…...zvaćemo te i pre!“ I još mi reče da toj, što je iskasapi, treba da ju prijavim u sud, da ne ubije još neku nesrećnicu, nego da dobije ono što pripada za kasapanje.

E, mislim se ja, dok mi pred oči sve crno, ko strava salivena,  nema ja da idem kod niki', jok. Ja ću joj presudim, da više bela dana ne vidi, ni noći da zanoći! Ja će joj budem i policajac i sudija, ne treba joj gore od men'!

*********************

Sad da me pitaš kako stigo’ u kuću, ne znaem….Ni ič se ne sećam. Sam’ mi pred oči crno, ono što OVOJ čuči na rame i crveno, krv od mog deteta, pod nokti mi i na aljinu.

Dojdem ti ja, a zidovi me pojedoše, ‘manjuju se, da me udave. I tišina, zvoni, kak’ crkvena zvona na veliki svetac. Šta ću sa sebe, rešim da odem u baštu, nešto da čeprkam, da mi se razgrne onaj crveni mrak, da si udahnem vetra, možda mi onaj smrad od mokru zemlju iz raku izađe iz nos’.

I krenem ti ja da stavljam oni štapovi, ovi ovden kažu pritke, na pasulj, da si raste oko nji’. K’o velim, ako nešto budem radela, bar nema da mislim. I tako, ja ti to pobadam, kad vide, dolazi neko žensko u baštu. Gledam, a na oči ne verujem – ONA.

Držim ti ja tako onaj kolac, nije neki krupan, al’ dugačak, dok ju gledam kako prilazi. Koj’ da se pre sat rastadosmo, uzne si pituje kako mi je kćer. Čula, reče, da je u bolnicu, pa se eto zabrinula, mlado dete, to je za igranku, za vašar, a ne za doktori I lekovi. I sve se smejulji….ma, kezi, vido joj ja oni zubi, svi neki ušiljeni, a oči ki žeravice, sjakte ko vatre paklene, ne skida i’ s men’.

ONA se smejulji, sve cvrkuće, usitnila, umrede od silnu brigu, a vidim si ja, došla da proveri i čuje ono, što mi napravila, da se naslađuje s moju muku. I tuj ti mene padne mrak na oči. Oni crveni mrak, što nikako da mi ne ide od men’, prekri me celu, kolku me vidiš.

Zamanu’ ja s oni kolac, pa po nju. Jednom, pa opet, pa opet…..Valjda se samo prisećam da je pala na zemlju, onu što ju spremala za moju ćer, i crvenu krv, kako joj lije niz glavu……I neka vriska, biće da je od NJU.

I ja ti tres,  pa tres, nit’ gledam di udaram, ni kol’ko. Jedan kolac puče, uze si ja drugi, pa opet. Za sve da ju vratim – i za dete mi, za ono što popusti u škole, što krenu s momci  ki’  grlom u jagode….I za muža mi, za one batine, što ih se nadobija’ više neg leba što pojedo’……za sve što mi veštica napravi, za svi uroci što mi baci kuću, iz obes’ i zlo.

Ponavljam ti, ja se ič ne prisećam. Kazujem ti ono što i ja saznado’, posle.

Valjda ju neki čuli, pa doletoše, jedva mi oteše oni kolac, s muku me odvukli od nju…..A men’…… sve neka mi magla na glavu……I ‘itna pomoć i milicija, i sud…..i to mi u crno smotano, kak’ da mi noć ne prestaje i dan ne svanjiva. Barem da je utepa, nego ti ONA samo izlomljena, lomili je svi tutumraci, što i’ mi i’ navrze na kuću.

A kad reko’ da je to sve zbog VEŠTICU…….nema ti, sestro, koj se nije davija od smej…..Kak’e veštice, kazuju mi, biće ja luda, pa si umislila…..Ha! Ko da se svi bunike i ludi’ gljiva najedoše, prave me vrljivom, gleduju me, koj, da prostiš, da imam dve glave s rogovi.

Otkako sam ti ovden, nema mi niki da dođe, ni muž ni ćer. Il’ me pituju doktori, sve i’ interesuje, valda i mleko, što ga posisa od majku,  beče se u men’, sve neke ‘artije mi davaju da gledam, da crtam…..a kad si počnem s priču o vešticu, skupe se, da prostiš, koj’ da se nešto džabe deli, pa još i mlati po glavu, koj’ neće da si uzne.  I kikoću, potprđuju, udaviše se od smej’…. Ne vredi, kolko god da i’ kazujem, valda bi me i ova stolica pre slušala, neg’  oni.

