NAPIŠI JEDNU LJUBAVNU.....

U početku beše to samo flert.

Mogla je to sebi dozvoliti. Završila je studije, diplomirala sa odličnom ocenom, nije ni par meseci prošlo kako se I zaposlila. Uspeh na studijama joj je itekako bio važna stavka u CV-iju, ali ni tatina pomoć nije odmogla. Smatrao je da deca, bar u početku, moraju imati izvesnu…..pomoć. Počela je kao volonter, ali su je primili u redovan radni odnos vrlo brzo, već je Novu godinu proslavila kao punopravan član firme.

Vrlo brzo se uselila u svoj, lepo sređen I renoviran dvosoban stan, na tihoj lokaciji kod reke, koji su njeni do tada davali u zakup. Nije baš preterano obraćala pažnju šta joj rade roditelji, ionako je njihov život bio podređen njoj – ćerki jedinici, ljubimici, prvom ženskom detetu u porodici, gde su se rađala samo muška deca. Ali, ipak je primetila da otac satima izbiva iz kuće, čak se u jednom moment uplašila da nije podlegao krizi srednjih godina. Kada su joj roditelji u plišanoj plitkoj kutiji, ukrašenom velikom zlatnom mašnom, predali ključeve od NJENOG stana, kada ih je, prilikom ulaska, zapahnuo miris sveže boje na blistavoj drvenariji I sjajnog, sveže prelakiranog parketa, sa mnoštvom ugradnih plakara, dovoljnih za njenu pozamašnu garderobu I cipele, ekstra-modernim kupatilom sa velikim džakuzijem, nameštajem, uklopljenim do savršenstva I ogromnim TV-om, shvatila je, konačno, razlog očevog višečasovnog izbivanja – sređivao je dom za njihovu ćeru, koja ih nikada nije razočarala ni izbrukala, uvek bila mirno I poslušno dete, pa onda mila I draga devojka, bez pubertetskih marifetluka.

Lako je stvoriti nešto od sebe, kada već ima rešene osnovne stvari na početku svog zrelog životnog veka, govorio joj je tata, prekidajući njena zahvaljivanja, dok su oboma lica blistala od sreće zbog još jednog lepog trenutka, kojim ih je njihova malena obdarila. Uvek je bila poslušna, razumna, vredna, treba takvo dete nagraditi I ukloniti joj sve prepreke,  ako je to bilo u njihovoj moći.

Pa….kakva kod kuće, takva I na poslu. Trudila se da što brže nauči posao, od kolega, od nižih službenika, nijedno znanje nije bilo suvišno. Uvek nasmejana, raspoložena,  skupo I kvalitetno obučena, ali u granicama pristojnosti, sasvim dovoljno da se svaka žena u njenom prisustvu ne oseća ugroženo. Iako je bila najmlađa, brzo se uklopila u kolektiv.

Izlasci petkom posle posla, valjda po ugledu na druge, srećnije zemlje, postali su vrlo brzo I njena navika. Zašto ne, umovala je, nenavikla na viski, dok je stizala četvrta tura pića, radilo se naporno, treba malo I opuštanja, rasterećenja od svakodnevnih problema.

Valjda je upravo zbog te opuštenosti odgovorila osmehom na netremičan pogled visokog, plavokosog muškarca, odevenog u grafitno-sivi ARMANI, koji je njemu bio sasvim dovoljan podstrek da se ugura na sedište pored nje, baš kad je slučajno ostalo upražnjeno, jer je njegov dotadašnji korisnik otišao da se malo…..osveži I pokuša sprati sa već zacrvenjenog lica alkoholni umor.

Već posle par rečenica, koje je ležerno izgovorio, shvatila je da ima posla sa profesionalnim kozerom, starijim od nje petnaestak godina, koji uvek zna šta I kada treba reći. Nije posezao za oveštalim frazama I izlizanim komplimentima, sklanjajući joj pramen zlatne kose sa lica, a onda ljubeći gornji deo njenog užarenog dlana, netremice je gledao u oči i pitao je, nikoga određenog, “zar je od svih mesta na svetu, baš u ovom baru trebao naći najlepšu devojku na svetu”, onim promuklim glasom, kao Bogart u “Kazablanci”…..Otelotvorenje scene, koju je gledala desetine puta.

Dakle, bio je to samo flert. Bar je onda to tako mislila.

Dopratio je do kuće, džentlmenski ispratio do lifta I njenog stana, utisnuvši leptirast poljubac na njenu nadlanicu, poželeo joj lep vikend. I ostavio je pred vratima, otišao, ne osvrnuvši se, dok se ona lomila da li treba da ga pozove “na kafu” ili ne. Dakle, samo se očima osmehnuvši na vratima silazećeg lifta, ostavio je damu sa svim njenim dostojanstvom.

Ni Bogi to ne bi bolje izveo.

***************

I…..tako je počelo. Nikada nije saznala kako je došao do broja njenog telefona, kada joj se javio posle osam predugih dana, tokom kojih je million puta pitala sebe gde je to pogrešila I šta to nije dobro uradila.

Doduše, kada je u njenu kancelariju dostavljač doneo buket ljubičasto-belih orhideja, sa praznom karticom za pošiljaoca, znala je da to može biti samo on. Naglo usplamtela nada brzo se ugasila posle još nekoliko dana otežalog ćutanja.

Nije hodala – lebdela je. Uzalud se pokušavala usredsrediti na posao, srećna što ih je čudom zadesila mirna nedelja, pa se mogla izgovoriti na nadolazeću virozu, pa tako opravdati svoje usplamtelo lice, dok je neprestano mislila na njega. Telefon je I na poslu I kod kuće surovo – ćutao.

Kada se javio u nedelju ujutru, posle 8 predugih dana, toliko je bila srećna, da je zaboravila sve savete iz bontona za mlade dame. Dakle, nije bila ravnodušna, nije mu rekla kako je “eto, baš zauzeta, jako joj je žao, ali upravo danas se ne može videti sa njim, možda ovih dana…..”. Na njegovo obaveštavanje kako je vodi u šetnju po šumi, pa onda na ručak u jedan izvikani restoran, do tada rezervisan samo za političku elitu, samo je zadihano prozorila da će biti na parkingu, kada on dođe po nju. Tada je potpuno prečula da u njegovom pozivu nije bilo pitanja. Bilo je to obaveštenje šta će raditi tog dana.

