03. фебруар 2018.

NEMAM VIŠE VREMENA









ZA ONE SA KOMPLEKSOM BOGA
Svet je stvoren po njihovoj meri i želji, sve zavisi od njih, oni su ti, koji odlučuju o sudbinama svega postojećeg.......Dobro i zlo postoje i bitišu isključivo po njihovim kriterijumima. Postoji jedna jedina istina – njihova. Sve ostalo, potpuno je nebitno. I sve, ali baš sve, mora se odvijati onako, kako oni žele i hoće, kako njima odgovara.

ZA SVEZNAJUĆE
Ne postoji bilo koja oblast, u kojoj nisu najbolji, apsolutni, neprikosnoveni stručnjaci. Većina svoje nemerljivo veliko znanje stiče iz treš štampe, poneko pročita recenziju neke knjige ili publikacije. Oni najnapredniji, koji znaju uključiti računar, pitaju Mr GOOGLE......Ali, zato uvek znaju sve šta sam JA trebala uraditi, počev od ideje, pa do svake faze realizacije realizacije, naravno UVEK bolje, praktičnije, efikasnije. Činjenici da sami nikada nisu ništa originalno uradili, što nikada neće priznati, ne pridaju bilo kakvu važnost. Bi oni, ali su takvu perfekcionisti, da ne mogu podneti bilo šta osim savršenstva, za koje su jedino oni sposobni, samo im uvek neko zasmeta i pokvari remek-delo. Večiti kritizeri svega postojećeg, sve što postoji, uradili bi mnogo bolje, kada bi imali vremena i prave uslove.

ZA PROSVETLJIVAČE
Stvoritelj sveta vaskolikog podario im je misiju da umesto njega (zato što je trenutno zauzet na nekoj drugoj strani, a i ne zna to baš toliko dobro kao oni), bez pauze i prestanka, osim kad zastanu da uzmu vazduh, ispravljaju moje mane, uče mene i druge kako treba živeti, govoriti, raditi, vaspitavati decu (koju često i nemaju), šta mi dobro pristaje, bolje rečeno šta mi sve NE pristaje, kako ću organizovati svoje vreme, nabrajajući mi sve ono što NISAM uradila, a mogla sam, je li......Kako god da nešto uradim, sve je, po njima, gradirano po skali od lošeg do – podnošljivog.  A da sam slušala netražene savete, da sam živela po njihovim instrukcijama, sve bi bilo besprekorno. Zašto sam toliko tvrdoglava, pa se oglušujem o (ne)doživljena iskustva onih, koji smatraju da me uvek trebaju korigovati, jer........sve znaju najbolje. Naravno, na isti način se ponašaju i prema svim ostalim, neukim i neprosvetljenim smrtnicima, što bauljaju po mraku sopstvenog neznanja, kad već odbijaju slušati.

ZA POHLEPNE
Parče hleba u tuđoj ruci – prokletstvo bez mere i granice – uvek je veće, sočnije, bogatije.......Oni, u čijoj sam kući (ako sam i imala tu čast, pa biti pozvana), uvek dobijala samo tanku, providnu kafu bez šećera (to zbog zdravlja), kao usisivači bi počistili sve što se nalazilo na mom stolu, bili to makar i tzv.topli sendviči, ono kad mi banu nezvani, a s vrata viču kako nešto ukusno miriši, pa se dovijam kako da od ostataka ovoga i onoga napravim ukusno jelo.......One, koji uvek zaborave novčanik, ako se zadesimo u kafani, dok su pre toga poručili nekoliko buteljki vina, ceđene sokove od mangoa i papaje, viski sa ledom ili ABSOLUT votku.......ili im stigne iznenadni telefonski poziv, kada je njihova cenjena prisutnost hitno potrebna na drugom mestu, dok 'ladno ostavljaju druge da izmire kilometarski račun......One, koji uvek bolje od mene znaju koliko novca imam u kući, koliko mesečno trošim na cigarete, koliko sam novca razbacala na kupovinu knjiga (postoji javna biblioteka), na putovanja.......Ortodoksne nepušače, koji bi uvek da probaju baš marku cigareta koju ja pušim, „da utvrde kvalitet duvana“, pa se celo veče grebu o moje zapalenje, nepogrešivo hvatajući pogodan trenutak, kada se mogu izvući, odnoseći mi još i upaljač........koji mi kritikuju parfem, govoreći da je prejak, a onda bez zazora izvale kako bi to daleko bolje njima pristajalo, što znači – daj.......Večite hroničare porekla, vrednosti i nabavke mojih stvari, koje bi daleko bolje pristale njima......Najlošije domaćine i najbolje goste.

