21. srpnja 2017.

BELE RUŽE, NEŽNE RUŽE





Autor  slike - Visual artist SALIM LJUMA


Ja se nadam, gospođo, da ćete imati volje i strpljenja, pa me saslušati. A ove ruže.....pa, eto, nemojte mi zameriti, uz žensko ide lepo cveće, a moja pokojna ih je najviše volela. Celo nam dvorište mirisalo od njenog cveća, a ponajviše tih belih ruža.

Pa, dobro, ako imate vremena.....

Bilo je 40 godina našeg braka, a još ono što smo se zabavljali.... I proletelo u trenu. Drukčija su to bila vremena, znalo se dobro – ako momak devojci dolazi u kuću, pa ga još ona čeka iz vojske, tu je mogao biti samo brak i ništa više. Nit' bi' ja to sebi dozvolio, a ni njeni.

Čim sam odslužio vojni rok, tek sam uzeo 21-u, baba je već spremao svatove, a moja devojka štafir. Lepo je to bilo, još uvek se sećam te  venčanice, sve u vezu i čipki, rukom njenom rađene i venca od ruža, belih naravno, oko glave.....I u crkvi smo se venčali, nije se baš lepo gledalo na to, ali ja sam imao moj zanat, nikad me nije drugo zanimalo, k'o mi je šta mog'o.....Bilo celo selo, nisu moji žalili ni troška ni truda, znalo se kako se ženi sin jedinac.

Bili smo prvo u kući kod mojih, dok se nije uštedelo za našu kuću. Ne mogu dušu grešiti, bila je moja mlada bolja prema mami i babi, neg' ja. Al', čovek 'oće svoje, svako to voli da zapoveda i radi kako njemu godi.

I 40 godina sastavismo mi, bez jedna grde reči, a kamol' svađe. Ja sam radio mlogo, znate, završio sam za mesara, pa posla uvek kol'ko 'oćeš. Jednu smenu radim u firmi, a onda privatno, tražili me ljudi, znali su da ne ošljarim i radim k'o i sebi.

Moja žena nije bila zaposlena. Nisam ja ‘teo da se muči, pa trči kući s posla, a onda ne zna šta će i kud će pre. Imali smo baštu, u njoj nema čega nije bilo, kokoške, ćurke i patke, nikad za 40 godina nismo morali kupovati na pijaci, ni povrća nit jaja, a nit’ mesa, svega je bilo. Znalo se, kad bude plata, ja donesem kući i ostavim u onu limenu kutiju od keksa, ona mi da tek tol'ko da imam koju paru kod sebe, a sve ostalo bilo za nas. Pa još od onog što ja zaradim od privatluka……bilo je tu i za nas, za naše roditelje, njene i moje sestre, a počešće i za nekog gladnog, što smo znali za njega da nema i da se drugačije neće omrsiti, već samo suva ‘leba jesti.

Najlepše mi bilo kad dođem kući s posla, a nemam tog dana nešto ugovoreno od posla, pa sednemo nas dvoje za sto u našoj bašti, punoj cveća, koje je ona tako volela i negovala, sve mu pevala…Pa, kako ga je ona volela, tako i ono volelo nju, da se opiješ od onog slatkog mirisa tek zalivenog cveća, naročito beli’ ruža. One su joj, valda, bile najdraže, nji’ je najviše volela i negovala.

Nije nam onaj od gore dao dece. ‘Tela ona da se vidi do koga je, al’, ja nisam dao. Tak’a je Božija volja, pa nije ni važno ko ne može. Zato su nam uvek u kući bila deca njeni’ sestara, a i komšijska, valjda je zbog nji’ mesila dvared nedeljno, a nekad i češće, kolače….Nekako, uvek sam mislio da ne moš’ sve u životu imati, nešto mora da zafali. Pa, eto, kad već nismo imali naše, makar smo uživali u tuđoj deci i gledali ih ko našu najrođeniju.
I eto, sve te godine pro’ujaše u miru I slozi, uvek sam se radov’o kad idem kući. Jesam nekad otiš’o u kafanu, tek da ne kažu da sam njonja, al’ sam jedva čekao da dođem našem domu i njenom nasmešenom licu.

Valda tak’e i Bog ‘oće, ne znam….Tek, otkad je počela poboljevati i slabiti, nije ni par meseci prošlo, kad sam joj mor’o spremati sa’ranu. I Njemu trebaju k’o kanda samo oni  dobri.

*******************

Ostado’ ja udovac sa 61-om godinom. Lepi’ smo godina imali, pomirio sam sam se ja da ću umreti sam, samcijat. K’o to meni može biti i blizu moje žene, sa kojom sam celi svoj život proveo?

Živeo sam ja tako sam pune čet’ri godine….Sve sam po kući sprem’o, prao, štirkao, pegl’o, ko moja pokojna žena što je radila. Nije to meni bilo teško, već ona samoća….Ustanem, skuvam kafu i za mene i za nju, nekako mi bilo lakše, kad  mislim da je ona tu. A možda je i bila, ne znam, možda sam ja to i umislio, a možda je i zbilja bila ona bila navek tu, pored mene.

Al’, najgore mi kad dođem s posla….Nisam ja bio ni gladan ni žedan, al’, falilo mi ono njeno ćeretanje, ko je sve bio, ko nas pozdravio, šta rade njene sestre i deca im, šta rade moji….K’o gluva kučka idem ja iz sobe u sobu, sve puno njenog belog veza, svi’ oni’ drangulija, koje sam počeo odistinski ceniti tek onda, kad je više nije bilo. Nit’ s kim reči progovoriti, nit’ se požaliti, ma, sve pusto i prazno.
A selo k’o selo…..Ost’o ja kao mlad udovac, treba mi čeljade u kući, nije red da budem sam. Malo malo, pa mi komšije predlažu novu ženu, fale svaku bez mere, prosto ne znam kud li je tak’a tol’ko dobra, a sama, brez muža….

To ti je tak’o moja gospođo. Navek je bilo lako tuđu brigu brinuti I čistiti pred tuđi’ vrati’…..Ja se ne žalim, al’ zato mojom brigom svi trljali glavu, sem mene.

Branio sam se ja pune čet’ri godine. I onda mi počeše pričati bajke o jednoj, dobrodržećoj, 10 godina mlađa od mene, al’, lepo izgleda i dobra je domaćica. Pričaju, pričaju, pa i ja poč’o misliti da to i ne mora biti baš tol’ko loša ideja. A možda mi već bilo dosta i samoće, iskren da budem, već ni sam ne znam šta me u’vatilo.

I upoznamo se nas dvoje; vidim ja, nisu preterali oni, što je tol’ko fališe. Doduše, sama mi ona kaz’la da je bila triput udavana, jedan bio pijanica, iz bircuza izlazio nije, sem četvoronoške, drugi ljubomoran, treći kockar….I ne pada mi na pamet da tu nešto I neće biti kako treba, ako od nji’ trojice ni jedan nije valj’o. Valda svakom godi da je on najbolji, drukče ne znam objasniti.

Dece, reče, nije imala. Nisu oni mogli, o’ma mi to saopštila.

Pa, kad se mi počesmo viđati, najedared se javiše neki drugi, sa novim pričama…..Te ‘vaka je, te ‘naka, vole novce, troši na najskuplje,  nije sklona ni da odbije čašicu….I par nji’ je doranila, pa dobila kuću i imanje, a šta je s tim uradila, niki živ ne zna, jer živi u nekoj čatrlji, jedva da ima struje tol’ko da sijalicu zapali, brez kupatila…

Ne slušam ja nikog. Dosta mi da mi drugi sudbu određuju, valda imam tolko pameti da o svom životu mogu sam odlučivati.

I – uzesmo se mi. Doduše, registrovali se samo kod matičara, nisam mog’o zamisliti da oko oltara vodim drugu ženu, sem moje pokojne, kojoj sam svake nedelje na grob odlazio.

******************

Ne mogu kasti, bilo mi par meseci lepo. Opet sam se mog’o radovati što idem kući, ne idem međ’ one prazne zidove.

Doduše, moja nova mlada baš nešto i nije volela da čeprka po zemlji, zašto, kaže, da savija kičmu, kad se sve to može naći na pijaci, jeftinije. Jedno za drugim, pocrka nam sva živina, brez vode i rane, al’ je zato ona uvek našla razloga – te bolest, te vrućina, te mraz…Tek, od punog drugog dvorišta, više se ni glaska ne čuje. Ni cveće joj nešto nije išlo od ruke, uvenu sve ono što je godinama negovala s tol’ko ljubavi moja pokojna žena, sem ti njeni’ ruža.  Neće ti ni cveće onog, ko ga ne vole…I ono traži brigu i pažnju, baš ko i ljudi.

Baš nisam bio srećan i oduševljen, al’, šta ću, sto ljudi – sto ćudi, nit’ možemo svi biti isti, nit’ mogu vratiti moju ženu, s kojom sam vek proživeo.

Ne znam da l’ smo sastavili 6 meseca zajedno, kad ti ona navali na mene da napravimo onaj ugovor….ma, kako li se ono zove…..da, ugovor o doživotnom izdržavanju. Ja joj kažem da tu nema izdržavanja, kako ona mene može ‘raniti, kad živimo od moje penzije i onog što zaradim privatno, s ovi’ moji’ 10 prstiju, a ona će ti meni kako ja imam sestre, neće ona sutra da se vuče po sudovima sa njima. Supu li ti naninu, mislim se ja, pa ta se dobro obavestila, zna bolje neg’ advokat, al’, ajde, neka joj bude, niko ništa sa sobom nije pon’o, sem ona dva metra iznad njega. I – napravismo mi i to, bilo mi lakše da je poslušam, nego da je slušam kako, da prostite, drobi svaki dan, već mi se na vr’ glave popela.

Moram da budem iskren – kako sam se vlad’o u mom prvom braku, u novom nije bilo razlike. Ja dobijem penziju, žena plati sve račune, nije me pitala kad nešto treba da kupi, al’, skromna bila, navek je kupovala ono što je trebalo i bez čega se nije moglo.

Moja nova mlada je smatrala kako ništa nije previše skupo, ako joj se dopada. Pa, kad kupuje cipele, o’ma kupi dva para, onda uz to ide i posebna tašna, ne mož’ jedna da ide uz sve, kaže ona meni. Ćutim ja i čekam na šta će sve to da ispadne.

Nije trebalo dugo, kad sam video kako se može tako troškariti…..

Vraćam se ja s jednog posla, zima bila, voda se smrzavala, jedva da se moglo raditi, kad ono….u kući mrak. Isključili nam struju! Kako, pitam ja, kad smo redovno uvek dotad plaćali, pa mi ona kroz suze teške priznade kako joj trebale nove čizmice, naravno, uz to je treb’o i novi kaput, pa eto….Ode plaćanje struje par meseci. I isekoše nas, prvi put u mom veku.

Vidim ja svoje dobro jutro, al’, nazad nema, di ću u ovim godinama praviti karambol od života. Taman na radost svim onim, koji su mi govorili da dobro razmislim šta radim i sa kim lebac i so delim.

********************

Ne znam ko je to tako namislio – da l’ Bog il’ onaj, čije se ime ne priziva, dođe on i sam. Gradiš ceo život, misliš trajaće navek....A onda sunce zatavni, krenu neki olujni vetrovi, pa očas raznesoše sve, što je izgledalo k'o da će biti, dok je sveta i veka....Pa ne znaš jesu l' te suzne oči od onog sitnog peska, što nekad beše tvoj život il' od tereta, koji ti srce pritiska, da ga rasturi, da ti iz grudi iskoči.  Tek, kad jedna stvar krene loše, sve za njom ode kud ne treba, , znaš da valjati neće, ali se uščloviš ko čirak, gledaš svoju rođenu propast, a ni prstom mrdnuti ne možeš.

******************

Malo po malo, a izmeđ’ nas sve manje lepi’ reči, svako se ućut’o i svoje misli po glavi vrti. Ni kafe, ni ručka, ni opranog, ni ispeglanog….Ona ide svaki dan negdi, ne progovara šta radi i sa kim je. Naravno, da nije prošlo dugo, dok mi na sokaku nisu kaz’li da moja zakonita ima švalera, mlogo velika ljubav, al’, on ima ženu, a da se rastaje, na pamet mu ne pada. Pa, nisam treb’o biti akademik da saberem dva i dva, tek mi onda bilo jasno ono silno kupovanje i doterivanje, izbivanje iz kuće, bez pola slova objašnjenja di je bila.

Ne kažem da sam je svake večeri spopadav’o, mlogo se izvinjavam što vam o ovom pričam…. al’… nit sam kilav, nit’ sam nemoćan. Nekako, mislim se da to za naše godine baš i nije. Al’, opet, da mi žena pred celim selom nabija rogove, to neće moći, makar više bela dana ne vid’o.

I podnesem ja zahtev za razvod, sastavili mi oni u opštini, oni…..da, biro za pružanje pravne pomoći. Neću više sa njom i gotovo. Šlus!

Kad se nađosmo na sudu, a ona suze teške roni, sve jedna drugu stiže. Nabedili je dušmani, kaže ona, nikad me ne bi prevarila, nit’ joj to na pamet pada. Ja znam da bi jedva dočekala da se rastane od mene, samo da je nesuđeni đuvegija hteo da se rastaje, al’ opet, mislim se da možda to i nije tako, svet je taki i taki, svašta priča, jedva dočeka nečiju muku, stvarnu ili izmišljenu, da sa njom može ispirati usta.

I sažalim se, pristanem da povučem tužbu. Više sam ja ‘teo da joj verujem, neg’ što me ona ubedila, samo da me ne zovu rogonjom. A možda mi je i bilo teško, možda sam štogod i oseć’o za nju, ne znam ni ja sam.

Kad se vratismo zajedno kući, nedelju – dve je bilo lepo i kako Bog zapoveda. A onda…..Isto ko pre. Znate, dobro kažu naši paori – ŠTO JE BILO, BILO JE! ODSAD – K’O DOSAD.

Opet ni skuvanog, ni opranog, gde god se okrenem, prašina i strv, jer moja mlada nema kade, a nema nivolje. Još počela i piti, sad se već ni ne krije od mene, a kad popije…..da te Bog sačuva od onoga, što iz nje izlazi. Ni da sam joj najgori neprijatelj, koji je triput sekirom ganj’o, a kamoli čovek kom je obećala život u dobru i zlu, čiju imovinu treba da dobije….. Oženjen, a gore neg’ da sam udovac ili raspuštenik, mrska mi postala i kuća, a ona – da ne govorim.

Mučim ja moju muku, šta ću, 69 mi je godina, kud ću sada, pod stare dane da se vučem po sudovima, bruka i sramota me od ljudi, od sela. Nikada se za mene ništa skaredno nije pričalo, svi me znaju kao vrednog čoveka i domaćina. Možda mi tak’a sudbina, kada nisam im’o pameti i u ovim godinama se ženio, ‘mesto da živim sam, k’o što sam to mog’o 4 godine, pa u rođenoj mi kući zvonila samo tišina, a ne njene psovke i kletve. Valjda nema koga nije oplela, otrcala, niko joj ne valja, samo ona nešto vredi.

Ja sam mesar i valjda mi najgore u mom poslu bilo kad moram uzeti život tom svinjčetu ili govečetu. Peče me ona krv, koja natapa zemlju, probija mi dušu onaj umirući pogled stvorenja, koje je svesno da mu je doš’o kraj.

Verovali Vi meni gospođo ili ne, ali za svog života nikad nisam udario čoveka, nit’ se svađ’o, nit’ proklinj’o. Moj baba pokojni mi uvek govorio da je najlakše podići ruku na nekoga, naročito slabijeg, nije to za čoveka, koji drži do sebe. Pa, ako i jesam u iskušenju, nek’ samo zamislim kako bi mi bilo da neko bije moju mater ili sestre. Ni u mojoj roditeljskoj kući nikada nije bilo ni preke reči, a kamoli svađe ili ne daj Bože, šamaranja i udaranja. Taki sam vaspitan, naučen, ne mogu biti ono što nisam.

Valjda zato nikad nisam ni pomislio da je posegnem šakom na nju, makar i samo zarad jednog šamara. Sam sam sebe ubedio da mi taka sudbina, podnositi je moram, nema mi druge.
Pa, nisam reagov’o ni onda, kad mi reče poštar da moja mlada dobija nešto mnogo pisama, a u bircuzu me dobronamerni obavestiše kako se moja gospoja naveliko javlja na male oglase, a i daje i’. Mislim se, možda ode, pa me oslobodi bede. Nije to moja bruka, već njena, kad pored živog muža traži novog, nek lajedu što god ‘oće.

I – svake nedelje idem na grob mojoj pokojnoj ženi, tamo se isplačem k’o malo dete i iskukam. Nikoga drugog ni nemam da mu progovorim o mojim jadovima.

Uh, al’ sam se ja rasprič’o…..Ne brin’te, neću ja vama ostati dužan.

Evo, sad skoro, nema tome ni mesec dana, leto tek počelo, naberem ja buket belih ruža, onih što ih zasadila i s tol’ko ljubavi negovala moja pokojnica, pa odo da joj grob obiđem, da progovorim reč s nekim, da istisnem iz duše taj otrov, što me davi i guši.

Vratim se, posle nekih 2 sata, a moja zakonita gospoja, već dobro nalivena, čeka me na gotovs, vidim, spremna da se svađa. Prvo me oblaja kako sam iš’o kod ko zna kakve opajdare, zna se, veli, kome se cveće nosi. I onda, pred ovim mojim očima, uze sekiru i udri po rascvetalim bokorima, k’o da je sam repati spopao, sva se umacurala, dok ih sve nije satrla.

Gledam ja nju kako divlja, k’o sumanuta, a dvorište se beli od rasutih belih latica, k’o da je sneg popao u leto….Eto, mator sam čovek, a moram vam priznati da mi, prvi put nakon što sam sahranio moju pokojnu ženu, suze grunuše pred nekim drugim, a ne samo kad sam sam…. jedna drugu stiže, ne mogu ih zaustaviti. Pa, k’o ono na filmu, videh nju kako ih sadi, utrpava zimi da se ne smrznu, orezuje, raduje se svakom novom pupoljku, peva im, tepa, ustaje zorom da ih zalije, čeka da dobro zamakne noć i zalije ih…..I to, tu najveću radost moje divne žene, neka je mir i pokoj predobroj duši njenoj, treba da blati ona, koja joj ni do kolena nije?

Valjda sam svaki udarac osetio na svojoj koži, k’o nji’, tako je i dušu moju sekla i krvavila.

****************

Valjda mi u tom trenutku, prvi put u životu, pao mrak na oči, više sobom ne vladam.

Krenuh ja rukom na nju, evo ovom mojom levom, zamotanom, pa se u zadnjem trenu prenuh i udarih ono prozorče na vratima od kujne. Puče staklo, moja ruka sva u krvi, lipti, k’o, da prostite, kod tek zaklanog svinjčeta.

Jesam, priznajem, svašta joj rekao, sve ono što mi se nakupilo za ove četiri godine.

I da je kurva i aljkavuša, neradnik i poseluša, da nikad poštenim radom za leba nije zaradila….Da je celog života živela na tuđoj grbači i tuđoj nevolji…..Da je samo gledala šta će od koga izvući, oteti, da sa njom nije im’o posla samo onaj, što je žurio na voz….I da je u životu napravila samo jednu dobru stvar – nije imala dece, pa nije napravila nove nesreće i upropastila i ono što je rodila.

E, tu sam joj valjda nagazio na kurje oko.

Počela da vrišti, ni da je kolju, čulo se na kraj sela….Još nisam uspeo ni udahnuti, kad,  na kapiji neko lupa, udara da je razvali. Nisam ni stigo da otvorim, kad eto meni u kući dva milicajca. E, kad je njih videla, tek je onda počela da kuknja, iscedi najedared silne suze, one što ih zovu krokodilskim, prebio sam je, jeca ona, a i rek’o sam joj da ću je zaklati, više belog dana videti neće. Ma, ne mogu ni sada da s’vatim odakle joj sve to, di je to čula, kako joj sve to palo na pamet. Ispadoh ja najgori probisvet, zlotvor i siledžija, a  naročito što se setila da se umaže mojom krvlju, od ove moje ruke,  ja sam je, tobož’, unakazio.

*******************

Valjda sam tad prvi put pomislio kako je dobro što su mi I baba i majka pokojni, da ne čuju ovu bruku i ne vide rođenog sina, kako ga policija vodi, držeći me k’o najvećeg nekrsta, da ne pobegnem….Da mi ruka nije krvarila, trag ost’o do doma zdravlja, valjda bi mi i lisice stavili, a ovako nisu mogli. Tamo me ušivali dobar sat, valjda imam 40 kopči, evo, još uvek sam u zavojima. I onda me odvedoše u stanicu, pa staviše u ćeliju.

Moj svetitelju, zar sam toliko grešan, da doživim noć u onoj umacuranoj ćeliji, svoj, da prostite, zapišanoj i ispovraćanoj?!

Vi mi možete verovati na reč, a to se lako može proveriti – ja, gospođo, nikad nisam im’o posla ni sa milicijom ni sa sudom. Valjda sam platio samo jednu kaznu za brzu vožnju, iš’o sam nekih 5 kilometara brže, a nisam ja vičan tim marifetlucima da uvek imam neku šušku u saobraćajnoj dozvoli, pa onda nema kazne. Radni vek sam prošao radeći sa novcima, dok još nije bilo tih fiskalnih računa I nikada nije falilo ni jednog dinara, nit’ sam pon’o kući parče mesa ili salame. Valjda mi stalno u glavi zvonilo ono što mi uvek govorio moj baba da svaki čovek vredi onoliko kol’ko mu je obraz čist, nema tog iskušenja, koje bi me navelo na nešto nečasno.

Kako sam proveo tu noć…..to valjda samo ja znam. I ne bi požel’o tako nešto ni najgorem neprijatelju.

Uj’tro, kad je počelo radno vreme, odvedu mene kod komandira i ja mu sve ispričam, eto, ‘vako ko sad vama. Kažem ja njemu da pregleda lekar moju zakonitu zlotvorku, pa nek’ se vidi ima l’ gdegod koju modricu, kad sam ja već taki siledžija. Gleda on mene, ne trepće, dok mi posmatra crvene i uplakane, zglasle od jada, oči i reče mi da je to sve već urađeno, da mu je žao što sam tak’e sreće da se oženim nemoralnom lažljivicom, ali…..dok se sve to ne dokaže, ja ne mogu prići svojoj kući, jer mi može napakovati još štogod, a onda sam obr’o bostan. I meni treba da bude jasno kako tu ‘ leba više nema, sud je za ljude, štogod ja mislio, sada valja živu glavu spašavati, a ne misliti na to šta će svet reći. Pa, ionako svako priča štogod ‘oće, svet se okren’o na tumbe, a ljudi zaboravili na čast i poštenje.
Nego, ne preostaje mi ništa drugo, nego da nađem dobrog advokata, jer mi predstoji da se odbranim od njenih nabeđivanja kako sam je tuko…..kako li on to reče….da, zlostavljao, pa joj još i pretio da ću je ubiti…..I da se moram razvesti, daće joj sud izdržavanje od to malo jada od moje penzije, a moram i pokvariti taj ugovor, koji sam sklopio sa njom, po kom ona dobija ovo malo sirotinje što sam stekao.

I tako, stigoh ja do vas, a živ me stid pojede, zbog svega što vam pričam.

********************

Kada sam se vratio u svoju kuću, nje više nije bilo, pokupila sve što joj trebalo i otišla. Što se mene tiče, učinila mi uslugu, kad je moje oči više neće gledati i nek joj je na čast što je sve polupala, isparala nekom nožekanjom, onom, što ja nosim kad idem da radim. Dabogda joj sve to jako zatrebalo, ja stek’o, valjda ću steći još štogod.

Al’, najteže mi palo što je iscepala svu krevetninu, sve stolnjake, zavese što ih radila moja pokojna žena, svojom rukom izvlačila ažur, vezla i ‘eklala. Valjda bi’ joj sve oprostio, samo da je više ne vidim, ali preko toga joj nikad neću preći. Ni oprostiti.

Nego, htedoh da vas nešto zamolim……Ako hoćete, ako mi verujete….

Ja znam da će sve to koštati, a sad, jedino što mi ostalo od imovine jeste taj moj “JUGIĆ”, da mogu otići do lekara i suda, jer su mi noge od stajanja pofalile. A za njega neću dobiti bogzna šta.

Pa sad…..Kad se skine kukuruz, za koji mesec, treba da dobijem arendu za ona tri jutra zemlje, što mi ih baba ostavio, k’o i sestrama, govoreći nam da je zemlja jedino što nikada ne može propasti ni izdati…..

Onda bih vam platio sve vaše troškove, jer nikad nikom nisam ost’o dužan, pa sigurno neću ni vama.

Eto, ako biste hteli da mi to učinite, veliki teret sa srca bi mi skinuli.

Nemojte mi zameriti, gospođo, što sam vam don’o ove ruže. To je iz jedinog bokora, koji se čudom spasio njenog gadluka, neka ih dobije neko, kome priliče, to bi I moja pokojnica uradila na mom mestu. Pa sad, eto, nisam vas, nadam se uvredio ni preter’o.

Ako ‘oćete, zagnjurite lice u taj puket…..to, što tako opojno miriše je njena dobra duša.

                                ***********************


Autor slike - Visual artist  SALIM LJUMA