****************

Otvorio je vrata blistavog BMW-a, utisnuvši joj lagani poljubac na gornji deo dlana, nasmešio se kada je osetio udare njenog srca I krenuo….On je već znao kuda idu, zašto treba da je pita.

Šetali su kroz još orošenu šumu, pričali…pa, ni o čemu posebnom, ali se grejala na toplini njegovog plišanog baritona. Što se nje tiče, mogao je govoriti I o vremenskoj prognozi, nikada se nije mogla setiti koje su to bile njihove…..bolje rečeno, njegove prve teme. Kao kroz maglu se prisećala da je možda bilo reči o njenoj firmi, o direktoru, koga “odlično poznaje, svake subote su u lovu”….a možda I o nečemu drugom. Čuo se samo njegov glas. Ona je najveći deo šetnje prećutala, gledajući visoke krošnje, udišući oštar, svež vazduh, već stran njenim nenaviklim plućima, jer je po ceo dan provodila u zatvorenom prostoru. Na mahove se osećala kao Uspavana lepotica iz onog prelepog Diznijevog crtaća, jer je imala utisak da se sve razmiče pred njima – I trava, sa tek pokojim otvorenim cvetom I grmlje I drveće.

Posle šetnje ju je odveo u restoran, rekavši kako su zaslužili jedan dobar ručak. Samoj sebi je delovala kao provincijalka, koja je prvi put došla u veliki grad – nije se mogla načuditi raskoši intimne sale za ručavanje, svežem cveću na svakom stolu, bledo-žutim damastnim stolnjacima I istim takvim salvetama, srebrnom priboru za ručavanje, tanjirima od nestvarno tankog belog porcelana, oivičenom samo jednom uskom zlatnom linijom…..

Uzeo je jelovnik, okrznuo je pogledom, videći blanko-pristanak u njenim očima, pa poručio dve nisoaz salate, negodujući što nemaju pate de foi gras….i…..šampanjac. Nekoliko minuta je raspravljao sa konobarom o godini, pa, žaleći što nema ništa iz 1991.godine (“to je bila izuzetna sezona za vino”), poručio deset godina star MOET. Naravno!

I opet, samo jedva osetan poljubac na njen oznojani dlan, kada je dopratio do njenog stana.

****************

Tada nije mogla znati da je to jedna od jako, jako retkih nedelja, koje je proveo sa njom.  I nije joj bilo važno što baš ništa ne zna o njemu, jer su njegovi monolozi bili o opštim stvarima, filmovima koje voli, knjigama koje bi hteo pročitati, “ali jednostavno nema vremena za to”.

Koliko je bila impresionirana njegovim savršeno gospodskim držanjem, kada nije bilo borbe ispred njenog ulaza sa uspaljenim libidom svog kavaljera za to veče, dok je sklanjala glavu od vlažnih poljubaca, što su mirisali na pivo, trudila se odbraniti od nervozno znojavih ruku, koje su čupale sve sa nje, da bi sva razbarušena utrčala u sigurnost ulaza……utoliko se počela pitati šta je to na njoj toliko neprivlačno, kada mu ona telesno nije bila zanimljiva. Jer, nemoguće da se baš toliko uzdržavao. Gledala je u velikom ogledalu svoje tek oblikovane kukove, uski struk, dugačke noge sa tek kojim odbleskom celulita (višesatno sedenje je ipak počelo uzimati svoj danak), grudi poput jedva sazrelih jabuka, dugačak vrat I gustu kosu, koja joj se spuštala do pleća……svesna je da nije savršena, ali, ni uz najveću samokritičnost nije mogla sebi naći neku tako veliku manu, koja bi na njega, bez obzira što je odlično izgledao, mogla delovati odbijajuće.

Nije joj ni na pamet padalo da iskusni zavodnik samo priprema svoj plen. Laički rečeno, “drži je u marinadi, što duže stoji, biće sve bolja”.

I kada je, sada već na njeno insistiranje, prvi put ušao u njen stan, ovog puta I bez onog formalnog poziva na piće, ona već bila potpuno spremna za njega, goreći od neutažive želje.

Prvi put je bila zaista srećna što ima široki krevet, prekriven satenskim prekrivačem, koji je tako spremno dočekao njihova ustreptala tela. Sve je bilo toliko logično, toliko prirodno, kao da je stvorena samo za njega I po njegovoj meri. Kao I on za nju.

Čak i kada nisu bili u zagrljaju, privijala se uz njega, ne mogavši se zasititi mirisa njegove kože, tretirane skupim gelovima i Diorovim „FAHRENHEIT“-om, mišića, koji su se prelivali ispod te negovane kože, oblikovanih  u nekoj trendi teretani. Trudila se da ne drema, toliko je uživala u toplini njegovog tela, koje je tako posednički obavijalo njeno.

Svaki njegov odlazak, nakon par sati, obično pre ponoći, doživljavala je bolno, jednako kao amputaciju.

Bili su tek na početku, a ona je zaglibila preko ušiju....svesna da ovog čoveka, ovog njenog muškarca, kako ga je doživljavala, neće moći tek tako odstraniti iz svog života, čak i da hoće. A nije joj padalo na pamet.

********************

Možda…..da je manje vremena provodila nad knjigom, više izlazila, više se družila…..da je imala više veza, maker I neuspelih, makar I onih na jednu ili par noći….imala bi više iskustva, umela bi prepoznati beskrupuloznog zavodnika.

Sve je to kod dece čista lutrija, isključivo stvar sreće. Ako im braniš da se “rano stave u promet”, da pre dvadesetih upoznaju I tu stranu života, stavljaš ih u poziciju mladunčeta, koje je iz zabrana, omeđenog bodljikavom žicom, odjednom ušlo u crnu, nepreglednu šumu, sa svim opasnostima.

Tamni vilajet – kako god da postupiš, jedno ti kajanje ne gine.

***************

I krenula je ta njihova veza, kao da se poznavali celog njenog života.