I još ONA ostade živa, pa mi ti sad reci kako su to čista posla, čuva nju onaj repati, što se od nju ne obiva…...Džabe mi behu oni izlomljeni ko….ko…ajde, nek ti bidne, kočići. Toj’ mi najžalije što je ne utepa.

********************

Eto, toj ti bi tako.

Šta reče?! Ja da kazujem ono što mi TI dozvoliš? Da kazujem o moju spasiteljku, šta mi radela, kako mi  pomogla, šta joj sve dado’? Nije pomogla, ti kažeš? Ma, koj si bre ti, da me učiš, nesam ti ja luda, ni dete, pa da si govorim sam’ ono, što mi TI dozvoliš.

Ti da me učiš, da mi propiraš glavu da veštice ne postoju? Odaklen pa TI to da znaš, kad si ne gledaš, kod zdrave ti oči. Eeee……..Bolje ti da odeš kod moju spasiteljku, neg’ što mi tu koješta laprdaš! Šta si se navrzla na men’, NEĆU da kažem koja je i gde si živi, šta koga briga za nju….Još i nju da zatvore, ki živinče, ‘vako ko men’, a spasila mi dete i kuću!

Čekaj, stani, kud si krenula?! Koj si ti, pa da mi rečeš da nećeš me braniš?! Ima tu da sediš, da ostaneš……ma, ti, stražar, ne daj ju da ide, ne otvaraj ta vrata, zaustavi  ju, nema ona nigde si pobegne! Ima da ostane i da radi što ju ja narekoh!

Neka, neka, idi kad si navalela! Ima veštice i TEBE da skembaju, život ti prevrnu, ko i u men’……A i to ti crno na rame što si čuči, nemo’ se praviš kako ga ne vidiš, mlogo mi sumljivo,  možda si i TI od nji’ovu sortu?! Sad je  men’ jasno što moju spasiteljku reziliš i pljuješ, bojiš se ti od nju, vidim ja! Ima ona i tebe glave da dođe, ič ne brini!

**********************

ZAKLJUČAK TIMA VEŠTAKA FORENZIČKIH NEUROPSIHIJATARA

“Nakon četvoronedeljnog stacionarnog posmatranja, intervjua i testova, kod okrivljene je konstatovano stanje AKUTNE PARANOIDNE SHIZOFRENIJE COMPLEX, sa tri vodeća sindroma:

-        -  Paranoidnim idejama;

-         - Neprekidnom anksioznošću;

-         - Imperativnim halucinacijama;

Nemoguće je utvrditi koji je od ovih sindroma bio dominantan u trenutku izvršenja nasilnog krivičnog dela, koji je namere okrivljene usmeravao ka nasilnom oduzimanju života oštećenoj, sa izrazitim homicidalnim ponašanjem, budući da isti nisu delovali izolovano, već kombinovano, a u stanju akutnog pogoršanja primarnog obolenja.

Evidentno je prisustvo kulturno-etničkih faktora i verovanja, međutim, obzirom da su ovi faktori imali samo patoplastičnu podlogu, tim veštaka je zaključio da su isti samo uobličili sumanute ideje, uz prisutnu izuzetno visoku meru sugestibilnosti, konstatovane kod okrivljene, u konačan ishod.

DAKLE, U TRENUTKU IZVRŠENJA DELA, OKRIVLJENA JE BILA POTPUNO NEURAČUNLJIVA.

Okrivljena je, prema iskazanom i lično potvrđenom višegodišnjem ponašanju, načinu izvršenja dela i njegovim posledicama, opasna po sebe  i  okolinu, te iz svih pobrojanih razloga, tim veštaka smatra apsolutno nužnim i opravdanim hospitalizaciju okrivljene na neodređeno vreme u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa, uz obaveznu medikamentoznu terapiju, obzirom da svaka druga vrsta tretmana može samo privremeno redukovati izražene simptome, uz potpuno neizvesno nastupanje akutnog stanja, sa izrazitim nasilnim tendencijama.

          *********************************************************

 

Sve fotografije dodate sa GOOGLE pretraživača