KAD PROCVETA JASMIN

Ljubav je biljka čudnovata. Nema tog čeljadeta, koje može naslutiti di će iznići; i, kolko god sićušna bila, začas će izdžikljati, uzrasti preko noći i po najsvetlijem danu; opojnog mirisa, jačeg neg polje maka pred berbu; blistavih boja, crveno-žuto-ljubičastih, onih što blješte ko sveća u mrkloj noći, a svojim plamenom, koji ne mogu utrti ni olujni vetrovi sa kišama, oni što se na ravnicu sruče najedared, bez najave,  ko da svima oće kasti kako postoji nešto što je iznad ljudske volje i zdravog razuma, jer se njena svetlost ne gasi, kolko god da je pokušavali utrnuti.

I kad je kogod proba iščupati, pa taman misliš – nema je više - a ona iznikne iznova i iznova, ne znaš ni kad ni di…..korenje joj duboko i široko razgranato, skriva ga crna zemlja, ne da mu prići. Ostane i naizgled svela tu negde, čeka samo njoj znane glase, da bi se razbokorila i uzrasla nanovo. Živi svoj život, prati svoje puteve i ne možeš joj ništa……Prigušiti možda, al uništiti – nikad.

********************

Prvo se počela govorkanja po sokacima, tamo gde izmeđ belih trešanja i jabuka petrovača, koje seoska dečurlija tako rado jedu zelene, uvek stoje postavljene po dve klupe pred svakom kućom – jedna za babe, one što već mogu zapaliti lulicu duvana, a drugu za mlade svekrve, koje su skoro dobile odmenu u snajama i sad imaju kade i štogod progovoriti izmeđ sebe. Pa, kad dođe popodne, dok sunce polagano stvara sve duže senke, pred svakom kućom bar po njih nekoliko, u širokim suknjama, uspeju se poslagati jedna do druge i ......o čemu, neg o selu. I ko se s kim gleda...... ko se uvatio previše birtije, pa gubi lanac za lancem zemlje u onoj dimljivoj sobi kod Nece birtaša, jedinoj gde možeš naći i bogate seljake i one sirćetane, koji nikad ne znaju oćel imati sutra za leba i uz leba, samo jedni i drugi obaška......ko pogleduje u tuđe dvorište i baštu......ko tuče ženu i zašto......koja će nova mlada prva roditi nedonošče, a svadba bila pre par meseci.....kojoj ručak zagoreva i kiseli kupus se nikad ne održi posle Svetog Jovana, ma bio sneg i do šalukatri....sve se zna i ništa se sakriti ne može.

Izganjale i' na ulicu friške snaje, sve govoreći: „Neka, nano (ili majka, sve mu na isto dođe), ite vi, pa malo odmorte, dok muški spavaju, ja ću sudove oprati i sve srediti, a vi se malo porazgovarajte sa komšinicama.....“, sve ne bi l' dušom danule bar za ti dva sata pred večernje, makar i sa punom vanglom prljavi sudova od ručka.

Neka se priča pojavi jedared, pa utrne, ko prvi žižak iz zemljane pećke.....A neka, bogami, kad krene, sve više i više dobija na zamau, ko ona grudva, za koju kažedu stari vojnici iz Galicije, da se očas posla napravi gomila snega, što pred sobom ruši sve živo, a zove se.....ma nije ni važno kako se zove, tek, ništa je ustavit ne može.

***********************

E, baš iz  te druge, opasnije grupe, ko požar od zapaljene trske najesen, koji se proširio i na nepokupljene stogove kukuruzovine, krenu od kuće do kuće govorkanje da se u selu opasno zagledali dvoje, koji su jedno od drugog bili ko Zvezda Danica od zemljice crne – NATALIJA, kćer jedinica Gazda Acina, najbogatijeg nemeša u deset srezova i STEVA Puškašev, iz oni najsirotiji kuća na kraj sela, tamo gde već počinje Tisa, odakle i miševi beže, o pacovima da se ne govori, jer nema trunke rane, koja ostane viška.

Dok par zora osvanu, krenuše priče i po birtijama – od one nemeške, gospocke, u centru sela, pored crkve, tamo di samo velika gospoda idu na ajskafe i liker od oraja, sa rezbarenim štapom, na koji su nakačene friške novine – gosn. Notaroš, doktor, učitelj, nekoliko najveći gazda......da sve do onih sirotinjskih, u kojima se već ni ne zna boja kockasti stolnjaka, jer su tolko ispolivane od špricera i krvi razbijenih nosova i čela, ono kad svirci sviraju li sviraju, pa se čaše čelom razbijaju.....tek, stiže cela pripovest i tamo, malko drugačije obrađena, ali suština ista – zakleli se Natalija i Steva da im je sudbina zajednička, pa štagod bilo i štogod ko kazo.

Dok je sve stiglo u otmenu Gazda Acinu kuću, jednu od retki u selu, što su napravljene od cigle, sa visokim prozorima i dva kibic-fenstera, sa sve muškatlama zajedno, zavesama tankim ko paučina, što bi ponekad, kad iznenada dune vetar, a soba se luftira, zavijorile napolje, poput belog oblaka.......već je celo selo raspredalo šta će biti i kako će Gazda Aca prihvatiti zeta, kog ni kuče salašarsko nema za šta ujesti. Jer, ako svojoj lepotici-jedinici nikad dosad ništa odbio nije, neće ni budućeg mladoženju, tim pre, kako saznaše sveznajuće babe, da je Natalija kazla jasno, da jasnije ne može biti - IL ZA NJEGA, IL U TISU S BREGA!

*************************

Kad neka priča tako uvati zamaha, zna se da tu čista posla nisu i da nečega mora biti.