Nije joj bio prvi. Uspela je potisnuti znojavo, bolno iskustvo sa prvim momkom iz gimnazije, dok su njegovi bili na odmoru, van grada. Zato je I izbegavala veze I vezice, ne shvatajući čemu takva fama oko to malo užurbanih, nervoznih pokreta, kada je neprekidno valjalo prebirati po glavi da nema zaštitu, a momku na pamet ne pada bilo šta, jer “kad već noge ne pere u čarapama, onda neće ni…..”.

Ali je već tada znala da će pečat, koji ostavlja na njoj, njenom telu, njenoj dušu, biti neizbrisiv za ceo život.

******************

Sve je na ovom svetu izloženo neumitnom delanju vremena. Dakle, I njihova veza.

Kada je prošla prva opčinjenost, a njen razum I zdrava logika, koju je nasledila od uvek promišljenog oca, prevladali prvi opčinjenost, počela mu je postavljati pitanja. O  njemu.

Saznanje je bilo – poražavajuće.

Ljubav njenog života, muškarac zbog koga je bila u stanju žrtvovati I sebe samu, je – oženjen, već nekih 15 godina, sa dva sina, tek ušla u pubertet. Došao u grad na studije iz neke nedođije, gde se I terenskim vozilom teško stiže, kada kasna jesen rasturi I inače loš put, pa je sve u blatnjavim jarugama I kada zapadaju smetovi, oženio se koleginicom sa studija, “uhvatila ga na trudnoću, pa je morao”. Ali mu zato nije smetalo da tast I tašta obezbede raskošnu kuću u najlepšoj I najmirnijoj ulici u gradu, odličan I dobro plaćen posao za oboje, kućnu pomoćnicu sa neograničenim radnim vremenom, dadilju I vrtlara. Naravno, podrazumevao se I ulazak u elitu, Rotary klub, bavljenje lovom, redovni godišnji odlasci na jedrenje I to njemu, koji je krišom naučio da pliva na gradskom bazenu, u ranom terminu, kada je bio siguran da ga niko neće videti. Takođe I ulazak u predsedništvo prestižnog sportskog kluba….za trgovinu igračima, koja se nije mogla obaviti bez njegovog učešća, saznala je tek nekoliko godina kasnije.

Ukratko, upala je u najotrcaniju od svih mogućih šema.

Njene suze otirao je poljupcima, moleći je da ne plače, ne može čuti njene jecaje, sve će biti dobro…..Jer, zajedno su samo zbog dece…….a I čim deca porastu……

Valjda I Stari zavet sadrži te dve najizlizanije fraze, samo je izgubljeno negde u silnim prevodima.

On je voli…..ma voli, obožava je, ona je ceo njegov svet, neće proći dugo I oni će biti zajedno, kada će baciti taj otrcani ROLEX, optočen dijamantima, jer ga “mrzi iz dna duše, on mu je uvek najgori neprijatelj, kada mu daje do znanja da se mora vratiti u onu mrsku kuću”. Imaće decu, sanja o devojčici, lepoj kao majka I pametnoj na oca (zabezeknuta, oćutala je odgovor), koju će učiti da pleše I čuvati kao zenicu oka svog. I nju će okovati u zlato, obaviti to čudesno telo, bez koga ne može, najlepšim kreacijama, nju, koju svi žele, a jedini je ON ima.

Nekako se uspela smiriti, iako je sve to podsećalo na otaljani scenario za jeftin film iz holivudske “B” produkcije.

Da je Tolstoj imao volje I malo se više raspisao u prvom stavu romana ANA KARENJINA, nakon konstatacije da je svaka nesrećna porodica, nesrećna na SVOJ način, sigurno bi dodao rečenicu – “Dok je svaka ljubavna veza oženjenog muškarca se neudatom ženom nesrećna na ISTI NAČIN.”

Ali tada, dok je grlio, milujući joj meku kosu, uvrćući uvojke dugim prstima, na kojima je šljaštila burma I prsten sa oniksom I dijamantima, mislila je……mislila je da će to tako I moći. Vole se, uživaće zajedno nekoliko godina, dok deca ne porastu.

Jer, ionako je, kada je zaključivala ugovor o radu, potpisala I blanko-otkaz, od milošte zvan “bebi-otkaz”, što znači da od trudnoće I dece nema ni pomena, bar ako želi da tamo radi I dalje. Pa, mlada je, nije baš spremna na obaveze, a do 30-e ima još dovoljno vremena.

Nije čula njegov izdah olakšanja. Prošlo je mnogo bolje, nego što je očekivao.

********************

Sada, kada je (bar joj se tako činilo) znala na čemu je, stvari su upale u svoju ugodnu kolotečinu.

Sve je bilo lepo, bar prvih nekoliko godina. Pa, skoro sve.

Trudila se da ne razmišlja o samotnim vikendima, praznicima, godišnjim odmorima……Uspela je sebe ubediti da joj tako baš savršeno odgovara, jer ima dovoljno vremena da sredi stan, iako je mama bila tu za sve teže poslove I nabavku…..da bude sa roditeljima, da se vidi sa drugaricama……Ionako preko nedelje nema vremena ni za šta, govorila je svima, što I nije bilo netačno, jer je svaki trenutak, kada bi se vratila sa posla, posle obaveznog odlaska u teretanu I dugog, osvežavajućeg odmora u svojoj velikoj kadi, trošila na spremanje……za njega.  Prala je kosu svaki dan, on je toliko insistirao da uvek bude mirisna I meka za njega, masirala je telo, kako bi skinula I najmanji trag nakupljenog viška, mazala je specijalnim losionima, koji su njenoj savršenoj koži davali taj svilasti sjaj I glatkoću svile, a onda, u Valentinovom negližeu I spavaćici…..čekala! Na njegov telefonski poziv, kojim najavljuje svoj dolazak, na zvuk njegovog glasa, kada joj saopštava da mu zgusnute obaveze ne dopuštaju da dođe kod nje, a ona se trudila da on ne čuje tihi uzdah razočaranja……Nepročitane knjige su se gomilale, više nije imala koncentracije za njih, iako je godine I godine provela u čitanju…..Vesti je nisu interesovale, a filmovi su previše podsećali na ono, što nije imala – srećne brakove, musavu decu neodoljivih bezubih osmeha, zajedničke večere, radost spremanja obroka za porodicu……

Imala je dobru platu, roditelji su joj uvek nešto kupovali. Ali, ipak ne bi sebi mogla priuštiti firmiranu garderobu, nakit od kog je zastajao dah, najskuplju kozmetiku I originalne parfeme, sve u paketu sa novim novcijatim autom, da nije bilo njega.

