Bio je to
kraj septembra 1999.godine, kada sam se našla u Banja Luci sa klijentkinjom, u
vezi jednog komplikovanog posla, iz delatnosti, kojom se uspešno (a tako je i
danas), bavila.
Prekrasna je Banja Luka u ranu jesen – raskošne boje,
crvenkasto-smeđe-zeleno-zlatne, hladni Vrbas, sa onim svojim posebnim mirisom osebujne
svežine, ponosno razgranate lipe u centru, još uvek toliko zelena trava....i
onaj osećaj opuštenosti, bez žurbe i nervoze, kad se lagano ispija kafa, a
vreme celog sveta je, čini ti se, tvoje. Ali, nisam tamo bila na odmoru, posao
je zahtevao svoje, svega par dana sam po 3 – 4 sata uspela odvojiti za svoju
dušu.
I, kad smo već tu, predloži mi klijentkinja da se
odvezemo do Sarajeva, nije daleko, na nekih sat vožnje od grada je granica sa
Federacijom. Lepo je vreme, predstojeći posao se pokazao dosta važnim, te se
uputismo nas dve na put.
****************
Skoro stigosmo do onog metalnog mosta, što ga je
pravio UNPROFOR, gde je i granica sa Federacijom, kad – odron na putu. Neposredno pre toga
pala sitna, dosadna kiša, najavljujući sumornu jesen, a kamenja, što krupnog,
što sitnog, na sve strane. Nemam običaj voziti brzo ni po najlepšem vremenu, a
kamoli po kiši, lagano se počeh provlačiti između popalog odrona, samo mi neki
sitan grumen, činilo mi se zemlje, našao na putanji, nisam ga mogla obići. I
pređoh preko nje, verujući da sam prošla prepreku, ali mi jedan jedva čujan
udar u donji deo auta nikako nije dao mira.
I nastavljam ja, još sporije nego pre, pratim
instrument-tablu i vidim ono čega sam se najviše plašila – temperatura motora
počinje da raste, kao da vozim preko užarenog ugljevlja, a ne mokrog, podosta
izlokanog asfalta. Beše mi jasno da nešto ozbiljno nije u redu, da sve mora
imati veze sa onim, jedva osetnim, udarom i da mi treba pomoć. Gledajući
neprekidno u kazaljku, koja se neverovatnom brzinom kretala ka alarmantno
crvenom podeoku, zaustavih se kod prve kafane, potpuno prazne, samo je jedan
momak, valjda mu se tek brada ustalila, sedi za stolom, prekrivenim blistavo
belim stolnjakom i pijucka kafu.
Sedosmo nas dve kod njega, pitavši ga prethodno za
dozvolu. Obasja mu lice širok osmeh, rado prihvati društvo za kafu, rekavši
kako mu i nije bio merak da je pije sam.
Nastojeći da mu ne pokažem svoju uznemirenost, rekoh
da mi treba pomoć, naišle smo na odron, verovatno mi je oštećen karter na autu,
moram bez odlaganja naći majstora. Uozbilji se on, ode do telefona na šanku,
nešto objašnjava i ozbiljno razgovara, pa se vraća, rekavši nam da na miru
sačekamo, stiže, kaže, pomoć za najviše
pola sata. Odvući će me do najbliže varošice natrag, u Republici Srpskoj, ima
tamo jedan dobar mehaničar, nema šta ne zna popraviti.
Muka za razum ne zna. Iako mi beše dobro poznato da se
moj auto mora nositi vozilom šlep-službe, nikako vući sajlom, pristadoh, samo
da što pre rešim nenadani problem. Valjda toj skalameriji za nekih desetak
kilmetara, ništa neće biti, čak i ako radim ono, što ne bih smela.
Ne kažu mudri ljudi bez razloga da nije mudrost izbeći
zlo – to niko ne može izbeći. Mudrost je – izabrati manje zlo. Pa, tako reših i
ja.
Jedva mi popismo tu kafu, dok sam palila svaku
cigaretu na žaru one prethodne, kad – evo stiže naš spasilac. I odvuče nas do
majstora, za kog reče da ga zna odavno, dobar je, radin, pošten, zna svoj posao
i nikad nikog odbio nije, naročito ne u nevolji.