Gazda Aca, koji je zalud tražio da ga zovu imenom i otečestvom – ALEKSANDAR ALEKSEJEVIČ, rođen je u selu, al je poreklom bio Rus, od oca Alekseja, koji je dobego u selo kao bivši kmet, doduše pismen i prvi pisar kod upravnika imanja, al ipak – rob, odnekud sa obronaka Krima, pre nekoliko desetina godina. Tu se i oženio, decu izrodio, prvo sina Aleksandra, pa još tri kćeri, sve poudate  jedna bolje od druge......Govorkali zlobnici da nije samo tako pobego, već da je izgorela i gospodareva kuća, prethodno oslobođena od nekih dobara ovozemaljskih – dukata, sanduka nakita, srebrni svećnjaka i ikona.....al, selo ko selo, uvek sve zna ponajbolje, naročito ono o čemu samo sanjati može, kad se vrati iz crkve, očiju još zatravljenih od sjaja na oltaru.....

Tek, kako je stigo nenadano u selo, tako je počo kupovati lance i lance najbolje zemlje, sazido kuću, nešto nižu od crkvenog tornja, napravio kudeljaru, počo se baviti velikom trgovinom, prodajući stoku – što svoju, kojoj se broja nije znalo, tako i tuđu, a pričalo se da nije bio gadljiv ni na zeleno žito, ono, kad seljaku ponestane poslednja para krajem zime, pa će dati sve što ima u bescenje, samo da prehrani čeljad i stoku.....pa to posle, ono što je kupovao u bescenje, za tepsiju ribe, prodavo za zvečeće dukate, u kasnu jesen i ranu zimu, kad već nigde pšenice nije bilo, a lebac se morao mesiti makar jedared nedeljno. Tek, para na paru ide, a ko ima sreće, njemu se i kola ždrebe.....Imao je Aleksandar Aleksejević novaca, zemlje, stoke, besni konja, što bi im iz nozdrva skoro plamen suktao, svoj fijaker, zatvorenu kočiju i svog ostalog blaga ovozemaljskog, što se zamisliti može. I to što je nasledio još udvostručio.

Dve su postojale stvari, kojima ništa nije mogo – da zapuši usta svojim birošima, koji su ga svi redom zvali Gazda Aca, umesto Aleksandar Aleksejevič, dakle po imenu i otečestvu, jer, špicname niko nije mogo izbeći, kolko god to bilo i delovalo seljački i neprimereno silnom bogatstvu njegovom.......i....

....samo troje dece, dva sina, vredna ko i otac im, ponosita, zemlja se tresla, dok su sjahivali sa konja......i jedinu kćer, NATALIJU, najlepšu devojku u celoj ravnici, dokle oko doseže, pa još deset puta dalje, kose boje žita, neposredno pred žetvu, očiju plavih, ko nebo pred suton nad Tisom, usana rumeniji od bulki i kožu, skoro providnu, boje i sjaja tek pomuženog mleka.

Bilo je tu itekako dovoljno imanja za još nekoliko dece, da svako od nji živi gospocki, ko u kući u kojoj je rođeno i poraslo, al.....nije se dalo. Žena mu, nakon teškog porođaja sa Natalijom, koja je na svet izašla odzada,  jedva ostala živa od krvarenja i groznice, što su trajali danima i o deci više ni pomena nije moglo biti.

Nije bilo sumnje da će se sinovi oženiti najbogatijim miraždžikama.....Niti da će se Natalija bogato udati, možda i u Beču, gde je provela u pansionatu 2 godine i naučila nemecki i franeski, da pravi milhbrot i saher-tortu, uz obavezno ždroncanje po klaviru, pa joj je, je li, sledovao neki grof ili baron. Dakle, biće unuka, samo nek je zdravlja. Ali, iako se šuškalo da Gazda nije gadljiv na nadničarke, pa je po selu bilo plavušana, sumnjivo nalik njemu, čije su mame naprasno dobile miraze od nekih rođaka, za koje niko živ u selu nije znao da postoje........ još zakonitih potomaka, osim ovo troje, nije mogao dobiti.

Tako to obično biva.....tamo gde se ima, dece je ponajmanje. Kao što ih je najviše u najsirotinjskijim kućama, onim na kraj sela, od nabijača, nemalterisanih, sa naherenim trščanim krovom i zemljanim podom, sa pogde kojom krparom.

Sve je imo Gazda Aca, osim onog što je najviše želeo, al mu Bog nije hteo dati. Valda da mu pokaže kako svemu na ovom svetu granica ima i kako ne postoji onaj, koji može imati baš sve što mu duša iska.

***********************

E, kolko je bio Gazda Aca bogat, jednako je Neca Puškašev, Stevin otac, bio siroma. Siroma ko sirće.

Steva je bio najmlađe dete svojih roditelja, stigo na svet kad mu je mati već i zaboravila novorođenče izgleda. Mislila, sirota, da je prošla ona ženska mesečna muka, ispitivala sebe samu od čega se goji, kad često i bez večere ostane, jer je gladnih usta uvek bilo mnogo....i za prve pokrete u utrobi, mislila da je stomak muči, pa kad se uverila šta je, odavno je već sve bilo kasno. A i nije, onako u duši, ni nameravala ići babicama, da je kasape iskuvanim vretenom, već odlučila podneti bruku, jer je već imala i unuke, pa – roditi. A svet nek laje štogod oće, niko to ne može sprečiti, otrcavaće je, pa će i prestati.

Porodila se skoro bez jauka na njivi, između dva reda zelenog kukuruza, koji je okopavala. I kad se pojavila glavica njenog čeda, svog umeljanog od one sluzi iz istrošene materice, sa posteljicom preko lica, koju je mati odmah skinula, crvenog lica, prekrivenog gustom crnom kosom, vrišteći zamotuljak, zamotan u njenu kecelju, koji je zaćutao, čim je počeo sisati životvorno mleko, znala je da – nije pogrešila. Od svih ukućana – muža, koji je već skoro smatrao teglećom marvom, oženjenim sinovima, nezadovoljnim i uvek namrštenim, kćerima, poudavanih uz dva lanca zemlje miraza, ovo je bilo dete, koje je pripadalo isključivo i jedino njoj.