ZA ZAGOROVORNIKE (SVOG) ZDRAVOG I VEČNOG ŽIVOTA
Uvek znaju koja je hrana kancerogena, broj kalorija i odnos belančevina-holesterola-ugljenih hidrata, eventualno prisustvo aditiva, emulgatora, stabilizatora i veštačkih boja, ne ustežući se da o ovoj temi drže opsežna i neprikosnoveno tačna predavanja svima, koji  se ne sete nekog izgovora i ne zbrišu na vreme sa poprišta.......Teško li ga onome, ko se zadesi iza njih u prodavnici zdrave hrane, jer ispitivanje o SVIM svojstvima ovih ili onih semenki „za ptice“, sa sve cenom, proizvođačem, područjem i uslovima u kojima su proizvedeni, taj neka se pripremi za barem jednosatno dreždanje i prebacivanje s noge na nogu, dok dotični pobornik zdravog življenja do 186-e godine (u istoj formi i snazi), koji vonja na neopranu kosu i znoj od prethodne nedelje,  ne sazna sve što ga zanima, eventualno kupujući po 100 do 150 grama....ili kupujem lek protiv temperature, jedva se držeći uspravno od bolova u mišićima i zglobovima, zbog nenadane viroze, koja se razradila u punoj snazi, a pored mene se obavezno progura neko, ko „samo hoće nešto da pita“, pa me ostavi da hvatam vazduh, držim se grčevito za pult, boreći se sa vrtoglavicom i nesvesticom, dok nastojim  ostati na sopstvenim nogama, sve to, dok časkomsveznadar, od nemila do nedraga maltretira izluđenu devojku iza pulta pitanjima o svim izloženim mamiparašpecijama za - poboljšanje imuniteta do neslućenih granica, neverovatnom jačanju srčanog mišića, nakon čega se može ići na veliki maraton, probavnih tegoba (od preteranog žderanja), „sa propratnim efektom oslobađanja od nadimanja, efikasnijeg varenja i ubrzanja metabolizma, sa osećanjem ispunjenosti u želucu“, dakle „davi“ apetit, izbacivanje sekreta iz pluća i smirivanja kašlja, obnova i rast odavno opale kose,  obnavljanje oštećene hrskavice, momentalniprestanakmokraćnih tegoba sa sve povećanjem potencije.....itd....itd....naravno, sve to na bazi ajkulinog ulja, biljaka iz amazonskih prašuma, puževe sluzi, jetijeve sperme i pljuvačnih žlezda komaraca iz sibirskih tajgi, pankreasa lososa na ulazu u Beransko more.......nijedna kutija ispod dve hiljadarke (može im se, kad su u penziji već 40 godina, a u osnov im je ušlo 10 najboljih godina, pa me priučene ćate šiju sa mesečnim čekom bar duplo, ko mi kriv što sam se rodila prekasno i gulila 16 godina DRŽAVNE ŠKOLE I FAKULTET), redovne kupce digitalnih samomerača za pritisak, koji koriste 26 puta dnevno, uz svaki put drugačiji rezultat........Tek, dok stignem konačno na red, imam toliko snage da platim  taj eferalgan, bez koga ne mogu, pa se dobauljam do rođenog kreveta i tamo konačno srećno onesvestim.

