16. prosinca 2017.

LAS MENINAS







Još odavno sam obećala sebi 5 celih dana boravka u Parizu. Kada ću otići u neki mali hotel na Monmartru, ceo dan bazati tamo gde ja hoću, sedeti sa slikarima na trgu Tertre, gledati brodove na Seni i obavezno, ali obavezno svakog dana po 2 sata boraviti u Luvru.

Na stranu sada što je veliki deo eksponata pribavljen na sumnjiv način, pod parolom "da se sačuvaju od pljačkaša"....To je kao da me neko ojadi, a onda se pravda kako je hteo da to sačuva. Od koga? Od mene ili onih, koji bi nešto maznuli, jer im baš treba. Ali, ne bih sada o tome, priča je to za sebe.

*******************************

Od celog Luvra, najviše mi je ostao u sećanju i najviše mi nedostaje boravak u prostoriji, gde su izložene Velaskezove slike. I, među svim onim silnim eksponatima, posebno slikama najviše me je dojmilo "Kićenje infantkinje", sjajnog Dijega Velaskeza. Čujem da je ova slika sada, ipak, u Madridu, u muzeju "PRADO". Pa, bar jedna nepravda manje.

Naravno da sam tu sliku videla i ranije. Uvek je za mene imala posebnu vrednost, ono nešto, što je diralo inače nedokučive delove moje duše.

Prema WIKIPEDII, Infantkinja, ili LAS MENINAS, kako je Velaskez nazvao svoju najpoznatiju sliku, rođena je 1651.godine, kao prestolonaslednica, u braku svog oca Filipa IV, Svetog Rimskog cara I Marijane Austrijske, dakle, princeze iz dinastije Habsburga Još od rane mladosti, bila je bolešljiva, nežna, osetljivog zdravlja, očit primer kako brakovi rođaka, koji se praktikuju stolećima, uvek oslabe lozu.




Udali su je za (opet) svog rođaka, Leopolda I, cara Svetog Rimskog carstva, nakon duge veridbe, sklopljene još dok je nosila kratke haljine. Tek stasala devojčica, u braku je imala više spontanih pobačaja I samo jednu živu ćerku.

Umrla je 1673.godine, ne dočekavši ni da napuni 22 godine, princeza-prestolonaslednica, koja je imala sve – osim prava da sama utiče na svoju sudbinu. Leopold I, ožalošćeni suprug-udovac, ženio se još 2 puta.






Govorili su za nju da je bila veliki antisemita, vaspitana u ultrastrogom katoličkom duhu, neumoljiva vernica, mlada žena koja nikome nije praštala, ponajmanje – sebi samoj. I da je bila netolerantna, hladna, surovo stroga prema svojim podanicima, teška gospodarica posluzi, koja je skakala na svaki njen mig.

Gledajući je, mogu da je razumem. Dakle, ne pravdam je, ali je mogu razumeti.

********************************************

Kakav li je morao biti život te devojčice, koja je, još otkad je prohodala i progovorila, bila izložena najtežem drilu, koji suptilna duša može podneti?

Tako slomiti dušu kod deteta, da se ne sme ni nasmejati, zapevati, zaplakati, kad poželi? Da uvek mora imati nedokučiv izraz na licu, da nikada ne sme staviti do znanja šta misli i šta oseća.

Neka je bila princeza.....Neka je imala nebrojeno mnogo slugu, neka je bila obučena u svilu I kadifu, otežalih ramena od basnoslovno vrednih dragulja.....Sve to ne može platiti cenu gušenja svih emocija, zarad glancanja ponašanja buduće vladarke, koja se mora uvek blagonaklono i bezlično smeškati, kakve joj bure i oluje lomile dušu.

Odrastala je, svesna da će služiti samo kao ulog u trgovini - teritorijama, savezima, sklapanjem kratkotrajnog mira, čime god......





Kako li je trpela podrepaše, koji su joj pratili mesečna krvarenja, pa svako, kao njen lični poraz, dojavljivali caru, dok je ona, nedorasla devojčica, jedva stasala, sa stidom, strahom, bespomoćnim trpljenjem kao kaznu primala njegove polupijane bezvoljne pokušaje da carstvu obezbedi naslednika?

Koliko li je stotina i hiljada sati provela na kolenima, dok se, prebirući brojanice, trudila potisnuti bolove, očaj i suze nakon uzastopnih pobačaja, znajući da utehu neće dobiti ni od svog ispovednika, a kamoli od muža, koji je svaku neuspelu trudnoću smatrao njenim porazom i nesposobnošću za ono, za šta je jedino, po opštem mišljenju i stvorena - dati velikom Svetom Rimskom carstvu sina i naslednika?! Najmanje jednog, po mogućnosti još par njih, za svaki slučaj. Previše je beba umiralo, ma bili u zlatnim kolevkama, prekriveni svilom i zlatotkanim prekrivačima,

Bila je pripremana da mora trpeti muževljeva neverstva sa osmehom, ljubznim kimanjem glave, slepom poslušnošću, dok procenjuje koja će od njenih dvorskih dama biti plen njenom mužu te noći. Jer, njemu je to dozvoljeno, za njega su sve žene dostupne. Ona bi platila tešku kaznu, verovatno smrtnu, ako bi se usudila iskoračiti iz drila i dati emocijama oduška.

                                                     **************************

Nažalost, ovo nije samo istorijski relikt. Muž, koji švrlja je frajer. Žena - uvek i isključivo kurva. A o kamenovanju do smrti, koje se i danas praktikuje u mnogim zemljama, zato što je MOŽDA razmišljala o preljubi, o nekažnjivom ubistvu radi zaštite časti, na koja ima pravo otac, brat ili muž, iluzorno je i diskutovati.

Kako se stiglo dotle da žena, ukoliko ne služi kao tegleća marva, ima jedinu vrednost kao posuda za rađanje naslednika? Kada je osoba III reda, ako rađa devojčice.....Ili, ne daj Bože, kada rađa samo mrtvu decu, ne može izneti trudnoću do kraja....

A, najstrašnija joj je sudbina, kada uopšte ne može roditi. Ili joj je muž neplodan, samo, naravno, za to ne može nikada biti ON kriv. Isključivo ona.

Žene su umirale na porođajima, okružene gomilama nesposobnih babica i još nesposobnijih lekara, svesne da, u slučaju izbora čiji će život biti spašavan - majčin ili bebin, izbor je uvek isključivo na bebi. Eventualni naslednik ima neopozivo preimućstvo.

Još su stari Egipćani govorili kako porodilji na jednom ramenu čuči Oziris, bog smrti. Nije to mnogo daleko od istine. Ni najmanje nisu naivne komplikacije, koje prete budućoj majci, počev od prskanja materice, nezaustavljivog krvarenja, pa do porođajne groznice, koju, pogotovo u ta huda vremena nije mnogo njih preživelo.

****************************************

Niko od nas ne može birati kada će se , gde I u kakvoj porodici roditi. I danas, na svoju sudbinu utičemo tek jednim sićušnim delom sopstvene volje, uvek je naš život rezultat, nama još uvek (I ko zna hoćemo li doćiveti da to ikada saznamo ) potpuno nepoznatih okolnosti.

Rađamo se, tamo gde nam ja upisano u sudbinskom DNK kodu, srećne ako imamo porodicu, koja nas smatra dobrodošlima. Mislimo kako smo silno uznapredovale, ako možemo same birati čoveka, za kog ćemo se udati, ne želeći priznati ni sebi samima da je naša najveća društveno priznata vrednost (čast izuzecima, jako ih je malo), samo ako uspemo roditi decu, postajući tek onda svesne da je drugo ime za roditeljstvo – strah. Jer, od trenutka, kad ih donesemo na svet, više za nas mirnog sna – nema. Nikada više, dok dišemo, dok bitišemo na ovom svetu.

I još nam oni, koji bi trebali biti okrenuti isključivo duhovnosti, prvo sopstvenoj, pa onda I sveopštoj, kroje sudbinu, utoliko što nam brane da same odlučujemo o stvaranju našeg potomstva, pogotovo kada znamo da ih nećemo, bez teških odricanja i nesna,  moći hraniti, oblačiti se, podmirivati sve njihove potrebe, počev od školovanja, pa do traženja posla, jer smo bez same bez posla ili ucenjene onom crno-sivom zonom sekire otkaza, koji nam visi iznad glave, kada se usudimo zatrudneti, jer, raditi se mora, kao majke ćemo ići na bolovanja, nećemo moći dati svoj puni doprinos, bunićemo se protiv radnog vremena od jutra do prekosutra, drznućemo se da tražimo slobodno vreme, koje ćemo moći posvetiti deci, koju smo rodile. Da bi uticali na njihovo formiranje, na njihove stavove, jednostavno , da bi od njih stvorile dobre ljude. Da bi im pružile ono, što možda ni same nismo imale, Pa još, ako u svemu tome uspemo, po cenu višegodišnjeg nespavanja i odricanja od svega, da bi oni imali, opet ih izgubimo, čujemo ih samo preko SKYP-a, duša nam prazna, dok gledamo one, koje smo rodili i unuke, koje ne možemo maziti I paziti, o kojima se ne možemo brinuti, jer još uvek ovde ima toliko toga, što MORAMO URADITI, unuke sa kojima ćemo se sve  teže i teže razumeti, jer govore nekim drugim, nama teško savladivim, jezikom.


“ZLATU ĆE SE KUJUNDŽIJA NAĆI”! I naše duše su kovane sitnim hiljaduuzastopnim udarcima, desetinama godina, sve dok nas život nije pretvorio u čekanje – da odrastemo, završimo škole I fakultete, uz svakodnevni dril da ne smemo osramotiti porodicu, naravno, pod uslovom da je imamo, da nam roditelji nisu razvedeni, pa na venčanju, na našoj strani stoje dva nepomirljiva tabora, koja se ispod oka merkaju, a javljaju tek reda radi…..onda dolazimo na bračno tržište, gde se najmanje gleda ono što je u nama, jer ga tada još ima, pa preko traženja posla, robijanja na prvom radnom mestu, koga smo se uspeli domoći…..i tek nas onda čeka dreždanje u preskupim privatnim ordinacijama, jer državne ne možemo dočekati, strah šta ćemo roditi, kada uspemo zatrudneti, strah, dok u nehigijenskim bolnicama slušamo jauke onih sapatnica, kojima je na tzv. prvom specjalističkom ultrazvuku otkrivena teška deformacija ploda I nepojmljivo teški trenuci prisilnog pobačaja,  rađanje, neprospavane noći, stotine dnevnih poslova, koje moramo obaviti, a rezultat se vidi tek ako ih izostavimo……strah, hoće li to naše čedo, koje smo podigli uz toliko odricanja I preplakanih noći, noći bez  kraja, postati pik nekom svom vršnjaku, koji će svakodnevno zagorčavati život, dok premoreni I ravnodušni nastavnici ne mogu ili nemaju volje reagovati…….prijemni ispiti, čiju pripremu plaćamo tako što proglasimo nultu dijetu, pokušavajući aktivirati stari garderobu, u koju više ne možemo ući, jer su godine loše ishrane, pretežno od ugljenih hidrata, dok smo NJIMA obezbeđivali belančevine I vitamine, učinile svoje…….podizanje keš-kredita da bi im platili školarinu…..i onda skupljanje papira da odu u neku nedođiju, ako naši akademci uspeju naći visokocenjene poslove pranja sudova, konobarisanja, pa onda pranja epruveta, dok usavršavaju jezik, čije smo časove krvavo plaćali svojevremeno….

I onda – onda opet ostajemo same. A, ako smo te sreće da su naši životni sapatnici pripadnici grupe SNG - Sekcija Neshvaćenih Genija, (izuzev ako u međuvremenu nisu zbrisali, pa smo ih ganjali godinama tužbama za alimentaciju, dok su oni stvarali nove porodice I nove karijere), naše prisilno novo slobodno vreme shvatili kao sjajnu priliku i jedva dočekanu realnost, gde ćemo  se sada brinuti o njima – u svojstvu celodnevnog I celonoćnog sluge........ asistenta......... besplatnog psihoterapeuta........ svakodnevne ćutljive publike, kojoj je dozvoljeno jedino da aplaudira i izvikuje ovacije..... medicinske sestre..... dakle, svih mogućih zanimanja, jer sada, konačno, ONI dolaze na red.....tada....tada postajemo svesni da nam je život prošao u ispunjavanju tuđih želja, ostvarenju tuđih snova, a nas tu nigde nije bilo.


*******************************************

Tada, ako uspemo smoći hrabrosti I suočiti se sa istinom, spoznamo da smo rođene sa jednom jedinom svrhom – produžavanje vrste. Možemo mi završiti po pet fakulteta, biti kandidovane za Nobelovu nagradu, predsedavati sednicama Saveta bezbednosti – vredimo, isključivo ako smo na svet donele potomstvo. Sve ostalo je samo prikladan dekor, za drugo ni nismo stvorene.

I baby-boom generacija će, kada dođe vreme za to, shvatiti ono što mi već znamo – od početka vremena do danas, sve je kao što je I bilo – forma se promenila, ali je suština ostala ista.


PRINCEZO MOJA, POČIVAJ U MIRU, GDE GOD DA SI! UVEK ĆEŠ ZA MENE BITI  OVAPLOĆENJE ŽENSKOG PROKLETSTVA, KOJE TRAJE HILJADAMA I HILJADAMA GODINA.



Sve fotografije dodate su sa GOOGLE pretraživača