Obasipao ju je poklonima, bilo je dovoljno samo da pomene nešto što joj se dopada, za par dana je to već imala. Na trenutke se pitala odakle mu taj silni novac, znala je da za izdržavanje svoje porodice I potrebe žene, sa kojom je samo zbog dece, izdvaja pozamašnu sumu. Spominjao je neke silne upravne odbore, a njegova česta putovanja sa čelnicima sportskog kluba, sa kojih se uvek vraćao poput deda Mraza, nagoveštavala su da je trgovina igračima itekako isplativ posao.

Trudila se da to potisne.

Ne kaže se bez razloga da je najteže sakriti kašalj, ljubav I siromaštvo. Sa siromaštvom I kašljem nije imala problema, ali ljubav…..E, tu je već išlo malo teže.

Još je nekako I mogla zavarati koleginice na poslu, koje su je sa zavišću posmatrale, uvek savršeno doteranu, dok je iza nje ostajao trag najskupljih parfema, koje je menjala svakodnevno, u zavisnosti od raspoloženja. I njih je, kao I svoje drugarice, mogla ubediti da su tu njeni roditelji, koji je obasipaju lepim stvarima, a za troškove faktički I ne zna, jer to sve oni plate, “kad već imaju samo nju”. Njih je mogla ubediti da je nakit, za koji nije mogla dozvoliti da čami u tamno-plavim plišanim kutijama, samo dobra bižuterija. Ali, majka je sve sumnjivije gledala na njene ruke I vrat, dok se raspitivala kada će već jednom naći ozbiljnog momka, jer godine idu, valja razmišljati o udaji…..Izbegavala bi odgovor, žaleći se kako je prezauzeta, jako mnogo radi, a I momci su……čudni. Plaši se da je za svakog od njih previše dominantan njen stan I auto, svako ko se oženi sa njom u startu je rešio sve egzistencijalne problem…..A I na poslu se loše gleda na udate žene, one su uvek prve na spisku, kada dođe do redukcije radne snage. Ima još vremena, prošlo je doba, kad je neudata devojka posle 20-e smatrana usedelicom, ovo je “tehnološki baby-bum, gde ima mesta samo onima, koji ne pitaju za radno vreme.”

Koliko je ubeđivala njih, višestruko jače je ubeđivala – sebe.

Jer, lepo je I udobno ne razmišljati koliko šta košta, ne brojati novac u novčaniku, niti proveravati stanje na karticama. Toliko primamljivo zvuči da je dovoljno samo nešto da vidi I poželi – za par dana je već bila ponosna vlasnica. Činilo joj se – ceo svet je njen. Osim par sitnica…..

Da ga nikada ne sme zvati, jer, ne zna se u kakvom je društvu I da li će nekome morati polagati račun KO je osoba, koja tako uporno pokušava stupiti u kontakt sa njim.

Da, sa dolaskom kući, više ne sme upotrebljavati ni šminku ni mirise, kojima se tako izdašno prskala, kada je išla na posao. Sve to ostavlja tragove, koje on ne može objasniti.

Da je, kad se jednom prilikom prihvatila posla raščišćavanja prepunih plakara, u kojima se već sve gužvalo, shvatila da nosi isključivo boje, koje ON voli – belu, ljubičastu, pink, eventualno neku pastelno plavu Ili zelenu. Crna, marinsko plava, tamno zelena……bile su samo u njenim sećanjima iz mlađih dana, pre njega.

Da više nije gospodar svoga vremena, slobodne sate tokom radne nedelje troši čekajući na njega, a kada je ON zauzet……onda on uvek mora znati gde je ona I koliko dugo ostaje.

Da se može družiti samo sa onima, koje ON odobri, koji prođu kroz njegove sigurnosne filtere. Dakle, udate žene, pogotovo sa decom,  su zabranjene, može joj svašta pasti na pamet. Drugovi – “da ti nije palo na pamet, prijateljstvo između muškarca I žene ne postoji, nemoj slučajno da nešto čujem!”.

I ta podsmešljivo-sumnjičava posmatranja starijih kolega sa posla, koji su bili potpuno ubeđeni da ima dobrog I izdašnog sponzora, značajan pogled njenog direktora, kada bi mu u retkim trenucima nešto donela na potpis, sa tragom žaljenja što je već zauzeta, a baš bi rado…..malo proširio poznanstvo sa njom.

Kada bi zapadala u takve krize, uvek se ponašala kao prema cipelama, koje lepo izgledaju, dobro joj stoje, ali, koliko god ih nosila, žuljaju je, nešto joj smeta, dok ih nosi…..Ništa lakše, nego promeniti ih. Kao što ništa lakše nije bilo zamajati se novim odlaskom u kupovinu.

U centru njenog sveta bio je isključivo ON. Njemu je to savršeno odgovaralo. Ona je, sve češće, počela postavljati sebi pitanja, na koja nije mogla pronaći pravi odgovor.

Koliko god se trudila, nije mogla izbaciti odnekud, iz same podsvesti, saznanje da je udovoljavajući njemu, izgubila – sebe.

******************

Onda je došlo vreme, kada su se njene drugarice počele udavati. Nije mogla odbiti poziv na svadbu, detinjstvo I devojaštvo su provele zajedno. Bila je tamo jedina – sama. Sve ostale su imale momke, verenike, drugove, braću…..jedino je stolica pored nje bila prazna. Dok se igralo, još nekako, ali, kada se sedne……skoro da nije imala sa kim da nazdravi.

Sve teže je bilo nalaziti izgovore I objašnjenja.

Uporedo sa njenim narastajućim nezadovoljstvom, počeo se menjati I on. Bila je ubeđena da ga poznaje do najsitnijeg njegovog delića, ali taj novi lik, koji se počeo pomaljati svaki put kada nečim ne bi bio zadovoljan, izazivao je u njoj osećanje čistog I nepatvorenog užasa.

Kada bi ga u retkim trenucima pitala kako napreduju njegove pripreme za razvod, videla je sa koliko se napora trudi da joj objasni da “još nije vreme, stariji sin je na prvoj godini fakulteta, mlađeg čeka prijemni I sve te peripetije oko upisa, bilo bi pogubno po njih da sada prođu kroz sav taj užas oko razvoda”.