ZA SEBIČNE
Te dosledne, koji ni čašu vode neće dati svakom, ko se sruši na ulici, što od gladi, što od toplotnog udara, uvek broje svaki dinar na kasi, večito omaše, pa ne gledaju, dok love proizvod „na akciji“ i onda se otresaju na sluđenu prodavačicu, koja ih ne sme ni popreko pogledati, a kamoli reći ono što ih sleduje, SVE TO IZ PRINCIPA......koji su u stanju da, koristeći godišnje karte, koje koštaju manje od boksa mojih cigareta, prelaze kilometre i kilometre, obilazeći markete, gde je u prvom „ulje jeftinije za 6 dinara“, narednom, „gde je brašno sniženo za 4 dinara“.....i tako, do nemila i netraga.....one, koji će kao zgaženog psa, preskočiti svakog, ko je pao sa bicikla ili od iscrpljenosti, koji u redovima čekaju za prve vakcine, okrećući glavu od trudnica i majki sa malom decom......Jer, oni su STVARALI OVU ZEMLJU, u vreme kad je bez posla bio samo onaj, ko nije hteo da radi, svake godine se išlo na sindikalna letovanja i zimovanja, dobijene društvene stanove otkupljivali za tepsiju ribe, a prodavali ih za desetine hiljada maraka, dok im je radno vreme  bilo jaaaaaaaaaaaaako rastegljiv pojam.........što glasaju za svakog, ko im obeća med i mleko Dunavom, uz 2 litra suncokretovog ulja, uz 200 gr kafe, sa obaveznim potencijalnim dobitnim kuponom, iza koga stoje mogućnosti neslućeno velikih nagrada – šarene platnene kese sa ručkama, plastične crveno-ljubičaste naočare ili plastičnu tzv.voćnog soka totalno nepoznatog porekla, sa lepom šarenom nalepnicom.......Džabe je i sirće slatko, zar ne?

ZA HVATAČE ISKLJUČIVO SVOJE FREKVENCIJE
Imaju sluha samo za svoje misli i svoj glas.......Čuju selektivno, ono što im odgovara, dok  na sva nezgodna pitanja izbegavaju odgovor, tvrdeći kako nisu dobro čuli.....Drže višesatne monologe, ako nađu žrtvu, ne ispuštaju je iz glasokruga, ni „zarad hitnih potreba“, dok im u glavi divno odzvanja sve ono šta su hteli i zamislili nekom reći. Tope se od miline, uživajući u sopstvenoj elokventnosti, dok sve ostalo prolazi pored njih, bila to i vatrogasne sirene zbog gašenja požara, naravno, pod uslovom da je isti na bezbednoj udaljenosti od NJIHOVOG stana......Oni, koji nikada ne zapamte ime, nakon obaveznog pitanja, naravno reda radi – šta ima novo, smišljaju šta će dalje pametno saopštiti, dok im naivni sagovornik saopštava kako mu je umrla majka, on se prošle godine šlogirao, jedno dete ostalo bez posla, a ovo drugo skuplja papire za neku nedođiju......belo se nasmeše, potapšu po ramenu, pa, ako baš nikako nemaju prilike sve, o čemu su ONI umovali, potapšu zabezeknutog po ramenu, govoreći „Ako, ako, samo neka se tako dobro i nastavi“, da produže, odmah zaboravljajući i koga su uopšte sreli.....Ljudi, za koje je  termin SLUŠANJE nepoznata kategorija, otprilike kao broj asteroida i satelita oko Jupitera i Saturna. I koji su u stanju da se kunu u oca, majku i rođenu decu da im, kada naprave neku budalaštinu, NIKO nije skrenuo pažnju na to, iako se neko upljuvao preko ušiju, pokušavajući da ih privede pameti, za vremena.

ZA NAMRGOĐENE
Koliko li je ljudi koji se ne mogu setiti, ni pod pretnjom streljačkog voda, kada su se poslednji put onako spontano nasmejali? Nasmešili nečijem lepom detetu u kolicima, prodavačici koja im pakuje u duple kese kupljeni espap, svakom, ko ih pusti u radnji preko reda, jer imaju samo jedan hleb? Obradovali tuđoj sreći, sa merakom nazdravili komšiji na tek rođenom unučetu? Ili im je prevruće.... ili previše hladno....... ili duva vetar....... ili pada kiša.....ili......ili im se neko ne klanja, dok prolaze ulicom, o crvenom tepihu da i negovorim. Ništa na ovom svetu nije ni dovoljno dobro ni dovoljno lepo za njihove moralno-estetske kriterijume, visina negde ispod sandala Svetog Petra!

ZA VEČITE NEZADOVOLJNIKE
Ledena me jeza podilazi od svih, koji svemu i svima nađu mane......Koji, nesposobni da realno sagledaju sebe i ono šta mogu (i šta ne mogu), večito zvrndaju na rođene im bračne sapatnike, decu, unuke, komšije, poznanike, jer pravih prijatelja – nemaju, na sistem, koji je uvek protiv njih, iako redovno i uporno glasaju za one, koji ih premuvaju na jeftine fazone.......Njihove ogromne sposobnosti ostale su nezapažene, sva njihova dostignuća su sebi prigrabili DRUGI, nikada ne gledaju ŠTA IMAJU, isključivo ono ŠTO NEMAJU.