*****************
Beše, nažalost, moja laička dijagnoza havarije tačna –
oštećen mi karter i to alumijumski, dakle, nema druge, nego naći prevoz, odneti
deo kod jedinog majstora, koji popravlja i vari aluminijumske delove za putnička i teretna vozila. Pa onda
ga još ugraditi, da bi se auto osposobio za vožnju, da se možemo vratiti kući. Šta
ću, vidim ja svoje dobro jutro, od Sarajeva ništa, biće dobro ako uspem ubediti
čoveka da izvrši popravku odmah i sve to uraditi za dana. A kiša, pada li pada.
Ne prestaje.
Majstor, koji mi se predstavi kao Ahmet, videći moje
uspaničeno lice, potapša me po ruci, rekavši da ne brinem, biće to sve u redu,
eto, otišao mu sin po komšiju, koji će me voziti u Banja Luku, sve će to biti
urađeno i auto će biti kao da ništa nije bilo.
I....da ne dužim.....Za nekoliko sati, negde do 4
popodne, vratismo se mi kod mog spasitelja, sa zavarenim-popravljenim karterom, a
kako sam to sve uspela uraditi u to malo vremena....baš i ne želim pamtiti.
Bilo je....najblaže rečeno, teško, komplikovano, samo mogu zahvaliti tom divnom
Ivanu u Banja Luci, koji je, bez reči protesta, ostavio prepunu radionicu i
odmah uzeo da rešava moj problem, da mi olakša muke.
Kad smo se nas dve pojavile kod Ahmeta sa ispravnim
delom, već je sumorna varošica tonula u neki čudan sumrak iako mu za to nije
bilo vreme. Možda zbog sumornog i teškog neba, možda zbog sve jače kiše, nikad neću
znati.
I kreće moj spasilac sa popravkom, rekavši mi da će
trajati bar 3 sata, radiće i on i sin, golobradi plavokosi momčić, koji od oca
uči zanat, što će ga bilo gde u svetu moći ishraniti.
**********************
Tek što smo se počele dogovarati kako ćemo i gde
provesti to vreme, izlazi iz kuće lepa, relativno mlada žena, kose prekrivene
belom maramom i poziva nas da uđemo. I ne sluša naša nećkanja, kaže da uvek ima
mesta i za nenadane goste, šta ćemo u kafani, to nije mesto za žene, sačekaćemo
kod njih, koliko god bude trebalo. Dakle, da smo i htele odbiti, ne bi se mogle
odupreti njenoj tihoj, ljubaznoj i nenametljivoj upornosti.
Tada, po prvi put, pogledah kuću, još ponegde kod
krova izbušene nečim, što me jako podseti na metke, ne baš naivnog kalibra....Ali,
blistavo čistih prozora, ofarbane drvenarije, sa mesinganim zvekirom na
vratima. Bašta, još uvek puna cveća, negovana i uredna, na svakom stepeniku
velike saksije sa rascvetalim crvenim i ljubičastim muškatlama.....Domaćinska
kuća, u kojoj niko ne sedi i lenčari, već se radi od ranog jutra do mrkle
večeri.
Kad uđosmo, dočekaše nas blistavo čiste krpare i opet
cveće, čini mi se limunovi, još je na jednoj saksiji bilo nekoliko zlatno žutih
plodova. Dolazimo do sobe, u kojoj se sedi, kad se ima vremena za odmor i
predah, ja se setih kuće moje komšinice Razije iz Bačkog Novog Sela, pa se
odmah izuh, dajući očima znak Mileni, mojoj klijentkinji, da i ona isto učini.
Gleda nas, ćutke, naša domaćica Emina, pa se, kad je videla da se izuvamo, samo
nasmeši, zahvaljujući mi očima, što poštujem kuću i običaje.
Lepa, prostrana soba na uglu, sa prozorima na dva
zida, na podu opet krpare, nigde ni trunke prašine, zavese bele, ručno heklane,
uštirkane, šušte čistoćom....Uza zid, prateći prozore, dve dugačke sećije, sa
vezenim, heklanim i štrikanim jastučićima, ni ne znam koliko ih je bilo, veliki
niski sto, prekriven belim stolnjakom, izvezenim žuto-crvenim ružama, gde moje
iskusno oko odmah prepozna onaj puni vez, najteži za rad, koji samo velika
veština može izvesti.