Od njenog Stevana iliti Steve (kršteno ime mu se samo u crkvenim knjigama moglo videti), nije bilo lepšeg i umiljatijeg deteta u selu. Guste, blago kovrdžave kose, boje i sjaja gavranovog krila, usana poput ružinog pupoljka, koje su tako lako bežale u osmeh i očiju,zelenih kao prva prolećna trska, koja se pojavi na obalama Tise, uvek raspoloženog, zadovoljnog onim što mu da, dečak je rastopio sva tvrda srca onih, što su se rugali Puškaševu kako mu je sin mlađi od unuka, tj. svojih ujaka i stričeva. Kad se nasmeje, kao da je zazvonila stotina srebrnih zvončića, poklanjanih deci za Vrbicu. Kada podigne ruke, niko nije imao srca da ga odbije i ne uzme u zagrljaj. Pokorio je čak i oca, nesrećnog što ga je u svoj njihovoj sirotinji snašla i sramota zbog okasnelog potomka i briga kako će i čime ishraniti još jedna usta.

Možda je zato mališan bio pošteđen svih onih poslova, koje čekaju sirotinjsku decu, čim stasaju do prvi gaća. Pa je, umesto da ide sa svojima na njivu, najviše vremena provodio u crkvi, zvonio jutarnju i večernju službu (uvek bi mu popa dao neku paru, pa mu se i gledalo kod kuće kroz prste), pomagao popadiji, čuvajući joj decu, a i u svim onim sitnim poslovima po parohijskom domu. Ona ga je i naučila da čita, kad je videla kako čežnjivo gleda knjige, kojih je tako malo bilo u selu, a kada je čula kako prebira jednim prstom po dirkama veliko koncertnog klavira, što ga je donela u miraz, pesmu koju bi čuo prvi put, izvadila je iz ormana violinu i pokazala mu prve skale i način kako će gudalom iz žica izvući melodiju.

Ta će violina, kao poklon za njegov peti rođendan, biti i ostati najdragocenija stvar, koju je imao.  Jer, koliko je on voleo nju, toliko je i ona „volela“ njega. Neuk, samo sa nešto malo napabirčenog znanja, brzo je počeo izvlačiti iz prekrasnog instrumenta tonove, koje niko nikada čuo nije.

Bio je – drugačiji. Svoj. Poseban. Originalan. Neodoljiv.

************************

U sirotinjskoj kući, gde svi žive od nešto malo zemlje i ono živadi, što uspeju sami odgajiti, uvek posla ima, od rane zore, do mrklog braka. Za sve, pa i za decu. Ali, uvek je on nekako uspevao da ne bude tu, kada su se ranile kokoške, plevila bašta, skupljala pleva, čistilo dvorište......Ne što nije hteo, već......vukle su ga neke druge stvari, drage i vredne jedino njemu.

Voleo je satima ležati u travi na dolmi, u mekanoj zelenoj travi, prošaranoj plavim različcima i žutim masčcima, gledajući leptire i viline konjice, osluškujući šum vetra u trsci i oglašavanja rečnih galebova i belih čaplji, praćakanje poneke ribe u bistroj vodi.....Pratio je bele oblake na beskrajnom nebu, osećajući da iza horizonta postoje neki drugi svetovi, koji, verovao je, čekaju da ih otkrije, istraži, oseti......Onda bi svirao na svojoj violini, od koje se nikada nije odvajao, tako meko i nežno, da ni ptice nisu bežale, već su razrogačenih crnih očiju pratile njegove ruke i taj čudni instrument, iz kog su izlazili svi ti tonovi.....Sreće, radosti, smeha, oblačnog neba, neke neobjašnjive tuge, naročito kad bi video suzne oči svoje majke......

Svirao je Steva, naslućujući muziku neba, vetra, belih oblaka, mladog meseca u suton i prvih zvezda. Da ga je neko i pitao, ne bi mogao objasniti odakle dolaze ta vanzemaljska muzika, osim, možda, iz najtajnijih dubina njegove duše.

Autor: VERA UZELAC

*******************

Kad se zamomčio, počeli su ga ljudi iz sela zvati da svira. Prihvatao je, ali samo pod svojim uslovima, odolevajući pozivima muzičkih ciganskih „bandi“. Nije to bila njegova muzika.

Svirao je u birtiji, kad bi muzikanti pravili pauzu......Ono, što je iz njegove duše dolazilo. Tek tada bi većina gostiju prestajala sa pričom, besmislenim badrckanjem, smehom, pijanim natpevavanjem, slušajući melodije koje su im dočaravale mesec i nebo, optočeno zvezdama, sa hukom vetra duž usnulih polja. Valjda je najviše čaša polupano baš onda, kada bi se Steva prihvatio svoje violine. I čaša i flaša, što rukom, što čelom, uz suze, što bi nekontrolisano počele teći.

Steva, od kog su kod kuće svi, osim majke, digli ruke, smatrajući ga nepopravljivom lenštinom i zgubidanom, počeo je donositi poneku paru. Tek tada su otac i braća prestali gunđati i brojati mu zalogaje – ipak je bilo neke vajde od njega, za seljaka je gotov novac, koji je mogao obezbediti sve što zemlja i stoka nisu mogle dati, imao veliku vrednost.

Majka je ćutala, nadajući se da će svakodnevna premlaćivanja, koja je trpela i od muža i od sinova, zato što je hranila „neradnika i džabalebaroša“, krišom od svih, branila ga i bila mu podrška, konačno prestati. Još od samog rođenja, ona je znala da je dete, rođeno sa posteljicom preko lica, sa nekog drugog sveta, drugačije, posebno, dar Božiji.

Svirao bi na svadbama, ali, isključivo mladencima, na početku veselja, vodeći ih kroz svoje svetove, kada su prvi put osetili tu nit zajedništva, koja će ih voditi kroz život, u dobru i u zlu.