ZA BICIKLISTE
Omiljeni moji negativci, koji se isprepodobe, kao mlada, ona što mora saopštiti mladoženji da nije nevina, pred svima, koji im nešto mogu dati – problematičnu potvrdu, rešenje, recept za lek, nekom drugom daleko potrebniji.......Oni, koji pamte sve šefove (i onih, koji MOGU biti faktori) rođendane, slave, godišnjice braka, dečije rođendane.......Oni, koji onako usput, tekredaradi, saopštavaju tamo gde treba ko se zadržao duže na pauzi, ko je popio čašicu alkohola u radno vreme (a nije član kolegijuma), ko igra igrice na računaru, ko čita novine, ko vodi privatne telefonske razgovore........ redovne pozivaoce dežurne službe, jer im uvek smeta nečija buka, bilo to i kašljanje.......dežurne informatore komunalne policije, dok prate komšije, koji šetaju kućne ljubimce, iako su prigrabili nekoliko tuđih podruma, smatrajući da, ako stoje prazni, onda i ne trebaju, pa ih još i prodaju naivčinama........srećnike, kojima nikada neće okoštati vratni deo kičme od silnog vežbanja u vidu neprestanog klanjanja i kimanja, DAKLE SVAKOSATNOG SPUŠTANJA GLAVE I KLANJANJA, a šake ostati elastične do 106-e godine od ekstatičnog aplaudiranja svima, koji će im možda (optimistično se nadaju) omogućiti dolazak na posao bez tačovanja, viši koeficijent, izostanak sa liste za tehnološki višak......dok.....
DOK bezobzirno gaze zamazanim cipelama, čistim poslednji put u radnji, gde su ih kupili na sindikalnu potvrdu, sve koji su na odstrel-listi, one što  više nisu podobni......okreću glave na ulici od svojih nekadašnjih prijatelja, iz čijih kuća i bogatih trpeza nisu izbivali, zagledani neverovatnom zainteresovanošću u izlog lokala u pripremi, oblepljenog sa unutrašnje strane već olinjalim i požutelim od sunca papirima, brišu iz telefonskih imenika sve, koje više neće zvati, niti im slati poruke (one tipske, stihovane u desetercu), za Slave, Božiće i Uskrse......koji se istresaju na premorenim devojkama u prodavnici, preteći šefom i otkazom, govore TI svima, koje jedva da i vide, kao da su zajedno ovce čuvali.......Dakle, SAVIJENE GLAVE, GAZE SVE ONE, ZA KOJE SMATRAJU DA SU ISPOD NJIH.

ZA PATOLOŠKE LAŽOVE
Nikada nisam mogla shvatiti čemu enormno preterivanje, čemu hvalisanje, naročito onim, što se već „iz aviona“ može primetiti. Toliko ekstrapametne dece, koji jedva završe i privatne fakultete, naravno, kada im to roditelji plate........toliko neverovatno rađajućih voćki, sa kojih se skine i po 200 kilograma roda, a nešto su veće od osrednjeg grmlja.......ekstra talentovanih kuvara na hiljade, za koje je i PLAVA TRAKA čista uvreda, toliko su sjajni i uspešni........čemu silni lekovi za potenciju, kada toliki muškarci ne mogu ni nabrojati koliko su žena prevrnuli, a kamoli koliko puta iza jedan sat......Sve pasionirane ljubitelje knjige, koji obožavaju Tolstojevskog, obožavaoce moderne umetnosti, koji padaju u nesvest od silne ushićenosti nekom skalamerijom, na sredini bele galerije, dok, trudeći se da pojedu što više besplatnih peciva i naloču se, od silnih pića, ne birajući šta uzimaju,  ekstatično izjavljuju kako je su zadivljeni ekspresivnošću i upečatljivošću hrpe zavarenih cevi, nazvane „OPSESIJA“, pa se vraćaju kući i krišom skidaju sa zida Vilerove goblene, one što su dobili na poklon od tetke za venčanje, kačeći mazarije, gde ram vredi više od same tzv.slike, koja liči na ono, kad ja čistim četke od nagomilane boje. Ako ja izjavim da sam Hajdi Klum, nego ne znam šta mi je danas, hoće li mi iko poverovati? Još gore, ako sama sebe ubedim u to.