Nakon toga, kada je I mlađi naslednik već postao student, žena mu se, reče, razbolela. Pa eto, nema smisla, dok je ona u tako teškom stanju, on pravi lom, neizvesno je kako bi to podnela, a I deca mu nikada ne bi oprostila.

Samo je jednom, na njeno uporno insistiranje, morao saopštiti koja je to teška bolest, zbog koje bi bilo kakva promena na gore, fatalno uticala na zdravstveno stanje njegove žene, valjda ne mogavši smisliti ništa drugo, rekao – “DEPRESIJA”!

Prvo nije mislila da je ozbiljan. A onda je, kada je shvatila da je zaista čula to što joj je rekao, potpuno izgubila kontrolu.

“Depresija? Ma, koga ti ovde zajebavaš, to je znači ta smrtonosna dijagnoza, zbog koje gospođa mora biti u posebnim uslovima?! Ne prekidaj me, ne kažem ja da to nije ozbiljno, ali čoveče, depresija je bolest nacije, ako nisi znao! Kako bi ti nazvao MOJE stanje, kada sagledam svoj život, perspektive, kada priznam sebi da već godinama lažem sve oko sebe, koleginice, drugarice, roditelje, ako ti već ovi ništa ne znače, roditelje koji su me podigli I sve mi omogućili?! Ja više nemam svoj život, živim I dišem onoliko, koliko mi ti dozvoliš! I to tebi nije zabrinjavajuće, kada nema dana, a da ne poželim da me nema…..Kako bi TAKVO stanje ti nazvao, prepametni I sujetni licemeru?!”

Valjda je sve očekivala, osim njegove nagle reakcije.

Ustao je, srušivši sve sa stola, dograbio jastuče I svom snagom odvalio po staklenim vratima između dnevne I spavaće sobe. Onda počeo da urla kako ima posla sa nezahvalnom I podlom kučkom, koja bi bila ko zna gde, da nije njega, malo sutra bi se oblačila kao najveća dama I nosila kraljevski nakit. I pored svih problema koje ima, na poslu, u klubu, u kući, onda kada dođe da se malo opusti, ONA mu pravi pakao?!

Snažno je stegnuo za obe ruke, skoro da ih polomi (nedeljama je nakon toga morala nositi duge rukave, da sakrije ružne modrice), odbacio je na fotelju, mislila je da će je početi tući…..Onda se sručio na pod, usred onog krša, i……počeo plakati, glasno zazivajući mir, koji je jedino imao tu, kod nje, a sada ga je ona uništila.

Umesto da ga ostavi, neka kuknja u haosu, koji je sam napravio, kada ga je prvi put videla I čula da plače, prošla mu je, izvinjavajući se što je dospeo u takvo stanje, zaista ništa loše nije mislila, a pogotovo želela ovakav ishod, zna da mu je teško, ali I njoj je teško…..Još ga milujući po kosi, dok je plakao na njenim grudima…..

Mirenje je bilo čudesno lepo. Nikada je nije tako nežno milovao, voleo, dodirivao…..Ali je, ipak, na kraju tražio od nje da mu obeća I zakune se kako mu nikada više neće prirediti takav šok.

Najgore je valjda to što je učinila upravo ono što je tražio od nje. Izvinula mu se, kao da je ona lupala I razbijala (tek se kasnije setila kako je jako pazio da se ne povredi), samo njega na svetu voli I neće nikada više.

Dakle, inteligencija, obrazovanje, dobro vaspitanje ne moraju biti nužan preduslov razumnom ponašanju. Ponela se kao najgora glupača, opraštajući mu ono, zbog čega je morala zvati policiju, pa još ona njemu obećala da će se promeniti I nikada više neće……

Valjda nema glupavije I nerazumnije žene od zaljubljene žene.

*****************

Ono, za šta je mislila da je kraj, bio je tek početak.

Drugačijeg njega, kad god mu nešto ne bi odgovaralo…..Podrugljivog čoveka, koji nabraja sve njene mane, promašaje, loše prijateljice, od kojih nema ni jedna poštena, sve je to kurveštija na kurveštiju……malo popale prašine po nameštaju, ako bi propustila jedan dan za brisanje……jedva primetnu naslagu sala oko bokova, koja mu je bila dovoljan povod da je nazove debelom glupačom……

Onda bi, videći njene suze, prilazio, stavljao je u krilo, ljubio joj otečene I vlažne kapke, milovao po dugoj, svilastoj kosi, koju nije dozvoljavao da seče, ljuljuškao kao bebu, izvinjavajući joj se, nije hteo da je uvredi, ni u ludilo ne misli ono što je rekao, ona je jedino vredno što ima u životu, ali tako je teško živeti pod tim pritiskom, oseća kako već posrće pod tim pritiskom.

Mirenja su bila lepa, ali……sve bleđa. Gorak ukus u ustima je ostajao, činilo joj se, neprestano.

Setila se Vajldovog DORIJANA GREJA, ostala zaleđena od jeze, kada je spoznala koliko je snažna ta asocijacija I kako se sve to upravo njoj dešava. Videla je njega, kada joj je tepao, mazio je, voleo, obasipao cvećem I lepim stvarima, videla je I ono čudovište iz ogledala, koje je vređalo na sve moguće načine, ponižavalo bez mere I granice.

Samo, izgleda da je ugovor sa đavolom sklopila isključivo – ona. Za iluziju ljubavi. Za senku. Za odblesak.

*******************

Kao da je svih tih godina bila potpuno slepa, kad je gledala samo lepu ambalažu, ne videći čoveka u njoj. Više nije mogla ignorisati alarme, koje joj je slala njena podsvest – ako ne ode od njega, to se može završiti samo fatalno.

Odlučila je da ga ostavi. Konačno.

Samo, psihopate imaju izuzetno izražena čula, sve promene osete, neće ispustiti svoj plen po bilo koju cenu.

Nikada prema njoj nije bio nežniji I pažljiviji. Čak je doneo I primerak tužbe za razvod. Pogledala je na taj papir, o kom je sanjala godinama, videla da nema prijemni pečat suda I odmah shvatila da je to samo još jedan od njegovih pokušaja da je zadrži. Odglumila je nekako oduševljenje, izdržala njegove tirade o sreći I blagostanju, koje ih čekaju, priče o toj budućoj devojčici, koju će mu roditi (lepu kao ona, pametnu kao tata, nije propustio da kaže), prvi put blagosiljajući kazaljke sata, što su se neumitno približavale njegovom uobičajenom vremenu za odlazak, jer njegov policijski čas  tek što nije počeo.

Na trenutke……pitala se da li greši, prenagljuje, pa, godinama su već zajedno, svoje najlepše doba je provela sa njim. Opet je hvatalo ono stanje – kako god da postupi, jedno joj kajanje ne gine.

Sve dok jedne subote pre podne nije u šoping centru, u butiku LA PERLA videla njega sa ženom, kako zajedno biraju donje rublje i spavaćice. Znala je da mu je to žena, jednom je ispala fotografija iz novčanika nje i dečaka......Delovala joj je vedro i raspoloženo, zgodna, doterana, svoje godine je nosila izuzetno dobro. I ni po čemu nije izgledala kao depresivna osoba.

A onda, za nekoliko dana, kada zbog prehlade nije hteo doći kod nje (ona je bila bolesna, on se sklanjao i od pomisli na virus), morala je otići do apoteke i u koloni na semaforu, u njegovom autu, na suvozačkom sedištu pored njega, videla mladu plavušu, desetak godina mlađu od nje, kako se smeje, onda ga ljubi u obraz, miluje po kosi.....Baš kad je htela reagovari, uključilo se zeleno, odjurio je i ne primetivši je.

Tek tada su joj se u sećanje vratili oni otkazani dolasci, zbog nekog iznenadnog sastanka. Kako i ne bi, kada je vodio uporedni život na nekoliko koloseka.

Kada se vratila svojoj kući, suvih očiju je zurila u crvenom lampicu na isključenom televizoru, u mraku. I definitivno sebi priznala da je gotovo. I da je izgubila godine sa njim, samopoštovanje, ugled.....Samo ne njega.

Nije mogla izgubiti nekoga, koga nikada nije imala.

****************

Sve se, najednom, počelo odvijati neverovatnom brzinom, poput filma, koji je još kao dete premotavala unapred na videorekorderu u roditeljskoj kući.

Zamenila je sve brave, pojačavši ih dodatnim...Promenila broj telefona..... Otišla kod lekara, žalivši se na bezvoljnost, nesanicu, suicidalne misli.....Videvši je onako bledu, tamnih podočnjaka, mršavu (nije ni bila svesna da je u proteklih 6 meseci izgubila skoro 15 kilograma), dobila je potvrdu o nesposobnosti za rad. Objektivno, nije ni morala bilo šta lagati. Sve je to bilo prisutno, samo je ignorisala simptome.

Potrpavši u kofer samo trenerke, rublje i džempere i gomilu knjiga, onih, što ih je skupljala godinama, samo nikada nije imala vremena i volje da čita, otišla je u jednu banju, skoro kod granice sa Makedonijom. Javljala se samo roditeljima. I rekla majci da nikome, ali baš nikome, bez obzira na razlog, ne sme mesto njenog boravka.

Kada se vratila, trebalo je izdržati kanonadu njegovih poziva, dolazaka, praćenja......Nije htela ni da ga vidi, a kamoli da razgovara sa njim.

Onda je dobila poziv od direktora na razgovor, kada joj je ovaj sa popriličnom merom pakosti saopštio da sleduje racionalizacija poslovanja, dakle i smanjenje broja zaposlenih....i da je ona na spisku. Mirno ga je odslušala, a onda mu se unela u lice i rekla mu da, u slučaju da se to desi, računa sa neprijatnim postupkom za mobing, za početak. Onda mu je saopštila detalje nekih njegovih sporednih poslova (čudo jedno šta se sve može čuti u šaputanju na jastuku). Ostavila ga je bledog i uzdrhtalog, rekavši sekretarici da mu odnese nešto slatko, biće da je direktoru pozlilo.

Nije bilo otkaza.

Ali, zato nije mogla zaustaviti priče, koje su se poput šumskog požara proširile i firmom i gradom. Saznala je da je kurva, lopov, manipulatorka, nimfomanka, da se leči od AIDS-a.....Kada je shvatio da je neće vratiti, nije prezao ni od najgoreg, samo da joj se osveti. NJEGA ni jedna nije ostavila, pa neće ni ona.

I rešila da izvede sebe iz samonametnutog kućnog pritvora, pa je prihvatila poziv mladog informatičara, koji im je održavao hardver i softver, da izađu na piće.

Ne pamti kada se toliko smejala, kao sa njim. Bio je godinu dana stariji od nje, neoženjen, takođe jedinac. I bio je sve ono što njen bivši nije – ležerno obučen, u čistim farmericama i duksu, koji su videli bolje dane, razbarušene kose, što je vapila za šišanjem, besprekorno obrijan, mirisao na čistoću, ne na neki firmirani muški miris.

Imao je sjajan smisao za humor, razoružavajući, najviše na svoj račun. Imao je svoju agenciju za održavanje računara i programiranje. Rekao je da radi mnogo, ali, sloboda koju ima mu je neprocenjiva, nego da se upregne negde u stalni radni odnos. Jeste, visoke su obaveze, ali se neka cena za nezavisnost mora platiti i on vrlo rado pristaje na to.

Na trenutak se uozbiljila i pitala ga koji je razlog da se odlučio da izađe sa njom. I njemu je iščezao osmeh sa usana, upio je pogledom njene oči.

„Misliš zbog onih priča, koje kruže o tebi? Pa, ko gubi, ima pravo da se ljuti, mada je ta tvoja bivša baraba baš.....preterao, najblaže rečeno.

Godinama čekam da doprem do tebe. Prvo si me plašila, mislio sam da nikada ne bi pogledala nekog poput mene, kad već imaš najboljeg badžu u gradu. Da, ljutila se ti ili ne, sve se to znalo. Osećao sam da to neće biti večno, bio sam uporan, čekao sam te.

I dočekao. Ne silim ja tebe ni na šta, znaćeš ti i sama da li ti ja odgovaram ili ne. Znam samo da ćeš za mene uvek biti jedna i jedina, šta god ti odlučila.

Sada vidim da si ne samo lepa, već pametna, zabavna, draga.....I opet ti tvrdim da je vredelo čekati te. Njegov gubitak – moj dobitak!“

Nakon tog trenutka,  ona postaje – ja.

Od te večeri, nema dana da nismo bili zajedno, makar na 15-ak minuta. Diskretni poljubac u obraz kada me vidi i na rastanku. Ni za ruku me nije uhvatio.

*********************

Nekako, ni sama nisam bila svesna kad se to desilo, uvukao mi se pod kožu,  u misli. Počela sam se radovati svakom našem viđenju.

Nije to bila ljubav na prvi pogled, već.....ne znam ni sama, osećaj praznine, kada ga nema, briga da li je umoran, znala sam da zbog posla često zaboravi da jede.  Ne postoje reči, kojima se može opisati nedostajanje nečijeg nasmejanog pogleda.

*****************

Stiglo je i leto, poželela sam pravi godišnji odmor, sa nekim čije mi društvo prija, sa osobom, u čijem društvu mogu biti viđena, a da ne izazovem neprijatno siktanje iza leđa i sklanjanje pogleda.

Nisam to nikada imala. U onim retkim trenucima, kada sam sa NJIM  išla negde, sve je to bilo ili na 200 km od grada, pa ako te i vidi neko poznat, on je tu zbog istog razloga i u sličnom društvu kao i ti.....Ili kratka putovanja od par dana u neku evropsku metropolu, kada se samo sklanjao od mene, jer, „nikad ne znaš gde možeš videti nekog poznatog“. I onda bi najlakše rešio problem kad bi mi stavio hrpu novčanica u tašnu i rekao da prošetam po radnjama, sigurno ću naći nešto što mi se dopada.

Ovo je poslednji put da NJEGA pominjem. Za mene je pokojni, vazduh, osoba bez lica i imena.

Odosmo moj drug, koji mi u mojoj duši nije bio drug i ja na Siciliju, u tih, prelep hotel sa svojih par bazena, na samoj obali Sredozemlja. Reagovala sam prvi put na recepciji, kada sam videla da nam daju dva ključa, tražeći dvokrevetnu sobu sa terasom. Nemaju takvu sobu slobodnu, ali imaju mali apartman. Odlično. On je ćutao, ne skidajući oka sa mene.

I tek te prve noći, kada smo se kupali do iznemoglosti u kristalno čistom moru, nakon večere i šetnje uz obalu, našli smo se prvi put nasamo.

Nije bilo potrebe za rečima. Prišao mi je, privukao moju glavu svojoj, spustio mi na usne najnežniji poljubac koji se može dati.

I.....ostalo se ne priča. Osim, da nije bilo vatrometa, ni oluje. Biti zajedno sa njim je kao ležanje na travi, negde izvan grada i gledanje u letnje nebo, sa nebrojeno mnogo dragulja, pričvršćenih za baršunasto-crni nebeski svod. Nežnost i sveprožimajuća toplina.

Ponovo sam se sa njim rodila. Sve prethodne godine iščilele su, poput zlatnog letnjeg peska iz dlana na naletu vetra.

******************

Posle tog nezaboravnog odmora, ispunjenom potpunom harmonijom, nežnošću i smehom, vratili smo se kući. Osećala sam se ponovno rođenom.

Mogla sam šetati usred grada, držeći se sa njim za ruku, a da ne mislim gleda li nas ko. Osetiti njegov poljubac na obrazu, ruku oko ramena, bilo gde i pred bilo kim.....Možda je to nekome.....sitno, nevredno pominjanja. Za mene, veliko do neba i nazad, jer takav mi luksuz nikada nije bio dostupan.

Kod prvog izostanka mesečnog krvarenja, osetila sam intenzivnu radost, snažnu, sveprožimajuću, a onda.....strah, crno-siv nabijenog užasa. Jer, tek sam tada shvatila da ga svim svojim bićem volim, a postoji opasnost da ga tog trenutka izgubim, jer to što me je toliko obradovalo, a onda sledilo, može protumačiti kao moju opsesiju da ga „ulovim na trudnoću“.

Razmišljala sam šta da radim, da li da mu odmah kažem, da li da čekam....Šta, da ode od mene, onda kada je za mene postao najvažnija osoba na svetu?

Sve se rešilo potpuno drugačije, nego što sam strepela....Moju prvu mučninu, koju nisam mogla sakriti od njega, shvatio je tog trena na pravi način, upitno me pogledao, pa me poljubio, brišući suze iz mojih očiju, sa mojih obraza, govoreći „Hvala ti Gospode, hvala ti na ovom velikom daru“!

Zagrlivši me toliko nežno, da sam imala osećaj kao da sam sačinjena od najfinijeg, najtananijeg majsenskog porcelana, rekao mi je da sve ostalo prepustim njemu, sve je njegova briga, a ja trebam samo da se složim ili negodujem, ako imam neku drugi ideju.

*******************

Već sutradan smo otišli kod njegovih roditelja.

Čim sam ih videla, jasno mi je bilo da je likom sav na majku. I ona je imala te tamne, nasmejane i iskrene oči, lice klasičnih crta, kao i moj dragi. Znam da je rano, ali....imala sam osećaj da se moja beba prvi put pokrenula, stavila nam svima do znanja da je tu.....kao i da će ličiti na njega i njegovu majku.

Videći nas dvoje, njega raspoloženog, mene tihu, oboje su se nasmejali, pljesnuvši rukama i govoreći „KONAČNO!“. Kleo mi se da im nije rekao ni reči, valjda su sami osetili. Davno posle toga saznala sam da sam prva devojka, koju je doveo kod roditelja.

Začas se na stolu stvorila flaša, zalivena crvenim voskom, stiglo je i nešto naseckano.....Otac je otvorio rakiju, rekavši nam da je ta flaša rakije od dunje, bolje rečeno dve,  koju je lično pekao, zakopao pre 34 godine, kada mu se rodio sin. Jedna za proševinu druga za svadbu.

Sipali su i meni, pa je moja buduća svekrva, pogledavši me, sklonila čašicu od mene, rekavši da za mene ima limunadu od ceđenog limuna....I da od sada, pa sve dok se beba ne rodi, moram dobro paziti na sebe i našu bebicu.