I uvek nedeljom, posle završetka službe, u crkvenoj porti, a na molbu i insistiranje svoje mentorke popadije, pre nego što se krene sa kolom. Počeli su ga ljudi iščekivati, svesni da prvi put čuju nešto, čemu ne znaju imena ni porekla, ali im srce rastapa i tera suze na oči.

U takvoj prilici ga je, jednog letnjeg dana, videla i Gazda Acina NATALIJA.

***********************

Tek se vratila iz pansionata u Beču, namerna da se malo odmori i naplanduje u prelepoj kući svog oca, dok joj ne ugovore udaju. Sa 16 godina već je bilo na isteku vreme ugovaranja dobrog braka sa najboljim proscem. Doduše, nije znala ko će to biti, ali, to joj ni nije bilo važno. Njen papočka će za svoju princezu obezbediti najbolji mogući život, kao što je to činio i do sada.

20-vek je počeo odbrojavati svoju prvu deceniju, ali za selo to nije bogznašta značilo. Devojke su i dalje bile u narodnim nošnjama, okićene dukatima, da svima pokažu da su dobre udavače. Bračno tržište je zahuktano radilo, valjalo se predstaviti u najboljem mogućem svetlu. Udavača nije mogla pričati o mirazu i spremi, to su radile provodadžike, ali je zato mogla zabljesnuti sunce zlatnim FRANZ-JOSEF velikim dukatima – nek se zna.

U toj gomili lepih, nasmejanih devojaka, kao bela ruža među narcisima, u celoj se porti upadljivo isticala Natalija. Od silnih crvenih, ljubičastih i žutih vezenih cvetova na devojačkim nošnjama, od kojih se šarenelo dvorište, samo je ona bila obučena u sedefasto belo, poput školjke, koje bi se ponekad mogle naći na Tisi, onih što su ih besomučno deca tražila, nadajući se biseru. Jedina u suknji nestvarno tankog struka, bluzi od valensijske čipke, štiteći prozirno belu kožu finim slamnatim šeširom, sa istom čipkanom trakom, kao što joj je bila i bluza, nosila je puštenu do uskog struka zlatnu kosu, meku i blistavu kao prva, tek izrasla kukuruzna svila, sa strane pridržanu češljevima od kornjačevine, posutu dijamantima. Oko vrata, umesto dukata, nosila je jednostavnu bisernu ogrlicu, ali sa raskošno velikom dijamantnom kopčom, koja je skupila sve sunčane zrake, odašiljući ih do sličnih visećih minđuša. Na tankim rukama muslinske rukavice, opervažene istom valensijskom čipkom i prsten, sličan kopči.

Izgledala je kao najmekši i najnežniji oblačak na blistavo plavom letnjem nebu, sva tanana, nežna, tako jednostavna i  tako lepa. Boginja svetlosti.

 

Kada je čula nestvarno lepu melodiju Stevine violine, zastala je, zamolivši roditelje, koji je nisu ispuštali iz vida, ponosni na svoju lepoticu, da malo sačekaju, „da čuje tog izvikanog seljaka, koji umišlja da zna šta je muzika“.

I....najednom je izgubila osećaj prostora i vremena. Nosili su je topli vetrovi kroz osunčane oblake, iza kojih je videla zvezde. U jednom trenu, susretoše se njen i Stevin pogled, bljesak prepoznavanja obasja im oči. I....oboje su znali da jedno drugo nikada više neće moći zaboraviti.

********************

I tada se, gde više, gde manje, navek pričalo i pisalo o ljubavi, ali onako.......sve izokola, pa zamagljeno. Devojke, koje su imale sreće da znaju čitati, gutale su nemecke romane, sa sve dvorovima, kristalnim lusterima do poda, baldahinima, kristalnim ogledalima, tankovijastim franceskim foteljama, u kojima su pokatkad sedele prozirne lepotice, tankog struka, belog lica i tankih prstiju, što su bili stvoreni za vez i sviranje klavira. I mladog i bogatog kavalira, koji će ginuti za njom od večne ljubavi. Duboki pogledi i značajni osmesi, koji su se razmenjivali kradom, bili su najveći stepen bliskosti. Ništa više od toga, osim obaveznog srećnog kraja „I živeli su sretno i zadovoljno do kraja života.“ Poneki je tek bivao malo drukči, gde je ojađeni obožavalac umirao od željene, a neostvarene ljubavi ili bi ona izdanula na njegovim rukama, dok su joj tvrde, teške muške suze padale na bledo lice, a on joj govorio kako će je zanevek voleti, dok u njemu srce bije samo za nju.

Porođaje, na kojima se umiralo, duga čekanja muža, koji tera kera po pola Europe, kockanje i gubljenje imanja u bečkim i peštanskim kazinima niko nije spominjao. Dal zato što se podrazumevalo il što su to one stvari, koje devojka ne sme znati unapred, kazće joj se samo, niko nije mogo da zasigurno rekne.

To za retku pravu gospodu i ambiciozne činovnike, beamtere i slične iz druge lige, sve koji su mogli živeti, a da ne služe i da ne prljaju ruke pravim radom.

Ostali? Znalo se da čovek, kad se rodi, kad pripomogne roditeljima kolko može, stasa do bračni godina, postoji samo jedan izbor – blagoslovljen brak i svadba, ma bila i najskromnija. Gledalo se po šoru, onako krišom, crkvi ili na retkim poselima, ali.....volelo se kradom, ćutke, najsrećniji su bili oni, koje je neko i pitao sa kime bi želeli provesti život i , naravno, decu izroditi. Po mogućstvu, sa što boljim mirazom i boljom kućom. Da se očuvaju imanja, puno je bilo brakova, na kog bi gosn popa zažmurio samo kad se da bogat prilog za izradu novog vitraža ili obnovu pozlate na oltaru. E sad, to što se rađalo tolko vrljive dece, koje su skrivali po kućama, ne pokazujući ih nikom, nije baš bilo presudno. I što bi razočarani mladi muževi, kad ne bi dobili ono što su teli, lečili tugu u bircuzu, uz rakiju, loše vino i svirce. I što je toliko mnogo dece umiralo, a da nogicom još nisu kročili.