ZA NESHVAĆENE GENIJE I GENERALE POSLE IZGUBLJENE BITKE
Kažu da je Bog bio najdarežljiviji, kad je delio pamet – niko se ne žali da je nema dovoljno. Dodala bih – i talente. Kada se usudim izaći iz samonametnutog kućnog pritvora, srećem uglavnom promašene bizmismene, koji se frljaju milionima evra, a zbrišu neposredno pred plaćanje računa.......ekonomiste, koji bi sve znali šta i kako treba, samo da im neko da vlast, naravno, pusteći ih pre toga da dobro obezbede pet narednih generacija........dovoljno je da se neko predstavi kao samoproklamovani stručnjak za fudbal, već zna da su sva trojica sudija neznalice i potplaćeni, trener kilav, a selektor nesposoban.  Mnogi nisu čestito ni skinuli blato ispod noktiju od njive, već su se prebacili u sfere belog sporta, znaju kad je TAJ BREJK, SMEČ, AUT, WTA liste, ATF TURNIRE...... psuju tenisera, dajući mu iz fotelje savete kako treba da voza protivnika iz ugla u ugao, skoro do infarktnog stanja dovedu sebe i prisutne, koji nisu našli ni jedan izgovor da zbrišu sa poprišta.......Uglavnom, nakon meča SVI oni znaju GDE i KADA je napravljena greška, KAKO SE MORALO raditi drugačije........Jednako kao i posle izgubljene bitka, gde se svi generali obsete koja je to strategija morala biti sprovedena, a nije, jer NJIH NIKO NIJE SLUŠAO. Ni manje zemlje, ni više neshvaćenih genija. U svakoj oblasti. Kako vidim, uvek je bilo lakše kvocati, nego jaja nositi.

ZA PRIKRIVENE SADISTE
Dugo već ne čitam dnevnu štampu, izbegavam kao kugu sve emisije vesti, samo tako mogu sačuvati ono malo zdravog razuma, što mi je preostalo. Ali.....život sam provela ovde, još se skoro ceo radni vek bavila advokaturom i videla previše toga, često preživljavala sa svojim strankama sve ono što su doživljavale od svojih momaka, muževa, nažalost često i dece. Umreću, ali nikada neću shvatiti inertnost većine, koja okreće glavu i zapušava uši, kada se pred njihovim očima, u njihovoj neposrednoj blizini, prebija do krvi žena, deca, roditelji.......To NIJE stvar unutarnjih porodičnih odnosa, to je pokazatelj ozbiljnog duševnog poremećaja, koji zaslužuje najmanje zatvor, a onda ozbiljno psihijatrijsko lečenje. U zemlji, u kojoj je uobičajena opaska, nakon što se priča o nekom, ko tuče svoju ženu, da AKO ON NE ZNA ZAŠTO, ONA ZNA, dizati glas protiv ovakvog načina opšteg razmišljanja je nemoguća misija. Tek onda, kada žena plati glavom od ruke onog KOJI MOŽDA NE ZNA ZAŠTO, kada se dogodi masovno ubistvo, najčešće izvršeno na nezamislivo surov način, svi se iščuđavaju, pitaju kako je to moguće, ništa nisu primetili jer je ubica bio toliko miran čovek. Eto, bilo je ponekad malo problema, ali, bože moj, to se dešava svugde. Nije reagovala policija, centar za  rad je slao pisanija, smatrajući da je tako ispunio sve svoje obaveze, svi su ćutali i sklanjali se. Može li to uraditi osoba, koja u sebi nema pritajenih sadističkih poriva, samo nema petlju da to i pokaže? Izričito, pod punim imenom i prezimenom tvrdim – NE MOŽE! Svako, sociološki pravilno orijentisan, sa dobrim kućnim vaspitanjem, podići će svoj glas i reagovati. Ostali – oni koji ćute, „koji se ne žele mešati“, ako već nemaju ćerke ili sestre, trebali bi se dobro zamisliti nad sobom i sopstvenom savešću. Nečinjenje je vrlo blisko činjenju, ponekada ga je i teško razdvojiti.