Kako su izveli zakazivanje i pripremu svadbe svega mesec dana nakon toga, to znaju samo oni i moji roditelji. Nisam se bunila, najviše zbog njega, iako nikada nisam volela velika slavlja. On me je molio, znao je da mi se to ne dopada, ali mi je objasnio da njegovi roditelji potiču iz kraja gde je venčanje deteta najveći događaj u životu. I da se to mora uraditi kako običaji nalažu.

Ni moji se nisu bunili. Od tog trenutka, pa sve do samog finala, zajedno su bili po nekoliko sati svakodnevno, praveći spiskove, počev od gostiju, pa svog ostalog, što je bilo potrebno.

Ja sam želela iznajmiti venčanicu. Osoba, koja je odmah pokazala nepopustljivo protivljenje bila je – moja svekrva, njegova majka.

„Šta?! Da iznajmite venčanicu?! Nema šanse, lepoto moja, bar dok sam ja živa! Imam jednog sina, jednu snajku, valjda mogu toliko izdvojiti da kupim venčanicu, koju će nositi samo ona. Košta, pa šta? Radili smo i sticali celog života za ovaj trenutak, za vas, za unuke, koje ćete nam dati!“

Nije odustajala, iako se moja mama, onako mlako, protivila, mada je bila srećna takvim rešenjem, videla sam to u njenom osmehu.

Odosmo moja svekrva, koju sam već tada počela zvati MAJKA, u Beč i kod „HERTZMANSKOG“ u Marie Hilfe Štrase kupismo najlepšu velu haljinu, koju sam mogla zamisliti. Bez čipke, bez šljokica, bez štrasa, samo nebrojeno mnogo slojeva svile, počev od onog teškog satena, pa do paučinasto tanke muslina.

I – postala sam udata gospođa. U najlepšoj venčanici, koja se može zamisliti, dok mi je oko vrata blistala biserna ogrlica sa kopčom od par desetina dijamanata i sličnim minđušama, poklon moje svekrve, moje MAJKE, koji se već decenijama i decenijama prenosio sa generacije na generaciju. Nisam žalila – ako doživim da taj nakit sutra nosi moja ćerka ili snaha, niko od mene neće biti srećniji. I mog muža.

*******************

Nakon, sada već uobičajenih, nepunih 7 meseci od svadbe, rodila sam divne, zdrave blizance – dečaka i devojčicu. I sada pričaju ljudi da većeg slavlja ceo kraj nije video već decenijama.

Napustila sam svoju mrsku firmu, još pre nego što mi je isteklo porodiljsko bolovanje, svekar, moj TAJA, mi je našao posao profesora programiranja u školi. Savršeno sam bila zadovoljna. Manja plata itekako je bila kompenzovana normalnijim radnim vremenom i dugačkim raspustima, kada sam mogla u potpunosti da se posvetim svojoj porodici.

Prodali smo naša dva stana i kupili veliki, četvorosoban. Moji anđeli su još mali, ne idu u obdanište, kako su to jednoglasno odlučile obe bake, a mene samo – obavestile. Ići će, rekoše, kada dorastu do predškolskog. Do tada – bake će se nekako dogovoriti koja će ih i kada čuvati, a često se i preklapalo, dakle, bile su obe u isto vreme sa unucima.

Stan je velik, obaveze oko dece nisu zanemarljive, pa je moj muž rešio da angažuje stalnu kućnu pomoćnicu, koja dolazi svaki radni dan, puno radno vreme. Kada sam se pobunila, govoreći kako je to veliki trošak, moj mi dragi reče da to nije moja, već njegova briga, a njemu ni najmanje ne pada teško da malo više radi, ali da ima ženu, koja će imati dovoljno vremena i za decu i za njega i za sebe, umesto da pada na nos od umora. Priznajem – čak i da sam htela, ne bih se dalje bunila. Takvoj odluci nije bilo kontraargumenata.

*****************

Može li postojati previše sreće? Bojim se da može, jer me to osećanje prožima svaki put, kada vidim moje najdraže na okupu. Da mogu, zaštitila bih nas sve svojim životom, samo da ostanemo zajedno, srećni i zadovoljni, kao što smo sada.

Bred Pit može biti miran – moj muž mu sasvim sigurno nije konkurencija po fizičkom izgledu. Ali, on nema taj šarm, tu harizmu, tu smirenost, tu sposobnost da oko sebe širi zadovoljstvo i sreću, kao što je ima moj muž. Ne tvrdim da je sve savršeno.....Ali, ako hoću da budem iskrena i poštena, jedini i to retko, povišen ton u našoj kući, potiče od moje impulsivne naravi. Valjda je sam Bog spojio dvoje, koji se tako uklapaju – mene, ponekad nervčika i njega, koji sa osmehom na licu rešava sve sporne situacije.

On mi ne poklanja basnoslovno skup nakit, koji mi nije ni potreban. Ali, subotom i nedeljom mi donosi kafu u krevet.....sprTema zajedno sa mnom ručak, izuzev ako nečim hoću da ga iznenadim.......ne misli da će mu pasti kruna sa glave, ako ode u nabavku, opere sudove, sredi kuhinju, pa raširi veš iz mašine, koji će peglati, dok ja budem gledala film. I uvek se ponaša prema meni kao prema najvećoj dragocenosti, ne dozvoljavajući mi da se premorim, tražeći moju ruku i kada spavamo.

Taj njegov pogled, osenčen ljubavlju.....Taj neodoljivi osmeh, kojim me obasjava, svaki put kada me vidi......Ta sreća, koju ni ne pokušava sakriti, kada se vraćam sa posla, ispunjava moje srce toplinom i nežnošću, ponekad mislim da će se rasprsnuti od siline tih tananih, a u isto vreme, toliko snažnih emocija.

Možda sam morala platiti tako visoku cenu za sreću, koju sada imam.....Ne znam, nisam dovoljno pametna....Možda sam morala proći kroz sopstveno čistilište, da bih bila čiste duše pred samom sobom. I mojim dragim, našom decom, našim divnim roditeljima.

Ako i jesam platila strahotnu cenu, vredelo je svakog podnetog bola. Zaista je vredelo.

Sve fotografije dodate su sa pretraživača GOOGLE