Za drugu sudbinu nisu znali.

Ljubav je bila samo za biroše, služavke i veliku gospodu. Ove prve, jer niko baš i nije mnogo mario da postoje, dok služe, dobro je, kad više ne mogu – samo njiova muka. A što se gospode tiče, valjalo se samo držati reda i raditi ono što je srcu drago, ali krišom i „po ladu“,  da se ne tura baš svima na nos.

Znala je Natalija, kolko god da je gutala ljubavne romane, sa sve suzama i plakanjem, itekako dobro kakvog će muža dobiti i kakav joj priliči. Pa, to su joj tutkali u glavu još dok je nosila one čipkane gaće ispod kratke aljine. Bogatog. Od imena i ugleda. Čoveka, koji će joj pružiti raskošan život, u kom se rodila i odrasla – bisere i dragulje, svilu i kadifu, gomilu služinčadi, koja će ispunjavati svaku njenu želju. Stalnu ložu u operi. Salon vagon, sav u crvenom brokatu i inkrustacijama od sedefa. Žustre arapske konje i kočije, koje vuče šestopreg. Žeženo zlato i sve ostalo,najlepše od najlepšeg.

Sve tetke, uz obilatu podršku provodadžika, dale su se u potragu za najženikom. Ubedljivo prvo mesto na listi kandidata dobio je jedan bečki baron (nadao se uskoro i tituli grofa). Doduše, nije baš bio u prvoj mladosti, ali je zato imao veliku palatu u Beču, nešto manju u Budimu, te vilu na Azurnoj obali. Imao je i povelik spisak ljubavnica, redovan karton kod svog lekara za....izvesne bolesti, ali, Bože moj, niko nije savršen, je li....

Najniže se kotirao neki veletrgovac iz Bečkereka. Imo je i on poveliku imovinu, svega što mu duša i srce ište, ali je imo i dve pokojne žene, obe umrle na porođaju, i, govorkali su zli jezici, čopor vanbračne dečurlije, što mu se i nije tolko pripisivalo u greh, jer, čovek vole lepo, pa to ti je. I on je jako, jako bio zainteresovan za prelepu (i prebogatu) Nataliju.

Gazda Aca iliti Aleksandar Aleksejevič je kod izbora mladoženje stavio samo jednu izričitu i neporecivu zabranu – nije tolko probirljiv što se nacije tiče, zna devojka te stranske jezike, zato se i školovala, je li, ali – Rus nikada i nikako ne može biti njegov zet. Valjda nije mogao zaboraviti očeve priče o batinanjima i skarednim zlostavljanjima kmetova i kmetica, koje je još detetom gledao i pamtio.

Sve je to Natalija znala. Devojčino je da ćuti i sluša, pogotovo ono što Papočka kaže. Al opet......taj budući i željeni mladoženja sve je više ličio na Stevu, u njenim snovima noćom, a bogami i danjom. Nije to smela ni sebi samoj jasno priznati, a kamol kome izreći. Ne biva, što biti ne može, svesna je bila, bez da joj kogod to kaže.

Kad bi se srcu i duši moglo zapovedati.....Sve bi na ovom svetu bilo drukče i lakše.

*********************

Ni Steva nije više mogao plavooku lepoticu izbaciti iz misli. On, koji se dotad nije obazirao na devojačke poglede, opsednut svojom violinom, u svaku je melodiju utkao svoj prvi mladalački nemir, onaj koji se navek pamti i nikada iz duše ne iščili. Jednom u životu se vole svim srcem. Tad i nikad više.

*********************

Al, razmišljao je i on koliko je visoko ona, koja mu je dušu zanavek zarobila. Jednako ko i zvezda Danica, možda bi bilo lakše da nju srce njegovo zaiska, nego najlepšu i najpoželjniju udavaču s obe strane Tise.

Da dovede devojku, čak i pobegulju, u ovu sirotinju i nemanje? Da njoj, koja ništa teže od kašike nije podigla (tešku kosu joj je češljala sobarica srebrnim četkama za kosu, optočenim sedefom), ponudi prozuklu sobicu, dograđenu uz njihovu trščaru, gde, osim uskog kreveta, krpare i parčeta ogledala, koji je našo negdi u ataru (valda neko bacio zbog uroka), ničega drugog nema?

Ne ide. Ne može. Nema prava na to.

Onda se malko počeo prisećati priča, na koje inače nikada nije obraćao pažnju.....O onima, koji su imali hrabrosti i petlje, onima koji nisu imali šta izgubiti, pa nekako uspeli otići u Ameriku. Bogata zemlja, pričalo se u bircuzu, valja samo zaraditi prvi dolar, a posle....posle samo od sebe ide. A ima i zlata, raspredalo se posle treće olbe vina, samo treba biti uporan, izdržati zime od stotinu snegova i divlji stvorova, pa će se već naići na bogatu zemlju, koja blista ko crkveni oltar od blistavih komadića, što daju vrednom i upornom posleniku sva blaga ovozemaljska.

Kada je njegova mlada komšika, nekim čudom prva Natalijina sobarica, zauzvrat na najlepšu školjku, koju je još kao dečak našao u dubokom tiskom mulju, donela Stevi belu maramicu, Natalijinom rukom pravljenu i njemu namenjenu, belju od prvog snega pršiča, koji popadne po voćkama, čipkanu, mirisnu, sa svojim monogramom.......znao je Steva šta mu je činiti. Otići će u tu Ameriku, nekako će se snaći za novce, makar danima i noćima svirao, vratiće se za par godina i oženiti svoju prvu i jedinu ljubav u životu.

Ruka njena – il života nema!

*********************

Kad se srcem zamiluju dvoje najlepših u selu, to nikada ne može ostati tajnom. Ko se domislio, ko je prvi povezao sitne poklončiće, koji su njih dvoje razmenjivali, nikad se neće znati. Meseci su prolazili, voćke se spremile za prolećno cvetanje, ali ni Steva ni Natalija u svom srcu nisu odustajali od saznanja da su jedno drugom narečeni. Oni tako, a svet – kojekako. Tek.....priče krenule, prvo lagano, a onda razorno,  ko olujni vetar sa grmljavinom na Ognjenu Mariju. Doduše, selo ko selo, vazda nekim mora ispirati usta i čistiti pred tuđim vratima. Ali, stvari su se već uveliko otele kontroli, kad su abrovi stigli i do samog Gazda Ace, lično i u lice mu saopšteno.

Baš mu nije prijalo, al....nije ga mnogo ni zabrinulo. Daleko mu je više smetalo što je njegova ljubimica-jedinica postala predmet abrova, nego što je držao svu tu situaciju realno opasnom. Bečki dvor mu je izmakao, al je zato bio čest gost kod barona Hedervarija (izdašni prilozi dobrotvornim organizacijama gospođe baronice nisu smetali, naprotiv).....Osim Šenbruna, sva druga vrata su mu bila otvorena. I, ako je mogao biti neprikosnoveni gospodar desetinama svojih slugu, hiljadama radnika, biroša i nadničara, valjda je imao toliko autoriteta da u rođenoj kući njegova reč bude jedina i poslednja.

***********************

Proleće je dobrano zamaklo, voćke se iscvetale, a bašte žutile od narcisa, opojno mirišući na plavi zumbul. Jorgovan se spremao na prvu cvast, ni jasmin nije bio daleko. Biće to lep Uskrs, kad i oni najsirotiji nađu štogod lepo da stave na trpezu, pored šarenih jaja.

Odlučio je preduzimljivi i odlučni Aleksandar Aleksejević da seoskim abrovima stane na kraj. Nijedno otrcavanje nije krenulo baš ni iz čega, znao je to iz sopstvenog primera – koliko se god trudio da skriva sopstvene nestašluke, ipak je svaki, kad-tad, izašo na videlo. Pa je, razmislivši ko bi bio glavni krivac da dvoje nesrećnika ipak održavaju neke kontakte, odlučio da stisne Jelisavetu, Natalijinu prvu sobaricu i poverenicu. Nije ga nos prevario.

Devojka se slomila još dok je dobila poziv da bez odlaganja dođe gazdi na divan, počevši plakati unapred. Niko od služinčadi nije bez dobranog razloga dobijao takvu naredbu. Nije čestito ni ušla u raskošni kabinet, sav u crnoj orahovini sa inkrustacijama od sedefa, gde je, okrenut ka prozoru, prekrivenom draperijama od teškog tamno-crvenog pliša, obrubljenih zlatnim gajtanima, ruku prekrštenih na grudima stajao gospodar, a već nije mogla zaustaviti suze i jecaje. I......dovoljno je bilo njegovo kratko naređenje - „GOVORI!!!!!“, muklim glasom proceđeno kroz stisnute zube.....da počne pričati. O sedefnoj školjci.....buketićima poljskog cveća......Natalijinim maramicama......pisamcima na mirisnoj hartiji sa zakletvama na večnu ljubav.....i zlatnoj igli, sa biserom, koju je Stevi dala njegova mati, čuvanu godinama za najdražu snahu, što je još od svojih u miraz donela......

Ne komentarišući ono što je čuo, prvo je izbezumljenoj devojci naredio da svaku novu pošiljku, o čemu se god radilo, prvo donese njemu, pa će on odlučiti šta sa tim. I da mora ćutati, inače će završiti u najgorem peštanskom bordelu, onom pored pijace, gde samo najgori ološ dolazi, a njenu familiju sravniti sa crnom zemljom. Onda je mahnuo rukom da izađe, smatrajući stvar – uspešno obavljenom. Za početak.

Nije trebao dugo čekati....Već sutradan mu je Jelisaveta donela urolano pisamce, povezano plavom svilenom trakom.

Ponavljao je Steva svojoj dragoj da je njegova ljubav večna i za sva vremena, da je se odreći neće i po cenu sopstvog života. I....da ga čeka te večeri, kad svi zaspu, u dnu bašte, kod velikog jasmina, onog što tek nije procvetao, „jer ima nešto jako važno da joj kaže, smislio je na će način da zanavek budu zajedno, kako to ljubav njihova i milost Božija zapovedaju.“

Naredivši sobarici da pisanije slobodno odnese svojoj gospodarici, podsetio je na sve što je čeka, ako prekrši njegovu naredbu, pa, čim je izašla napolje, zvao svog prvog upravnika imanja i poverljivog čoveka za osetljive i tajne poslove. Kratko je razgovarao sa njim, izdao mu precizna uputstva, pa onda, nakon što je ostao sam, seo u beržeru, od goblen-štofa, ručno vezenog, sipao u veliku kristalnu čašu tamno-zlatni konjak i.....pijuckajući uz zapaljenu cigaru iz pozlaćene drvene kutije na stolu, koje su specijalno za njega dobavljane iz Amerike, odahnuo. Sve će uskoro biti rešeno, možda ne baš onako kako je priželjkivao, već na jedini, trenutno raspoloživi, način.

***********************

Veče se  spustilo na selo, kada je, uz tamno noćno nebo, osvetljeno punim mesecom i mnoštvom žmirkavih zvezda, sav namirisan i u novoj rekli, što mu je majka tek bila izvezla i namenila za Uskrs i novom ruvu, gazio ka centru sela Steva, u svojim najboljim crnim čizmama, uglancanih guščijom mašću do visokog sjaja. Sa sobom je nosio svoju violinu, jer je saopštio svojima kako ima dogovoreno sviranje.

