Nikada dva puta ne možeš zagaziti u istu vodu; nikada rukom ne možeš dodirnuti isti vetar...Trenutak, koji proživiš, odmah je bivši, doživljeni, nestao, koliko god ti se čini živ i ovovremen.*************************************Stotinu puta sam se zaricala da više nikada neću čitati Kapora. Osećam ga, čitam i ono što nije hteo staviti na papir....Prožimaju me njegove emocije, progone njegove aveti.Ne mogu; nikad više....I to ne zato što je tzv. lak pisac, kako su ga, oni koji mu ni cipele ne bi mogli obrisati, pokušali omalovažiti. I te kako je on i težak i ozbiljan, bez obzira na naizgled lake teme, koje su ga zaokupljale. Uostalom, ostajemo dosledni svojoj aroganciji i ponašamo se kao da smo iznedrili tri Šekspira, pet Balzaka, sedam – osam Stendala i isto toliko Selindžera, Foknera, Grišama, Lašona.....Niko nam ravan, izgleda.Momo Kapor, koliko god da je napravio značajno veliki umetnički opus – jednako književni, a skoro toliko i likovni – nikada nije mogao zaboraviti onog siromašnog, polugladnog dečaka, u prevelikim cipelama u starom Unrinom kaputu, okraćalih rukava.Obišao je ceo svet, bio na prelepim mestima i elitnim skupovima, za većinu nikada ni saznatih, a kamoli upoznatih; plovio prekookeanskim brodovima sa belosvetskom elitom, nazdravljao viskijem, starim 50 godina, kucao se visokim, nestvarno tankim čašama belo-zlatnog šampanjca; uživao u plodovima mora i specijalitetima za odabrane, a opet je iz svog tog sveta izvirivao onaj mršavi dečak, željan svega, dečak izraslih udova iz prekratke, dobijene i iznošene odeće, večito nevidljiv lepim devojkama: dečak koji je trebao odrasti u onom ranijem vremenu, u kom je i rođen, kada bi sigurno bio mažen i pažen, a njegov život verovatno bio sasvim drugačiji.On nije mogao zaboraviti....Ne mogu ni ja.Sklanjala sam ga od sebe jer ima neverovatan talenat da izvuče na svetlost dana sva naša sećanja, koja guramo od sebe, poput trulog lišća i granja na vodi, dok plivamo....Da nas natera da se setimo toliko stvari, za koje smo mislili da smo ih za sva vremena potisnuli u mrak.Da li je pravi izraz, kada kažem da sam tužna, jer ne mogu pobeći........Od svih onih godina kada sam gutala i gutala i gutala knjige, kako bih apstrahovala sive i mučne dane; kad se nisam obazirala na jedine cipele koje imam, jer sam znala da će doći dan kad ću moći birati model i boju, pa reći prodavcu – odavde, pa do kraja.....Kad sam se radovala crvenoj karo-haljini, koju mi je sašila tetka, čuvajući je za posebne prilike kao što je odlazak na „Mašinac“, gde sam igrala do iznemoglosti u prvim svojim visokim štiklama....Kad sam, sedeći na Tvrđavi i gledajući osvetljeni grad, zamišljala jedan stan na Istarskom keju, koji će biti istinski moj odraz, sa crvenim pelargonijama na prozorima, biblioteku koja se prostire duž celog jednog zida i gde su sve knjige samo moje – knjige koje mirišu na novo i na štamparsku boju....Na pejsaže Boška Petrovića, sa rascvetalim voćkama i osunčanim fruškogorskim padinama, osvetljene sa nekoliko stonih lampi, afričke maske i svilene kineske paravane u okvirima od ružinog drveta, zaričući se da nikada neću kupiti luster „Kristal“ Zaječar sa pet krakova, trosed, dvosed, fotelju i tabure od pliša boje meda, sa šarenim tepihom i još šarenim papirnim tapetama, koje vrve smeđe-braon ružama, regalom „Šipad“ i tri-četvrt metra Andrića i nepunih pola metra Hesea (tako lepo izgleda kad mu se sastavi lik u kompletu)...Progoni me miris memljivih hodnika, gde su se mešali mirisi paprikaša, pasulja i boranije, dok je iz podruma neizbežno vonjao nečiji zaboravljeni kiseli kupus...I ona nepojmljivo snažna memla ustajale vode, koja se izlila iz cevi, a nikad se ne može potpuno isušiti....Zemlja, koja diše zaboravljenim i okamenjeno blatnim tzv. kamenim ugljem, drva, koja su se uplesnivila, mrak, pun utvara moje snažne dečije mašte.Dovoljno je da naglo otvorim oči i kao da opet vidim onu stidljivu devojčicu, uzlepršane kose i sjajnih očiju, koju merkaju i otrcavaju prerano ostarele komšinice (zaboga, pa ja sada imam više godina od njih), a tada su mi delovale matorije od Biblije i Isusovog magarca, izborane, ugojene, u izlizanim i usjajenim crnim suknjama, sa faltama preko stomaka, koje se pri svakom koraku dižu preko kukova, zarozanih čarapa sa večitim viklerima na glavi, spremne za izlaske do kojih nikad neće doći, jer su 8.mart i Nova godina svega po jednom u celoj godini.....Osećam njihove poglede, dok coktanjem ispraćaju moj brzi korak u kratkoj suknji, a ja trčim na periferijski autobus koji ide u grad, da bih 10 puta prošla korzoom, onda sat vremena posedela u hotelu „Vojvodina“, gde smo svi strepeli da nas konobar ne izganja napolje, jer smo nas desetoro cevčili tri, tada toliko nove „Coca-cole“, ignorišući upozoravajuće i preteće poglede šefa sale, jer mu jeftino zauzimamo ceo sto....Ala smo se onda svi zaricali da neće dugo doći dan, kada ćemo doći u taj isti hotel, poručiti ceo jelovnik od početka do kraja, pa onda opet nazad.....Ti dani, kada smo stidljivo slušali prve orkestre, ne znajući pesme i nestojeći da ih što pre naučimo, jer treba što pre odrasti i vreme će nam pobeći!Sati i sati, provedenih na obali Dunava u Bačkom Novom Selu, na ogromnom odsečenom panju stoletne vrbe, oko koje rastu nezaboravci i žute zevalice, uzdrva uzdrhtalih od mirisa vode, trave, drveća koje se netom oslobodilo oklopa visoke vode, treperavih senki vrba, na koje već pada prvi mrak, sumračno zelenih....Kada sam gledala sunce na zalasku i sanjala o nekom tamo dalekom životu, o svojoj kući negde ne sunčanoj padini, obrasloj šumom sa tri strane, a sa četvrte omeđene rekom, kućom koja će biti samo moja, prepuna mojih slika, mojih knjiga, sa ogromnom dnevnom sobom, u kojoj dominira koncertni crni „STENWAY“, prepunoj sunca i ljubavi i ničim ometane samoće....I danas mi ponekad jutrom zamiriše tek skuvana kafa, koju mi prinosi moja baka, dok me nežno budi i miluje mi rasutu meku kosu, dečije plavu i neukrotivu, dok se protežem i pokušavam da odagnam san iz očiju.Zatvaram oči i u sećanje prizivam onu šumovitu obalu Dunava, kada je za jedan ručak bila dovoljna pecaljka sa debelim najlonom i udicom, već poluzarđalom, pokupljenoj negde u bakinoj kačari.....Treperi topli vazduh nad vodom, crveno-beli plovak poigrava, par puta potone i onda počinje da „šeta“ u krug....I riba, zlatne krljušti, oprana u rečnoj vodi, očišćena i nabodena na prut, ispečena na vatri, slatko ukusna, bez soli i hleba...A, nakon toga, ugašena žeđ negde ne sredini rečne struje, kad zaronim i pijem, a ne mislim hoće li mi nešto biti od nje....Sunce na mom licu, koje se prikrada kroz guste, mirisne grane, trava puna svežine i tako puno cveća....Ni svo ovo dugo vreme, iscurelo kroz prste poput toplog, zlatnog letnjeg peska, nije izbledelo sjaj reke na smiraju dana, utihnuli muk zaspalih ptica, sumrak koji se polagano prikrada na blistavo zelene krošnje i daje im onaj čudni, mrki ton.....Ponekad, u svojim očima nazrem blesak rumenog neba u smiraju, koji sam toliko puta ispraćala, ispunjena nadama i išćekivanjem nekih lepih dana, koji će sigurno morati doći.Negde na kraju duge ostao je moj zlatni ćup nade. Ostali su moji naivni snovi, odnele ih godine spoznaje, iskustva i cinično istinitih saznanja.*******************************Prolazilo je vreme, devojaštvo je odavno ostalo iza mene, a desetine godina advokature donele mi nova iskustva.Pila sam melanž u „SACHERU“, na balkonu prepunom ljubičasto-žutih petunija preko puta zgrade Opere u Beču.....Grejao se na malom okruglom stolu preda mnom „PERIERE“ u nekom bistrou na Monmartru, dok su mi pohlepni pariski konobari donosili nenaručenu duplu kafu (naravno toliko i skuplju), jer nisam naglasila da želim malu....Gasila sam žeđ velikim kriglama „Paulaner“-a u Matheser Halle u Munchenu....Toliko puta bez žurbe pijuckala kapuccinno u ANNA KAFE-u u centru Pešte, posmatrajući nepreglednu reku još dokonijih turista, naoružanim kamerama, razgolićenih i raskomoćenih.....Odmarala oči na zelenim vodama Južnog Kineskog mora u hotelu „RAMADA INN“ u Pataji....Ali i dalje sanjam o već davno iščezloj „FRANCK“ kafi u crvenoj vrećici, sa onom nasmejanom devojkom, koja drži ibrik, prepunjen zlatnim zrnima i kafi, sipanoj u plavo-bele šolje, koju mi prinosi moja baka i stavlja je pored mog kreveta, dok se sunce stidljivo prikrada kroz prozor, a nozdrve mi ispunjava miris tek ispečenog hleba, namazan džemom od belih ringlova iz njenog dvorišta i kafe, presečene mlekom.....Sve to uz njen glas, pun ljubavi, dok me budi i ljubi mi od sna toplu kosu....Svi dimljeni lososi, crveni i crni kavijar, zlatno-žuti hrskavi blini u „SADKOU“ u Lenjingradu (još uvek se ne mogu naći na novi naziv SANKT PETERSBURG), stolovi prepuni morskih plodova na rumeno-zlatnoj plaži Koralnih ostrva na Tajlandu ostaju daleko iza onih blistavih grgeča, tek upecanih, ispečenih na jedva zapaljenim i zadimljenim zelenim granama, nagorelih, sa reskim mirisom dima na brzinu zapaljene vatre....Neslanih, nedovoljno pečenih, a istovremeno nagorelim na krajevima, posle kojih su tako sjajno prijale krupne šljive, još veće nego one, koje za skupe pare prodaju kod „FUKEA“ u Parizu (gospođo, šta se čudite, ovo je pošiljka direktno iz Čilea i to usred marta), one šljive iz vočnjaka u Sotinu i Opatovcu, vredne preplivavanja Dunava i opasnd borbe sa bezbroj, naizgled naivnih virova.Veliki, raskošni apartman na 19 spratu hotela iz snova, sa svilenim prekrivačima, rukom oslikanim bež lotosima na zeleno plavoj vodi i istim takvim draperijama na staklenom zidu, širinom cele sobe.....Kupatilo sa džakuzijem, zasebnom tuš kabinom i desetak masažera....Ogledala, ogledala na sve strane...Korpice, prepune sapuna, pena za kupanje i malih boca parfema, sa mirisom lotosa i jasmina...Ali od svega najimpresivniji balkon, širinom cele sobe, sa ratan garniturom i svilenim jastucima za sedenje, sa kog smo svakog predvečerja, sedeći i pijuckajući pivo sa čipsom od morskih plodova, gledali kako sunce nestaje negde iza nepreglednog Južnog Kineskog mora....Ali, jednako je bio lep i moj Dunav, sa onim ogromnim panjem, obraslim mladicama, već pospanom travom i poluzatvorenim laticama letnjeg cveća, kada nisam propuštala da ispratim niti jedan zalazak sunca......Mogla sam sebi priuštiti i originalni Šanel (čuvam ga i danas) kostim, jedinstvenog prepletaja kombinacije boje breskve i najtamnije plave, opšivene trakom, koja se specijalno radi za njih, sa lančićem ušivenim u porub suknje da bolje pada....I originalnu Diorovu i Šanelovu kozmetiku i parfeme, na čelu sa Šanelom No.5, koji upotrebljavam već desetinama godina.....Ne razmišljajući, kupovala sam i po tri para najboljih i naudobnijih ciipela na svetu BRUNO MAGLI, kod Thomasa u Munchenu, gde su bile jeftinije nego u Italiji......Ali i danas pamtim onu moju karo haljinu, crveno-crnu, koja je tako lepo obavijala moje vitke, satenski glatke i čvrste sedamnaestogodišnje bokove i crveno-crne cipele, visokih štikli, zbog kojih sam se te večeri peške vraćala kući, koliko su mi nažuljale nenavikle noge. Ali su bile prelepe i ja, uvek nezadovoljna svojim izgledom, delovala sam sebi privlačno i zamamno tako udešena, zaboravljajući da je celoj toj slici baš onaj pravi, neponovljivi ton davala moja naivna i verujuća mladost, puna nade.********************************Želiš nešto silno, toliko da ponekad naprosto boli....A, onda počneš da dobijaš i dobijaš, da bi se na kraju prikrala spoznaja kako to ipak nije TO. Nikada nema isti miris i ukus, onaj čarobni doživljaj iz tvojih snatrenja.Zato prebolujem svaku Mominu knjigu, visprenu, kako je to jedini on mogao napisati, jer ono dete, prozeblo, polugladno i željno svega izviruje i meni, između redova, onda kada ga najmanje očekujem i podseća me, podseća.....Na osobu, kakva sam nekada bila, puna poverenja i nade......Uverena da će mi se dobro dobrim vratiti..... Da će znanje biti uvek cenjeno i potrebno.... Da iskustvo nikom neće biti balast..... Da se mudrost, stečena godinama traži i očekuje....Da se na osmeh uzvraća osmehom.Snovi su poput slatkiša, koji dugo stoje u sunčanom izlogu – vreme i sunce ih prvo izblede, a onda im daju neki bljutavo-gorak ukus....I nikada više ne mogu imati onaj neverovatan miris i ukus optimizma i sreće.16.avgust 1999.godine
Нема коментара:
Постави коментар