ZA MIZOGINE
Ovaj, od Boga zaboravljen i proklet kraj, neprekidno klizi iz krajnosti u krajnost. Koliko smo u stanju podići u nebeske visine one, koji su izrazito uspešni, daleko brže ga srozamo u najgore blato, ako posustane, ima loš dan, loš period. Sopstvene sjebane živote, sopstvenu osrednjost i nesposobnost, kompenzujemo tako što očekujemo od drugih da niže uspeh za uspehom, inače....inače ga čeka opšte pljuvanje, stavljanje na stub srama.  Dobri su sve dotle, dok leče naše komplekse, poistevećujući se sa njima, ne primećujemo koliko smo prilika propustili, koliko smo malo truda uložili u sebe. Svako bi se u ovoj zemlji morao plašiti velike popularnosti – iza toga, makar se i povukao, čeka ga samo opšta osuda onih, koji od sebe nisu nikada napravili osobu vrednu pažnje, koji su prodžabalebarili mladost i dobar deo srednjih godina na izležavanje, sedenje po kafanama, pijenje, politiziranje i pametovanje. Ne postoje nedostižnije visine, na koje će ih podići, dok leče nacionalne komplekse i otrovnije i ogavnije živo blato, gde će ih razularena masa, ona koja maše zastavama, urlajući rodoljubive pesme, neće tresnuti svom silinom.

ZA DVOSTRUKE, TROSTRUKE....VIŠESTRUKE STANDARDE
Oženjeni muškarac, koji ima ljubavnu aferu je – frajer. Badža, koji zna kako treba da se živi, cena mu se višestruko uvećava. Žena, koja uradi to isto, bez ikakve diskusije je  - kurva. Nezahvalnica, koja pored onakvog divnog čoveka (sada joj odjednom muž biva kanonizovan od strane javnosti), nema veze što ga svi znaju kao onog, kom čašica a ni flaša, nisu mrske, koji se toliko puta teturao kući, urlajući sa vrata, na sve, koje nađe kod kuće, koji je rastočio bogatstvo po kladionicama i sumnjivim kafanama......Ništa od toga nije bitno, njemu fali  samo oreol, koji će svi moći videti, makar ga i ne znali. Ona, koja je mogla sto puta do  tada dobra u svom poslu, odlična domaćica, predana i odana majka, više ne može ni laserom skinuti etiketu lake robe, koja je dostupna svima, koja treba biti razapeta na stub srama. Muškarac, koji se ne brije po nekoliko dana, jer, mora se brada odmoriti, hoda bos, u olinjaloj trenerci, koja mu spada ispod pivskog stomaka, masne kose je – čovek koji se opušta u sopstvenoj kući. Žena, koja sebi dozvoli da ode baciti smeće bez uredne odeće, frizure i šminke, zapustila se, zbabala, ne bi se  trebala čuditi ako joj „muž nabaci nešto pristojno“. Još je gore, ako se potrudi par minuta oko svog izgleda – ko zna gde je to ona krenula i s kim to treba da se nađe, kada ima toliko vremena da se licka.......Jadan onaj njen kod kuće, koji leži i gleda fudbal, pored njega je neizbežna flaša sa pivom, atlet majica sva isflekana, jer nema potreba da je presvlači „pa, u svojoj je kući", dok urla, podrigujući, kad će  već jednom taj ručak, zašto je skuvala taj bućkuriš i kad će on već jednom pojesti u rođenoj kući nešto pristojno, apstrahujući bez problema da je poslednju platu dobio pre šest meseci, da sve potrebe kuće, dece, njegove kladionice i njegovog piva podmiruje ta ista žena, na koju se otresa, praveći joj ljubomorne scene oko svakog kasnijeg dolaska sa posla, dok se njegova „rekreacija“ od petka oduži do nedelje, pa.....nikom ništa. Čovek se ima pravo malo zabaviti i opustiti, zar ne? I kada je to došlo vreme da je lopov samo onaj, koga uhvate u gradskom autobusu kako džepari ili onaj ko odveze tuđi bicikl, a velik broj onih koji se bave mutnim poslovima sa preko 100.000 evra pa nagore – biznismen? Čak i ako se znalo da pre toga diluje drogu, da se bavi prodajom kradenih automobilskih delova......Zar je dobar auto, pomalo tesno firmirano odelo, kupljeno od šanera, sat, koji mu može poslužiti i kao slanik, zar je to dovoljno da se neko tako lako prebaci iz jedne anatemisane kategorije u visokopoštovanu grupu? I šta reći za glasilo, koje za neku „damu“ bez znakova navodnika, kao zanimanje napiše – starleta?

