7. srpnja 2017.

NE BOJI SE ŠUŠA BOGA, VEĆ BATINA






Ima tome već podosta vremena kako ne čitam štampu. Baš nikakvu...Dakle, niti dnevnu, nedeljnu, dvonedeljnu, kakvu god.....I, kada kupujem cigarete, pa vidim naslov NATO SPREMA UDAR NA SRBIJU, teškom mukom se opirem neodoljivom nagonu da napišem gomilu čekova i kupim kartu u jednom pravcu, pa zbrišem glavom bez obzira na Zelenortska ostrva. Za zauvek! U zemlji, u kojoj je STARLETA legitimno zanimanje, u zemlji, u kojoj se na tzv. Političkim TV emisijama pojavljuju pojedinci, koji sebe predstavljaju kao FILOZOFE, SLOBODNE MISLIOCE i sl., ne treba ništa drugo ni očekivati. Kada su u pitanju FILOZOFI I SLOBODNI MISLIOCI, moj definitivni favorit je Negoslavina baba Grozda, prepametna i mudra žena sa zdravom i jednostavnom logikom, izudarana životnim nedaćama....Iza svega što kaže, stoji preskupa cena saznanja, plaćena surovim sopstvenim iskustvima. Dakle, njoj dajem za pravo da mi priča, jer zaista ima šta da kaže.

Ostale zanosače s leva na desno i obratno, učesnike raznoraznih okruglih i ostalih stolova, što mi već iskaču iz frižidera,  koji tako vole da slušaju sebe, sve se pogledujući kako su pametni, mudri i nenadmašno sveznajući,  jednostavno – ne priznajem. Oduvek je bilo mnogo lakše kvocati, neg' jaja nositi.

Ali, obzirom da još nisam uspela saznati ko to vrši lobotomiju, na osnovu sopstvenog, tj. mog zahteva, ipak dopre štošta do mene. Priznajem, grešna mi duša, najviše preko FB-a.

Dakle, o čemu je reč?

Pre nekoliko dana u prostorijama jednog od prestoničkih centara za socijalni rad, muž je ubio sopstvenu ženu, ne znam da li sadašnju ili bivšu, ali ženu sa kojom ima troje dece, ni manje ni više, nego kamenom.

Ne pada mi na pamet da voajerišem, pa opsesivno čitam o okolnostima, pod kojima se to desilo. Dakle, nisam pročitala ni jedne reči o toj strahoti, koja se najblaže može tako zvati.

Polazeći od svog advokatskog iskustva, pretpostavljam da se radilo o bici oko starateljstva nad decom. Jer, svemoćni Centri isključivo faktički odlučuju kome će od bračnih (ili vanbračnih) drugova, uskoro ili već bivših, zajednička deca biti poverena na staranje. Ne sećam se da je, osim možda u par slučajeva, gde su, opet, delovali neki drugi faktori, sud doneo drugačiju odluku, od one, koju je predložio Centar.

Od parnica za podelu sutekovine, gore su samo one, gde se odlučuje koji od roditelja dobija starateljstvo. Tu se ona tanka saharinska skrama civilizovanog ponašanja i kakve-takve kulture, topi rekordnom brzinom, ne biraju se sredstva ni uvrede, oni, koji će tu istu decu danas – sutra ženiti i udavati, imati zajedničke unuke, pretvaraju se u opsesivne psihotičare, koji ne prezaju bukvalno ni od čega. Čast izuzecima, ali previše često je upravo tako.

Međutim, nije razlog ovog pisanija način dogovora i rasprave oko starateljstva, već sam čin, koji se desio.

Molim boga da je nesrećnica onesvešćena od prvog udarca, pa nije osetila sve ono što je sledilo dalje, dok nije ispustila dušu. Zbog nje, zbog dece, koja trebaju živeti sa tim kako im je umrla majka i od čije ruke.....Ali, mogu zamisliti koliko je tu bilo krvi, mozga rasutog po podu i nameštaju, na šta je ličio razljučeni pravednik, koji je odlučio da sam odluči o svojoj sudbini......Trudim se da ne čujem njene jauke, vriske, uzdahe, da apstrahujem one tupe udare, pucanje kosti......Vidim njega, svog u krvi majke svoje dece, kako briše znoj sa lica, premoren od teškog li napora.....Apsolutno ništa ne menja činjenica da je sam sebi presudio. Za zlo, koje je učinio, ne postoji adekvatan izraz.