Autor: VERA UZELAC

Jedva da je prošao par ulica, trudeći se da hvata senke olistalih voćaka (do Natalijine kuće je još bilo najmanje pola sata hoda), kad su se najedared pred njim pojavila petorica grmalja, svaki nešto manji od stoga kukuruzovine, okružili ga, ne dozvoljavajući mu da nastavi svojim putem. Tek, rekoše mu da je iz štale jednog selskog gazde neko odvo dva konja, a, kažu, ima par njih koji se kunu da je taj neko bio – baš Steva. Pa, eto, bolje mu je da kaže di je sakrio konje, ništa neće biti i pustiće ga odmah. Inače.......

Zapanjeni momak se uzalud kleo Bogom, majkom i svim svecima da je poslednji put vido konja na ulici, kako vuče kola, nikad ničijoj štali ni prišo nije, a kamol da je negde odvukao tuđe. On se konja boji, u ruku dosad ular nije uzeo, nit ima želju za tim.

E, onda je stiglo – INAČE!

Ni ne slušajući ga dalje, krenuli su da ga biju. Prvo šamarima, pa pesnicama, dok ga nisu svalili na kaldrmu. Udarali su ga vojničkim cokulama, onim prašinarskim, po celom telu i glavi, dušmanski, muklo, naslađujući se Stevinim jaucima i zapomaganjima. Nisu ih usporili ni krckavi zvuci pucanja kosti, nit se kogod pojavio na sokaku. Poslednji udarac je usledio u zube, praveći krvavu kašu od nji, pa gaženje po dragocenoj Stevinoj violini, lomeći je u paramparčad.

Onda su izubijano, izlomljeno i krvavo telo bacili u prvi jendek, polivši ga smrdljivom rakijom-brljom, koju su očito poneli sa sobom i – mirno se udaljili, uživajući u zveckanju srebrnih novčića, koji su obećavali provod i napijanje do zore.

Sokak je i dalje bio pust, bez žive duše. Samo je veliki mesec ravnodušno sijao i dalje nepromenjenim sjajem, kao da je sve lepo i krasno, da lepše ne može biti.

Tek su prvi paori, koji su krenuli na prolećno sejanje kukuruza, otkrili bezobličnu masu onog što je do juče bio najlepši momak u selu, jedva ga prepoznavši po zgaženoj violini. Utvrdivši da je još uvek živ, odneli su ga njegovoj kući.

Čekala je Natalija svog suđenika te noći, tresući se, kako je vreme odmicalo, a Steve niotkud, što od noćne rose, što od gužve nečeg neodređenog u grlu, od čega su joj prvo tekle suze, a onda se oči skamenile. Prvo se pokušala domisliti šta se to moglo desiti, a da Steva nije došao, iako je tražio da ga čeka, jer imaju ozbiljan divan. Nije na njega ličilo da nešto obeća, a ne uradi, međutim.....Kako je vreme prolazilo, suze su presahle, a razmaženi jed je počeo tresti, kao vetar suvu vrbovu granu na Tisi.

Kad se krišom uvukla u svoju kuću, već otupela od šoka, hladnoće i besa, ni dva mekana jorgana, ispunjena nestvarno lakim pačijim paperjem, nisu je mogla zgrejati.

Nije Natalija navikla da bilo šta ne ide po njenom. Niti da neko ne uradi ono što je kazo i ono što ona čeka. Nikada joj nije bilo zima, jer je Žolnaijeva kaljeva pećka uvek bila topla, kad bi otvorila svoje snene oči. I dok bi spuštala stopala na persijski ćilim, sa mekog kreveta, natkrivenog svilenim baldahinom, već su je čekale papuče. Zato i postoje služavke – da naslute i predvide sve njene želje, ne treba ništa ni reći, već je bilo urađeno onako kako ona želi i kako joj godi.

Dakle, ne samo da je imala sve što je poželela, već nije morala ni izreći ono, što joj duša i telo ište – bilo je dovoljno onih, čiji je najvažniji zadatak bio da njoj ugode.

I šta taj Steva oće? Paor, nikogović, sirćetan..... kuće nema za šta da ga ujede, a pušta NJU da ga čeka po mrkloj noći?! E, pokazaće već ona njemu šta mu sleduje, pa nek vidi šta ga čeka kao sled njegovog udelotvorenija.

Kad je, negde tokom prepodneva, majka probudila i saopštila joj da ide kod tetke u Bečkerek, nije se bunila niti pitala šta će joj toliki prtljag. Niti se pitala zašto je mati budi, a ne Jelisaveta, koja se najedared izgubila netragom, a od kad se zadevojčila, navek je sobarica bila uz nju.

Tek je negde naveče, kad je umorna stigla tetki, saznala da se  te subote održava njena svadba. Isprosio je onaj veletrgovac iz Bečkereka, imaće konačno svoju kuću, svog muža i, ako Bog da, uskoro svoju decu.

Nešto se skamenilo u njenoj duši, dok su ti dani leteli u sivoj izmaglici, u središtu ustumaranih žena, koje se nisu mogle načuditi zašto buduća mlada neprestano ćuti i ništa ne jede, tek pokatkad popije gutljaj lipovog teja. Zar nije san svake devojke da se dobro i bogato uda? Biće, šaputale su krišom, da ipak žali za onim austrijskim baronom, iako je i ovako pred bogatom udajom, budući muž je dobro zamakao u godine, nakon što mu rodi naslednika, neće je puno ni spopadavati. Dok su je okretale i udešavale, kao porcelansku lutku, kakve joj je Papočka donosio sa svojih putovanja, glavom joj je samo odzvanjalo saznanje da je sa njenim životom – gotovo.

Kolko god gospocki običaji bili drukčiji, nisu se svatovi mogli načuditi mladinom bledilu i suznim očima, dok je tekao čin venčanja. Niti njenom gledanju u jednu tačku, dok su se svirali Štrausovi valceri, a vremešni mladoženja, utegnut u svileni prsluk i crni smoking, sa sivom leptir mašnom i pojasom, već dobrano zagrejan od silni zdravica, svima govorio kako je mlada stidljiva, što je i razumljivo – njoj je to prvo venčanje, a njemu treće, naviko se.

Tek su joj u salon-vagonu, gde se nestrpljivi novopečeni muž dočepao svojih prava, parajući je nepojmljivo oštrim bolom, dok je groktavo grcao nad njenom svilastom kožom i napupelim mladim telom, krenule prve suze. Ni u Pešti, u mladenačkom apartmanu hotela „GELERT“ nije prestajala plakati, što je njen muž tumačio primerenim devojačkim stidom. Nije mu smetalo ni činjenica da ona ćuti, ne jede i ne pije. On je to činio za oboje, obilato.

**********************

Četiri meseca je Stevina mladost zaludno pokušavala spasiti njegovo izlomljeno i unakaženo telo, dok ga je mati, koja više suza nije imala, negovala i danonoćno bdela u njegovoj momačkoj sobici.

Ništa nije vredelo. Čak su doveli lekara, posle niza zanemelih baba-travarki, koji je nakon pregleda samo odmahnuo glavom. Nešto je jako povređeno u tom mladom telu, leka mu ni spasa nema.

Umro je lako, obzirom na muke, kroz koje je pre toga prošao. Biće da mu je neko naprslo rebro konačno probilo pluća, jer, na usta mu je krenula krv, dok je pokušavao nešto reći svojoj majci, ne skidajući pogled sa njenih očiju, potavnelih od jada, straha i nespavanja, dok su malenom siromaškom sobom odzvanjali njeni jecaji i zapomaganja da je ne ostavlja, da skupi snage i živi.

Na sarani je bilo celo selo. Samo je Gazda Aca bio neodložnim putem odsutan iz sela, a i ne ide on na paorske ukope. Činodejstvovala su tri popa, onaj seoski i još dvojica iz obližnjih mesta, suva oka nije bilo. Falila su još svega par dana da Steva, lep kao rumena jabuka i čestit kao curica, napuni 18 godina.

Svi su plakali, osim skamenjene i najedared ostarele majke. Nije suzu pustila ni onda, kada su po sanduku počeli padati prvi grumeni zemlje, već zurila u jednu tačku, osećajući samo tupi bol u grudima, iz kojih je svoje čedo životvornim mlekom ranila dve godine.

*****************************

Za Stevinu smrt saznala je Natalija kad je skoro bila pred svojim prvim porođajem, iz siktavog šaputanja dveju služavki, koje su mislile da gospodarica spava. Nisu propustile ni jedan jedini detalj – kako je krao konje, uvatili ga, pretukli, pa je dobio ono što ga sleduje.

Tek je onda sklopila sve kockice u mozaik, tek je onda postala svesna šta se ustvari desilo i zašto te večeri Steva nije došao. U priču o krađi nije verovala. Znala je da to on nikada ne bi uradio, zarađivao je svojim sviranjem dovoljno za jedan skroman život.

Koliko god da je sumnjala, ništa nije smela reći. Nit je imala koga da okrivi, niti je imala volje nastaviti sa životom, jer se ipak dotle nadala da će Steva doći po nju, odvesti je, makar i sa stomakom i tuđim detetom.

Sada je, mislila je, zaista sve gotovo. Punktum!

Pa i nije bilo tako. Dal od šoka, dal od nejela i nespavanja, krenuo je porođaj nešto ranije. Dva puna dana je Natalija vrištala na velikom bračnom krevetu, dok su joj telo razdirali bolovi, kakve nije mogla ni zamisliti da postoje.  Onda se, nakon što je došo i treći lekar, konačno pojavila beba, cepajući porodilju, koja više glasa nije imala, izlazeći zadkom, sa pupčanom vrpcom omotanom oko vrata. Dečačić, modar, malen i tako čudnovato mekan, kao krpena lutka. Mrtvorođenče.

Ojađeni nesuđeni otac, koji je i po treći put ostao bez zakonitog naslednika, iako baš od braka nije imao bogzna šta, što je obilato nadoknađivao na drugim mestima, bez pogovora se složio sa tastovim vapajem da mu dozvoli da ćerku sarani u njihovoj porodičnoj grobnici, u selu di se rodila. Pristao je. Kad nije imao nešto od žive žene, ni mrtva mu ne treba.

Pored Natalijinog groba, za nekoliko meseci je iznikao i rascvetao se raskošan bokor mirisnog jasmina, isti onakav, kakav je cvetao i pored Stevinog večnog počivališta. Pričalo se da ga je posadila Stevina mati, poslednje što je stigla uraditi pre nego što se, uz uzdah, okrenula zidu, držeći sinovljevu sliku uz sebe i.....ispustila dušu, da je anđeli odnesu njenom najdražem detetu.

Skoro da se više i ne zna gde su sahranjeni Steva i Natalija. Ostala je samo pesma, koju je spevao neko od njegovih drugara sviraca, da priča o njihovoj ljubavi.....

DOBRO JUTRO ČEDO GARAVO,

DOBRO JUTRO SLATKI RAJU MOJ.....

OBEĆO SI DA ĆEŠ MENI DOĆ

KAD PROCVETA JASMIN

I KAD PADNE TIHA NOĆ.

SLAGAO SI ČEDO GARAVO,

SLAGAO SI SLATKI RAJU MOJ.

SLAGAO SI DA ĆEŠ MENI DOĆ

KAD PROCVETA JASMIN

I KAD PADNE TIHA NOĆ.

A SAD ZBOGOM ČEDO GARAVO,

A SAD ZBOGOM SLATKI RAJU MOJ.....

SVANULO JE SUNCE VARLJIVO,

PROCVETO JE JASMIN,

A TI NISI VIŠE MOJ.

Sve fotografije, osim fotografija autora, dodate sa pretraživača GOOGLE