******************************

Ima još toliko toga, o čemu nisam pisala. Zato što je i ovako sve ovo gorko i obeshrabrujuće, iskrivljeno ogledalo naše stvarnosti. Nezahvalno je i teško kategorizirati bilo šta – sve ovo se prepliće, to je sistem spojenih sudova. U zemlji, gde sistem vrednosti faktički više ne postoji, dominira kompleks više vrednosti, kombinovan sa snobovštinom, skoro nepostojećim opštim obrazovanjem, srozanim moralom, nepostojećom etikom, empatijom tek u odblescima, sveprisutna je paranoja i agresivnost, sveopšta izgubljenost, pritajena agresivnost, prepuštanje stihiji. Definitivno, samo je pitanje vremena, kada više nećemo postojati kao nacija.

**********************************************
Nikada za sebe nisam  tvrdila niti tvrdim da sam besprekorna, uzor kome valja stremiti. Umem planuti zbog gluposti, reći teške stvari, ali stisnem petlju i kažem – da, zeznula sam stvar do daske, oprosti mi, znaš da je najgore to što sam se u tom trenutku ispraznila na tebi. Pa, kako bude. Osoba, koja me poznaje, koja zna da u meni nema trunke zla (često požalim zbog toga), razumeće me, oterati u tri lepe, pa nastavljamo tamo gde smo stali. I ako mi se ne radi, gledaću neki dobar film, čitati ili se mlatiti mreži, zatvoriću jedno oko da ne gledam prašinu na komodi. Neće ona pobeći nikuda, svejedno čeka mene.  Pušač sam , umem ponekad uveče čašu vina, manje trujem jetru, nego da se drukujem smiralginima. Jedem kancergenu slaninu i čvarke, ne pasem travu na livadi. Kosa mi je kratka, jezik oštar, kao samurajska sablja, kada jako često radim direktno u korist sopstvene štete. Bandoglavo tvrdim da je moj život - moja stvar, ako me niko ne može naterati da se lečim, u slučaju da me zakači neka boleština, onda sam ipak ja gospodar svoje sudbine.  Nisam savršena, naprotiv! Ali, ono što radim, radim sebi, nikada neću povrediti drugu osobu.


Polako teku dani, kada ću napuniti 60 godina. Možda ne znam baš šta hoću, ali jako, jako dobro znam šta neću. Vrednosti, kojima me učila moja baka, ljudi koji su mi dragi, iskustvo, koje sam stekla i platila užasno skupom cenom učvrstilo me u nameri da nikada ne prestanem biti – ja. Takva kakva jesam, komplikovana, velikodušna, emotivna, zajebana, impulsivna, spremna da saslušam i pomognem. Onog  trenutka, kada sam shvatila da me ne mogu svi voleti, znala sam da sazrevam. A kada mi je postalo savršeno svejedno koliko će ih biti, jer me oni, koje ja volim, zaista cene, vole i uvek su u uz mene, znala sam da sam sazrela. Neka ih je i svega pet, bili oni i virtuelni – sasvim mi je dovoljno. U raj ne verujem, pakla se ne plašim, jer je on ovde, na zemlji, gde izdržavamo tu doživotnu kaznu, zvanu život.

Nije to ni lako, ni jednostavno, a koliko tek košta....ne smem ni pomisliti. Ali, bar znam da nikada neću pljuvati sebe u ogledalu, dok budem prala zube Sve sam dugove vratila sa zelenaškim kamatama, možda nisam pomogla svima kojima sam mogla, ali odmogla sigurno nisam. Podvukla sam crtu.  Ne znam koliko mi je ostalo, ali od ove godine živim onako, kako ja to smatram da treba – dakle, bez tolerisanja onog, od čega sam do sada u potaji bljuvala, sve zarad kakvog-takvog mira. Ko me prihvati takvu, kakva jesam, dobro. Ko ne može – opet dobro. Ali.....
                                NEMAM VIŠE VREMENA!

 
Fotografija, osim onih, na kojoj sam ja, dodata je sa GOOGLE pretraživača



1 коментар: