5. lipnja 2015.

NEPRILAGOĐENA



                                                                         

Još otkad se rodila, nikada sa njom nije bilo problema. Uvek umiljata, poslušna, nasmejana....I kao beba, malo je plakala, umela je sama da se zabavi, igrajući se punačkim ručicama, govoreći uvek nešto nerazgovetno, samo je trčkala za majkom, pratila je u stopu, dok je ova ceo dan nadničila, da bi prehranila četvoro dece; dovoljno je bilo da je vidi, da je tu blizu, ne tražeći ni delić više njene pažnje, do da joj čuje glas. Sisala je, a da je skoro napunila dve godine, toliko je trebala majčin dodir.

Takva je i odrastala, u onim teškim posleratnim godinama, obojenim glađu i nemanjem.

Oca je prvi put upoznala sa 4 godine, jer ih je napustio, dok je još bila tek nekoliko meseci stara, sklanjajući se od ratnog pogroma. A posle, kada su vojske prestale da haraju, kada je došao da, eto, bude sa porodicom, zazirala je od visokog, odbojnog neznanca, od koga ni tako malena ni lepu reč, a kamoli maženje nije doživela, jer je od svojih petoro dece, jedino gledao i voleo onog najmlađeg, sina....Balkanac kćeri nije priznavao kao stvorenja, vredna ljubavi. Samo ono poslednje, muško. Valjda je prva stvar, koju je od njega zapamtila bila ono da kad se žensko rodi, samo se metla raduje...To, kao i pijano urlanje na majku i sestre, kada bi se doteturao kući i krenuo da bije teškim i širokim oficirskim opasačem, na kom je inače oštrio britvu, koga stigne, a najviše majku, jedinu njihovu odbranu od oštrih i fijukavih udaraca, što koža od njih puca.

I nikada nije ni stigla da ga zavoli....Nije mogla razumeti zašto je uvek prema njima namrgođen, grub, zao....Zašto ga nema po ceo dan, pa ih onda noću budi, psovkama, vikom i batinama....Zašto majka mora po ceo bogovetni dan da dirinči, što na njihovoj zemlji, što u nadnicu, a otac radi i to ne bilo kakav posao, upravnik kombinata je bio, ali od njega nikada ni prebijene pare ni parčeta hleba, jer ono što preostane od kafane i raznoraznih sumnjivih žena, sa kojima bi ga viđala, trošio je isključivo na sebe; samo bi sinu jedincu pokatkad nešto tutnuo ili ga zvao u SVOJU sobu i dao mu malo slanine ili neki slatkiš....Dok je njih ostale majka jedva prehranjivala, nije mogla  ni da se seti kada ju je i videla da i zalogaj tvrdog hleba stavlja u usta, već je jela, govorila bi.

A kako je lagano stupala u devojaštvo, već se tada videlo kakva će to lepotica biti.

Visoka, tanka poput breze, a opet diskretno zaobljena, kose vrane poput noći, sjajne kao mlada kukuruzna svila, što je padala do nestvarno tankog osinjeg struka, krupnih tamnih očiju  sa trepavicama tako dugačkim, da su se mrsile sve do ugljen crnih, kao iscrtanih obrva, rumenih usana, poput prvih malina u majčinoj bašti, biserno belih, lepih i pravilnih zuba....

Od njenog osmeha bi zastajala svaka priča; od smeha, što joj je tako lako iskrio usne i lepe, iskrene oči, svakog bi naterala da je oslušne; od divnog glasa, kada zapeva, i slavuj bi zamukao.....

A opet, nenametljiva, diskretna, stidljiva; stasom i glasom bi privlačila i netremice držala pažnju, ponašanjem nikad, uvek uzdržana i nesklona da se upusti i u razgovor, osim da se ljubazno i svima, bez razlike javi sa „Dobar dan“.....Poglede, sve češće kako je odrastala, kao da nije ni primećivala, a kamoli reagovala na njih i jednim gestom.

Uza sve to, uvek skromna, vredna, trudila se da premorenu majku odmeni u svakom poslu koji je znala uraditi, nikad joj ništa nije bilo teško. Obožavala je da čita, prosto je „gutala“ knjige, što iz školske biblioteke, što neke stare, zatečene u kući. Čitanje joj je bilo beg u neke druge svetove, u kom se roditelji vole i oboje pokazuju nežnost svojoj deci.

Govorilo se po selu da još nikada nije bilo lepše ni milije devojke.

Retko ko bi se i usudio da je direktno osmotri, a o nekom, makar i najprikrivenijem udvaranju nije bilo ni govora. Samo je jedan momak dozvolio sebi da je prvo netremice gleda, a onda, kada prođe pored nje, ispod glasa saopšti kako će biti samo njegova. I ničija više.

I on je bio visok, ali plavokos i plavih očiju, nekoliko godina stariji od nje. Pripadnik porodice spomeničara, stariji brat je poginuo na Sutjesci, ni kosti mu se nikad našle nisu i dobio status narodnog heroja; ponašao se kao da mu i ceo svet pripada, a kamoli to malo, s proleća i jeseni blatnjavo, zimi zatrpano snegom, a leti uvek prašnjavo kolonističko selo. Princ nove komunističke elite.... Sa takvim pedigreom nije bilo nikakve smetnje da mu sa navršenih 22 godine daju nesagledivo visoko mesto sekretara sreza, neograničen fond za reprezentaciju i pristup povlašćenim radnjama za posebne drugove, a kao vrhunac još i službeni automobil, prvi u selu; do tada to čudo niko nije ni video, a tek da je poznavao nekoga da se vozi u njemu, sa vozačem, a on, razmetljivo raširenih ruku na zadnjem sedištu. Već poznat kao stari posetilac onih par kafana, često pijan, uvek nasrtljiv prema svakoj izglednijoj ženi i devojci, bahat i samouveren, brojnih izgreda, koje ni milicija nije nije smela ni registrovati, a kamoli pokrenuti neki postupak, sve mu se moglo i sve mu je bilo dozvoljeno. Tipičan primer one narodne „Previše toga prerano“....

Sklanjala se od njega, ako bi uspela da ga i izdaleka primetiti. Imao je nešto u sebi što joj je uvek podilazilo strah i neobjašnjivu, neprijatnu jezu.

Već je dobrano zagazila u 15-u godinu, kada je, sa dotada nedoživljenim osećajem gađenja primetila kako se ponašanje oca prema njoj menja. Odjednom ju je počeo primećivati, kad ne bi stigla da se izmakne, oprljio ju je njegov neprijatan dodir. Po kosi...po ramenu i ruci....Počela je izbegavati rođenog oca, sa osećanjem čudne uprljanosti, gađenja, krivice, prebacivanja sebi zašto mu na vreme nije zamakla sa pogleda. Njegov, odjednom mazni i umilni glas, kojim joj se počeo obraćati, plašio ju je još više nego ranija vika, uz psovke, koje bi i onim najvulgarnijim  naterali crvenilo u lice.

Leto je već posustajalo, dani postajali kraći i drveće počelo da žuti, kada se, na desetak dana pre njenog 15-og rođendana, na sopstveni užas zatekla u kući sama sa ocem...Majka je bila na njivi, ostali radili sa njom, brat se negde igrao.

Trudila se da za sva vremena potisne taj užas.... Očeve zakrvavljene oči od druge načete flaše rakije, smrdljivi dah, dok je pokušavao da je poljubi....Snažne ruke, koje su joj cepale haljinu, dok je u pauzama šamarao, pokušavajući da prekine njeno vrištanje.... Pijano dozivanje, kada je, dok je on petljao oko svojih pantalona, uspela da ga, počupane kose, izgrebanih ruku i lica, iscepane haljine, odgurne, pa što trčeći, što posrćući, istrči iz kuće i pobegne prema presušenoj obali Dunavca, gde je, sakrivena u mlade vrbe, plačući i drhteći, ostala sve dok noć dobro nije odmakla.

Kada je, konačno, prikupila snage da prestane plakati i krenuti prema kući, majčin pogled, nakon jauka olakšanja što je vidi živu, nemo joj je saopštio da ni nema potrebe bilo šta govoriti, sve i da je mogla....Preplašena, uzdrhtala mlada košuta....Tek je u njenom zagrljaju uspela istisnuti glas iz skamenjenog grla, grcajući od jecaja, što ih nije mogla zaustaviti. U tom je trenutku shvatila da  je mama već naslućivala...Samo je na njeno započeto, na nedovršeno – Je li..... , između suza protisnula da NIJE, da je POBEGLA.

Noć je provela na seniku, uzaludno pokušavajući da se zagreje, dok je skamenjenih očiju, zurila u mlad mesec nad stablima oraha.

******************
Da li zbog priča, koje su se, poput letnjeg šumskog požara, proširile po selu, tek, dan uoči njenog 15-og rođendana, osetio je njen neželjeni udvarač, bog i batina u maloj sredini, da je došlo njegovo vreme. I pojavio se, sa ocem i načelnikom UDB-e na njenim kućnim vratima, sve sa čuturom i vezenim peškirom. Došli su, rekoše, da je prose.

Nije joj se majka, zabezeknuta ni snašla, kada se ona, nakon svega desetak minuta, pojavila na vratima kuhinje, u kojoj su sedeli neželjeni gosti, sa zavežljajem svojih stvari. Uzalud majčini protesti i ogorčeno protivljenje, kako joj je ćerka još dete, o udaji nema ni govora, prošla je pored nje, prvi put izašla iz kuće, nakon onog užasa, koji je bolovala, okrenuta danima  prema zidu. Dugo je gledala u majku, pa, praveći se da ne primećuje njene suze, rekla da pristaje i krenula sa njima.

Udala se. Sa tek navršenih 15 godina, između dva zla izabrala je ono koje joj se činilo podnošljivijim. Od jednog nasilnika pobegla je drugome.

Posle je shvatila da je on, više naslutio, nego znao, kako je konačno došlo pravo vreme za njega. Poput zverke grabljivca, uvek je umeo osetiti njen strah i njenu ranjivost. I tada....I godinama posle.

Bila je to najtužnija svadba, koju je selo pamtilo. Ponosni mladoženja, pijan satima pre početka, gosti zbunjeni mladinim skamenjenim licem, ponosnom svekrvom, koja je goste dočekala sa đakonijama, posluženim u izlupanim limenim tanjirima, mladina majka i brat, nepomični i neprikrivenog očaja.....Pilo se puno, jelo do prežderavanja, jer se nije mogla propustiti da navale na  gomile mesine, koju su retko i viđali, a kamolli probali....Mada se, doduše, mnogo njih pitalo prisustvuju li svadbi ili parastosu.

Konačno je osvojio nedostižni trofej, bez trunke dvoumljenja da mu pripada. I krenuo da prikazuje svoju mladu devojčicu-ženu. Doveo ju je u punu kuću, sa svekrom i svekrvom, dva devera i mnoštvo ulizica, koji im, tih prvih dana nisu izbijali.

Prva šetnja selom, čim mu se učinilo da je neko neprilično pogledao NJEGOVO VLASNIŠTVO završio se prvim teškim batinama, gorim nego što je u svojim najgorim noćnim morama mogla i zamisliti. Nije pomoglo ni njeno zapomaganje da nije kriva, da ništa loše nije uradila. Prvo ju je šamarao, svaki put jače, nego prethodni. Onda ju je, dok je pala od nepojmljivo brutalnih udaraca, šutirao obema nogama po celom telu, Kao da mu je najgori neprijatelj, a ne devojka, za kojom je čeznuo i koju je, tvrdio je zdušno i ubeđeno, voleo iznad svega na svetu.

Dok je ležala na hladnom zemljanom podu, prvo joj je pripretio da ga NIKADA VIŠE NE IZAZOVE, da je ona kriva što je on tako RAZOČARAN I NESREĆAN.  I da joj više nikada ne padne na pamet da mu to priredi. Onda je otišao u kafanu, na novo opijanje do besvesti, dok je njoj, onako izmodrenoj i izudaranoj, svekrva drobila kako se muž mora slušati i kako ona nije ništa više od prašine pod njegovim i njihovim nogama. Čak ni toliko vredna.

Bilo je to prvo u nebrojivo dugom nizu surovih i teških zlostavljanja, koje je tokom godina pretrpela od njega.

Apsurdna je činjenica što biologija nema baš nikakve veze sa emocijama. Uprkos strahu, koji ju je paralisao svaki put kada ga je ugledala, uprkos nemerljivom gađenju na njegova brutalna iživljavanja nad njenim mladim, nevinim, dotad netaknutim telom, ubrzo je zatrudnela.

On je cvetao od sreće. Dokazao se kao muškarac, rodiće se prvi sin u porodici i nastavak loze je obezbeđen. Hvalisavo je bila ponosna i njegova majka, njena nepodnošljivo teška svekrva, pričajući svima kako je njen sin ljubimac pravo muško, zna on kako se žena dovodi u red i kakva žena treba biti. Bosa i trudna.

Već je bila ušla u osmi mesec trudnoće, kada je došlo vreme da se skuplja seno. Bilo je tu mnogo onih, koji su to mogli uraditi sami, ali po svekrvi, snaja ne može ostati pošteđena niti jednog posla, kako se ne bi razmazila i pomislila da je nešto posebno. Sa stomakom „do zuba“, na livadi nad kojom je tuklo letnje sunce, dovoljno je da je nekoliko puta vilama zahvatila teški smotuljak mirisne, tek pokošene i vlažne trave, kada ju je presekao prvi od serije dotad nedoživljenih probadanja u stomaku. Kada je neko primetio da se previja na zemlji od bolova, dok joj je svekrva siktala kako se ne sme izvlačiti od posla, jedva su je doneli kući, kada je krenuo prevremeni porođaj. Da li se neko umilostivio, nikad nije saznala, tek tada joj je prvi put majka ušla u novi dom. I držala je u naručju, dok je u vrištećim mukama rodila blizance, dva dečaka, jednog plavokosog kao otac, drugog crne kose, poput njene.  Njen muž, ponosni budući otac, doteturao je iz kafane, pijano se saplićući, kada je već sve bilo gotovo.

Bila je to 1956-a godina, dečaci, prerano rođeni, potpuno formirani, ali tako maleni i bespomoćni doživeli su jedva četvrti dan. Onda su, skoro u istom trenutku, prestali da dišu.....Onako pomodrele, skamenjena od bola i jada, sahranila je njena majka svoje prve unuke, na seoskom groblju, u kraju pored ograde, tamo gde počivaju nekršteni.  Ipak ih je nazvala Duško i Željko, nadajući se da će Gospod prihvatiti njihove nevine duše.

Njen mladi muž, pobesneo što su NJEGOVI SINOVI stradali sigurno njenom krivicom, smatrao je sasvim prirodnim da je ponovo pretuče. Do krvi.

                                              ******************************                       
 Mladost je čudo, samo po sebi, a moć regeneracije u tom dobu, danas i još zadugo neobjašnjiva. Obnavljalo joj se ranjeno telo, dok je duša skoro potpuno zamrla.

On je nastavio po istom, samo što mu je sreća ipak počela okretati leđa. Na prvom radnom mestu njegove sposobnosti više nisu bile neophodne, ali je automatizam prezimena učinio svoje – dobio je drugo, ne toliko prestižno kao ono ranije, ali ipak ugledno, direktorsko. Van sela, udaljeno nekih stotinak kilometara, u tom vremenu velika udaljenost. Otišao je sam, mora prvo osmotriti situaciju i naći stan, govorio je. Nju je ostavio kod svojih, tačnije, kod čestitog, tihog i dobroćudnog oca i majke zlojeba, iz čijih stisnutih usta bi jedino ponekad izašao prekor ili zloguko prebacivanje, prema svima, osim prema voljenom najstarijem sinu. Snaja, njegova žena joj je redovno bila na meti, nijedan njen propust ili ono što joj je ličilo na neposlušnost nije propuštala, sve je prijavljivala svom ljubimcu. Što je njemu baš dobro dolazilo kao izgovor da se još i gore, nego dotad, ponaša prema njoj, da je još više progoni i batina. Redovno opijanje je već počelo od njega praviti pravog alkoholičara, sa svim propratnim pojavama – neobjašnjiva agresivnost prema svima, impulsivni izlivi besa gde se žrtva nije birala, neobuzdanu ljubomoru i još goru paranoja. Svako, za kog bi mu se u supijanoj izmaglici činilo da mu se protivi, plaćao je ceh, ali je uvek njegova najveća žrtva bila ona.Više je zadobila njegovih udaraca, nego što se vode napila.

Kada je ponovo zatrudnela, već je uzela 18-godinu. Onda ju je odveo od svojih, uselivši se sa njom u službeni stan, bolje rečeno kuću, u jednom malom mestu pored Bečeja, gde je radio kao direktor kombinata. Osim mesta boravka i činjenice da je sada prvi put boravila u prostoru, koji je mogla nazvati njihovim, skoro sve je bilo isto. I dalje se svakodnevno napijao, ulazio iz loše i problematične veze u još goru, ne propuštajući ni jednu kurvetinu, kojoj je svaki direktorski alat bio zlatan, bežeći ponekad i kroz prozore od raspomamljenih muževa....Možda je samo za neku sivkastu, jedva primetnu nijansu prema njoj bio blaži, kada je saznao da je opet noseća. Iz sve snage čekao je sina.

U neobjašnjihom naletu dobrote prvi put je poželeo da njihovu zajednicu ozakoni, a i iz komiteta su mu dolazile kritike kako je nedolično za važnog druga da živi vanbračno. Međutim, ona je još uvek bila maloletna, trebao mu je pristanak njenih roditelja, što se pokazalo nepremostivom preprekom, jer njena majka potpis nije htela dati. Ni uz pretnje, pokušaje podmićivanja, ucene i ko zna šta još mu je palo na pamet, nije pristajala. Sklapanja braka nije moglo biti.

Tako je i otišla u porodilište, jer ovoga puta nije hteo rizikovati, nevenčana.

Porođaj je počeo na Veliku Gospu kod katolika, 15.avgusta 1958.godine, u ranim večernjim časovima. Već nepun sat posle ponoći rodila je, skoro bez napora – devojčicu. Onako izmrcvarena, bez obzira što je znala da će njegova reakcija biti žestoka, bila je presrećna. Curicu je i sanjala, želeći joj lep i miran život, sve ono što ona nikada nije imala.

Klasični balkanski džentlmen, što znači uskogrud, šovinista i zajebano blesav, rođenje zdrave i lepe kćeri nikako nije mogao prihvatiti, čak u prvom trenutku ni ne verujući da nije ponosni otac krupnog i velikog sina. Tek se trećeg dana setio da časti društvo u kafani, opivši se do besvesti, što zato što se to od njega, kao novopečenog oca očekivalo, što od razočaranja.

Za to vreme, ona je u porodilištu, budući maloletna, imala posetu socijalnog radnika. Postavilo se pitanje imena deteta, nakon što je jedva ubedila namrgođenu, zbrčkanu matoru devojku da je dete rođeno vanbračno samo zato što njoj, eto, nedostaje još tri nedelje da bude punoletna, kad će svoju zajednicu i detinji status ozakoniti, pa devojčica neće pasti na teret društvu. Ali, šta sa imenom?

Njega u porodilištu nije bilo, a znala je da se od nje očekuje da detetu, budući da je prvo u novoj generaciji, da ime svekra ili svekrve. Budući devojčica, malena je trebala biti Stojanka, ali, kako se on nije pojavljivao, a matičar insistirao na imenu, iskoristila je priliku, svesna da će teško platiti ovu neposlušnost i svojoj plavokosoj  devojčici, umesto Stojanka, dala ime.....Vera.

Kada se on konačno pojavio, više se ništa nije moglo menjati. Tako je ostala – VERA. Istina, na latinskom, jedna i jedina.

*********************
Zaključili su građanski brak prvom prilikom, kada se ona oporavila od porođaja. Ali, to ništa suštinski nije izmenilo, osim promene prezimena. On je postao još gori, ako je to uopšte i bilo moguće, nego ranije.

Izređalo se nekoliko teških i haotičnih godina, koje su joj donele samo nevolje, prebijanja do modrica i krvi, bežanja od njega, mučnog preživljavanja u nekim nedođijama, jer nije bilo mesta gde se od njega mogla sakriti. Jedina svetla tačka u tim godinama jada i nevolje bila je njena ćerkica, dobroćudna i slatka, kao i ona dok je bila beba; njena plavokosa ljubimica, snežno belog lica, koja skoro da nikada nije plakala, kao da je već tako malena znala da joj suza u životu neće manjkati.

Malenu je uglavnom odgajala njena majka, jer ona više nije mogla izdržati svakodnevna maltretiranja i zlostavu svake vrste, još kako je dete prestalo da sisa. On se nije bunio; to je bila samo.....ćerka. Buduće tuđe meso i tuđa kost. Ali nju nikako nije hteo pustiti, koliko god da se prema majci svog jedinog deteta ponašao kao prema najgorem krvniku.

Ne zna se broja njenim pokušajima da na nekom drugom mestu, gde je on neće pronaći, nađe posao i dovede svoju curicu, za kojom je čeznula, da živi sa njom.

Rascvetala se poput majske ruže, zrelije i još upadljivije lepote. Gde god da bi se pojavila, izazivala je čistu i nepatvorenu zavist kod žena, otvorenu pohotu kod muškaraca.... Lepa mlada žena, sama, nedefinisanog statusa, bila je nebranjeni plen svakom muškarcu, ko bi joj bio šef, jer cenjenog i pristojno plaćenog  posla, sa završenom osnovnom školom, nije mogla naći.

Tu svoju upadljivu pojavu, koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim, počela je doživljavati kao prokletstvo. Kao da su svi u njoj gledali samo prelepo lice i zamano telo, dok nikoga nije zanimala njena suptilna, emotivna duša, prepuna stremljenja ka nečem.....drugačijem; nekom životu gde će biti prihvaćena kao osoba vredna poštovanja, umesto predmeta za jednokratnu upotrebu. Posle prvog nasrtaja, koji bi usledio nedugo nakon što bi počela da radi, ostavljala bi sve i bežala....U neki drugi kraj, drugu fabriku i sredinu i nove nevolje.

Itekako je mogla da iskoristi svoju nesvakidašnju lepotu, samo da se mogla prepustiti stihiji, prodati se za sigurnost i udoban život, kao što se to očekivalo od svake lepe žene. Ona to nikako nije umela.....Neprilagođena društvenim i etičkim normama tog, valjda i svakog drugog doba, kada se dopadljiva ženska pojava uvek razmenjivala za.....dobar i siguran život.

Možda je i grešila....Možda je u toj gomili muškaraca, koji su je gutali očima i zamuckivali od treme, kad god bi se pojavila, bio neki dobar i pristojan čovek, vredan njene pažnje, neko ko bi je voleo i poštovao. Nije mogla....Nije smela nikom verovati.

On je menjao posao za poslom, padajući sve niže, dok se opijao i pravio skandal za skandalom sve češće. I dalje nije odustajao od znojavih, neprikladnih i kratkih veza, svakom gorom od prethodne. Dokazivao se.....Sebi i drugima.....Da je muškarčina, iako žena beži od njega, iako nema sina i naslednika.

Svi su se vrteli u začaranom krugu;  kad bi ona pobegla, on bi je posle nekog vremena uvek pronalazio (policijske veze nikada nisu omanule), molio i kumio da ponovu budu zajedno, voli je, ona je žena njegovog života,  PROMENIĆE SE, NIKAD VIŠE.... Sve to do prvog opijanja, prvog pogleda kojim bi je neko okrznuo, a on to odmah protumačio kao prevaru, kada bi je opet pretukao do krvi, verujući da će je tako privesti pameti, dok je obogaćivao dosije pijanim izgredima, trežnjenjem negde u kanalu, sa nekoliko uništenih automobila....Pametan i hitra uma, uvek bi upropastio sve što je na novom poslu s početka stvorio, nakon prvog opijanja i razbijanja kafane, počev od stolica i stolova, do kompletne staklarije.

Njenu Vericu je odgajala baka, majka joj. Osetljivo, mršavo i tiho dete, kojeg se otac setio jedino kada bi, jednom ili dvaput godišnje dolazio da je otme, svestan da će detetom i nju na taj način naloviti, da bi malu nakon jedva mesec dana vraćao tašti, još mršaviju i iscrpljeniju....Bilo je to dete čuda, koje je preživljavalo bar tri puta godišnje teške upale pluća, sa visokim temperaturama, koje bi skoro izbijale živu iz toplomera, noći i noći provedenih u golom znoju, dok bi je baka,  skoro i majka istovremeno, presvlačila, privijajući sebi maleno goruće telo, koje nije imalo snage ni da plače.

Otkada joj prva sećanja dosežu, Verica je uvek imala baku, od koje se, kada je bivala kod nje, a tako je proteklo pretežno vreme tih prvih 5 godina, nije odvajala...Žene, umirujućeg glasa i lekovitih ruku, bez koje nije htela da zaspi i koju bi uvek tražila noću, kada je probudi košmarni vrišteći san, u kom zatiče majku na podu, okrvavljenu i modru, dok je otac udara nogama. Samo bi je bakin dodir mogao smiriti, da opet zaspi, polagano se smirujući između jecaja.

Imala je i babu, očevu majku. Kod nje je išla uglavnom jednom godišnje, na Đurđevdan, porodičnu slavu, koja je i za oca bila neprikosnovena i jedini događaj, koji nije smeo promašiti, nemilu i odbojnu ženu, čije se ni nežne reči, a kamoli milovanja ili poljupca nije sećala... Dobrog đedu Mihajla, iz čijeg zagrljaja ne bi izlazila, dok bi joj ljubio mirisnu zlatnu kosu, tako sličnu očevoj, ruku prepunih tvrdih bombona, koje bi vadio iz drvenog sanduka.

Kada nije mogla da izbegne, imala je i oca, uglavnom onda kada bi došao da je otme od bake, pa su je u nekom zapuštenom stanu zanemarivale bezbrojne žene, od kojih je samo jednoj ime zapamtila, žene što su bezuspešno pokušavale preuzeti status nove očeve žene i maćehe....Oca, kog se bojala i od koga je zazirala, na pamteći ni jedno milovanje, ni jednu nežnost primljenu od njega, osim igračaka, koje bi donosio jednom godišnje, igračaka kakve ni jedno dete u selu nije imalo.

Imala je i majku, nekoliko puta godišnje, prelepu vilu duge crne kose, tankog struka ispod kog se širila suknja sa uštirkanim žiponom, nežnih ruku što su tako toplo grlile i prelepog, umilnog glasa, dok bi joj pevala uspavanke, glasa koji je bila najizrazitija osobina koju je nasledila od majke. I preemotivne, osetljive duše, zbog koje bi zatreperila, kao jasika u oluji, na svaki podignuti ton.


************************
Duga i hladna je bila ta zima 1964-e godine. Ona je bila malo mirnija, proteklo je već nekoliko meseci da je on nije ni tražio, a kamoli spopadavao da mu se vrati. Našla je dobar posao u somborskoj mlekari, lep i jeftin stan kod jedne bakice, sa velikom baštom, doduše tada još pod snegom, ali se već videlo da cveća ima puno. Pa, još kada je gazdarica pristala da joj pazi i na ćerkicu, za koju je čula da uskoro puni 6 godina, pa će svojim prihodima dodati još i neki dinar od čuvanja deteta, niko od nje nije bio srećniji. Konačno će biti sa svojom devojčicom, koja je bila uvek bliska sa majkom, puna priča, što su samo čekale da ih saopšti majci, moći će da joj otpeva uspavanku pred spavanje, da oseti njeno toplo telo i mirisnu kosu, kada je noću opet iz sna vriskom probudi košmarni san – njega, kako je udara, ne birajući ni mesto, ni vreme, a njena Verica sve to gleda....Moći će da svaki slobodan trenutak provodi sa njom, da se igraju zajedno i da je voli.....da konačno njeno dete shvati kako to izgleda kada je roditelj - roditelj.

Verica je bila kod bake, spavala je sa njom u istom krevetu, dok je u prvoj sobi, onoj uličnoj, spavao (i celu je prisvojio sebi, niko u nju bez posebnog poziva nije smeo ulaziti) deda, sa kojim njena majka skoro da uopšte nije ni komunicirala; i u drugoj sobi najmlađi sin, Branko. Starija deca su se razišla, idući trbuhom za kruhom.

Tad joj se majka suočila sa, vrlo brzo, nepremostivim problemom. Branko se približavao punoletstvu, pun sebe, kočoperan, malo malo, pa je počeo kažnjavati devojčicu, kako za stvarne grehe, tako i one, koji su mu delovali takvim. Do tada nepomućenih odnosa sa sinom, sukobila se prvi put žestoko, kada je išamarao dete, jer je, po njemu, predugo ostala na igranju. Kada budeš imao svoju decu, ti ih kažnjavaj, nju nemaš pravo ni pipnuti, sipala je zapanjenom pubertetliji. I kako će svaki udarac, koji uputi njenoj unuki, dobiti dvostruko od nje. Malo se, nenaviknut na takav majčin oštar ton, primirio.

Nije dugo prošlo, dobrano je odmaklo proleće, kada je, zaboravivši majčina upozorenja, neki Vericin, samo njemu znan prestup, rešio da kazni, tako što je uzeo mladu, elastičnu prolećnu granu šljive, sa već formiranim plodovima i krenuo devojčicu tući po golim nogama. Snažni i oštri udarci po nežnoj detinjoj koži, sa zametnutim i sitnim plodovima su prvo ostavil oštre crvene tragove, što su vrlo brzo modrili, da bi, pošto je dete trčalo, zaboravivši potpuno koliko ga se boji, projurila pored zavezanog psa čuvara, (baka ga je zvala Medo i bio je gadne naravi, samo je nju slušao), koji je reagovao onako kako se očekivalo od psa ovčara, velikog poput teleta. Skočio je na devojčicu, zgrabio je za butinu leve noge, valjda da je zaustavi, mašući snažnim čeljustima s jedne na drugu stranu, pa je samo bakin krik, uspeo da ga zaustavi, dok nije došla do psa i oslobodila dete. Verici je na levoj tanušnoj butini bila velika rana, kroz koju se kost videla, razbesneli pas je otkinuo parče mesa sa noge. Krv je liptala toliko brzo, da joj se činilo da će već u narednih par minuta iskrvariti.

Brzo je dohvatila prvi peškir, čvrsto zavezala ranu, nadajući se da će na taj način smanjiti krvarenje, noseći na rukama dete u ambulantu, koja je čudom toga dana imala lekara, jer je u selo dolazio dva puta nedeljno. Po četiri sata....Raspoloženi lekar se momentalno uozbiljio kada je video dete, lica već belog kao kreč i skoro bez svesti, noge iz koje lipti krv, pa je, iako stažista i do tada iglu u ruke uzeo samo par puta, prvi put bio u prilici da interveniše kod otvorene rane, sa nedostajućim delom tkiva, još od psa, radio bez prestanka, vičući sestru, koja je negde sa apotekarkom ispijala kafu, zaustavio krvarenje, ušio ranu sa nekoliko kopči i uspeo da u nekom ormanu nađe injekciju protiv besnila, odavno isteklog roka. Ni trena nije oklevao, bolje injekcija isteklog roka upotrebe, nego bez nje....Na sreću, sve se dobro završilo, posle par sati u ambulanti detetu je konačno bilo dobro, suze su bile zaustavljene što injekcijom protiv bolova, što velikom ružičastom lizalicom....

Ali je sada načisto da se već radi obrascu ponašanja, koje može biti samo još gore, i nije imala druge, već da hitno zove svoju kćer. Dojurila je, menjajući ko zna koliko prevoza još te večeri, sa bratom, do tada ljubimcem, posvađala se toliko da je golom rukom razbila staklena vrata, umesto da ga je raspalila preko zuba.....I shvatila da curica, koja jo još drhtala i ponekad zajecala, mora ići sa njom, jer majka, očito, nema autoriteta ni snage da joj zaštiti dete. Bratovim zaklinjanjima kako se to više niti jedan jedini put neće ponoviti nije verovala, Previše je puta čula to – kunem ti se, neću nikad.


Još koliko sutra, našla se sa svojom Vericom u njihovom podstanarskom stanu u Somboru.

******************************************
Kada je donela već usnulo dete, kasno te večeri, dočekao ju je šok....Njena gazdarica, do tada uvek ljubazna i roditeljski nastrojena, najednom se pretvorila u profesionalnu stanodavku. Osmotrivši brzim lukavim pogledom dete, koje je spavalo, njenu premorenu klonulost, počela je da se žali, kako se, eto, nisu tako dogovorile, dete još nije trebala dovesti, šta će ona sada sa njom, a i ono što su se dogovorile za plaćanje je toliko malo, „mišu u oko“. Uglavnom, shvatajući da je ova ucenjuje, a da nema za sada nikakvog izbora, prihvatila je duplo veći iznos od onog, koji su prvobitno dogovorile. Sada su više od dve trećine plate trebale biti izdvojene za kiriju i čuvanje deteta. Nemajući više ni trunke snage, prihvatila je, verujući da će kasnije naći neko povoljnije rešenje.

Nije uspela. U obdaništima nije bilo mesta, a sva ih je obišla, tako da je dete morala, bar za sada prepustiti toj matoroj veštici. Jela bi na poslu, od ono malo para što joj je preostajalo hranila i oblačila kćer, dok joj se na sve to prikačila i gazdarica, stalno tražeći nešto – kolut sira, par pakovanja maslaca, mleko svaki dan, jer ga, reče, mala pije kao vodu. Naravno i to je sve morala kupiti u mlekari, istina po nižoj ceni, ali joj je opet krnjilo i onako okljaštren budžet. Pognute je glave računala hoće li joj ostati i jedna para da maloj ponekad kupi sladoled, slatkiš ili neku malu igračku. Za njene potrebe nije ostajalo baš ništa.

Preživela je tako mesec dana, pokušavajući da novinama napuni svoje poluraspadnute cipele i ušivajući ibrišimom čarape  kako bi ih još malo mogla nositi, brojeći i raspoređujući svaku paru. Za Vericu je moralo biti, a za nju....pa, ako je njena majka nebrojeno puta mogla ostati gladna, da bi decu nahranila, mogla je i ona.

I onda se, vođen onim svojim nepogrešivim njuhom velike bele ajkule, kada nanjuši krv, pojavio – ON. Ako je do tada sumnjala u to, sada je bila potpuno uverena da je uvek mogao osetiti njenu ranjivost i onda opet biti svoj na svome.

Prvo je otišao kod njenog direktora, izljubio se sa njim kao da su ovce zajedno čuvali i ishodio slobodan dan za nju. Onda ih je odveo u prodavnicu, obukao i jednu i drugu, još detetu nakupovao igračaka, o kojima ona nije smela ni da sanja. Nakon toga, odveo ih je u hotel na ručak.

Dok se Verica igrala novom igračkom – kolima sa konjima, kojima su se točkovi i noge okretali, kada bi ih gurala, u dnu stepenica, koje su vodile prema velikoj terasi, gde je bio smešten otvoreni restoran, dolazeći povremeno do majke i oca, da se uveri kako ne sanja, ona je sedela za prvim pristojnim obrokom posle više od mesec dana. Ali, kroz stegnuto grlo nije mogao proći ni zalogaj, samo je gurala hranu po tanjiru.

Bio je divan, pažljiv, prepun ljubavi.....Rekao joj kako nikada nije bila lepša, kako je ona jedina žena, koja na svetu postoji, „pusti ostale, ni jedna tebi nije ni za mali prst“.....Kako je Verica lepa i pametna, „prava tatina devojčica plavušica“......Ne sme rasti sama, trebaju joj brat i sestra....Pri tom je neprekidno nalivao sebi pivo, jedno za drugim.

Upitala ga je kako misli da mogu živeti zajedno, kada su toliko puta počinjali i svaki put se završilo isto – njegovim pijanim iživljavanjem, batinama, zar se ne seća da je poslednji put završila u bolnici?

On više nije isti čovek, suznih očiju je tvrdio, svakom treba vremena da se opameti, a on je svoju lekciju naučio i žestoko je platio. Milovao ju je po ruci, prvi put za tih 9 godina otkako se znaju, ne skidajući pogled sa njenih vlažnih očiju.

Pa onda, osećajući da to nije dovoljno, počeo je pričati o svom novom poslu – direktor klanice u Bosanskom Brodu, plata do neba, lep službeni stan, ma kakav stan, kuća izdvojena i nova, potpuno nameštena, niko u nju još nije kročio. Eto, to će biti njihovoj mali raj, gde će podizati decu i zajedno čekati i dočekati starost.

I onda je, dok su svi ustajali od stolova i zagledali ih, klekao pored njene stolice, uzeo je za ruku i suznih očiju prozborio: „NIKAD, NIKAD VIŠE NI TON NEĆU DIĆI NA TEBE, A KAMOLI RUKU, TAKO MI MOJE VERICE!“

Umeo je biti sladak poput rahatlokuma, kada je hteo i imao motiv.

Gledajući ga netremice i dalje mu ništa ne verujući, ipak je intenzivno razmišljala. Ovaj haos se morao na neki način rešiti, a već je bila umorna od svega – od bežanja, borbe da nađe svoje mesto u novoj sredini, rvanja sa tuđom pohotom i bahatošću, sa zlobnom ljubomorom žena, od kojiih ju je svaka do poslednje smatrala konkurencijom i uljezom....Njena Verica ima već skoro 6 godina, sledeće godine će u školu, zar ovako da je odgaja, podstanar, bez pare, daleko više gladna nego sita....Šta će sutra, kada detetu zatrebaju knjige i pribor, kad je bude trebalo opremiti za školu, zar da joj se druga deca rugaju.....Možda je nešto naučio, možda se zaista potrudio da se promeni...Njeno dete treba da živi sa ocem i majkom, ni njeni roditelji se nisu slagali ni voleli, niti su retke od njenih slučajnih poznanica pričale o svojim brakovima lepe stvari. Ali, neka pruži makar tom detetu osećaj porodice, ona će se morati potruditi i prilagoditi, ćutati na njegovo pijančevanje, besprizorno kurvanje, samo neka je više ne tuče. I neka njena devojčica više ne strahuje od oca, kao batinaša, možda je zavoli, možda se navikne na nju.

Pristala je. Sa ono malo njihovih stvari, već su te večeri bili u svojoj novoj kući u Bosanskom Brodu.

************************
Tog predvečerja, kada su stigli, kada je oprala sudove od večere i stavila dete da spava, a onda sela na trem prema bagremovoj šumi, iza koje je sedalo rumeno sunce, bili su to jedini lepi i mirni trenuci u toj kući.

Kada je sledećeg jutra krenula sa raspakivanjem i spremanjem, videla je da nije preterao, kada je rekao da je njihov dom lep. Remek delo socijalističkog građevinarstva, naravno, samo za odabrane drugove, prostrana kuća sa dve lepe sobe, velikom kuhinjom i kupatilom. San mnogih, što su tavorili u dugim nizovima baraka – soba i kuhinja, pa tako opet.... Bez obzira na broj članova porodice.... Ovo je bilo nešto drugo, novo, još mirisalo na boju, puno svetla, lepo opremljeno. Čak su i slike bile okačene po zidovima, pokupljene iz ko zna čije kulačke ili kuće narodnog neprijatelja.

Razgledajući dalje došla je do jedne komode u onoj većoj sobi, kad, na izglancanoj orahovoj polituri spazi fotografiju bebe, stare par meseci. Okrenula je, ništa na pozadini nije pisalo. Dete je imalo plavu kosu i, koliko se to moglo videti na crno-beloj fotografiji, krupne plave oči. Možda je stavio neko od majstora, koji su radili, pomislila je. Ali neko osećanje neprijatnosti je bilo stalno prisutno.

Kada se vratio kući sa posla, poslužila mu je ručak, a onda, jedva dočekavši da jede, odvela ga u sobu da joj objasni zna li nešto o toj fotografiji. Pogledao ju je, kao nešto što bi mačka dovukla sa đubrišta i ponosno joj sasuo u lice: „TO JE MOJ SIN“.

Jedva da je i zaustila naredno pitanje, kada ju je njegov šamar odbacio sve do vrata. I, kao da su jednostavno nastavili tamo, gde su zastali pre godinu dana, kada je poslednji put bila sa njim, krenulo je sve iznova. A jedva da je prošlo 24 sata kako joj se, klečeći, zaklinjao na onom platou  u Somboru DA NEĆE NIKAD VIŠE NI TON PODIĆI, A KAMOLI RUKU, KUNUĆI SE SA JEDINOM KĆERI i onda je prebio toliko da pun sat nije imala snage ni da se pomeri, a kamoli da ustane, moleći se da Verica ostane napolju, gde se igrala sa novim drugarima.

Dani su se pretapali u nedelje, jedan isti kao i prethodni. Zver u njemu je divljala više nego ikada, jer je znao da je dotučena, da nema drugog izbora, nego da trpi i ćutke podnosi njegov zulum. Nije propustio, naravno, da joj dobaci kako se našla žena koja mu je rodila sina i naslednika, kad je već ona bila nesposobna za to, da bi je sigurno i oženio, ali ona pitanje svog braka još nije razrešila.

Sada je proširio  listu iživljavanja, bacajući na pod sve što mu ne bi odgovaralo. Jutarnja kafa, koja mu se učinila nedovoljno slatkom, ručak, previše vreo ili previše hladan, flaša piva neodgovarajuće temperature – sve je to završavalo prvo na njoj, a onda na podu. Nakon toga bi, uzdišući što MORA da se napreže, skidao kaiš i tukao je njim, šamari i pesnice više nisu bile dovoljni, a završavao kao i uvek – oštrim vrhovima poluvojničkih cipela u rebra i bubrege. Počesto i u stomak.

Ako se ikada nadala da negde, makar i u dalekoj budućnosti ima izlaza za nju i njenu ćerkicu, shvatila je da su to puste tlapnje i da je zauvek upala u bezdan, iz kog puta prema površini – nema. A sada, kada je slučajno pronašla njena pisma, iz kojih je videla koliko joj naglašava kako je voli i koliko mu ona znači, iako su njeni šturi odgovori uvek bili zahtevanje....novca, posla, nakita, lepe garderobe, koju su šverceri počeli donositi iz Trsta.... znala da postoji neka važna žena u njegovom životu, sa kojom ima sina i prema kojoj itekako gaji snažne emocije.  I ono malo samopouzdanja, što ga je imala, bilo je satrto njegovim fizičkim zlostavljanjima i vređanjima bez kraja i konca, počela je da biva ubeđena kako sigurno SA NJOM NEŠTO KRUPNO NIJE BILO U REDU, BEZVREDNA JE BILO ČIJE LJUBAVI I NEŽNOSTI, A NAROČITO NJEGOVE, ako posle 9 provedenih godina zajedno, troje dece, koje mu je rodila, ona nije vredna da se makar prema njoj ponaša kao prema živom čoveku, a ne olinjalom, ostarelom psu, koga ne zna kako da se oslobodi, pa ga prebija, dok ovaj ne crkne.

Ako je on takav prema njoj, a prema drugoj ženi pažljiv i nežan, jer to nije bila avantura, kao onih stotine ranijih, bila je to ozbiljna veza iz koje je proizašlo dete,  ONDA ONA NIJE VREDNA NI POŠTOVANJA NI ŽIVOTA.

Kako je lako nekom ubiti dušu....Uništavaj mu sistematski dostojanstvo i samopoštovanje, sve ostalo dolazi samo po sebi. Ne moraš mnogo više ni da se trudiš.

Majci se mogla vratiti, ali samo na teret. Da joj dalje šalje dete da se brine o njoj nije mogla...Da se bori sa životinjskom pohotom, bezočnim ucenjivanjem, zlobom i ljubomorom, nije više imala snage....

I spoznala je da nikada neće znati da se PRILAGODI.....Ljudima, situacijama, zahtevima, da  joj se život svede na prihvatanje kompromisa za kompromisom.

Umesto njega, počela je da mrzi sebe. Intenzivno, snažno, svakog trena koji bi provela svesna, u danima i noćima, dok bi se on razbijao od alkohola u kafani, a ona načinjala četvrtu kutiju cigareta, koje više nije gasila.

Onda nije za čuditi njena odluka da na ovom svetu ima mesta za svakoga, osim za nju. JEDINO ONA NIJE VREDNA ŽIVLJENJA.

*********************
Kada jednom neko počne tako razmišljati, kad mu potisnuta agresija,  počne da se prazni prema unutra, onda više povratka nema.

Ni činjenica da ima dete, majku koja je voli, nije više bila od značaja. Svima je, takva kakva jeste, samo teret i svima će biti lakše bez nje.

**********************
Već je donela neopozivu odluku i od nje nije bilo odustajanja. Trebalo je samo odraditi neke stvari.

 Najpre proslaviti Vericin rođendan, prvi pravi, koji je trebala dočekati sa ocem i majkom. Njena kćer rođena je 16.avgusta 1958.godine, u znaku Bogorodice (po katoličkom kalendaru, kako je i sama bila krštena), obeležiti ga sa tortom, poklonima i gostima....Još joj je njena majka usadila kult rođendana, govoreći joj koliko je taj dan poseban i važan, jer  je „Svemogućem Bogu drago što si na ovom svetu baš ti, takva kakva jesi, a ne neko drugi“. To je morao biti nezaboravan dan njenoj malenoj zlatokosoj, umiljatoj i nežnoj, toliko pametnoj, a toliko osetljivoj kćeri.

I sve je prošlo besprekorno, čak se i on tog dana tek negde pri kraju napio, dok je kuća bila puna ljudi, koji nisu mogli da se nadive prepunim stolovima najlepšeg jestiva, kolača i velike torte sa svećicama. Nikada još svoju devojčicu nije videla tako važnu i srećnu.

Onda je pisala majci, govoreći joj kako je voli, koliko joj je velika podrška uvek bila, moleći je istovremeno da čuva njenu Vericu, kad nje više ne bude.

Spalila je sve svoje fotografije, sredila odeću, spremila kuću do savršenstva.

Bila je potpuno spremna.

********************
Čudno mirna, možda i sasvim otupela od bola, otvorila je pismo, na kom je prepoznala rukopis, da poštar još nije ni zamakao iz kuće. Pisala mu je njegova voljena, onako karakteristično za nju, polupismeno, mešajući mala i velika slova. Pismo, naizgled ljubavno, bilo je čisto poslovne prirode....Njegova FAM FATAL tražila je novac za drva. Pod hitno. Bez čekanja.

Mirno ga je dočekala, kad se podnapit doteturao kući, postavila ručak na sto i pored njegovog tanjira stavila rašireno pismo, pitajući ga šta to znači. Po prvi put  u 9 godina otvoreno mu se suprotstavila. Znala je kakva će reakcija  i posledica uslediti, ali joj više nije bilo stalo. Onog, ko je jednom umro,  ne možeš više ubiti.

I bilo je kao i hiljadama puta ranije. Bačena šerpa na pod kuhinje, rasuto jelo na sve strane, njegovo vučenje za kosu da je na miru i u dovoljno prostora pretuče još jednom. Samo sada daleko surovije, nego ranije. Nije gledao čime je udara, gde je sve tuče nogama, a najviše ga je dovodilo do besa što je ćutala. Nije plakala.

Kada se, konačno, umorio od teškog posla i zaspao pijanim snom, kao čovek mirne savesti, koji je sve svoje poslove obavio, onako modra, da na njoj nije bilo delića kože bez masnice, modrice ili otoka, zagrlila je svoju Vericu, koja je sve to gledala i slušala, vrišteći i moleći tatu da pusti mamu i da je ne tuče više, stavila je na krilo, poljubila u satenski obraz i mirisnu kosu govoreći joj da će i ona jednog dana odrasti, a onda neka pljune tog zlotvora, jer je on kriv za sve.

Stavila je dete da spava i izašla iz sobe, govoreći da ima posla, da je ne uznemirava. Čuo se zvuk zaključavanja vrata druge sobe, one manje, a onda, posle kratkog vremena jauci....Čak ne ni toliko glasni.

Ali, on se ipak probudio, đipio je iz kreveta kao da pre toga nije ispio ko zna koliko piva i rakija, počevši navaljivati na zaključana vrata. Verica je stajala pored njega. Kada nije mogao kvakom otvoriti, uzeo je malo zaleta, svom snagom udario o vrata i izbio ih iz ragastova,

Prvi je utrčao u sobu, odmah za njim je ušla i devojčica. Gledala majku kako se previja na podu u užasnim bolovima....Usta i lice su joj bili u plikovima, delimično i ruka, a na podu još je uvek curila iz boce sona kiselina, ono što je preostalo od količine, koju je popila.

Skamenjena, slušala je majčine grcaje, sve tiše i tiše, gledala oca, koji je odjurio u kuhinju, vrativši se sa šerpom mleka, uzaludno pokušavajući da joj ga uspe u usta. Slabo je uspevao, tkivo je već bilo sprženo i u plikovina, cvrčalo je mleko na njenom licu i vrati, na otrovu, koji se razlio po njoj....

Odjednom gomila ljudi, rotirajuća svetla hitne pomoći, nosila na koju su je stavljali i sa kojih joj je njena mamica uputila poslednji pogled, očima u kojima je sjaj bio sve slabiji, gasio se, kao i ona...

I poslednja scena, kako je unose u širom otvoren zadnji deo kola hitne pomoći, dok joj je jedna ruka, puna modrica visila sa nosila......Tada je poslednji put videla svoju majku živu.

Rastala se sa napaćenom dušom ubrzo, još kola nisu ni stigla u bolnicu, a nje više nije bilo.

Košmar, crn, najcrnji što može biti.....Kovitlac, iz kog se seća samo čika Zildije, očevog radnika, kog je obožavala..... sa njegovih  petoro dece se redovno igrala i ko zna koliko puta jela za njihovim stolom.....Njegovih grčevitih zagrljaja i zagrljaja njegove žene Arife, kada je jedino prestajala da plače.

A onda se odjednom našla u selu, bar je to ono čega se prvo seća.  Sada sa skamenjenom bakom u čijim očima više nije bilo suza, kako ju je privijala uz sebe, trudeći se da iz njenog malenog  tela crpi snagu, da bi uopšte mogla funkcionisati.

Majka je već bila sahranjena. Niko ne pamti da je na nečijem ispraćaju bilo više ljudi.

Humku, sa drvenim krstom, samo je baka spašavala od potpunog zakorovljenja, sadeći uporno cveće, čupajući nezaustavljivu travu, dok bi pored krsta gorela zapaljena cigareta. Baka nije imala novca za bolje nadgrobno obeležje, a ostali su uvek imali nekih prečih potreba.

Tek kada joj je ćerka odrasla, stala na svoje noge i počela zarađivati, izidala je majci grobnicu, sa velikom kamenom pločom, njenom slikom, imenom i devojačkim prezimenom. Nije htela da joj grob oskrnavi prezimenom čoveka koji ju je uništio. Tu i sada počiva, zajedno sa svojom majkom, koja je imala tu nesreću da je nadživi punih 35 godina, kada je umrla sa kćerinom i praunukovom slikom na grudima.

Prošlo je više od 50 godina od njene smrti. Ali i sada pričaju oni koji je se sećaju da u selu nikada, kako dotad, tako i od tada, nije bilo lepše i milije devojke.

*********************************************************************************
Za spomen i nezaborav mojoj majci, mojoj Milici jednoj i jedinoj, koja ne sme utonuti u pesak vremena, onda kada  mene više ne bude.