Pokušavam ne razmišljati o svima, koji su morali čuti, ako ne videti, a ništa nisu uradili. Šta li vide, kada sebe pogledaju u ogledalo?

*****************

I to je još jedno u nizu stravičnih ubistava, za koja smo, kadgod, dok je cvetao socrealizam, bili ubeđeni da je produkt trulog kapitalističkog Zapada.

Statistike su neumoljive – do 80-ih godina prošlog veka takva teška krivična dela su bila izuzetno retka. I uvek su počinioci, ako bi se utvrdilo da su u trenutku činjenja bili uračunljivi, dobijali smrtnu kaznu.

Psihopate su, po prećutnom dogovoru, bile negde napolju, odrađivale ponešto za državu, a resto divljali za svoj račun. Onda su došli ratovi (u kojima, je li, Srbija nije učestvovala), pa su sociopate svih provinijencija konačno dobile priliku da nekažnjeno divljaju, iživljavaju se, plivaju u tuđoj krvi. U najgorem slučaju, obzirom da nisu zaboravljale štogod da opljačkaju, šteta je ne uzeti, kad je već tu, na dohvat ruke, dobijali su epitet KONTROVERZNIH BIZNISMENA, valjda jedan od najodvratnijih eufemizama za teške kriminalce, koje je iznedrilo vreme nakon 90-ih.

PTSP  (posttraumatski stresni poremećaj), postao je izgovor za sve one, koji su, bez trunke razmišljanja i zadrške, posegnuli za tuđim životom ili životima. Pa, kada su toliko istraumirani, kud li ne posegnuše rukom na sebe, već skoro isključivo na druge?!

Silovao i ubio bebu od 11 meseci.....

Silovao, iživljavao se satima, ubio, pa onda na u jaruzi ostavio četvorogodišnju devojčicu....

Nakon nepojmljivo surovog divljanja ubio četrnaestogodišnju devojčicu, bacio je na đubrište i otišao u kafanu.......

Iskasapio nožem celu porodicu, dakle, oca i majku, suprugu i dete, čiji su bubreg našli u uglu sobe....

I još, još, ne mogu više, zlo mi je, gušim se od gađenja, pitam se koliko je surov taj Starozavetni Avramov bog, koji mi nekako deluje mnogo verovatnije onog dobrog i pravednog, koji oprašta svima, pa i grešnicima, samo ako se pokaju.

Svi takvi slučajevi, ako se u toku postupka ne ustanovi da je reč o ozbiljnom duševnom poremećaju, završavaju sa najvećom propisanom kaznom u našem epohalnom Krivičnom Zakoniku – 40 godina zatvora. I to je sve.

Jedva smo dočekali da ukinemo smrtnu kaznu, kao relikt divljaštva, hrleći glavom bez obzira ka civilizovanoj EUROPI, koja nas ne konstatuje ni pola %, postavljajući nam stalno nove i nove uslove. Treba li neko povikati da je Car go, da bi se već jednom jasno i glasno raščistilo kako postoji samo jedan jedini uslov za ulazak u tu famoznu EU, iz koje su Britanci zbrisali glavom bez obzira, za šta niko nema petlje da jasno i glasno kaže ili potpiše – zvanično priznanje Kosova, kao da to faktički nije već urađeno još jako, jako davno?

Dakle, žrtva u žutu ilovaču, a počinilac u zatvor, gde će ostati najviše 25 godina, jer će za to vreme biti bar dve amnestije, pa onda koristiti pravo na uslovni otpust. Pravedno, nema šta.

Argumentovano tvrdim da u zemlji, koja već ima odomaćenu pretnju, za koju niko nije seo na optuženičku klupu, od milošte formulisanu kao ODROBIJAĆU JA TEBE, za krivična dela ubistva, izvršena pod surovim i teškim okolnostima, ne postoji adekvatnija kazna, već isključivo SMRTNA.

*****************

Uljudno molim dame i gospođe (uključujući i ponekog muškog pripadnika) iz NVO da me poštede umovanja kako je to anahronizam, relikt necivilizovanog, zaostalog društva, kako društvo nema pravo oduzeti nekome život, bez obzira šta učinio, i sl.

Šta je sa pravima žrtve?!

Šta je sa pravima njihove dece, roditelja, braće i sestara, njihovih najbližih, koji će do poslednjeg daha imati pred očima smrt svojih voljenih?

Svadbe, koje se nikada neće održati.....

Unuci, koje nikada neće imati......

Zagrljaj voljene osobe, koja je stradala bez trunke svoje krivice, onda kada su najpotrebniji svojim dragima, smeh, započeta pesma, uteha, podrška.....

Šta je sa svim tim?

Ne polažem pravo na apsolutnu i jedinu istinu, ne smatram da je samo moj stav ispravan i neporeciv. Ali, smatram da imam pravo reći ono, za šta imam teško oborive argumente i niko me ne može ubediti u suprotno.

Ali, svi vi, koji se tako ogorčeno protivite smrtnoj kazni, pokušajte zamisliti kako biste razmišljali da se tako nešto desi baš vama.....Jer, nesreće se ne dešavaju samo drugima, nikada to ne smete zaboraviti.

Dobro, već čujem kako neko kaže, može se KZ promeniti utoliko što će biti uvedena kazna doživotnog zatvora ili nekoliko stotina godina iza rešetaka.

Ne sporim, neće egzekucija nad izvršiocem vratiti žrtve nazad. Ali će one, koji su tako olako i surovo posegnuli za tuđim životom, sprečiti da ne osakate ili ubiju još nekoga.

Znate li da su, u zemljama gde takve kazne postoje, upravo ti zatvorenici počinioci najviše ubistava, jer znaju da nemaju šta izgubiti? Kada neko robija do kraja života, bez prava na uslovni otpust, jedno ubistvo više ili manje, ne menja na stvari. Naprotiv, to su spodobe, od kojih svi, uključujući i stražare, najviše zaziru. Oni, bukvalno, rade šta hoće i šta im padne na pamet.

Dakle, moji cenjeni borci za ljudska prava, molim da mi izričito odgovorite - da li biste onda bili tako širokogrudi, da li biste i onda velikim slovima apostrofirali PRAVO NA ŽIVOT, kada je oduzet nekome, ko vam je bio najdraži, a vaš sveden na puko vegetiranje i čekanje milosrdne smrt, dok počinjete verovati kako ćete jednom, makar i u nekom desetom svemiru, opet biti sa onima, koji su otrgnuti od vas, a koje ste voleli najviše na svetu?! Da li biste i onda okrenuli drugi obraz?

Sve se mislim koliko bi se onda pozivali na nepovredivost života, koji društvo nema pravo oduzeti, kao kaznu za učinjeno (ne)delo.......

Još će mnogo stotina godina proći, dok ne dođemo na takav civilacijski nivo, da se svrha kažnjavanja može postići „samo“ zatvorom. Kada neko zna da će, šta god uradio, dobiti nešto zatvora, bilo to i par desetina godina, ali ipak se još naživeti, tuđi život za njega neće vredeti ni pišljiva boba, niti će kontrolisati svoju neobuzdanu agresiju.

Famozni Krivični Zakonik kaže da izrečena kazna u prvom redu ima prevenciju, kao jednu od mera, kako bi se sprečili drugi da posebnu za sličnim ponašanjima. Kada se zna da će jednom biti slobodni, nagledati se belog dana i nagrejati sunca, tu prave prevencije jednostavno NEMA! NE POSTOJI! NIENTE! NEVER!

Ponovno uvođenje smrtne kazne je jedina mera, koja može drastično smanjivati ovakva zverstva, koliko god se to nekome dopadalo ili ne. To nije volja, već neophodnost za zaštitu naše dece, naših voljenih, na kraju krajeva i nas samih.

JER, NE BOJI SE ŠUŠA BOGA, VEĆ BATINA!