I sede dve žene, starije od naše domaćice nekoliko
godina, tihe, crvenih očiju, takođe povezane u bele marame. Emina ih predstavi
kao svoje sestre, jedna živi u Švajcarskoj, druga u Norveškoj, dok njima reče
da su joj stigle jaranice iz Novog Sada – Vera i Milena. Kako su se njih dve
zvale, ne znam, uvek sam bila „posvađana“ sa imenima, a i nisu baš nešto davale
priliku za obraćanje. Mahom su ćutale, ali pritisnute nekim svojim jadom,
nisam ni jednog trenutka osetila ni
tračak negodovanja zašto smo nas dve sada tu.
***********************
Nije prošlo ni nekoliko minuta, kad se pojavi Emina sa
kafom i kristalnom tacnom sa šećerom u kockama, još se izvinjava što je kafa u
fildžanima, navikli su, reče.
Kao da je tračak sunca obasjao sobu, kada sve
primetiše koliko sam se obradovala, govoreći kako kafu iz fildžana nisam pila,
još otkako sam bila dete. I vazduh nekako manje gust, atmosfera odjednom lakša.
Priču, koja je trajala satima, prekidala je samo
Emina, donoseći, jednu za drugom, tepsiju sa burekom, sirnicom, zeljanicom, krompirušom...Ne
vrede naši protesti kako smo ručale u Banja Luci, uvek se, kaže ona, može
jesti, a pogotovo kad je čovek u nevolji.
Valjda nam je, za tih par sati, iznela i prinela sve
što je imala u kući. Sa osmehom u onim tamnim, iskrenim očima. I njoj, otečenim
od suza, što isplakanih, što zadržavanih.
***********************
Osećam da se nešto krupno moralo desiti, ali, ni po
čemu ne mogoh spoznati o kakvoj se nevolji radi. Jer, sreća sigurno nije, ne
nosi se belo i ne ubledi lice, sa tamnim kolutovima oko suznih očiju od dobrog.
Treba ispuniti vreme razgovorom, kada naslućuješ da
je, uglavnom, svaka tema „minsko polje“.
I krenuh ja, vadeći teme ne znam ni sama iz kojih
dubina svesti i podsvesti, sa pričom o njenim, zaista prekrasnim, ručnim
radovima, pa tako.....nastavismo o kuvanju, receptima, cenama na pijaci, gde se
oni, isključivo, snadbevaju, „jer su radnje preskupe i nema se, sestro draga
oklen nadojamiti, nikad im dosta“. Uključiše se i sestre, polako počesmo
razgovarati, u početku stegnuto, a onda sve spontanije i lakše, već skoro
čekamo jedna na drugu, kada će završiti. Ženska posla – kada se priča o kući,
cveću, bašti, ručnim radovima – lako je razgovarati satima.
Vidim, moja Milena ćuti, nije ona u tim vodama, nikada
se nije udavala, ne znam ume li i čaj čestito skuvati. A i bolje je, neka samo
ponekad neku prozbori, plašim se da će, onako obuzeta sama sobom, nešto
nezgodno reći.
Onaj sto, koji mi se učinio tako veliki, savio se od
iznete hrane, valjda srcem i dušom napravljene – posle bureka i pita, belog
sira od njenih krava i masla, sa hlebom, hrskavo-zlatne korice, iznese ona
kolače, pa domaći rahatlokum, valjda nikada u životu bolji nisam probala. Kad mi reče da ne zna praviti lenju pitu, a
uvek je to htela naučiti, zapisa recept, zahvaljujući mi, kao da smo mi njih
gostile celo popodne, a ne one nas.
I, jednako dirljivo ljubazna i gostoprimljiva Emina, iskreno priča o svojoj deci. Razišli se po svetu, samo taj jedan sin ostao u kući, on će naslediti radionicu
i kuću, imaće bar unuke, danas – sutra, da ima za šta živeti, kad već ostale
viđa jedva jednom u godini.
Uključiše se i njene sestre u razgovor. Pričaju kako
se nikako ne mogu privići na tuđinu, skoro da viceve prave na svoj račun, dok
nam pokušavaju dočarati svoje muke sa učenjem nepoznatog im jezika, kada nešto
nakaradno nauče i zapamte, pa se ljudi smeju njihovim neveštim pokušajima da
nešto kažu, ne mogu ćutati po vasceli dan.
I pitaju još one nas kako smo preživeli bombardovanje! Znaju
one da je Novi Sad jako stradao, da je stradalo kuća, da su svi mostovi
porušeni....Kao da su proteklih deset godina provele vezući sitan vez, a ne
bežeći od zla, spasavajući živu glavu deci i sebi.....
Milena ćuti, a ja pokušavam nekako izbeći pravi
odgovor, jer ga možda i nema. Kako im dočarati pretrpana skloništa, gde se
mogao čuti samo plač male dece, bitka za krevet, za mesto, obično od onih, koji
su svoje proživeli......Onaj gusti dim, dok je gorela Rafinerija, cveće i sveće
kod srušenih mostova.....Pretrpane skele po Dunavu, sa kojih se podavilo ko zna
koliko ljudi.....Fatalističko čekanje da dođe projektil sa svojim imenom. I
toliko toga još.
Ne postoje reči, kojima se sve to može opisati.
Pričala sam im kako smo još i viceve na svoj račun i
nevolje pravili, kad u 9 sati uveče ne počnu zavijati sirene, koje smo zvali „ŠIZELE“,
a mi se pitamo – „Di su, da im se nije štogod desilo usput?".......Uspeh ih i
nasmejati, mašu sve tri glavom, konstatujući kako je čovek proklet, kad se na
sve može navići, na zlo možda i pre, nego na dobro.
Jer, zlo nam je, rekoše, izgleda svima suđeno, dok je
dobra u životu toliko malo, na prste se jedne ruke mogu nabrojati istinski
srećni trenuci, koji su nam podareni.
*******************
Ulazi joj muž, Ahmet, rekavši da je popravka pri
kraju, jedva još pola sata, a možda i manje. Dakle, ipak ćemo moći krenuti
kući, ako ne želimo spavati kod njih, kasno je, sigurno smo umorne, a mesta će
se naći. Isto to potvrđuje i Emina, ubeđujući nas da se okanemo vožnje po noći,
opasno je, put je dugačak, loše je vreme, nekako ćemo se stisnuti svi, ne
trebamo se brinuti kako, rešiće to ona sve. Ljubazno odbijam, govoreći kako će
se brinuti naši kod kuće, ne možemo im javiti da ćemo kasniti......E, kada je
to u pitanju, onda....
Vidi moja Emina da sam odlučna u svojoj nameri, pa
odustade od daljeg ubeđivanja, govoreći mi kako me razume, ako žena ima svoju
kuću, onda i treba žuriti da joj se što pre vrati. Nego, da je sačekamo koji
minut, nešto kratko treba da uradi, eto nje odmah....
Vraća se sa paketom, zavijenim u divan stolnjak,
izvezen plavim zumbulima, neka imam uspomenu na nju, reče mi stidljivo....A
spakovala nam je pite i kolača, dug je put, neka ne hitamo, valja se okrepiti i
obnoviti snagu.
Sva sreća što smo Milena i ja nakupovale slatkiša za
našu nesuđenu posetu i boravak u Sarajevu, pa sve to ostavismo njima, neka se i
oni malo oslade nečim, što nisu njene ruke morale napraviti. Skanjivala se,
jedva je to primila, valjda tek kad joj rekoh da je to najmanje čime joj možemo
uzvratiti za svu dobrotu i iskreno gostoprimstvo, kojima su nas obasuli.
*****************
Skupismo nas dve cigarete, sa njenom adresom (koja mi je posle, volšebno, nestala), pakujemo tašne, spremamo se
da krenemo, kad.....upita moja pametna Milena zašto sve tri imaju bele marame.
Da li je to običaj da se udate žene tako oblače, nije to do sada videla. I ne
primećuje kako joj očima dajem znak da ućuti, čepam ispod stola, osećajući da
je to poslednje pitanje, koje je smela postaviti.
Uh, bolje da me crna zemlja progutala, nego što sam
čula grcajuću Emininu priču, dok su joj obe sestre, bez glasa i jecaja, počele
plakati.
„E, lijepe moje......
Juče smo za našeg babu pravili dženazu.....Skončao je
prije šest godina, u teškim mukama, nedostojno poštena insana.
Bio taj proklijeti rat, stalno se smjenjivale kojekakve
vojske.....Jedan dio muškaraca i djece pobjeg'o u šumu, ostale žene po
podrumima i štalama, one, koje su mogle, što nisu imale djece na sisi. Mislili
smo, opljačkaće ono što nađu, pa otići.
A onda su.....onda su sve muškarce, koje su pohvatali
ko zečeve po selu, zatvorili u džamiju.....Zamandalili vrata, zakucali
daskama.....I zapalili, k'o vatru na ognjištu. Pa se izgubili, pijani od ono
rakije, što su našli po kućama, sve podvriskujući.
Cijeli dan i cijelu noć je gorjelo, a da niko nije
smio prić'. Nek' živim još 100 godina, nikad mi neće prestati ona vriska i
zapomaganje.
Babo je skrio ličnu kartu u neko kamenje, pa stavio
ispod sebe. Po njoj, nagorjeloj, uspjeli smo ga naći, prije dva dana, kad su
čistili ruševine ovi.....ovi UNPROFORCI.....Eto, bar smo mu kosti uspjeli
sahranit', nek mu Allah da mira u dženetu.“
********************
Sve do tog trenutka uspevala sam kontrolisati svoj
nemir....zbog onog nečeg, što je bilo u vazduhu, onog što sam osećala, a nisam
ga mogla definisati ni nazvati pravim imenom.
A onda.....onda su sve brane popustile i pukla sam.
Čim mi nije rekla KO je tu strahotu učinio, znala sam.....Nije ni morala. Znala
sam.
Dakle, juče je sahranila oca, a danas dočekuje nas
dve, iskreno, dajući nam od srca sve najbolje što je u kući imala, znajući
odakle smo! Zadržava nas da prespavamo, videći koliko smo potresene i
premorene! Pakuje nam hranu za put......
Ustala sam, prišla joj, grleći je toliko čvrsto, da su
mi ruke pobelele, dok su nam se suze mešale na obrazima.
„Nemoj, mila moja! Nemoj, dušo, nemoj ljepoto moja!
Nemoj tol'ko plakati, nisi ti ništa kriva. Zlotvora ima svugdje, samo, ko im se
uspije skloniti, neka bude srećan.
Daj, probaj se malo smirit', valja vam cijelu noć
putovat'. Nikada ti to ne bi rekla, da me nije tvoja drugar'ca pitala.
Da na svijetu nema zla, ne bi umjeli prepoznat' dobro.
Moja je duša bolna, al' mirna, babo nam je stig'o u dženet, imaće veliki Allah
milosti i razumjevanja za njega!“
********************
Tek negde kod Bijeljine mi nekako presušiše suze.
Padala je kiša, na mahove je brisači nisu mogli
ukloniti sa vetrobrana, bilo je gužve na putu, kamiona, autobusa, onih u brzim
putničkim kolima (verujem, mahom većine „skinute sa osiguranja“), koji stalno
negde žure, pa bez trunke razmišljanja ulaze u (samo)ubistvena
preticanja.....Sve smo to prošle, bez ijednog incidenta. Ali i bez reči.
Nikada neću prestati verovati da su nas samo njena
čista duša i čisto srce sačuvale od stotinak smrtonosnih zamki, na tom ukletom
putu, po ukletom vremenu.
Svitala je siva zora, kada smo ušle u Novi Sad. Žive,
zdrave, nepovređene i.... emotivno potpuno slomljene.
**********************
Emina, sestro moja po jadu i nevolji.......Divna dušo,
ispunjena dobrotom i ljubavlju, širokog srca, koje nije otrovala mržnja.....
Koji li nas je to usud spojio, koja je to bila sila,
što nas je stavila jedna drugoj na put? Možda nas je čekala neka nepremostiva
teškoća na tom našem planiranom putu, možda čak i sa fatalnim ishodom?
Trebalo je tebe da upoznam, da bih shvatila kako i od
najveće strahote, one, koja nam je uništila život, postoji još veća - kada osećaš ko te je unesrećio, svesna da učinjena zla nije iskajao, dok te ubija nemoć.....Da
prihvatim kako se mora prolaziti kroz život sa ponosom, mirom u duši,
neokaljanim srcem, dajući od sebe sve što mogu, ne očekujući bilo šta
zauzvrat......Da opet poverujem kako ima dobrog na ovom svetu, bila to i jedna
jedina sveća, čiji plamen obasjava neprozirnu tminu, prema čijoj svetlosti
idemo, svetioniku, koji nam neće dozvoliti da nas progutaju ambisi žaljenja....Da
oprostim sebi samoj što tebi, koja si svojom čistotom izvidala jad na mojoj duši,
nikada nisam valjano uzvratila, niti si to od mene očekivala......
Da mogu, dala bih ti ostatak svoga života, svoje
srce....Jer, ti zaslužuješ i imaš za koga da živiš, sestro moja po sudbini.
Toliko bih volela da smo danas zajedno!
**********************************************
Нема коментара:
Постави коментар